Prava i privilegije

U američkom Kongresu u toku je procedura usvajanja nove finansijske regulacije. Tekst zakona ima preko 2000 strana, a pošto ni u njih nije sve stalo, admiinistrativne agencije će dalje specifikovati kako tačno tumačiti pojedine regulacije. Pisci i sponzori zakona su Chris Dodd i Barney Frank, senator i kongresmen koji su verovatno najveći direktni krivci za nastanak krize, koji su bili umešani u dosadašnju i finansijsku regulaciju i politiku priuštivog stanovanja. Frank je onaj koji je 2003. izjavio da "Fannie Mae i Freddie Mac nisu u opasnosti of bilo kakve finansijske krize". Sada se novi zakon tragikkomično zove Frank-Dodd zakon. Marko je pisao o fenomenu da koliko god gluposti država napravi, ljudi i dalje ne gube poverenje u državu kao takvu i njene sposobnosti u načelu, nego okrive samo individualne političare ili konkretna rešenja i uporno traže nove koji će ovog puta uraditi sve kako treba. Ovo je ekstreman primer toga. Iako je čak i među glasačima demokrata prepoznato da su Dodd i Frank krivci ze prethodnu krizu, istoj dvojici se daje šansa da novim regulacijama isprave grešku. Možda će ovog puta ubosti.

Ali hteo sam da skrenem pažnju na jednu drugu stvar. Jedna od stvari predviđenih zakonom je Agencija za zaštitu finansijskih potrošača (koja nije tu da štiti vlasnička prava niti da oktriva prevare, nego da štiti ulagače od loših odluka menadžmenta). Ovo je zanimljivo ne iz ekonomskih razloga, nego iz socio-psiholoških. Ja sam ubeđen da je jedna od najvećih pretnji sa kojima se Zapad suočava osećaj "zasluženosti" koji su ljudi vremenom stekli (možda i nemam pravu reč, na engleskom bi se reklo 'entitlement'). To je osećaj da smo nešto zaslužili ili da nam nešto s pravom pripada.

Ovaj osećaj je glavni pokretač socijalna države. Manje bogati, iako su već po svetskim merilima veoma dobrostojeći i sa velikim životnim šansama od ostatka sveta samim tim što su rođeni u Americi, Francuskoj ili Švedskoj, ipak imaju osećaj da im od pripada više i da je neko dužan da im dodatno pomogne. Osećaj zasluženosti je i u osnovi mnogih vrsta intervencionizma, recimo antimonopolske politike. Ne samo da zaslužujemo da imamo, po standardima ostatka sveta ili po našim sopstvenim standardima pet godina ranije, superbrzi i supermoćni laptop, nego imamo pravo da putem države naložimo Intelu kako će i za koliko prodavati svoje procesore. Microsoft, nakon što je izmislio softver, sada nekako ima 'dužnost' prema nama da nam da ga da po povoljnoj ceni. Imamo 'pravo' i na zdravstveno osiguranje od tuđih para i na najsavremenije lečenje, lekovima i spravama koje su drugi za nas izmislili. Privilegije, kada smo se na njih navikli, postale su "prava".

Sada, u Srbiji mali broj ljudi investira, investiranje je još uvek rezervisano za boljestojeće. Zbog toga bi, nadam se, i tržišnim skepticima trebalo da deluje čudno da država posebno štiti one koji hoće da investiraju. Niko nije prinuđen da investira na berzi -- to je dobrovoljna aktivnost veoma slična kockanju. Uvek se može štedeti u kešu, evrima, dolarima, zlatu ili obveznicama. Ali zato što je Amerika uznapredovala do faze gde najveći broj ljudi makar indirektno, putem penzionih i drugoh fondova, investira, tamo se razvio osećaj zaslužnosti kakav imamo kod drugih stvari. Zato sada demokratama nije problem da predlože Agenciju koja će zaštititi sirote investitore od ćudi finansijskih tržišta. Jer igranje na berzi, a da se ne izgubi, je osnovno ljudsko pravo.

Američki progresivni socijaldemokrata je za ovo izgubljen, on već misli da svako rođenjem ima neotuđivo pravo na profit bez rizika. Ali zanima me šta srpski socijaldemokrata misli o ovoj Agenciji -- ako ima takvih među čitaocima.