Na Katalaksiji možete da pročitate izveštaj sa konferencije o reformi zdravstva u Srbiji od pre jedno 6 meseci, kao i odličan komentar Borislava Ristića. Između ostalog, razmatrano je i pitanje integracije državnog i privatnog zdravstvenog sistema.
Do pre jedno godinu dana sam i ja mislio da bi to možda bio korak u pravom smeru, ali sam od onda počeo da se ozbiljno premišljam.
Naime, prošlog leta sam se nešto glupirao na Dunavu i povredio rebra. Pošto su me bolela par dana, žena me ubedi da odem kod lekara, da proverim da ih nisam polomio. Odem u privatni "dijagnostički centar" u Požarevcu (rade neke osnovne analize, imaju ultrazvuk i rendgen), platim 20 evra, dobijem rendgenski snimak, lekar specijalista kaže "Nije ništa polomljeno, maži gel protiv bolova i proći će". Posle par nedelja je zaista i prošlo.
E sad, neko može da kaže "Pa glupo je što si platio, trebalo je da to dobiješ za džabe kod državnog lekara, kad već plaćaš doprinos za RZZO". Ili "Treba da postoji sistem koji ti omogućava refundiranje tih 20 evra".
To su dobri argumenti, ali poenta je da sam ja za 20 evra i manje od 20 minuta imao snimak u ruci i mišljenje lekara specijaliste. A to je super. U Americi sam sličan rendgenski snimak pluća platio 400 dolara i izgubio ceo dan. (Inače, nije moje iskustvo sa rebrima toliko specifično, žena i ja smo "izneli" dve trudnoće posetama privatnicima za 20 evra po poseti. Sve zakazano, sve na vreme, ne izgubiš ni pola sata po pregledu.)
Sve u svemu, u poslednje vreme sam sve skloniji tome da mislim da bi integracija privatnih lekara u državno finansiranje ceo sistem toliko poskupela i zakomplikovala, da bi se izgubila svaka razlika. Jednostavno, ako neko drugi plaća (država ili privatna osiguravajuća kuća), onda ne može lekar da mi snimi rebra tek tako, zato što je meni to palo na pamet. Morao bih prvo da odem kod lekara opšte prakse, da on utvrdi da me rebra baš bole (mada mi nikada nije bilo jasno kako to utvrde, valjda gledaju koliko glasno jaukneš kad te pritisnu na mesto za koje si im već tri puta rekao da te boli na pritisak). Onda bih uzeo uput i otišao kod specijaliste, koji bi me snimio i dao mišljenje, ali bi uz to morao da popuni gomilu formulara kako bi od RZZO naplatio snimak i pregled. A tu više nema nikakve konkurencije, država propisuje cene.
Elem, poenta je da, od kako sam za 20 evra i 20 minuta završio nešto što bi koštalo makar 100 evra, 4 sata i pola kila živaca u integrisanom sistemu, mnogo spremniji da cenim sadašnji haos na tržištu medicinskih usluga. Naravno, ne daj Bože da se ozbiljno razbolim, ali za ovakve manje-više rutinske stvari sistem funkcioniše brzo i efikasno (čitaj - jeftino).
Dakle, za mene je sadašnji sistem možda čak i BOLJI od single payer sistema u kojem, grubo govoreći, država plaća sve, a pacijent bira između državnih i privatnih lekara. Jednostavno, u takvom sistemu lekari su "privatni" samo na papiru, ali sve odluke moraju da donose u skladu sa državnim pravilima (kao što rekoh, ne mogu da me snime tek tako). Suština je da bez postojanja prave konkurencije na tržištu zdravstvenof osiguranja, prave reforme nema. Što kaže Borislav u citiranom tekstu, parafrazirajući Džefersona "Ako bih mogao da biram između potpuno transparentnog sistema državnog zdravstvenog osiguranja i sistema privatnog zdravstvenog osiguranja - bez ikakve dodatne kontrole javnosti, osim one tržišta - svakako bih izabrao ovo drugo."
Inače, setio sam se da napišem o svom iskustvu nakon što sam video da su na sajtu Udruženja privatnih lekara i stomatologa stavili link na Tržišno rešenje.
8 comments:
Evo, ja zivim trenutno u sistemu, (Kanada) gde su privatnici "integrisani" u single payer sistem, i bukvalno nema nikakve razlike u odnosu na srpski drzavni sistem. Svejedno ti je dal ides kod "privatnika" ili kod drzavnog lekara. Svugde se jednako ceka (i po nekoliko meseci za specijalistu, osim ako nisi bas u zivotnoj opasnosti).
Jedino gde se ne ceka je kod zubara, koji - suprise, surprise - nisu "integrisani", i placa se direktno, pacijent lekaru.
Možda neki sistem sličan Kasko osiguranju gde osiguranik učestvuje 10% i minimalnih 100 EUR u pokriću štete, pa se u slučaju kada je šteta do nekih 150 EUR i ne isplati da se cima pokriće od osiguranja ako se ukalkuliše izgubljeno vreme i popust koji dobijaš sledeće godine ako nisi imao nikakvu štetu.
U tom slučaju bi rebro i dalje snimao za 20 EUR, a za neke ozbiljnije stvari bi se angažovalo osiguranje.
Mileusna je u pravu deductable malo pomaze. Sto veci deductable to bolje. Health savings racuni takodje funkcionisu. Ako osiguranje placate na primer 1,000 dolara mesecno a za godinu dana ne koristite osiguranje uopste onda se veliki deo tog novca prebacuje na stedni racun.
Marko odlican post. Mislim da konkurencija privatnih osiguranja ne pomaze previse. Po prirodi posla, osiguravajuca drustva moraju da imaju veliki broj osiguranika da bi se posao isplatio. Rezultat je relativno mali broj osiguravajucih kuca. Na wikiju sam izbrojao samo 40-tak u Americi.
Ja imam privatno americko osiguranje i imao sam prilicno dobro iskustvo osim zakazivanja. Naravno ako poznajes doktore ili ako si redovna musterija onda je zakazivanje manji problem.
Posto i privatna osiguranja propisuju cene za odredjene usluge i takodje zahtevaju ispunjavanje gomile formulara cena usluga ne mora da bude znatno niza nego kod drzavnih.
Drugim recima i privatna osiguranja nisu resenja za dugacke redove i cene. Problem nije u vlasnistvu vec u samom konceptu osiguranja.
U teoriji skuplja (elitna) privatna osiguranja bi mozda mogla da rese problem redova ali taj model verovatno nije isplatljiv.
Resenje je verovatno iskljucivo kes. U americi sada po molovima postoje ordinacije koje se placaju kesom (opsta praksa, belenje zuba, i sl.) gde je usluga efikasna i jeftina kao u beogradu. Relativno naravno.
Dok bi privatno osiguranje verovatno uticalo na povecanje kvaliteta usluge mislim da ne bi resilo problem efikasnosti a pogotovu ne visokih cena.
Prvi tekst Miltona Fridmana koji sam pročitao davno, i koji me je oduševio:
"Employer financing of medical care has caused the term insurance to acquire a rather different meaning in medicine than in most other contexts. We generally rely on insurance to protect us against events that are highly unlikely to occur but that involve large losses if they do occur—major catastrophes, not minor, regularly recurring expenses. We insure our houses against loss from fire, not against the cost of having to cut the lawn. We insure our cars against liability to others or major damage, not against having to pay for gasoline. Yet in medicine, it has become common to rely on insurance to pay for regular medical examinations and often for prescriptions."
Izvor
Doduše, on smatra da Kanada ipak ima bolji sistem od onog u SAD.
Nemanja,
on ne kaze da Kanada ima bolji sistem, nego da su u single payer sistemu monetarni troskovi manji, ali samo zato sto je drzava kao monopolista u boljem polozaju da racionise, stvara liste cekanja i ostalo.
"Rezultat je relativno mali broj osiguravajucih kuca. Na wikiju sam izbrojao samo 40-tak u Americi."
ali zato u Srbiji ima 15ak....
U Srbiji je to slučaj sa penzionim "osiguranjem". Ajde invalidsko osiguranje, ali penziono nema smisla - penzionisanje je skoro siguran događaj. Umesto da nivo štednje za starost bude individualna odluka, imamo nametanje komunizma u toj oblasti, kao i u medicini, obrazovanju...
Ivan Jankovic,
Slažem se, to je precizniji zaključak.
Post a Comment