Dva pogleda na tržište

Podstaknut raspravama oko prethodnog posta hteo bih da napravim razliku između dva nešto različita pogleda na kapitalizam i tržište.

Prvi je jednostavniji, razumljiviji i rašireniji. Na tržište gleda kao na arenu, na ring, na konkurenciju kao na takmičenje, borbu za opstanak. Na kapitalizam gleda kao na darvinističku borbu gde najbolji preživljavaju. Opravdanje za ovaj sistem su jednaka sloboda koja imaju svi i mogu da se u ringu okušaju. Ko uspe neka preživi i profitira, ko ne uspe neka propadne.

Drugi pogled na tržište je kao iznad svega mehanizam dobrovoljne kooperacije, način mobilizacije pojedinačnih doprinosa i koordinacije različitih ciljeva  koja za rezultat ima generalno povoljne posledice za sve. Ovo ne isključuje konkurenciju, konkurencija je neizostavno deo procesa. Ali suštinu tržišnog sistema ne vidi u opstanku jačih i nestanku slabijih, nego u razmeni i saradnji, u uključenosti velikog broja pojedinaca u proces kreacije. Opravdanje za tržišni sistem onda nisu samo jednake slobode ili pravo da se zadrži profit, mada se i to podrazumeva, već povoljni rezultati koje ovakav sistem spontane koordinacije postiže. 

Mislim da prvo viđenje ne treba posebno braniti. I dobar deo poklonika i neprijatelji slobodnog tržišta, upravo tako razumeju proces. Dežurni kritičari kapitalizma najčešće uopšte ne razumeju drugo i imaju na umu isključivo prvo gledište. Međutim i neki vatreni pobornici tržišta i kapitalizma, poput Ajn Rend, takođe nastupaju za pozicija prvog gledišta. 

Aspekti koje drugi pogled potencira su ono što stvarno treba razumeti, to je ono što stavrno objašnjava ekonomsku efikasnost kapitalizma i što ga čini i intuitivno pravednim i poželjnim sistemom. Kod prvog viđenja, tržište može da bude i igra sa nultom sumom, u kojoj dobitak za jednog uvek znači gubitak za drugog. To ne bi promenilo stvari, jer i tako nešto bi jednako bilo opravdano istim pravima i slobodama, bolji bi svejedno u takmičenju pobedio. Ali drugo viđenje ima na umu da se u tržišnoj ekonomiji ustvari radi o igri sa pozitivnim zbirom, o rastu i kreaciji, gde svi, mada ne i svi jednako, nešto dobijaju. 

Prvo, takmičarsko viđenje, stavlja akcenat na opstanak najboljih. Drugo viđenje stavlja akcenat na asocijaciju putem razmene. Rikardov zakon komparativnih prednosti kaže da i manje efikasni, konkretno manje konkurentne zemlje, mogu jednako biti uključene u sistem međunarodne trgovine i od toga profitirati. Rikardov zakon komparativnih prednosti je samo poseban slučaj onoga što je Mizes zvao opštim zakonom asocijacije među pojedincima. Poruka ovog zakona je da u tržišnom sistemu ne morate nikoga pobediti i potući konkurenciju -- možete, ali sa stanovišta celog sistema poenta nije u tome. Manje efikasni nisu eliminisani, već jednako uključeni u saradnju. I najmanje konkurentna zemlja na svetu će biti izvoznik, kao što će i najmanje konkurentan radnik na slobodnom tržištu rada imati posao. Takmičenje je važan aspekt tržišta, ali takmičenje i uopšte želja da se bude bolji i napreduje je prirodni ljudski instinkt prisutan u bilo kom sistemu, pa ne ostvaruju svi sistemi jednake rezultate. Ono što odvaja sistem slobodnog tržišta od alternativa je stepen asocijacije, saradnje i nalaženja zajedničkih interesa u podeli rada.

Razmislite o reči "konkurencija" na trenutak -- tu je srpski jezik u prednosti nad engleskim. Na engleskom se ono što mi zovemo konkurencija kaže "competition" i bukvalno znači "takmičenje". Srpski, preko italijanskog, u kontekstu tržišta ne koristi reč takmičenje, već upravo "konkurencija" -- ista reč bi na engleskom, "concurrence", značila nešto kao "slaganje". Obe stvari naravno dolaze iz latinskog korena, ali dok je engleska reč bliža našem prvom viđenju tržišta, srpsko-italijanska reč "konkurencija" je, barem u izvornom značenju, bliža ovom drugom; ne radi se o pukom takmičenju, već o dosta složenijoj pojavi, o procesu usklađivanja različitih interesa kroz razmenu i asocijaciju.

Fenomenalan tekst

Odavno nisam pročitao tekst koji lepše opisuje pitanja preduzetništva i radništva. Autor koristi oštar i precizan jezik, utrošite nekoliko minuta da ga pročitate. Zaista retko kažem potpisujem 100%, ali ovde je tako. Vrh.

Marks je bio u pravu

Uobičajeno socijal-demokratsko viđenje države je kao agenta u službi materijalno lošije stojećih slojeva. Država je navodno tu da bi peglala velike razlike u materijalnom stanju, odmagala bogatima i pomagala siromašnima. To nije samo socijal-demokratsko već apsolutno dominantno viđenje države danas. I konzervativne partije misle da država to radi, samo što imaju preferenciju za malo manje preraspodele.

Milton Friedman je upozorio da u praksi to ne bude uvek tako. U realnosti, politički proces dovodi do toga da politički značajna srednja klasa bude ta koja od države dobija najviše, dok su malobrojni bogati i mnogobrojni ali neuticajni siromašni slojevi oni koji sve to plaćaju. Međutim, čini mi se da je u zapadnom svetu danas to sve manje slučaj i da se situacija preokrenula. Srednja klasa je neto finansijer, dok su najbogatiji i najsiromašniji neto dobitnici.

Treća teorija države je marksistička. Marks je video državu kao puko oruđe kapitalističke klase za očuvanje sopstvenih interesa. Malopre sam video dve vesti, jednu o nastavku građevinskih subvencija, drugu o pomaganju IT sektora i mislim da je u konteksu ovakvih stvari koje se stalno ponavljaju, marksistička teorija ona ta koja najbolje objašnjava državu u Srbiji i drugim zemljama. Danas ne može govoriti o kapitalističkoj klasi u onom ranijem, pozitivnom, stvaralačkom i buržoaskom smislu, već se radi o burazerskom i "crony" kapitalizmu, ali država je velikim delom ništa drugo nego oruđe za unapređenje tih interesa. Još bolje je to objasnio Franc Openhajmer, ali suština je slična.

"Svetska ekonomska kriza: dileme i rešenja"

Moja najavljivana knjiga je konačno izašla u izdanju Službenog glasnika. Dobio sam probne primerke a ako već nije onda će biti ovih dana biti u prodaji. Ima oko 160 stranica i teme su svetska ekonomska kriza, kriza evrozone, teorijske bitke oko ovih stvari i posebno sukobi kejnzijanizma, monetarizma i austrijanaca od 1930-ih do danas.

Evo početka:

U avgustu 2011. godine, Pol Krugman, jedan od najpoznatijih svetskih ekonomista i nedavni dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju, u jednoj televizijskoj emisiji izneo je neobičnu ideju: svetsku ekonomiju bi iz krize najlakše mogla izvući lažna invazija vanzemaljaca. Emisija nije bila humorističkog tipa i Krugman je iznoseći svoj predlog bio smrtno ozbiljan.

Da bi priča o lažnoj invaziji imala smisla, potrebno je samo razumeti ekonomski mehanizam iza jednog ovakvog scenarija. Prema Krugmanu i celoj jednoj ekonomskoj školi mišljenja koju Krugman zastupa, taj mehanizam bi izgledao ovako. Ako bi se svet uplašio invazije vanzemaljaca, vlade zemalja odjednom bi počele da troše velike svote novca na oružje za odbranu od invazije. Državna potrošnja na kupovinu oružja i drugih odbrambenih resursa značila bi prihod za proizvođače i prodavce ovih stvari i zaposlene u vojnoj industriji.

Ali novac ne bi ostao samo u vojno-industrijskom kompleksu. Proizvođači oružja takođe kupuju materijal od nekoga, isplaćuju plate, plaćaju zakupe, kamate i imaju razne druge troškove. Novac bi putem isplata dobavljačima, plata radnicima i troškova materijala otišao dalje u ekonomiju.  Dobavljači bi novac prosledili svojim poslovnim partnerima od kojih su oni nešto kupili; radnici bi plate potrošili na hranu, odeću i druge proizvode i time u nastavku lanca potrošnje stimulisali grane koje na kraju nemaju nikakve veze sa početnim troškom za odbranu od invazije. Kao što kamen bačen u vodu još nekoliko sekundi posle pada pravi sve veće koncentrične krugove, tako bi se prvobitni impuls potrošnje, podstaknut strahom od lažne invazije vanzemaljaca, postepeno širio kroz ekonomiju i imao blagotvorne efekte na gotovo sve njene učesnike. 

Ako u Krugmanovom predlogu vidite neku logiku, u pravu ste. 

...

Džejms Bjukenen 1919-2013

Umro je James Buchanan, najpoznatiji kao jedan od osnivača teorije javnog izbora (public choice) i dobitnik nagrade švedske centralne banke - takozvane Nobelove nagrade za ekonomiju - 1986. godine.

Public choice teorija je vrlo jednostavna stvar -- kaže da se u ekonomsku analizu moraju uključiti i politički činioci i da se na te političke činioce ne sme gledati romantično nego realistično. Ne postoji država, postoje samo pojedinci koji upravljaju državom. I ti pojedinci obično nisu majka Tereza i Mahatma Gandi, nego kvarljivi ljudi sa sopstvenim interesom.

Ovo, može se reći, i nije neki nalaz. Sav public choice je sažet u jednoj rečenici Jamesa Madisona od dva veka ranije, onoj u kojoj govori da državom ne upravljaju anđeli nego ljudi. Međutim, ta jednostavna stvar je nekako promakla visokom ekonomskim teoretičarima koji su negde od početka 20. veka počeli sistematski odvajati politiku od ekonomske analize. To brisanje politike dovelo je do naivnih zaključaka -- dovoljno je bilo pokazati da je tržište manje savršeno od nekog zamišljenog teorijskog ideala, da bi se u sledećem koraku tvrdilo da će država bez problema rešiti stvar. Mada public choice ima i modernih preteča (Schumpeter, Anthony Downs, itd) knjiga Buchanana i Tullocka iz 1962. označila je početak nove škole koja kaže da i država ima svojih ograničenja. Nisu se posle nje drugi ekonomisti naprasno predomislili i prestali da lakomisleno preporučuju intervenciju, ali sada se češće, barem u udžbenicima,  obraća pažnja i na ovaj, "public choice" argument.

Public choice je otišao dalje u objašnjavanju ekonomskih i političkih dešavanja na ovaj način i to je dobro, mada ja i nisam baš najveći poklonik ove škole. Ukratko, ova teorija primenjuje princip individualne racionalnosti na razne vrste političkog ponašanja, od političara do glasača, dok se meni čini da se mnogi postupci mogu bolje objasniti drugačije -- da i kod glasanja i kod visokih političkih odluka veću i zanimljiviju, misteriozniju ulogu od pukih interesa igraju znanje, neznanje, principi, vrednosti, zablude, ideologije. Public choice argument je uvek dobro napraviti i to često radimo ovde na blogu, ali iako je bar delom verovatno uvek ispravan, kod objšanjenja stvarno zanimljivih stvari najšešće nije dovoljan.

Ali ni sam Buchanan nije bio public choice imperijalista. Pisao je mnogo i mnogo toga mi je promaklo, ali od onoga što znam posebno mi se dopadaju njegova političko-ekonomska razmišljanja -- recimo ovaj (pdf) njegov skoriji članak, Afraid to be Free. Nije problem samo to što država hoće da svima bude dadilja. Pravi problem je što glasači hoće da imaju dadilju. Ljudima je potrebna zamena za opadajuću ulogu religije i država popunjava taj vakuum. Ljudi se plaše da budu slobodni.

Druga stvar u vezi koje smo Buchanana ovde već pominjali je njegov raniji tretman javnog duga i veze između državnog zaduživanja i demokratije. Ova pitanja su sada ponovo aktuelizovana i izgleda da su mu predviđanja bila dobra. Kad je stigma sa državnog zaduživanja jednom skinuta i kejnzijanizam to proglasio mudrom politikom, demokratija će prirodno težiti sve većim budžetskim deficitima i sve većem zaduživanju. Možda su moguće su neke ustavne prepreke da se to zaustavi, ali i ustavi se povlače pred demokratijom. Kriza evrozone nije iznenađenje, nego logična posledica kejnzijanizma u demokratiji.

Heritage

Indeks ekonomskih sloboda za 2013. Neoliberalna Srbija samo jedno mesto iza Zambije, ali i jedno ispred Kambodže.

Blago onome ko ima ovakvu opoziciju

Hvala Blues Rokeru na linku ka ovoj izjavi Nebojše Medojevića. Meni je promakla jer se ne interesujem previše za opoziciju u CG, niti sam očekivao da neko može da nalupeta takve besmislice. Đukanoviću se svašta može prigovarati, ali na primanju Depardjea (koga Medojević naziva kriminalcem) mu se može samo čestitati. Mislim da se ni Branko Kostić i Momir Bulatović na vrhuncu svog slobizma ne bi postideli ovakvih komentara. Ja savetujem da krene od sebe i da odmah počne da daje državi 80% od svega što zaradi preko 100.000 evra godišnje (jer je Crna Gora ipak znatno siromašnija od Francuske pa moramo granicu postaviti niže). Ako je zarada manja, manji je i kredibilitet da predentujete da ćete omogućiti bolji život za još 600.000 i kusur duša u CG. Ne znam da li u CG glasaju za DPS/SDP/LP iz razloga koje navodi opozicija, ali ja bih se istinski plašio da mi državu vodi neko kome je neokomunistička otimačina uzor.

Ekonomska kvazi nauka u službi nosoroga

Za razliku od matemtičara koji svoje spekulacije nazivaju ekonomijom, ovaj tekst koji prenosi b92 lepo pokazuje da se "mučenjem" podataka bave ljudi koji su po vokaciji matematičari, čak i kada je iza problema nešto što ima veze sa ekonomskim aktivnostima pojedinaca. Elem, mogu odmah da kažem da je u pitanju čisto bacanje novca poreskih obveznika. Da bi nosorozi preživali oni moraju imati privatne vlasnike koji ih mogu ustreliti. Niko se bolje neće brinuti o nosnoj aktivi koja vredi 50.000 dolara od onih koji su vlasnici iste. Brinuće se oni da li se nosorožice uredno onosorožavaju, šta klopaju, kakvi su im porodični odnosi i sve po redu. Ako je država vlasnik, niko od njenih agenata koji mora da radi 10+ godina za jedan rog nosoroga neće imati motivaciju da ne zažmuri na gnusne lovokradice koji ih gađaju mecima, a u praksi najčešće parama.

Sve u svemu, nosorozi imaju komparativnu prednost u odnosu na mnoge druge vrste jer imaju vrlo konkretno priznatu vrednost na tržištu. Kao što je garant opstanka krava to što ih ljudi jedu i muzu, tako će i nosorozi opstati sa 100% sigurnosti ako ljudi budu i dalje konzumirali nosorogov rog. Ako se poveća ponuda nosoroga cena roga će pasti, biće više odstrela i kroz par kolebanja cene doćiće se do ravnotežnog broja nosoroga.

Da li će se nosorozi gajiti ili bivstvovati u divljini je drugo pitanje. Gajenje ima prednost da je imovina sigurnija, bivstvovanje u divljini povlači niže troškove ishrane, ali komplikovanije obezbeđivanje staništa. Korektiv je princip štete jer lovokradica neće odgovarati što je ubio zaštićenu vrstu nego što je otuđio 50.000 evra od privatnog vlasnika. Doušništvo se javlja kao dodatna garancija jer onaj koji otkrije štetočinu bi mogao da učestvuje delimično u odšteti vlasnika.

Jedini način da nosorozi izumru je da ostanu u vlasništvu države i da ona optimizira nosorožstvo, sve sa matematičarima kvazi ekonomistima.

Nova vlada - nakon skoro pola godine

Nakon skoro pola godine nove vlade evidentno je da svi oni koji su sejali atmosferu straha nisu bili u pravu - barem kada je reč o tome gde Srbija treba da ide i šta da radi s Kosovom, pa završno sa još nekim pitanjima. Kada se sve sabere činjenica da umesto DS u vladi imamo SNS i ojačani SPS nije nešto posebno unazadila Srbiju. Jedini razlog tome je što cela ekipa, barem u vrhovima tih stranaka, shvata da pare ne padaju s neba, gde para ima i koje su cene ludiranja. Ako se samo setimo kako su nekada sa sve blagoslovom vrha vlasti postavljane blokade na Kosovu, a kako se sada sa tekom gutaju žabe, sve bude jasno. Mada su te žabe lekovite, već na srednji rok.

Međutim, za sada možemo samo govoriti o fenomenu jednako loše. U nekim oblastima radi se malo bolje, u nekim oblastima gore. U suštini, ako se izuzme hiper-agilni borac protiv posledica korupcije, veliki deo vlade i nižih službenika ide po inerciji - kao što je nekada davno rečeno, SNS će raditi isto što i DS samo još bolje. Tu se javlja osnovni razlog zašto mislim da će biti problema. Ko je posmatrao kadrove koji su imenovani na menadžerske funkcije u javnim firmama, na savetnička mesta i državnu upravu primetiće da je došlo do neviđene eksplozije imenovanja ljudi čija pozicija u mnogome prevazilazi njihove sposobnosti. Prvi put kada se odstupi od inercije, jer po inerciji se ne može ići u sadašnjoj situaciji, isplivaće sva nagomilana nesposobnost te ekipe. Potpuno je svejedno koji će biti vid borbe sa takvom stresnom situacijom - nečinjenje, ulaganje mnogo napora i traženje saveta drugih, prenebregavanje svoje nesposobnosti, čist javašluk, pokušaj da se otme za kratko vreme na poziciji - nijedan od načina borbe sa tom neusklađenošću obaveza i mogućnosti neće izaći na dobro. Ono što je loše, to je što ne vidim da je bilo volje za akvizicijama iole kvalitetnijih kadrova, čak i okviru samog SNS i SPS.

Čak i borba protiv korupcije, kojigod bili motivi i kolikogod bilo besmisleno udarati na posledice umesto na uzroke neće imati dobar rezultat. Ako se zadrže loši zakoni i podzakonski akti koji podstiču korupciju, usled pritiska odozgo desiće se (1) da korupcija postane još skuplja i komplikovanija na nižim nivoima, (2) da se od strane manjeg broja nižih činovnika loši zakoni počnu dosledno sprovoditi ili (3) da se počne bežati od odgovornosti u javašluk/nečinjenje.

Sve dok se ne bude jasno čulo šta su uzroci problema u kojima je Srbija i budu predložena smislena rešenja, ova vlada neće uraditi ništa, baš kao i prethodna. Ja za sada to nisam čuo, barem ne od vodeće ekipe.

Irelevantnost težine

Danas čitam u štampanom Blicu, što kao e-štogod može retko radim, kako su testovi za novu generaciju srednjoškolaca nikad teži. Ide tu malo priče o svemu, međutim, ono što je bitno istaći je da je sa stanovišta rangiranja znanja pojedinačnih članova jedne grupe irelevantno da li je test teži ili lakši. Ako je test ove godine, na primer, 50% teži nego prošle godine, samo će raspored bodova biti drugačiji, tako da će neko ko bi bio, recimo, 200. na nekoj listi sa lakim testom, to verovatno biti i sa teškim testom, samo će se razlikovati apsolutni broj bodova. Ako se ne postavi neki apsolutni prag bodova za upis (a ne samo apsolutni broj učenika koji se prima) sve je potpuno isto. Jedina razlika kada je test težak je što se bolje uoče vanserijski dobri učenici (uz ograničenja koja su inherentna testiranjima), a vrlo teško je napraviti razliku između onih koji su veoma loši i najgori. Ako je test lak, teško je napraviti razliku između izvrsnih i odličnih, a sa druge strane lako razlikujete loše i veoma loše. Biće da je težak test bolje rešenje.

GDP i dugi rok

U komentarima na prethodni post imate neke zanimljive linkove i raspravu o kretanju bruto društvenog proizvoda, GDP-a, u različitim zemljama.

Ja sam veoma sumnjičav prema GDP-u kao meri, posebno na dugi rok. Na primer, ako se pogleda rast GDP-a po stanovniku, dobije se da je u poslednjih 200 godina na zapadu životni standard porastao 16 puta.

Ali kad razmislite šta je prosečan stanovnik Engleske, Francuske ili SAD imao 1812. godine i šta ima sada, razlika je nebo i zemlja. I ključna razlika nije to što je tada mogao da kupi jedan kilogram kukuruza a sada može 16, već što sada može da ima stvari čije je samo postojanje ranije bilo nepojmljivo. Kako izmeriti razliku između potrošačke korpe iz 1812. i potrošačke korpe iz 2012? Korpa koja osim hrane i odeće uključuje i Samsung Galaxy, avionsku kartu, internet pretplatu i gledanje Lige šampiona na TV-u, nije samo 16 puta veća korpe iz 1812. godine, već pre svega kvalitativno drugačija. I kvalitativno gledano, neizmerno bolja.

Ako eliminišete nove stvari i pokušate da merite samo proizvode koji su postojali i onda i sada, svejedno nailazite na problem. Recimo, danas se u svetu proizvodi samo nešto više hrane po stanovniku nego 1950-ih, ali to nije zato što su proizvodne mogućnosti ograničene, nego što su potrebe za hranom uglavnom zadovoljene i prioriteti širom sveta su drugačiji. Resursi se usmeravaju na druge, luksuznije, stvari.

Ekonomista W. Nordhaus je pokušao da ove probleme premosti tako što je merio koliko je radnih sati potrebno da bi se proizvela jedna svetlosna jedinica. Svetlo je, naime, jedna ista stvar koja se proizvodi od praistorije do danas. Po njegovoj računici, u poslednjih 200 godina proizvodne mogućnosti su, barem kada je u pitanju svetlo, porasle blizu 10.000 puta. To je daleko veći, ali čini mi se smisleniji broj od onih 16 koje daje GDP.

A šta tek reći o demokratizaciji privrednog rasta? Kao što je Šumpeter rekao, dostignuće kapitalizma nije u tome što kraljica Viktorija može da kupi više svilenih čarapa, nego što sada svaka radnica u fabrici može da kupi svilene čarape.  Dok levičari trabunjaju o materijalnoj nejednakosti, pred očima im promiče veliko izjednačavanje u potrošnji. Danas skoro sve važne stvari skoro svi u kapitalističkom svetu mogu da priušte. U kapitalizmu, ako je neka nova stvar zaista korisna i potrebna, njena proizvodnja uskoro postaje masovna i stvar brzo pojeftinjuje. Šta mislite da piju Voren Bafet ili Britni Spirs, neke napitke nedostupne običnim smrtnicima? Ja takve slike uvek primetim i bude mi drago. Izuzetak je prestižna roba koja je ionako namenjena snobovima i čija je jedina svrha prestiž (pogledajte taj genijalni dizajn) i čija cena upravo zbog prestiža kao svrhe automatski uključuje neku vrstu poreza na snobizam -- tržište se i za to pobrinulo.  Kod važnih i korisnih stvari toga nema. Kad su se mobilni telefoni pojavili u Srbiji krajem 1990-ih oni su takođe bili luksuzna i prestižna roba, ali samo na kratko. Danas svako dete u Africi ima mobilni telefon. Ali nijedan od ovih posebnih aspekata ekonomskog rasta se ne ogleda u stopama rasta GDP-a.

GDP nije beskorisna mera -- i takva kakva je, ona bolje od bilo koje druge mere obuhvata kratkoročne promene materijalnog bogatstva i razlike među zemljama u trenutku merenja. Ali što je vremenski rok koji posmatramo duži, to nam kretanje GDP-a manje govori.

Indeks globalne povezanosti

Nisam ranije čuo za ovaj indeks, koji pravi firma DHL. U obzir se uzima dubina i širina povezanosti, a povezanost se posmatra kroz četiri elementa - trgovina (robe, usluge), kapital (FDI, portfolio), komunikacije (internet, telefonski pozivi, trgovina štampanim publikacijama), ljudi (migracije, turisti, strani studenti). Indeks deluje zanimljivo, na vrhu su Holandija, Singapur, Luksemburg, Irska i Švajcarska, a na dnu su Burundi, Centralnoafrička Republika, Mijanmar i Burkina Faso. Najveći broj očigledno nepovezanih zemalja, poput Severne Koreje, Libije i Afganistana nije ni ocenjen.

Srbija je rangirana kao 96. od 140 zemalja, dok je Makedonija 89., Bosna 121., Hrvatska 57., Bugarska 40., a Rumunija 66., a Albanija 112.

To deluje prilično loše za naš region (a naročito za Srbiju), ali ako pogledate podatke malo detaljnije, videćete da je to pretežno zbog niske širine povezanosti, ne toliko zbog niske dubine, što znači da je veći problem to što je naša povezanost fokusirana na mali broj zemalja, a ne to da je sama povezanost niska. Recimo, ako pogledate rang Srbije po pitanju izvoza i uvoza robe i usluga (odnosno njihovo učešće u BDP-u), rang nam je sledeći (dat u zagradi): uvoz robe (46.), izvoz robe (80.), uvoz usluga (54.), izvoz usluga (56.). Sve ukupno, što se tiče dubine trgovinske povezanosti, rangirani smo kao 52. što i nije tako loše.

Ali, ako pogledate širinu trgovinske povezanosti, tu smo rangirani kao tek 113, jer nam je čak 95% izvoza i 90% uvoza u okviru "regiona" (ne znam kako tačno definišu region, ali izgleda da uključuje celu Evropu i Rusiju). Evo kako izgleda mapa sveta iz perspektive srpskog izvoza:

Kao što možete videti, praktično postoje samo zemlje regiona, Nemačka, Italija, Rusija i Austrija.

Slična je situacija i sa stranim studentima - njih ima relativno mnogo (u poređenju sa drugim zemljama, rangirani smo čak kao 31. u svetu), ali je "širina" veoma niska, tek smo 85. od 93 zemlje za koje su imali podatke. To je i očekivano, skoro svi ti strani studenti su ili iz Republike Srpske, ili iz Crne Gore.

Sve u svemu, još jedan zanimljiv indeks.

PS. Da ne bude da nisam pomenuo, po kvalitetu interneta samo rangirani kao čak 19.

Brut i Miro

Intervju Borislava Ristića sa Miroslavom Prokopijevićem, objavljen na sajtu Sloboda i Prosperitet. Bave se liberalizmom, Austrijskom ekonomijom, finansijskom krizom, ekonomistima koji su uticali na Prokopijevića, perspektivama liberalnih ideja na Balkanu, socijalizmom, praksisovcima i mnogim drugim temama. Nemojte propustiti, odličan intervju.

Belfast, Edinburg i Muzeji

Skoro sam bio u Belfastu i iznenadio sam se da i dalje postoji zid koji fizički deli grad na protestanski i katolički deo. Mir je sklopljen 1999. kada je između ostalog Republika Irska morala da izmeni svoj ustav po kojem je celo ostrvo smatrano irskom državnom teritorijom. Integracija je i dalje "work in progress" i koliko se meni čini to pitanje će čekati buduće generacije ako i tada bude rešeno jer su škole uglavnom i dalje neintegrisane.

    Zid u Belfastu


Referendum za nezavisnost Škotske je iznenađujuće neprisutna tema u engleskim medijima. Englezi su u suštini generalno nezainteresovani i u šali često kažu neka se spremi i Vels. U Škotskoj sa druge strane situacija obrnuta mada opcija za nezavisnost za sada nema većinu. Edinburg je inače jako interesantan grad, pejzaži, arhitektura i trava poput persijskog tepiha su fascinantni. Na mene je najveći utisak ipak ostavio muzej viskija. U suštini u Velikoj Britaniji sam bio u nekoliko privatnih i uspešnih muzeja (Madame Tussauds, Ripley's, Titanic u Belfastu) pa me zanima da li je i u Srbiji moguće napraviti profitabilan muzej? Možda muzej komunizma ili rakije.

    Grob Adama Smita u Edinburgu

Konačno

Toliko godina se već pitam šta je problem našeg radnog zakonodavstva i konačno su mi otvorene oči. Uzrok svih problema je što ugovorci nemaju status zaposlenog i ne mogu da ostvare sindikalna prava. Ako će nam ovakva ekspertiza koja ne vidi ružičastog slona u dnevnoj sobi rešavati problem defektnosti tržišta rada, onda je moja preporuka da poslodavci isključivo zapošljavaju na crno.

Panciri

Prošle nedelje je poginuo policajac Miroslav Stamenković pokušavajući da spreči pljačku zlatare u Vlasotincu. Navodno, da je imao pancir, danas bi bio živ. Predstavnik sindikata policije, vezano za slabu opremljenost domaćih policajaca, za Politiku kaže:

Kao i uvek, nadležni kao razlog tome navode nedostatak finansija i ekonomsku recesiju koja pogađa policiju.

Na sledećem grafikonu su prikazana tri podatka: (1) ukupni izdaci za materijal, mašine i opremu u MUP-u, predviđeni rebalansom budžeta za 2012. godinu, (2) ukupan budžet MUP-a i (3) ukupna javna potrošnja (sve u milijardama dinara).

Hoću da kažem da izjava - "Nema para!" prosto nije tačna. Para ima, ali je, u postupku utvrđivanja prioriteta za trošenje državnih para, bezbednost policajaca na veoma niskom nivou. Što reče na Twitteru pre neki dan @mileusna, "Država ima para za hotel na Staroj planini, ali ne i za pancire? Šta je primarna funkcija države, hotelijerstvo ili bezbednost građana?"

Sa druge strane, iako je za sve to lako kriviti političare, mislim da krivica nije samo na njima. Jer, kada bi političari sutra doneli odluku da se MUP-u dodeli dodatnih 10 milijardi, sindikat MUP-a bi, siguran sam, tražio da se svih 10 milijardi podeli na plate (koje, uz druge troškove vezane za zaposlene, danas čine oko 85% ukupnih uizdataka MUP-a).

Ovo ne govorim potpuno napamet. Pre nešto više od godinu dana, tadašnja vlada je donela odluku da svi pripadnici MUP-a dobijaju dodatnih 10.000 dinara mesečno, što godišnje košta budžet oko 6,5 milijardi (po proceni Fiskalnog saveta). Sindikat je tada mogao da traži da se deo tih para usmeri u bezbednost policajaca ali, koliko ja znam, nije.

Debata na temu zemalja u razvoju

William Easterly i Dambisa Moyo. Vrlo zanimljivo.

Slučaj Depardje

Između ostalog, slučaj i rasprave koje se oko njega vode ilustruju dve liberalima poznate stvari.

Prva, socijalizam i nacionalizam su srodne ideologije. Kad socijalistima ponestane argumenata, brzo se dosete patriotizma. Plaćanje poreza je, prema francuskom premijeru, "patriotska dužnost" i od bogatih Francuza se sada traži da svoj patriotizam dokazuju plaćanjem poreza od 75%. Depardje je, drugim rečima, izdajnik.

Druga, moralni i ekonomski argument za liberalizam su u savršenom skladu. Po jednima Francuska ovim porezom puca sebi u nogu, jer će tako oterati kapital iz zemlje, ubiti privatnu inicijativu i dugoročno uništiti podsticaje za preduzetništvo. Drugima ekonomske posledice i nisu u prvom planu, već jednostavno misle da je Depardje u pravu jer je porez od 75% čista pljačka (posebno kad znaju i kako se taj novac troši). I ekonomski i moralni rezon vode u isti zaključak.

Armentano o antitrustu

Dominick Armentano, pisac po mom sudu najbolje knjige ikad o antitrustu, sažima svoj argument u jednočasovnom predavanju.

Rasizam u Blicu

Znate ono o tri vica u jednoj rečenici, Blic objavio pre par dana, a ja parafraziram: "Rom jedinac se okupao čim je došao s posla". Žestoko, taman da vam hard core profesionalni ljudskopravaši i lukrativni dušebrižnici sednu na grbaču. Međutim, hajde da razložimo ovaj vic sa tri predrasude.

Prvo, predrasude su često korisna stvar jer su akumulirano znanje o nekoj pojavi, grupi, pojedincima i sličnim predmetima predrasuda. Predrasuda je, na primer, da su otrovne zmije pomalo nervozne kada menjaju svoje odelce i da tada neće kao obično da se u miru udalje bez da isprobaju kako deluje sadržaj njihovih kesica. Čovek koji veruje u te predrasude i neće sam da se empirijski uveri je u prednosti. Predrasude o etničkim grupama su često takođe korisne. Na primer, ja da sam na mestu nekoga ko se buni protiv predrasuda, dobro bih razmislio o predrasudi da u Saudijskoj Arabiji uglavnom žive srednjevekovni primitivci koji imaju dosta novca od nafte i da će vas vrlo verovatno fizički kazniti ako ste žensko i ne nosite specifičnu žensku srednjevekovnu odeću. Isto važi i za muškarce koji se odvaže da nose krst na lančiću.
Drugo, predrasude mogu biti i delom netačne. Na primer, Srbi nisu listom narod koji obožava da čini genocide, a to nisu ni Hrvati. To ne znači da ne postoji zabrinjavajući procenat u tim narodima koji nije sklon da takve prakse osudi ili šta više, spreman je da ih ponovi ako bude dobre prilike. Dakle, i ovde predrasude imaju smisla, ali ih je netačno generalizovati na svakog pojedinca.
Treće, postoji i nešto što se zove kultura humora. Humor je zdrav način da se ukaže na određene karakteristike nekih od grupa. Na primer, znate da delovi BiH imaju problem sa kvalitetom ljudskog kapitala. Super štediše žive u Pirotu. U Banat možete ići na kurs kontrole besa. Šumadinci se razbiše od seksa. Mudrost kupite od Užičana. Na kurs prevare kod Valjevaca. Ako vam se ništa ne radi pravac u Crnu Goru. Ako hoćete da zeznete sve svetske igrače, vi kupite mudrost od Srbina. Sve u svemu, tu ima istine, ima i preterivanja, ali uglavnom nema zle namere, a pogotovo govora mržnje koji preti da neku grupu dovede u stvarnu opasnost.
Tako i dolazimo do ovih predrasuda o Romima. Statistika nam govore da naša četvrta po brojnosti etnička zajednica u Srbiji ima najmlađu populaciju. To se postiže tako što barem u domenu 2 sigma imate više od dva deteta po fertilnoj ženi. Procenat nezaposlenosti kod Roma je veći nego kod svih ostalih etničkih grupa. Ogroman procenat Roma živi u neuslovnim objektima ili nema stalno mesto boravka u skladu sa svojim tradicionalnim načinom života i samim time u problemu je da se okupa svaki dan - probajte to da radite na minus 10 u dvorištu ili pomoćnom objektu. Ne verujem da postoji više od 10% Roma koji mogu da zadovolje sve tri premise iz vica (a gledam optimistički), a isto tako, većina Roma verovatno ne može svaki dan da zadovolji ijednu od tri premise. Da budem iskren i sa Srbima nije neviđeno bolje, iako većina živi u uslovnim objektima, ali dobar deo mrzi sapun.
Dakle, vic se oslanja na činjenice, a možete ga shvatiti kako želite. Ja bih ga shvatio kao poziv da i Romi i Srbija rade na rešavanju uzroka problema slabe romske inkluzije. Budale će ga shvatiti kao što ga i uvek shvate, mada znaju da je tvrdo kad se dođe na gostujući teren u romska naselja, pa se isti dominatno bave verbalnim iživljavanjima i hrabrim potezima 5 na 1. Ljudskopravaši će to najčešće shvatiti kao način da sebe izreklamiraju i da se ogrebu za neke parice da bi lepo živeli od rešavanja romskog pitanja, a ako se otvori mogućnost da budu cenzori novog doba, uf, eto posla na dugi rok.
Eto, ja ću ovaj vic da branim, a paradoksalno, volim da kažem, doduše sada više za stolom nego na stadionu - Mi smo Cigani, najjači smo, najjači.

Štednja u Ujedinjenom Kraljevstvu

Pre par dana je jedan moj Facebook prijatelj stavio link na članak iz New Yorkera u kojem se tvrdi da štednja ne funkcioniše. Praktično, teza je da su ekonomski rezultati u Ujedinjenom Kraljevstvu (koje navodno vodi politiku štednje) lošiji od rezultata u Americi, koja je vodila drugačiju, pretežno kejnzijansku politiku visokih defiicita.

Međutim, kada pogledate podatke, teško je da zaključite da su SAD i UK vodili različitu politiku. Na rečima je politika svakako bila drugačija, ali kada pogledate brojeve (učešće deficita u BDP po godinama), razlike teško da ima (podaci preuzeti sa sajta OECD-a):

Vi sada možete da tvrdite da je 1-2% razlike u godišnjem deficitu bitno, ali ako pogledate širu sliku, videćete da je razlika između UK i SAD trivijalna u odnosu na razliku sa drugim zemljama. Na sledećem grafikonu je prikazan kumulirani deficit u periodu 2008. - 2012. godina u tridesetak zemalja (isti izvor, SAD i UK obojeni u bordo).

Sad, članak u New Yorkeru ni ne kaže da su deficiti u UK niski, već da je vlada oštro kresala javnu potrošnju, pa da da je to dovelo do recesije koja je dovela do deficita. Ali, tek to nije tačno. Evo podataka o javnoj potrošnji (u milijardama funti, izvor britansko Ministarstvo finansija). O kakvom smanjenju rashoda se govori, uopšte nije jasno.

Sve u svemu, možda štednja ne daje rezultate (u to ne mogu sada da ulazim), ali uzeti Ujedinjeno Kraljevstvo kao primer zemlje koja vodi politiku štednje je, blago rečeno, potpuno pogrešno.

Pearl Harbor, godišnjica

Najbolji kratak uvod u ovu problematiku. Predavanje istoričara Roberta Higgsa



Detaljnije o ratu ovde.

Aco Srbine

Danas pompa oko uvrede potpredsednika vlade. Dokaz više u prilog mojoj teoriji da mi ne bi znali pta bi sa Kosovom i kada bi ga dobili. Kako može biti uvreda da neko kaže da si pripadnik ili da podsećaš na pripadnika drugog po brojnosti naroda u Srbiji? Ko smatra da je ovo uvreda sam o sebi govori sve.

Čudno je kako nije bilo ovakve revnosti u vreme jedne druge propagandne zidne kampanje - znate ono kada su tražili drugu reč koja se rimuje sa prezimenom...

Pritajena inflacija, vidljivo magarčenje

Novi naučni doprinosi dinamičnog gradonačelnika koji najavljuje da bi osnivao nova javna preduzeća (ako nekada dođe na vlast, a meni se nešto čini da mu i nisu neke šanse, ali to je tema za neki drugi post) i eksperata iz SPS su da je optimalno da u stanovima bude 20C. Time je sprečena višegodišnja štetna praksa pregrevanja stanova. Naravno, ovde je reč o vrhunskom bezobrazluku i vrhunskoj marvi koja na to klima glavom i umotava se u ćebad iako je toplotnu energiju uredno platila. Kroz tih teorijskih 20C (koji su u praksi često 16-17C da se ne bi loše spavalo ili bavedalo do kasno u noć) se pokrivaju svi oni koji ne plaćaju grejanje, a sve su šanse da ostane ponešto i za pokrivanja svih vrsta. Suštinski grejanje u Beogradu nije poskupelo 18,5% kako je objavljeno, već je sa isporukom toplotne enrgije koja iznosi jedva 60% prosečne isporuke ranijih godina, poskupljenje ustvari gotovo 100%, jer kao što struju ne plaćamo kroz neku imaginarnu struju po m2, tako se i grejanje ne plaća po kvadratu nego po jedinici energije, osim u banana državama gde nažalost banana nema. Sve u svemu u Beogradu je na delu sva lepota socijalizma, bilo ovog inženjersko-žuto/naradžastog, bilo ovog dobro poznatog. KAo i uvek budale su oni koji redovno plaćaju.

Istok i zapad

Ovako su rasle neke evropske i svetske ekonomije u poslednjih petnaestak godina. To na vrhu su Litvanija i Estonija, pa zatim Latvija i Poljska, sve daleko ispred iscrpljene stare Evrope. Centralno-istočna Evropa je sada ono što je zapadna Evropa bila 1950-ih i 1960-ih, u vreme Erharda, Adenauera i de Gasperija. Još kad se pogledaju intelektualni trendovi i razmišljanja koja preovlađuju kod mlađih ljudi, staroj Evropi, čini mi se, nema povratka.

Istorija, komedijant

Recently, Obama has been re-elected for a 2nd term by an illiterate society and he is ready to continue his lies of less taxes while he raises them. He is a Communist without question promoting the Communist Manifesto without calling it so. How shrewd he is in America. His cult of personality mesmerizes those who cannot go beyond their ignorance. They will continue to follow him like those fools who still praise Lenin and Stalin in Russia. Obama’s fools and Stalin’s fools share the same drink of illusion.Russia lost its' civil war with the Reds and millions suffered torture and death for almost 75 years under the tyranny of the United Soviet Socialist Republic. Russians survived with a new and stronger faith in God and ever growing Christian Church. The question is how long will the once "Land of the Free" remain the United Socialist States of America?

piše moskovska Pravda.  Ako ništa drugo, zbog ovoga vredi biti živ u novembru 2012. :) Prevazilazi kineskog aparatčika koji je svojevremeno držao bukvicu poslednjem britanskom guverneru Hong Konga o opasnostima države blagostanja, i rekao mu neka nosi te svoje "skupe evrosocijalističke ideje kući", u Englesku.

Stranac za guvernera

Naravno, ne u Srbiji, već u Britaniji:

THE Premier League’s transfer window does not open until January but George Osborne, Britain’s chancellor of the exchequer, has done some early dealing. Mark Carney, currently the head of Canada’s central bank, will be the Bank of England’s new governor, when Sir Mervyn King steps down next June.

Bravo mali Perice

Krkobabić II u poslednje vreme voli da daje izjave pa se visoko vinuo na listi verbalnog štetočinstva. Današnji biser glasi:

Direktor "Pošta Srbije" je najavio i da niko neće biti otpušten, jer nema viška ljudi, već ima manjka posla.

Ovo ne vredi ni komentarisati, kratka rečenica koja sve govori o profilu "menadžera".

Siromašni i ponosni

Za razliku od političara koji uporno ponavljaju mantru da će biti bolje zahvaljujući njihovim umotvorinama, koji nemilice nalaze razloge zašto to ne funkcioniše, koji nas ubeđuju da u Srbiji i nije tako loše, patrijarh lepo i pošteno reče, ne damo Kosovo i živećemo kao i poslednjih 500 godina, teško i mukotrpno. To može da govori u svoje ime i ime SPC, ali nešto nisam siguran da mu je to pravi put za omasovljenje pastve, a u moje ime kao građanina Srbije (a verujem i velike većine) nema apsolutno potrebe da objašnjava kako je super zavet na siromaštvo.

Ova izjava je poštena, jer nam lepo govori šta nas čeka ako se okrenemo fiks idejama, barem sa stanovišta lepšeg i bogatijeg života. Lepo bi bilo i da SPC počne da taj težak i mukotrpan život pokazuje vlastitim delima, osim ako se iza vrlo očigledne suprotnosti proklamovanoj mukotrpnosti ne krije svesno iskušavanje kroz sveokružujuće materijalno. Takođe, lepo bi bilo da umesto brige o srpstvu, svetskoj politici i svetskim sudovima više brige bude posvećeno upravo onima koji su pravoslavci sa imenom i prezimenom i koji su bedni i siromašni.

Što bi rekao moj učitelj ekonomije, od države i crkve nema većih protivnika dobrog života.

Zajam za preporod Srbije 4s

NIN ima predlog:

Stranim investitorima za pozajmljenih milijardu dolara država plaća za kamatu od 52,5 do 72,5 miliona dolara godišnje, a taj novac može povoljnije da pozajmi od građana kojima banke za oročenu štednju u američkoj valuti plaćaju upola nižu kamatu. Ministarstvo finansija podržalo ideju NIN-a o emisiji „narodnih obveznica“

Dok država na svakih 1.000 pozajmljenih američkih dolara godišnje za kamate plaća između 52,5 i 72,5 dolara, dotle građani za istu sumu, oročenu na tri godine, od ovdašnjih banaka dobijaju između 11 i 35 dolara, s tim što na taj prihod još plaćaju i porez od 15 odsto. Država, dakle, svake godine plaća skoro 40 dolara više nego što dobijaju njeni građani kada istu sumu dolara polože na štednju. 

Pošto je malo verovatno da bi, uz isti prihod koji im donosi i kamata na štednju, građani hteli da kupuju državne dužničke hartije, realnija je opcija da prinos na „narodne obveznice“ bude nešto veći od kamata na štednju. To bi bila dobitna kombinacija za obe strane. Država bi na taj način mogla da obezbedi deo nedostajućeg novca i da uštedi nekoliko desetina miliona evra, a građani bi, čak i ako taj prihod ne bude oslobođen od plaćanja poreza, dobijali bar upola više nego što im sada daju banke kada novac oroče kod njih.  

„Umesto da građani štede dolare u bankama uz kamatu od dva do 2,5 odsto, a onda ih banke pozajmljuju državi uz znatno višu kamatu, treba razmisliti o dugoročnim obveznicama, koje bi, uz prinos od 4,5 ili pet odsto, mogli da kupuju građani. Tako bi se smanjili troškovi zaduživanja države i istovremeno povećali prihodi stanovništva“, kaže Zec.

Dakle predlog je dao NIN, a Zec, Vlajko Senić i drugi se slažu da je to odlična ideja. Dobro, ideja ništa ne košta, može se probati. Samo, da li se neko setio da pozajmljivanje državi Srbiji i oročavanje novca u reputabilnoj stranoj banci nisu ista stvar? Postoji dobar razlog zašto su ove kamate različite. To su dva ulaganja sa vrlo različitim rizicima.

Prvo, ova kamata na oročenu štednju koju pominju uopšte nije niska za današnje prilike: 1.1-3.5% su sasvim pristojne kamate ovih godina. Ako biste kupili američke ili nemačke obveznice dobili biste manje od toga, ne više.

Zašto onda država Srbija plaća više kamate? Čik pogodi, zato što je država Srbija rizičan dužnik, zato što je na pola puta do bankrota. "Narodne" obveznice ne bi bile nikakva zamena za oročenu štednju, bile bi samo drugačija opcija, rizičnije ulaganje. Kao kada ne stavite pare u banku nego ih pozajmite prijatelju prijatelja koji se kune da ima odličnu šemu samo ne može da vam kaže šta je. Nesigurno je, ali je kamata veća.

Mene čak čudi zašto Srbija i dalje plaća ovako niske kamate na svoje novoemitovane obveznice. Jedini razlog za to su niske kamate na svetskom nivou, zbog čega deo novca odlazi na rizičnija tržišta.

Ako ponude ove obveznice imaće šta da vide -- neće dobiti ni promil nižu kamatu od one koju plaćaju sada.

Samoodbrana

Srbija spada u zemlje koje su granicu nužne samoodbrane postavile na nivo koji samoodbranu ustvari u potpunosti onemogućava, bez da onaj koji brani svoju imovinu i život ne bude u poziciji da ili dobije novčanu kaznu ili krivično odgovara. Mene je na ovaj post inspirisalo dešavanje tinejdžera u NS gde je jedan od učenika prema našim zakonima dobrano prešao granicu nužne samoodbrane, iako nam zdrav razum govori da stvari baš nisu takve.
U Srbiji ako vam provalnik uđe u kuću, vi nemate pravo da ga silom zadržite, a možete odgovarati ako mu nanesete povrede ukoliko vas nije napao. Ukoliko vas napadne morate ga upozoriti tipa "Gospodine lopove, ako vas ne bi odveć indisponiralo i konsterniralo, ali ja bih prvo da pozovem organe reda, a vi nemojte da pucate na mene", morate sačekati da on prvi upotrebi silu, pa tek onda imate pravo da ga ozledite i to vrlo precizno. Ovakvo stanje dovodi do toga da su kod nas sitne krađe suštinski legalne, da policija mora da radi stvari koje bi privatna sila sprečila (a suštinski neće to uopšte da radi jer joj oduzima resurse, pa najočitije to otaljava), da građani nemaju gotovo nikakvu moć da se brane od nasilnika jer bi odgovarali prekršajno i/ili krivično, a i kada imaju sva znanja ovog sveta o mirnom rešavanju konflikta i tehnikama aikida, ostaje problem da oružje kod covila u praksi nose kriminalci. Kada je reč o imovini države situacija je još drastičnija, iako bi privatna zaštita državne imovine sigurno preko noći zaustavila prakse divljačkog pljačkanja šahtova, spomenika, bakra i još mnogih drugi stvari gde pljačkaši na jedan dinar zarađen otimačinom, unište barem 10 puta više. Američki pristup iz zemalja koje se ponose pravom na samoodbranu, posedovanje i nošenje oružja bi bio odličan u rešavanju problema sitnog kriminala i nasilništva.

Stvarnost šamara demagoge

Da stvarnost ošamari naše demagoge nije ništa novo, međutim njih šamari činjenica ne bole sve dok im nisu ugroženi vrlo vitalni privatni interesi koji su obučeni u najbolje nacionalno odelo. Elem, čudesni perpetum mobile koji po rečima naših stručnjaka za telekomologiju vredi i celih 5 milijardi evra, ove godine nešto kašljuca. Tako je Telekom ponešto u problemu jer su mu porasli rashodi i smanjeni prihodi, što je obrazloženje u domenu humorističkih stripova. Da cela priča ne deluje tako isprazno, ubačena je depresijacija dinara, iako ne znam zašto bi to bio tako velik problem jer im niko ne brani da slobodno formiraju cene, ako iko danas zna šta su cene usluga telekomunikacionih kompanija kada ih stave u pakete koje niko živ ne može da shvati sa 100% sigurnosti. Kako ti užasni investitori koji ponižavaju Srbiju samo razumeju tu EBIDA, izgleda da ako se po jutru dan poznaje ne da je nisu ponižavali nego da su pokazali lep stepen srpstva vlastitim novčanicima, verujući naravno, ne u svekoliko srpstvo telekomsko, nego u svoje poslovne planove.
Ali ko se još seća cirkusanata telekomskih, sada su na dnevnom redu druge besmilice.

Umetnost penzije

Da li znate čime su nas zadužili Nikola Kusovac, Vito Marković, Dimitrije Kalezić, Božidar Šujica, Đoko Stojičić, Miodrag Ilić, Ljiljana Šop, Simon Simonović, Branko Kukić, Maja Herman-Sekulić i Ljubica Mrkalj. Pretpostavljam da ste za neke čuli, a teško da znate da nabrojite barem 20% onoga što je ključno za rad pomenutih. Izvan Srbije pretpostavljam da se ovi brendovi nalaze u domenu 6 sigma neprepoznatljivosti.

To su ljudi koji su imali poseban doprinos razvoju kulture, tačnije književnosti u Srbiji i mi treba da onima za koje komisija proceni da su našu kulturu unapredili, štagod to značilo, dajemo iz budžeta svake godine 600.000 dinara.

Nisu samo pisci puni potpunih anonimusa, postoje kandidati iz sveta baleta, likovnih umetnosti, kinematografije i iz reda ostalih -ljudi koji su svoj život posvetili svojim hobijima koje su nazvali profesijom i koji treba da budu prepoznati od strane državnih činovnika, ako ih već nisu prepoznali kupci njihovih roba i usluga.

Ovo je jedno neviđeno bahaćenje države koja pretenduje da glumata neke mnogo veće zemlje i da nešto nagrađuje, naravno, tuđim parama, prenoseći svoje bahaćenje na generacije koje se još nisu ni rodile. Ključna je i poruka da se penzija ne mora zaraditi, niti je bitno šta tržište kaže o vašem radu - ideal iz vremena socijalizma i socijalističkog negovanja umetnosti bez odgovornosti ikome osim CK,a sada bez odgovornosti uopšte.

Pored ovih anoninimnih umetnika ima i nekih koji su afrmisani i koji su svojim radom zaista pristojno zaradili. I ovde je pitanje zašto relativno imućnim ljudima davati nacionalnu penziju?

400 hiljada siromašne dece

Tako kaže B92 pozivajući se na podatke Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike o broju korisnika dečijeg dodatka.

Da li je ovo realan broj? Meni, svakako, deluje nerealno, pošto u Srbiji ima otprilike 1,5 miliona dece (0-19 godina). Dakle, da li je 27% dece u Srbiji siromašno?

Činjenica je da su uslovi za ostvarivanje prava na dečiji dodatak prilično restriktivni i da oni koji zadovoljavaju kriterijume verovatno jesu siromašni. Problem je u tome što ispunjenost uslova proverava lokalni centar za socijalni rad, a sredstva se isplaćuju iz republičkog budžeta. Meni takva situacija nije baš optimalna, pošto svakako mogu da zamislim da neki predsednik opštine kaže zaposlenima u centru za socijalni rad "Slobodno gledajte ljudima kroz prste, to ne ide iz našeg budžeta".

Da li imam neki dokaz da se ovakve stvari dešavaju? Pa, dokaz baš i nemam (u smislu da nisam nikada prisluškivao sastanke između predsednika opština i zaposlenih u centrima za socijalni rad), ali sam video neke podatke koji bude sumnju. Izvor podataka je baza koja se može skinuti sa sajta ministarstva, a koja se zove Socijalni profil opština u Republici Srbiji. Ako skinete i otvorite Access bazu sa podacima za 2012. godinu, pa kliknete na "Indikatori", pa na "Opadajući redosled opština prema broju korisnika dečjeg dodatka u odnosu na stanovništvo opštine starosti do 18 godina, videćete da su opštine u kojima je najveći procenat korisnika sledeće: Tutin (90,2%), Sjenica (71,6%), Novi Pazar (67,49%), Bojnik (58,87%), Babušnica (58,42%), dok su na dnu lestvice Boljevac (9,91%), Kučevo (8,01%), Koceljevo (5,36%), Malo Crniće (2,09%) i Petrovac na Mlavi (1,98%).

Ako vi uspete da primetite da je prvih pet opština u proseku siromašnije od poslednjih pet, svaka vam čast.

Cela poenta je sledeća - ja ne znam koliko ima siromašne dece u Srbiji, ali podatak koji je zasnovan na korisnicima dečjeg dodatka svakako nije preterano relevantan.

Kaniš li pobijediti ne smiješ izgubiti

Nepravda po ko zna koji put, čak i Nataša Kandić tako misli. I zaista, teško je naći logiku u tome da za progon Srba iz Hrvatske niko nije krivično odgovoran. Međutim, nije to ključna tema ovog posta. Ono što mene fascinira je da postoji jedno kolektivno slepilo na jednu bitnu činjenicu vezanu za devedesete. Ona najegzaktnije glasi da mi plaćamo cenu, sada doduše sve manju, prostoj činjenicu da je Srbija izgubila dva rata, jedan u kojem "nije učestvovala" i koji se završio Bljeskom i Olujom i drugi u kojem je itekako učestvovala i u kojem je Republika Srbija proterana sa Kosova i Metohije. I treći rat bi Srbija izgubila da upravo "mrski" Zapad nije izračunao da potpuna repriza Oluje u Bosni nije pametno rešenje. To su činjenice, bez ulaska u pravdu, motive, šta bi bilo da je bilo, međunarodno pravo, zavere i sve ostalo što prati novu istoriju. Dakle, svidelo se nekome ili ne, Hrvati su pobedili u ratu, mi smo izgubili. Sve ostalo je sekundarno. Isto je i na Kosovu, mi smo izgubili, nismo pobedili, što bi rekao Grunf, pre tog rata nije nam trebala ikakva rezolucija UN. Kada se rat izgubi nikada ne prođe bez posledica, obično baš loših za poraženu stranu. Posledice su najgore ako se iz toga ništa ne nauči, ako se prenebregavaju činjenice ili proglašava pobeda.

Ako neko misli da su devedesete nešto što je atipično za Srbiju, bilo je toga i ranije, na primer rat potisnut na margine sećanja u kome je Bugarska potukla do nogu Srbiju, osamdesetih, ali 19. veka. I tada smo slično prenebregavali i čekali da sve to narod pozlati, ali smo imali saveznika koji je sprečio da gubitak u ratu platimo teritorijom. I to je razlika u odnosu na devedesete jer tada nismo imali nijednog saveznika, što je vrlo bitno kada vam krene loše na bojnom polju.

Dakle, to nam je što nam je, najgore je ako se ništa ne nauči ili ako se negiraju činjenice, one najprostije.

Pametno i uobičajeno

Miroslav Mičić je moj dobitnik tri Bambija za danas. U moru politika koji od radno sposobnog sveta prave parazite i profesionalne socijalne slučajeve, porodilje, penzionere i druge kategorije koji bi da se nakače na grbaču poštenog radnog sveta, a koje se obilato promovišu kao vrhunske mudrosti domaćih mudrosera, ovo je redak glas razuma. Socijalna pomoć mora da se zaradi!!! Mera je izvrsna jer će u startu značajno smanjiti broj korisnika, a veliki deo njih će morati da nešto uradi od svog života, pa makar to bilo odlepljivanje žvaka sa pločnika. Ovakav princip treba upotrebiti i kod prekršaja.

Premijer standardan, ne znam šta mi je strašnije (1) ako veruje u to što govori (2) ako zaista ne zna kako se dolazi do visokih plata i dobrog standarda ili (3) ako je toliki demagog.

Aluministička teorija inflacije

Poznata je stvar da je centralna banka nemoćna da se izbori sa inflacijom i da inflacija u Srbiji ima mnoštvo uzroka koji ni na koji način nisu u sferi rada centralne banke. Mnoga poznata imena domaće ekonomske scene su razvila značajan broj teorija inflacije, a neke od najpoznatijih su teorija monopola, teorija suše, teorija državne potrošnje, teorija budžetskog deficita, teorija platno-bilansnog deficita, a mnogi od njih su kombinovali ove faktore u svojim OEA. Dalje, vrlo često je isticano da ono što je visoka inflacija u svetu ili Evropi nije i u Srbiji, ali o tome u nekom drugom postu. Ovu harmoniju jedino bi povremeno kvario kolega Tasić nekakvim teorijama po kojima centralna banka može da utiče na inflaciju, što je s gnušanjem odbačeno u našim monetarnim krugovima i kuloarima.
Međutim, danas smo videli kako ne postoje samo teorije koje objašnjavaju inflaciju, nego i teorije koje objašnjavaju kako se preventivno odbraniti od inflacije. Aluministička teorija nam objašnjava da inflacije vrlo lako mogu da se dese ako stanovništvo percepira da su najniži apoeni kovanog novca napravljeni od nezadovoljavajućih metala. Da bi se Srbija odbranila od ove potencijalne pošasti žute kovanice će ostati takve, a ni slučajno neće poprimiti bakarnu boju ili postati lagani kao pero ako se naprave od aluminijuma. Ovo je tako vispreno i proaktivno dejstvo, jer se i sam sećam da je hiperinflacija počela kada je drastično opao kvalitet sitnih apoena i da hiperinflacija po pravilu počinje nekontrolisanom emisijom najmanjih apoena. Sada je već izvesno da je koren slabosti evro zone upravo u novčićima od 1, 2 i 5 evro centi koji nemaju odgovarajući kvalitet i ruše poverenje u evro. Na svu sreću Bugari još ne znaju šta im se sprema sa njihovim nekvalitetnim stotinkama, ali spasa im nema, basš kao ni Bosancima i Hercegovcima sa njihovim grotesknim pfeninzima.

Haški tribunal

Šta bi bio liberalni stav o Haškom tribunalu?

Ozbiljna država, u meri u kojoj tako nešto postoji, bi sama optužila, uhvatila i osudila svoje ratne zločince. Nije pitanje da li je haški tribunal fer ili nije, već to što klasični liberalizam uopšte nema razumevanja za postojanje međunarodnih sudova. Klasični liberalizam nema sluha ni za postojanje ad hoc tribunala ili sudova kod kojih je teško uočiti razliku između tužilaštva i sudija. Nacionalni sudovi vuku legitimitet iz ustavnog poretka i podele vlasti unutar njega. Međunarodno pravo se navodno legitimiše međunarodnim ugovorima, ali to je još jedan stepen dalje od demokratskog legitimiteta. Kao i bilo šta međunarodno osim trgovine, takvi sudovi su ekskluzivno levičarska ideja. Konzervativne stranke se ovakvim pojavama protive i po tome su bliže načelima klasičnog liberalizma.

Stranke koje se danas zovu liberalnim podržavaju nadnacionalnu pravdu, ali tu je u pitanju stari problem značenja termina liberalizam. U Americi je termin poptuno izokrenut, pa sada liberal bukvalno znači socijal-demokrata. U Evropi je u neku ruku i gore, jer se više ne zna šta liberal može da znači -- negde ima obrisa klasičnog liberalizma, dok ponekad ima američko, levičarsko značenje. Zato današnji stranački liberalizam, kod ovog i mnogih drugih pitanja, u praksi daleko odstupa od klasičnog liberalizma.

Posebno u Srbiji se pod liberalizmom, valjda zbog LDP-a, najveće stranke koja sebe zove liberalnom, uglavnom misli na modernizam. Ali modernizam je nešto potpuno drugačije. Iako površinski može da zaliči na liberalizam on je ustvari njegov antipod. Pravi liberalizam se zasniva na vladavini prava i slobodi pojedinca od državne prinude. Modernizam je, sa druge strane, uvek spreman da ova načela žrtvuje radi uterivanja privida modernosti. Modernisti nisu u tradiciji Loka i Smita, nego ruskog cara Petra Velikog. Petar Veliki je iskreno želeo da Rusiju uvede u Evropu, ali je tragično promašio poentu. Da bi zemlju napravio nalik Zapadu terao je ljude da briju brade i oblače se u evropskom stilu, ali nije shvatao da je tadašnju Evropu suštinski definisalo nešto drugo i dublje -- zaštita ličnih sloboda, individualizam, slobodno tržište i vladavina prava. Sprovodio je modernizaciju na štetu liberalizma, povećanjem svoje moći i daljem gušenjem sloboda. Tako je i u Srbiji najveći deo proevropske struje u prethodnih deset godina pokazao malo razumevanja za suštinu liberalne demokratije. Najviše razumevanja, možda ne u praksi ali barem teorijskog i retoričkog, ustvari je pokazao rani Koštunica.

Čak i ako ste liberal, samo malo pragmatičniji, Haški sud je moguće braniti kao manje zlo ili drugo najbolje rešenje. Srpski sudovi su užasni, da Srbija nije sarađivala sa Hagom možda bi danas zločinci poput Ratka Mladića i dalje bili na slobodi. Međutim, sudovi su jednako loši za sve. Zbog čega bi prioritet bio suđenje ratnim zločincima u odnosu na ostale zločince, od kojih su mnogi na slobodi? Možda bi trebalo da bude obrnuto, možda bi potreba za rešavanjem ovih slučajeva bila inicijalna kapisla za reformu sudstva ili čak, možda i važnije, za malo samorefleksije u javnom mnjenju. Danas je javnost ogorčena jer percipira nepravdu u haškom tribunalu (ne pratim slučajeve niti znam detalje, ali da, statistika osuda po nacionalnosti stvarno izgleda čudno, dok je Šešeljevo držanje u pritvoru za verbalni delikt skandal za sebe) -- ali da saradnje nije bilo možda bi javnost bila ogorčena što se kriminalci poput Mladića šetaju slobodno gradom i možda bi on i slični bili uhapšeni onako kako treba da budu uhapšeni, na osnovu ustava i zakona jedne zemlje. Ovako smo, što bi kolega Stevanović rekao, od retarda napravili heroje i mučenike.

Zašto rastu cene?

B92 i analitičari opet brkaju vrednost funkcije sa prvim izvodom:

Cene u Srbiji rastu zbog prekomerne javne potrošnje i monopolskog položaja određenih privatnih i javnih preduzeća.

Zar ti monopolisti nisu već bili podigli cene do maksimuma? Kako ih onda sada ponovo povećavaju?

Monopoli možda imaju visoke cene, ali ne mogu stalno da ih povećavaju. Ako su problem visoke cene, vidite to sa monopolima. Ali ako govorite o rastu cena, obratite se Narodnoj banci.

Neformalna tržišta i formalne zablude

Pišem već par godina za Blic Novac, ali kako već neko vreme (1) nema istog u Internet izdanju Blica i kako je to oduvek (2) volonterski posao i (3) uglavnom uradim copy/paste sa Tr mojih postova, a ovaj put to nije slučaj, nije red da sebe uskraćujem meni sličnima koji ne kupuju štampanu štampu.


Tržišta postoje, tamo i gde ljudi to ne primete ili ne mogu da pojme. Tržište slobodnih momaka i devojaka na primer. Tržište religije. Sva ta implicitna tržišta funkcionišu na sličan način kao i manje egzotična tržišta roba i usluga, uz neke specifičnosti. Na primer, na tržištu religije teško ide prelazak od jednog do drugog provajdera, ali neretko se dešava da ljudi smanje tražnju. Na tržištu momaka i devojaka postoje modni trendovi, a neke stvari će biti bitnije u bogatim nego u siromašnim zemljama, mada će siromah u oba slučaja biti lošiji tržišni igrač. Postoje i tržišta koja država toleriše, iako nisu legalna, kao što su siva tržišta roba i usluga, odnosno tržišta koje države ne tolerišu, poput crnih tržišta gde se može kupiti droga, oružje, ubistva, robovi i slično. Siva i crna tržišta sa mnogo nijansi između njih nam pružaju dragocene informacije. Kako?

Već dugo vremena prisutna je mantra kako su zaposleni na budžetu, ako izuzmemo "zle političare" i "još gore" menadžere javnih preduzeća plaćeni prosečno ili slabo. Tradicionalni štrajkovi prosvetara, državnih činovnika i svekolikih drugih grupa koje primaju platu s budžeta bi trebali da nas učvrste u tom uverenju. Ja ostavljam na stranu kvalitet njihovog rada, odnosno strukturu zarade, koja po pravilu ne uključuje samo osnovnu platu. Ovde govorimo o neformalnom tržištu, kao i ponašanju na formalnom tržištu. Uzmimo prosvetu. Moja teza je da su zaposleni u prosveti u proseku preplaćeni, tako da su najgori ekstremno preplaćeni, a najbolji primaju manje nego što daju vrednosti za svoje usluge. Ako je danas gotovo nemoguće naći radno mesto u prosveti, ako nema odliva kadrova i ako je neformalna visina mita za ulazak u ovu delatnost nekoliko hiljada evra sve nam govori da je to dobro plaćena delatnost. (Ne dobro plaćena u odnosu na neke imaginarne standarde dobrog života ili plate koje se dobijaju za sličan posao u zemljama koje ni po čemu nisu nalik Srbiji, već dobro plaćena u odnosu na slične poslove ljudi koji svoj novac zarađuju kroz dobrovoljne transakcije na konkurentnom tržištu, u privatnim firmama.) Tek kada u prosveti ne bude bilo moguće popuniti radna mesta, kada se bude moralo vući za rukav da neko dođe da radi oni će biti potplaćeni. Slično je u zdravstvu, samo je neformalni čip za ulazak u igru značajno veći nego u prosveti. Dakle, zarade su značajno veće u odnosu na sličan rad, pa stoga nije ni čudno što privatne klinike ne mogu naći specijaliste za plate od kojih se običnim smrtnicima zavrti u glavi. Konačno, srpski san se završava radom u opštini ili javnom preduzeću (ako se izuzme san o penziji i stanu koji dodeljuje država). Možda se ovde ponekad ulazi i bez čipa, ali ako ste spremni da godinama odvajate svoje vreme u nadi da će te tako biti plaćeni za svoj rad u stranci, sve vam se svodi na isto. Spremni ste da platite da bi mogli da radite. Vaistinu, ne beše opšte bežanije iz javnog sektora u vreme zamrzavanja plata. Još jedan indikator da je javni sektor preplaćen je poplava štancanja diploma. Diplome koje nemaju suštinski, već formalni sadržaj, vrede samo u javnom sektoru, kod privatnog poslodavca je bitno šta zaposleni zna.

S druge strane, ako smanjite plate menadžerima na 160.000 dinara mesečno nijedan menadžer koji je iole dobar neće hteti da radi za tu platu jer u privatnom sektoru dobija više. Ne kažem da sada u javnom sektoru rade bog-zna-koliko kvalitetni menadžeri u većini javnih preduzeća, ali sada će ih biti još manje. Tako je to kada se udvara predrasudama, a ne činjenicama.

Sve u svemu, podela na prvosrbijance i drugosrbijance danas ponovo postoji, a linija razdvajanja je ponešto normalnija nego 1990-ih, ali je i dalje loša po budućnost Srbije. Dok god zaposleni u privatnom sektoru i "privatnici" budu percipirani kao građani drugog reda, Srbija neće izaći iz gliba nadripolitikanstva i nadrilekarstva u vođenju ekonomskih politika. Ako je za utehu nismo jedini u svetu koji to vole, ali je to lakše progutati ako ste država 10-ak puta bogatija od Srbije.

Andy McCarthy o izborima

Andy McCarthy je jedini autor koga ja čitam na National Review, konzervativnom američkom časopisu koji se poslednjih godina pretvorio u propagandni megafon republikanske partijske vrhuške iz Vašingotna. Ovde je najbolja analiza skorašnjih izbora koju sam imao prilike da čitam. Evo karakterističnog izvoda:

Somehow, Romney managed to pull nearly 2 million fewer votes than John McCain, one of the weakest Republican nominees ever, and one who ran in a cycle when the party had sunk to historic depths of unpopularity. How to explain that?

The brute fact is: There are many people in the country who believe it makes no difference which party wins these elections. Obama Democrats are the hard Left, but Washington’s Republican establishment is progressive, not conservative. This has solidified statism as the bipartisan mainstream. Republicans may want to run Leviathan — many are actually perfectly happy in the minority — but they have no real interest in dismantling Leviathan. They are simply not about transferring power out of Washington, not in a material way.

As the 2012 campaign elucidated, the GOP wants to be seen as the party of preserving the unsustainable welfare state. When it comes to defense spending, they are just as irresponsible as Democrats in eschewing adult choices. Yes, Democrats are reckless in refusing to acknowledge the suicidal costs of their cradle-to-grave nanny state, but the Republican campaign called for enlarging a military our current spending on which dwarfs the combined defense budgets of the next several highest-spending nations. When was the last time you heard a Republican explain what departments and entitlements he’d slash to pay for that? In fact, when did the GOP last explain how a country that is in a $16 trillion debt hole could afford to enlarge anything besides its loan payments?

Još jedna posledica američkih izbora

U prethodnom postu Marko govori o odlukama nekoliko država da legalizuju marihuanu. To praktično znači da su pomenute države nulifikovale federalni zakon koji kriminalizuje marihuanu. Međutim, desilo se još nešto što mediji manje spominju jer nije tako šik i seksi, a to je nulifikacija Obamacarea u Alabami, Montani i Vajomingu.

Otvoreno pitanje je do koje mere će političke elite u tim državama pokušati da ignorišu ili izvrnu ove odluke. Ja se bojim da ni od legalizacije marihuane ni Obamacarea neće biti ništa, jer će odluke biti minirane od strane demokrata i republikanaca koji se neće usuditi da dovedu u pitanje princip federalne suprematije. John Beohner, šef republikanaca u Kongresu je već poslušno izjavio da je Obamacare "law of the land" i da je to završena priča. Do sada je jedino guverner Alabame najavio da bi mogao da ozbiljno primeni rezultate referenduma o Obamacareu, ali nisam mnogo siguran da će to biti njegova trajna pozicija.

Ovo je jedina stvar vredna pomena i vredna navijanja za u Americi: pokret na lokalnom nivou za nulifikaciju federalnih zakona. Zabava za mase zvana predsednički izbori je samo to: zabava za mase.

Šta sve možeš u Denveru...

Sad možeš još jednu stvar.

Naime, u utorak je, pored izbora, u Americi održana i gomila referenduma. Verovatno najzanimljiviji rezultat je legalizacija marihuane (ne samo u medicinske svrhe) u Koloradu i državi Vašington. Evo šta na tu temu kaže Radley Balko (čiji blog treba da prati svako koga imalo zanima američko krivično pravo):

Whether or not Obama respects the wishes of voters in Washington and Colorado is really only relevant in the short term. I’m now convinced that we are finally winning the long game. I mean Jesus, medical marijuana just barely lost in Arkansas. I guess what I’m getting at here is that spending the last several months reading and writing about just how insane things were at the height of the drug war made me particularly aware of just how magnificent Tuesday night was. The tide is turning. It isn’t often easy to find reasons for optimism when you cover these issues day in and day out. Seeing outright legalization pass in two fairly large states—there’s no other way to interpret that as a sign that we are slowly returning to sanity. This would have been unthinkable 10 or 15 or 20 or 25 years ago.

Dečija zakletva

Da li možete da zamislite nešto toliko pokvareno kao što je primoravanje sedmogodišnje dece da polažu ideološko - patriotsku zakletvu?

Nema šta da zamišljate, dobar deo nas ju je položio (a onda prekršio i skroz zaboravio). Evo kako je glasila Pionirska zakletva:

Danas, kada postajem pionir
Dajem časnu pionirsku reč:
Da ću marljivo učiti i raditi
I biti dobar drug;
Da ću voleti našu samoupravnu domovinu
Socijalističku Federativnu Republiku Jugoslaviju
Da ću razvijati bratstvo i jedinstvo
I ideje za koje se borio Tito;
Da ću ceniti sve ljude sveta
koji žele slobodu i mir!

Smejemo se Severnim Korejancima, ali ovo bi ladno mogla da bude slika iz mog detinjstva:

 

Tabloidi

Nisam siguran da razumem šta Tijanić u većem delu svog obraćanja studentima novinarstva pokušava da kaže, ali ovaj deo mi se jako dopada:

Nemojte snobovski odbacivati važnost printanih tabloida ili teletabloida za mentalno zdravlje Srbije. Oni skupljaju đubre po Srbiji i stavljaju ga na ekran ili ga uvijaju u papir. Za razliku od mnogih, voleo bih da svaki bogataš ima sopstveni tabloid. Naime, urednici tabloida su pošteni ljudi. Oni napadaju samo osobe koje su "uplaćene", "tipovane" i naručene od gazda. Tek tada, u sveopštem medijskom ratu moćnih, gde svako svog protivnika cinkari javnosti i policiji, saznaćemo sve o svima. Dajte nam još tabloida, ako mislite dobro Srbiji.

EU u zoni sumraka

Jednom davno, davno, u pradavna vremena teorija da je cilj evropskih integracija stvaranje evropske super-države smatrana je zanimacijom "teoretičara zavere" i nerespektabilnih tipova. Da stvar bude zanimljivija, smatra se i danas, ukoliko osoba koja izriče ovu tvrdnju istovremeno ne odobrava proces. Međutim, u međuvremenu je zavera postala javna stvar; evropska superdržava je oficijelni politički program vodećih zapadnih političara. I kada ga oni danas najavljuju, nema nikakvog prigovora, objavljivanje ove istine je sporno samo ako se ne slažeš. Evo najnovijeg primera iz takozvanog "Evropskog Parlamenta":

Zastupnici Europskog parlamenta "rešetali" su danas pitanjima njemačku kancelarku Angelu Merkel koja se prvi put od 2007. pojavila pred njima i debatirala o budućnosti EU.Možda najžešći bio je Guy Verhofstadt, predsjednik Kluba liberala i demokrata koji ju je upozorio da "euro može uskoro nestati ako ne izgradimo europsku državu, s pravom vladom i ministarstvom financija". Europska komisija će zaista jednog dana postati nadnacionalna vlada, odgovorila mu je Merkel, ali korak po korak: prvo što Merkel želi učiniti je na summitu EU u prosincu donijeti ključne odluke koji stvaraju jaču monetarnu i ekonomsku uniju.

Ovo su kancelarka najmoćnije evropske zemlje i šef moćne ideološke alijanse "liberalnih" partija u Evropi (za čijeg potpredsednika se inače kandiduje Čedomir Jovanović, šef srpske članice pomenute alijanse). Bilo bi interesantno da čujemo da li se g. Jovanović slaže sa idejom da Srbija treba da prestane da bude nezavisna država i da njeno ministarstvo finansija bude u Briselu? Štaviše, zamiljivo bi bilo isto pitanje postaviti i ostalim šefovima stranaka? Podozrevam da bi jedino DSS imao nešto protiv, ali sa obrazloženjem da je to zbog Kosova, a inače nema problema, oni bi prvi prihvatili (sećamo se zlatnog doba ljubavi sa "gospodinom Solanom" 2005 i 2006 kad su zajedno pokušavali da miniraju Đukanovića).

(HT: Brut)

Lideri u Evropi

Video koji je Marko linkovao ispod pominje kontraceptivne pilule kao jedan od važnih izuma koji je uticao na smanjenje stope rasta svetske populacije. To me je podsetilo na UN studiju o kontracepciji koju sam skoro video i gde je Srbija pri samom dnu po pitanju korišćenja kontracepcije. Tabela ispod to lepo prikazuje.

A karta još lepše.

Logične posledice ovako malog korišćenja kontracepcije su veći broj neplaniranih trudnoća. Nažalost, nisam uspeo da pronađem link za studiju o neplaniranim trudnoćama ali čini mi se da sam negde pročitao da je skoro 50% trudnoća u Srbiji neplanirano. Ta cifra mi zvuči uverljivo pogotovo što sam našao podatke da se skoro 25% trudnoća u Srbiji završava abortusom. Sasvim je moguće da i dodatnih 25% nije bilo planirano. Ako neko ima tačne podatke molim vas ostavite link u komentarima. Takođe bi bilo korisno da uporedimo podatke sa drugim zemljama.

Razlozi za slabo korišćenje kontracepcije po UN-u su nedovljna informisanost, odnosno pogrešno mišljenje o posledicama korišćenja pilula (hormonali poremećaji, rast dlaka, i slično). Dok je u nekim zemljama u regionu (Bugarska) dostupnost problem, u Srbiji to nije slučaj. Da li je moguće da je nedovoljna informisanost jedini razlog slabog korišćenja kontracepcije u Srbiji? Koji drugi razlozi bi mogli da objasne činjenicu da smo bar po strahu od pilula evropski lideri odnosno na nivou proseka podsaharske afrike?

Kako tehnologija pokreće društvo

Lepo je na dan američkih izbora pogledati ovaj video u kojem Danac Lasse Birk Olesen daje primer tri tehnologije koje mogu više da promene svet nego bilo koji političar - Seasteding, Bitcoin i 3D printing.

Amerika bira 4

U međuvremenu i naši mediji su počeli da daju i poneki smislen članak o izborima za predsednika SAD, koji je i v.d. predsednika sveta. Za danas je ostalo da se malo više kaže o prognozama. Krajnji zaključak nakon kampanje je da je teško dati decidnu prognozu, ali ako je verovati anketama i analizama neke stvari su sigurne:

- Razlika u broju glasova između dva kandidata biće mala, možda i manja nego što je bila 2000. godine. Dobijanje većine glasova ne mora nužno da znači i pobedu, ali su mnogo veće šanse da Obama sa manje glasova dobije elektorsku većinu, nego da se to desi Romniju.
- Za sada je izvesno da demokrate imaju sigurnih 201 elektorskih glasova, a republikanci 191. Od preostalih 146 glasova demokrate se nadaju Pensilvaniji koja nosi 20 (mada republikanci tu ne odustaju, naprotiv) i Mičigenu koji nosi 16 glasova. Republikanci su kaparisali Severnu Karolinu koja ima 15 glasova. Time dolazimo do odnosa 237:206. U osam država niko nije odmakao više od nivoa dve statističke greške, pa je samim time sve u domenu greške u uzorkovanju. U domenu +/- 4,5% Obama ima bolje rezultate u proseku.
- Da bi Romni pobedio na izborima o preostalih osam država mora u svakom slučaju, osim krajnje teorijskom, da dobije Floridu (29) (za šta ima dobre šanse) i da namakne preko toga još 34 elektorska glasa, a to je moguće na dva načina Preko Ohaja (18) i Virdžinije (13) ili preko Viskonskina (10) i Virdžinije. Teško je verovati u treću opciju Ohajo i Viskonsin. U prvom slučaju potrebno je da pobedi u još jednoj državi, u drugom slučaju u još barem dve. Ako dobije samo u Ohaju, potrebno je da pobedi u barem tri preostale države, ako pobedi samo u Virdžiniji mora da pobedi takođe u tri, ali u da Nju Hempšir nije jedna od njih, a ako pobedi samo u Viskonsinu mora pobediti u sve preostale četiri države. ("preostale države" su Kolorado (9), Ajova (6), Nju Hempšir (4) i Nevada (6).
- Ankete tvrde da se nijedan od ovih scenarija neće dogoditi i da će Obama pobediti, naravno u domenu greške u uzorkovanju.
- Kada je reč o uzorkovanju postoje indicije da uzorci imaju određenu dozu greške jer je u među vremenu porastao broj registrovanih republikanaca. Smanjena je izlaznost i prevremeno glasanje i prednost koju imaju registrovani birači demokrata nad registrovanim biračima republikanaca u preliminarnom glasanju u poređenju sa izborima 2008. godine. Drugim rečima, izbori 2012. godine po strukturi izlaznosti će više ličiti na izbore 2004. i 2000. godine, nego na izbore 2008. godine. Ali to ne menja zaključak da je trka u najboljem slučaju neizvesna, a verovatno sa Obamom koji ima malo veće šanse.
- Ankete pokazuju da je Sendi pozitivno uticala na Obamin rejting i da je on definitivno miljenik (ne)sreće, koja mu je ovaj put dala ipak mnogo manje vetra u leđa nego ekonomski krah u oktobru 2008. godine.
- Dakle, predsednika SAD ćemo možda znati već jedan sat posle zatvaranja birališta, a možda ćemo čekati i mnogo duže nego što je uobičajeno jer ako se u ključnim državama rezultati budu lomili u promilima brojanje će potrajati. U istoriji SAD bilo je i neizvesnijih izbora po državama od onih na Floridi 2000. godine.
- Kada je reč o Senatu gotovo da nema dileme da će demokrate zadržati tesnu većinu, jer je daroviti kandidat republikanaca za senatora iz Indijane uspeo u rekordnom roku da rastera umerene birače idiotskom izjavom o začeću tokom silovanja kao božijoj volji. Bez Indijane gotovo je nemoguće da se promeni većina. Tako su se republikanci dva puta spotakli na isti kamen, prvo u Misuriju, a potom u u Indijani gde nije trebalo biti neizvesne trke.
- Kada je reč o predstavničkom domu, repulikanci će zadržati većinu, ali nešto "utanjenu".
Sve u svemu, sutra od 1h počinje duga, ili možda i kratka izborna noć, a ja mislim da za R&R vredi navijati, doduše ne kao za Zvezdu 1991. godine, svim srcem.

Narodna skupština

Ima ljudi koji veruju da je srpski parlament najgori na svetu. Naravno, to nije tačno, parlamenti su retko gde simbol poštenja, razuma i dostojanstva. Evo, na primer, Indija:


Utilizing data on criminal charges lodged against candidates to the Fourteenth and Fifteenth Lok Sabha, India’s lower house of representatives, we study the conditions that resulted in approximately a quarter of members of parliament elected in 2004 and in 2009 facing or having previously faced criminal charges.