U komentarima na prethodni post imate neke zanimljive linkove i raspravu o kretanju bruto društvenog proizvoda, GDP-a, u različitim zemljama.
Ja sam veoma sumnjičav prema GDP-u kao meri, posebno na dugi rok. Na primer, ako se pogleda rast GDP-a po stanovniku, dobije se da je u poslednjih 200 godina na zapadu životni standard porastao 16 puta.
Ali kad razmislite šta je prosečan stanovnik Engleske, Francuske ili SAD imao 1812. godine i šta ima sada, razlika je nebo i zemlja. I ključna razlika nije to što je tada mogao da kupi jedan kilogram kukuruza a sada može 16, već što sada može da ima stvari čije je samo postojanje ranije bilo nepojmljivo. Kako izmeriti razliku između potrošačke korpe iz 1812. i potrošačke korpe iz 2012? Korpa koja osim hrane i odeće uključuje i Samsung Galaxy, avionsku kartu, internet pretplatu i gledanje Lige šampiona na TV-u, nije samo 16 puta veća korpe iz 1812. godine, već pre svega kvalitativno drugačija. I kvalitativno gledano, neizmerno bolja.
Ako eliminišete nove stvari i pokušate da merite samo proizvode koji su postojali i onda i sada, svejedno nailazite na problem. Recimo, danas se u svetu proizvodi samo nešto više hrane po stanovniku nego 1950-ih, ali to nije zato što su proizvodne mogućnosti ograničene, nego što su potrebe za hranom uglavnom zadovoljene i prioriteti širom sveta su drugačiji. Resursi se usmeravaju na druge, luksuznije, stvari.
Ekonomista W. Nordhaus je pokušao da ove probleme premosti tako što je merio koliko je radnih sati potrebno da bi se proizvela jedna svetlosna jedinica. Svetlo je, naime, jedna ista stvar koja se proizvodi od praistorije do danas. Po njegovoj računici, u poslednjih 200 godina proizvodne mogućnosti su, barem kada je u pitanju svetlo, porasle blizu 10.000 puta. To je daleko veći, ali čini mi se smisleniji broj od onih 16 koje daje GDP.
A šta tek reći o demokratizaciji privrednog rasta? Kao što je Šumpeter rekao, dostignuće kapitalizma nije u tome što kraljica Viktorija može da kupi više svilenih čarapa, nego što sada svaka radnica u fabrici može da kupi svilene čarape. Dok levičari trabunjaju o materijalnoj nejednakosti, pred očima im promiče veliko izjednačavanje u potrošnji. Danas skoro sve važne stvari skoro svi u kapitalističkom svetu mogu da priušte. U kapitalizmu, ako je neka nova stvar zaista korisna i potrebna, njena proizvodnja uskoro postaje masovna i stvar brzo pojeftinjuje. Šta mislite da piju Voren Bafet ili Britni Spirs, neke napitke nedostupne običnim smrtnicima? Ja takve slike uvek primetim i bude mi drago. Izuzetak je prestižna roba koja je ionako namenjena snobovima i čija je jedina svrha prestiž (pogledajte taj genijalni dizajn) i čija cena upravo zbog prestiža kao svrhe automatski uključuje neku vrstu poreza na snobizam -- tržište se i za to pobrinulo. Kod važnih i korisnih stvari toga nema. Kad su se mobilni telefoni pojavili u Srbiji krajem 1990-ih oni su takođe bili luksuzna i prestižna roba, ali samo na kratko. Danas svako dete u Africi ima mobilni telefon. Ali nijedan od ovih posebnih aspekata ekonomskog rasta se ne ogleda u stopama rasta GDP-a.
GDP nije beskorisna mera -- i takva kakva je, ona bolje od bilo koje druge mere obuhvata kratkoročne promene materijalnog bogatstva i razlike među zemljama u trenutku merenja. Ali što je vremenski rok koji posmatramo duži, to nam kretanje GDP-a manje govori.
Ja sam veoma sumnjičav prema GDP-u kao meri, posebno na dugi rok. Na primer, ako se pogleda rast GDP-a po stanovniku, dobije se da je u poslednjih 200 godina na zapadu životni standard porastao 16 puta.
Ali kad razmislite šta je prosečan stanovnik Engleske, Francuske ili SAD imao 1812. godine i šta ima sada, razlika je nebo i zemlja. I ključna razlika nije to što je tada mogao da kupi jedan kilogram kukuruza a sada može 16, već što sada može da ima stvari čije je samo postojanje ranije bilo nepojmljivo. Kako izmeriti razliku između potrošačke korpe iz 1812. i potrošačke korpe iz 2012? Korpa koja osim hrane i odeće uključuje i Samsung Galaxy, avionsku kartu, internet pretplatu i gledanje Lige šampiona na TV-u, nije samo 16 puta veća korpe iz 1812. godine, već pre svega kvalitativno drugačija. I kvalitativno gledano, neizmerno bolja.
Ako eliminišete nove stvari i pokušate da merite samo proizvode koji su postojali i onda i sada, svejedno nailazite na problem. Recimo, danas se u svetu proizvodi samo nešto više hrane po stanovniku nego 1950-ih, ali to nije zato što su proizvodne mogućnosti ograničene, nego što su potrebe za hranom uglavnom zadovoljene i prioriteti širom sveta su drugačiji. Resursi se usmeravaju na druge, luksuznije, stvari.
Ekonomista W. Nordhaus je pokušao da ove probleme premosti tako što je merio koliko je radnih sati potrebno da bi se proizvela jedna svetlosna jedinica. Svetlo je, naime, jedna ista stvar koja se proizvodi od praistorije do danas. Po njegovoj računici, u poslednjih 200 godina proizvodne mogućnosti su, barem kada je u pitanju svetlo, porasle blizu 10.000 puta. To je daleko veći, ali čini mi se smisleniji broj od onih 16 koje daje GDP.
A šta tek reći o demokratizaciji privrednog rasta? Kao što je Šumpeter rekao, dostignuće kapitalizma nije u tome što kraljica Viktorija može da kupi više svilenih čarapa, nego što sada svaka radnica u fabrici može da kupi svilene čarape. Dok levičari trabunjaju o materijalnoj nejednakosti, pred očima im promiče veliko izjednačavanje u potrošnji. Danas skoro sve važne stvari skoro svi u kapitalističkom svetu mogu da priušte. U kapitalizmu, ako je neka nova stvar zaista korisna i potrebna, njena proizvodnja uskoro postaje masovna i stvar brzo pojeftinjuje. Šta mislite da piju Voren Bafet ili Britni Spirs, neke napitke nedostupne običnim smrtnicima? Ja takve slike uvek primetim i bude mi drago. Izuzetak je prestižna roba koja je ionako namenjena snobovima i čija je jedina svrha prestiž (pogledajte taj genijalni dizajn) i čija cena upravo zbog prestiža kao svrhe automatski uključuje neku vrstu poreza na snobizam -- tržište se i za to pobrinulo. Kod važnih i korisnih stvari toga nema. Kad su se mobilni telefoni pojavili u Srbiji krajem 1990-ih oni su takođe bili luksuzna i prestižna roba, ali samo na kratko. Danas svako dete u Africi ima mobilni telefon. Ali nijedan od ovih posebnih aspekata ekonomskog rasta se ne ogleda u stopama rasta GDP-a.
GDP nije beskorisna mera -- i takva kakva je, ona bolje od bilo koje druge mere obuhvata kratkoročne promene materijalnog bogatstva i razlike među zemljama u trenutku merenja. Ali što je vremenski rok koji posmatramo duži, to nam kretanje GDP-a manje govori.
28 comments:
Slaviša, odličan tekst!
Ali kad razmislite šta je prosečan stanovnik Engleske, Francuske ili SAD imao 1812. godine i šta ima sada, razlika je nebo i zemlja.
Свако има слично (прилично упоредљиво) људско тело, и сличну количину времена на располагању, т.ј. дужину животног века и дужину радног времена. Истина је да су људи данас чак и по овим параметрима у знатно бољем положају од њихових предака 1812. Али не толико да је разлика као небо и земља. Узмимо радна времена: да ли постоји заиста објективни економски разлог зашто су она данас толико дуга колико јесу?
Када се говори о поседима, у крајњој линији не треба говорити о опипљивим ресурсима већ о искуствима и судбинама. Или се можда с тиме не слажете?
Ja se slazem da se kvalitet zivota pre treba meriti iskustvima i sudbinama, ali tu je stvar verovatno jos povoljnija nego po pitanju robe i usluga.
Recimo, danas su veoma retke osobe koje izgube dete. Pre dvesta godina je tako nesto bilo prilicno uobicajeno. Samo napredak u medicini (recimo, pronalazak antibiotika) cini prakticno svako poredjenje prilicno besmislenim.
Slicno vazi i za iskustva... Koji procenat ljudi je pre dvesta godina bio 100 km dalje od mesta u kojem je rodjen? Verovatno vrlo mali. Danas takvih retko da ima.
Sto se radnog vremena tice, mozemo da posmatramo vreme samo po sebi, a mozemo i da posmatramo tip rada. Nekada se radilo 12 sati dnevno na njivi, danas 8 sati dnevno u kancelariji. Da li je realno reci da se danas radi samo 33% manje? Ili je taj procenat negde oko 90%?
U poslednjih 200 godina realni GDP per capita je porastao 30 puta a ne 16 puta. I dužina životnog veka je dosta porasla, dok je dužina radnog vremena dosta opala. A to sam otkrio tako što sam slučajno naleteo na ovu vremensku seriju, većina ovih ostalih vremenskih serija se zapravo odnose ne na ekonomske trendove već na neke trendove u napretku nauke i tehnologije (broj odobrenih patenata, nanotehnologija, ICT, procesori, memorije,...), zapravo najveći napredak je osvaren u informationim tehnologijama, tu postoji trend deflacije od 50% na godišnjem nivou već decenijama unazad.
Navuhodonosor,
Osnovno pitanje je kako meriti inflaciju (deflaciju) decenijama unazad? Koliko je kostao iPhone pre 30 godina?
16 ili 30 nije bitno, poenta je da je to ionako nemerljivo. McCloskey, ekonomski istoričar, uzima faktor 16 kada govori o tome, odatle mi taj broj.
@reportsfrom-x
"Када се говори о поседима, у крајњој линији не треба говорити о опипљивим ресурсима већ о искуствима и судбинама. Или се можда с тиме не слажете?"
Kao što Marko kaže, u drugim stvarima razlika je još veća. Ti sada u supermarketu imamš više stvari nego što je Luj XVI sebi mogao da obezbedi; najbogatiji čovek na svetu u 19. veku je lako mogao da umre od gripa a ti verovantno nećeš, itd.
Sa druge strane, sve ovo ne znači da smo nemerljivo ili mnogo ili uopšte srećniji u nekom subjektivnom osećaju zadovoljstva. Ali to je već druga tema koja otvara i mnogo drugih pitanja.
Najnoviji iPhone 5 ima procesor koji radi na 1300MHz dok je prvi Macintosh PC pre 28 godina imao procesor koji je radio na 6MHz, znači iPhone 5 ima procesor koji ima 216 puta brži radni takt nego prvi Macintosh PC koji je koštao $2500, dakle pre 28 godina iPhone je koštao: 216 x $2500 = $540,000 (mada većina IT stručnjaka bi reklo da ne treba upoređivati broj MHz-a već treba upoređivati broj MIPS-a ili broj tranzistora u procesoru, u tom slučaju iPhone 5 je pre 30 godina koštao bar nekoliko miliona dolara).
Navuhodonosor,
Iz istog razloga koji gore pominju Marko i Slaviša ne možeš ni te brzine procesora tako linearno porediti,ne služe oni sami sebi nego nekom širem sistemu kojim upravljaju. Dakle,što je očigledno očigledno je,iPhona pre 30 godina jednostavno nije bilo. Možeš tako porediti i memoriju,prenosnu snagu magistrale,sve druge parametre računarskih sistema i odgovor će uvek biti isti-oni jednostavno deluju u sinergiji i monetarni ekvivalenti koje povlačiš parcijalno izvodeći odnos snaga/cena pojedninih komponenata jednostavno nema nikakvog smisla per se.
Ali sutina iPhone-a nije ni u broju megaherca ni u broju instrukcija koje moze da izvrsi u sekundi. iPhone je smartphone, znaci mobilni telefon sa kompjuterom, GPS-om, pristupom internetu...
Ako Internet nije postojao, ako mobilni telefoni nisu postojali 1980. godine, svaki pokusaj vrednovanja je potpuno neutemeljen u bilo cemu....
malo skakanja na bočne teme ali,dal ste čitali Dobricino otvoreno pismo...iako obično komentari na B92 predstavljaju nepogrešivu analizu populističkih korova koji su zahvatili popularni plebiscit,pogledajte koliko gneva ima međ istim tim mladima iz inostranstva koji su prozvani...mene neko onako da izproziva javno,na bilo kom mesta i bilo šta da sam pre toga radio,zakopao bi se u rupu.
Posle ovakvih ispada ljudi koji možda i nemaju nekakve političke ambicije shvatio sam koliko je ovde u stvari patrijarhalnost društva najveći problem,u stvari nije sama patrijarhalnost kriva imala je ona i svoju ulogu nekad i neke dobre stvari,ali u 21 veku sa sve starijim društvom,nas ovo emitovanje penzionerskih prava zakopava max... Ova kombinacija patrijarhalnosti,sa komunističkim gerijatrijsko-neradničkim dogmama mora se nekim specifičnim političkim merama,a koje zaobilaze klasičan izborni demokratski proces,iskoreniti jedno za svja vremena. Ovako da nam sve stariji i stariji biraju sve luđe i luđe,nema ama baš nikakvog cilja.
Možda se i mogu tehnički problemi naše ekonomije,naročito javnog sektora poput penzionog i zdravstvenog sistema elegantno rešiti,ali temelji koje čini država izabrana na ovaj način štono kažu poskupela bi i pesak u Sahari. Dakle,ili rušiti Republiku pa sve iz početka il je kraj jako blizu. Čak ne mislim da sam pesimista niti ovo pišem iz nekog gneva,ali rešenje se neće samo pojaviti
Posalji link za to otvoreno pismo, ne mogu da ga nadjem?
http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2012&mm=12&dd=27&nav_category=12&nav_id=672946
mislim , ajd iPhone je nekako logičn sljed razvoja , ali da nisi primjetio svu genijalnost LV dizajna i te nareznice i ureznice za šarafe koji su nacrtani na torbi.Realno ko si je mogao takvo šta priuštit , ni Luj XXIII a kamoli XIV,
Moram da se složim sa maestrom tikijem, retko ružan i glup dizajn i retko zlo, još uvek sam ponosan što sam argumentima graničićim se sa seksizmom i ostalim oblicima najsurovije diskriminacije :)) svojevremeno sprečio jednu bivšu devojku da straći par hiljada onda još relativno zdravih (ili, pre, ne tako očigledno trulih :) ) evra na jednu takvu nakaradu :))) I, da, umalo da zaboravim: Speaker se rodi! :)))
tiki i speaker, ono sa genijalnošću je bila ironija, zato i kažem da je to porez na snobizam.
@Slaviša
Naravno, Slaviša, mislim da niko nije ni pomislio ništa drugo :)
Pre 30 godina je bilo moguće kupiti superkompjuter koji bi imao jednaku snagu kompjutacije i memorijske kapacitete kao danas iPhone 5, takav superkompjuter bi bio toliko velik da bi jedva stao u jednu sobu, srkao bi struju kao 10 šporeta i koštao bi verovatno nekoliko miliona dolara, dakle ako se ne razmatra minijaturizacija tehnologije već se razmatra samo cena sirove snage kompjutacije i memorijskih kapaciteta tu postoji trend deflacije od 50% na godišnjem nivou decenijama unazad, uglavnom to je nešto što je predvidivo isto kao što je predvidiv npr. broj izdatih nanotehnoloških patenata ili realni GDP per capita. A ako ja danas imam 25 godina pitam se kakva će tehnologija postojati kada ja budem imao 45 ili 55 godina, ja tačno znam koliki će tada biti realni GDP per capita u SAD, kolika će biti cena sirove snage kompjutacije i memorijskih kapaciteta, ali ne znam koje su implikacije te deflacije od 50% na godišnjem nivou za 20-30 godina, eto npr. pre 30 godina se tačno znalo kolika će danas biti cena sirove snage kompjutacije i memorijskih kapaciteta ali niko nije znao implikacije te deflacije tj. niko nije mogao da pretpostavi da će danas postojati smartphone, to je ono što me muči :)
Hteo bih da napišem još nešto: na ovoj vremenskoj seriji se tačno vidi da je od 1960. do 2011. Švedska imala jednake stope ekonomskog rasta kao i SAD (tipičan welfare state vs tipičan free market kapitalizam), ja stvarno ne znam kako je to moguće? Očigledno je da je naučno-tehnološki progres bitniji od postojanja ili nepostojanja slobodnog tržišta i mislim da su za ekonomski rast ulaganja u nauku i obrazovanje važnija od fleksibilnosti tržišta rada, niskih poreza, malih socijalnih/redistributivnih programa, činjenica je recimo fleksibilnost tržišta rada dosta veća u SAD nego u Švedskoj ali je isto tako činjenica da je udeo R&D izdataka u GDP-ju dosta veći u Švedskoj nego u SAD, možda je to pravi odgovor na moju dilemu?
Takođe je interesantno da Kina polako ali sigurno sustiže SAD po R&D izdacima kao i po broju naučnih publikacija objavljenih u međunarodnim peer-reviewed časopisima, od kada sam pročitao ovo zaista duboko verujem da će Kina u ne tako dalekoj budućnosti postati vodeća svetska ekonomska, politička, vojna supersila, moguća korekcija cena nekretnina neće imati nikakav negativan uticaj na dugoročni ekonosmki rast Kine.
Deo odgovora na tu dilemu je da Švedska nije ništa manje tržišna ekonomija od SAD. Više različitih rangiranja ekonomskih sloboda stalno pokazuje i da je tržišnija. Ne može se suditi samo na osnovu preraspodele dohotnka -- iako ima nešto više preraspodele nego u SAD, regulacija i državna intervencija u raznim oblastima je mnogo manja. I naravno, kao što kažeš tu su i drugi fundamentalniji faktori, tehnologija, demografija, itd.
Ne treba zaboraviti ni činjenicu da su SAD tokom najvećeg dela tog perioda, a delimično i danas, u velikoj meri dotirale odbrambene troškove svih evropskih zemalja, pa tako i "neutralne" švedske, a to je nekoliko procenata GDP-a svake godine, to jest, naročito kumulativno, kamara para (baš me zanima koliko dugo bi ostala neutralna pored Rusa praktično na granicama ili, barem, veoma blizu, da nije bilo Amerikanaca - ova vrsta "neutralnosti" je, uzgred, što se mene tiče jedan od gorih oblika hipokrizije). Takođe, na osnovu par decenija posmatranja raznih ekonomija i učestvovanja u njima, moj utisak je da je preraspodela tek drugo najveće ekonomsko zlo, a da je ono ubedljivo najveće hipertrofirana neproduktivna administracija i aktivno štetna regulacija koju ona - jer mora nekako da opravda svoje postojanje - zakonomerno donosi, a ne bih rekao, iako nemam nikakve statističke podatke da to potkrepim i mrzi me da ih tražim, da SAD nažalost u tome zaostaju za Švedskom, to jest, Slaviša reče da po pitanju regulacije objektivno jesu gore a što se veličine i cene državne administracije tiče, isto me ne bi začudilo da prednjače. Dakle, SAD nisu u toj meri socijalistička zemlja kao Švedska (iako se bojim da neki diskutanti ovde zaboravljaju da još od tridesetih godina prošlog veka, a od kraja šezdesetih sasvim nedvosmisleno, definitivno jesu i socijalistička i socijalna država, i vrlo daleko od nekakvog "liberalnog kapitalizma" ili modela za tržišno orijentisanu privredu), ali pate od svih najgorih etatističkuh i birokratskih zala od kojih pati i propala EU. Namerno nisam spomenuo neke demografske faktore, recimo "određene" :) grupacije stanovništva u SAD (sasvim logično, u ogromnom procentu demokratskih glasača) sa značajno, da ne kažem drastično nižim prosečnim koeficijentom inteligencije nego što je, recimo, evropski prosek, da me još ne bi optužili i da sam rasista (iako ne znam kako činjenice mogu da budu rasističke :)) ). Svi ovi faktori verovatno eliminišu prednosti koje niža mera preraspodele donosi SAD, pa je na duži rok učinak sličan. Konačno, meni se čini da su ulaganja u R&D zakonomerna posledica intenzivne tržišne ekonomije, jer pre ili kasnije gomili ljudi postane jasno da se radi o izuzetno isplativoj investiciji, pa to verovatno samo po sebi i nije značajan faktor, jer će u bilo kojoj dovoljno velikoj ekonomiji koja dostigne određeni nivo razvoja verovatni imati slične vrednosti, samo je pitanje veličine, strukture i stepena stvarne tržišnosti te ekonomije i, sledstveno tome, strukture i forme investicija u R&D koliko će one biti isplative na duži rok.
E pa sad, teško mi je da poverujem da su istorijski posmatrano ekonomske slobode bile veće u Švedskoj nego u SAD, činjenica je da je recimo u Švedskoj oko 90% radne snage sindikalizovano a u SAD je taj procenat samo oko 10%.
Inače i u SAD je kroz istoriju bilo nekad manje a nekad više državne intervencije i regulacije u ekonomiji, centralna banka je nekad postojala a nekad nije postojala, zlatni standard je nekad važio a nekad nije važio i bilo je mnogo recesija, finansijskih kriza, bar jedna velika depresija, jedan razorni građanski rat, učešće u dva svetska rata u Evropi, mnogo učešća u lokalnim ratovima - Koreja, Vijetnam, Irak, 45 godina dugi Hladni rat, ali sve to nije imalo nikakav uticaj na DUGOROČNI ekonomski rast u SAD.
Crisis? Not If We Take a Long View
Speaker:
"Takođe, na osnovu par decenija posmatranja raznih ekonomija i učestvovanja u njima, moj utisak je da je preraspodela tek drugo najveće ekonomsko zlo, a da je ono ubedljivo najveće hipertrofirana neproduktivna administracija i aktivno štetna regulacija."
Amen.
Uzgred ova vremenska serija me je skroz oduševila, dakle lepo se vidi da su globalni R&D izdaci 1996. bili $500 milijardi, sada su skoro $1500 milijardi! :) Takđe interesantan je podatak da Kina zauzima ubedljivo drugo mesto na listi zemalja koje imaju najveće R&D izdatake i najveći broj publikacija u internacionalnim peer reviewed časopisima a da do sada ni jedan jedini Kinez koji živi i radi u Kini nije dobio Nobelovu nagradu za fiziku, hemiju ili medicinu, neverovatno ali istinito! Dok pojedini univerziteti u USA i UK imaju i po 80 Nobelovaca, toliko o Nobelovoj nagradi.
To ustvari i nije neki rast R&D, to dođe oko 7-8% godišnje, koliko je i nominalni GDP u proseku rastao. Vidi bolje kao procenat svetskog GDP-a, ili bar u konsantnim dolarima.
Globalni R&D izdaci se dupliraju otprilike svakih 10 godina što je baš super, ako su u 2012. bili $1500 milijardi znači da su pre 10 godina bili oko $750 milijardi, pre 20 godina su bili oko $325, 2022. će biti oko $3000 milijardi, 2032. oko $6000.
Mene ta teorija koju navuhodonosor iznosi podseca na Marksove misticne "materijalne proizvodne snage". Kao sto znamo, one su hegelovski nadljudski entiteti, oslobodjeni volje i uticaja ljudi. One idu svojim putem koji je propisan zakonima vise sile. One izbegavaju jednu stvar- da budu okovane i zavisne od ljudskih radnji. To nije nauka, to je fatalizam, zato je i Marks bio toliko popularan.
Uvek se moze povuci neka prava linija, samo treba dovoljno dugo da se ceka.
Post a Comment