Umro je James Buchanan, najpoznatiji kao jedan od osnivača teorije javnog izbora (public choice) i dobitnik nagrade švedske centralne banke - takozvane Nobelove nagrade za ekonomiju - 1986. godine.
Public choice teorija je vrlo jednostavna stvar -- kaže da se u ekonomsku analizu moraju uključiti i politički činioci i da se na te političke činioce ne sme gledati romantično nego realistično. Ne postoji država, postoje samo pojedinci koji upravljaju državom. I ti pojedinci obično nisu majka Tereza i Mahatma Gandi, nego kvarljivi ljudi sa sopstvenim interesom.
Ovo, može se reći, i nije neki nalaz. Sav public choice je sažet u jednoj rečenici Jamesa Madisona od dva veka ranije, onoj u kojoj govori da državom ne upravljaju anđeli nego ljudi. Međutim, ta jednostavna stvar je nekako promakla visokom ekonomskim teoretičarima koji su negde od početka 20. veka počeli sistematski odvajati politiku od ekonomske analize. To brisanje politike dovelo je do naivnih zaključaka -- dovoljno je bilo pokazati da je tržište manje savršeno od nekog zamišljenog teorijskog ideala, da bi se u sledećem koraku tvrdilo da će država bez problema rešiti stvar. Mada public choice ima i modernih preteča (Schumpeter, Anthony Downs, itd) knjiga Buchanana i Tullocka iz 1962. označila je početak nove škole koja kaže da i država ima svojih ograničenja. Nisu se posle nje drugi ekonomisti naprasno predomislili i prestali da lakomisleno preporučuju intervenciju, ali sada se češće, barem u udžbenicima, obraća pažnja i na ovaj, "public choice" argument.
Public choice je otišao dalje u objašnjavanju ekonomskih i političkih dešavanja na ovaj način i to je dobro, mada ja i nisam baš najveći poklonik ove škole. Ukratko, ova teorija primenjuje princip individualne racionalnosti na razne vrste političkog ponašanja, od političara do glasača, dok se meni čini da se mnogi postupci mogu bolje objasniti drugačije -- da i kod glasanja i kod visokih političkih odluka veću i zanimljiviju, misteriozniju ulogu od pukih interesa igraju znanje, neznanje, principi, vrednosti, zablude, ideologije. Public choice argument je uvek dobro napraviti i to često radimo ovde na blogu, ali iako je bar delom verovatno uvek ispravan, kod objšanjenja stvarno zanimljivih stvari najšešće nije dovoljan.
Ali ni sam Buchanan nije bio public choice imperijalista. Pisao je mnogo i mnogo toga mi je promaklo, ali od onoga što znam posebno mi se dopadaju njegova političko-ekonomska razmišljanja -- recimo ovaj (pdf) njegov skoriji članak, Afraid to be Free. Nije problem samo to što država hoće da svima bude dadilja. Pravi problem je što glasači hoće da imaju dadilju. Ljudima je potrebna zamena za opadajuću ulogu religije i država popunjava taj vakuum. Ljudi se plaše da budu slobodni.
Druga stvar u vezi koje smo Buchanana ovde već pominjali je njegov raniji tretman javnog duga i veze između državnog zaduživanja i demokratije. Ova pitanja su sada ponovo aktuelizovana i izgleda da su mu predviđanja bila dobra. Kad je stigma sa državnog zaduživanja jednom skinuta i kejnzijanizam to proglasio mudrom politikom, demokratija će prirodno težiti sve većim budžetskim deficitima i sve većem zaduživanju. Možda su moguće su neke ustavne prepreke da se to zaustavi, ali i ustavi se povlače pred demokratijom. Kriza evrozone nije iznenađenje, nego logična posledica kejnzijanizma u demokratiji.
Public choice teorija je vrlo jednostavna stvar -- kaže da se u ekonomsku analizu moraju uključiti i politički činioci i da se na te političke činioce ne sme gledati romantično nego realistično. Ne postoji država, postoje samo pojedinci koji upravljaju državom. I ti pojedinci obično nisu majka Tereza i Mahatma Gandi, nego kvarljivi ljudi sa sopstvenim interesom.
Ovo, može se reći, i nije neki nalaz. Sav public choice je sažet u jednoj rečenici Jamesa Madisona od dva veka ranije, onoj u kojoj govori da državom ne upravljaju anđeli nego ljudi. Međutim, ta jednostavna stvar je nekako promakla visokom ekonomskim teoretičarima koji su negde od početka 20. veka počeli sistematski odvajati politiku od ekonomske analize. To brisanje politike dovelo je do naivnih zaključaka -- dovoljno je bilo pokazati da je tržište manje savršeno od nekog zamišljenog teorijskog ideala, da bi se u sledećem koraku tvrdilo da će država bez problema rešiti stvar. Mada public choice ima i modernih preteča (Schumpeter, Anthony Downs, itd) knjiga Buchanana i Tullocka iz 1962. označila je početak nove škole koja kaže da i država ima svojih ograničenja. Nisu se posle nje drugi ekonomisti naprasno predomislili i prestali da lakomisleno preporučuju intervenciju, ali sada se češće, barem u udžbenicima, obraća pažnja i na ovaj, "public choice" argument.
Public choice je otišao dalje u objašnjavanju ekonomskih i političkih dešavanja na ovaj način i to je dobro, mada ja i nisam baš najveći poklonik ove škole. Ukratko, ova teorija primenjuje princip individualne racionalnosti na razne vrste političkog ponašanja, od političara do glasača, dok se meni čini da se mnogi postupci mogu bolje objasniti drugačije -- da i kod glasanja i kod visokih političkih odluka veću i zanimljiviju, misteriozniju ulogu od pukih interesa igraju znanje, neznanje, principi, vrednosti, zablude, ideologije. Public choice argument je uvek dobro napraviti i to često radimo ovde na blogu, ali iako je bar delom verovatno uvek ispravan, kod objšanjenja stvarno zanimljivih stvari najšešće nije dovoljan.
Ali ni sam Buchanan nije bio public choice imperijalista. Pisao je mnogo i mnogo toga mi je promaklo, ali od onoga što znam posebno mi se dopadaju njegova političko-ekonomska razmišljanja -- recimo ovaj (pdf) njegov skoriji članak, Afraid to be Free. Nije problem samo to što država hoće da svima bude dadilja. Pravi problem je što glasači hoće da imaju dadilju. Ljudima je potrebna zamena za opadajuću ulogu religije i država popunjava taj vakuum. Ljudi se plaše da budu slobodni.
Druga stvar u vezi koje smo Buchanana ovde već pominjali je njegov raniji tretman javnog duga i veze između državnog zaduživanja i demokratije. Ova pitanja su sada ponovo aktuelizovana i izgleda da su mu predviđanja bila dobra. Kad je stigma sa državnog zaduživanja jednom skinuta i kejnzijanizam to proglasio mudrom politikom, demokratija će prirodno težiti sve većim budžetskim deficitima i sve većem zaduživanju. Možda su moguće su neke ustavne prepreke da se to zaustavi, ali i ustavi se povlače pred demokratijom. Kriza evrozone nije iznenađenje, nego logična posledica kejnzijanizma u demokratiji.
4 comments:
Jedino nisi pomenuo knjigu "Cost and Choice" koju je sam Buchanan smatrao svojom najznacajnijom knjigom.
Bas ovih dana citam "This time is different" Reinhart i Rogoffa... Tu njih dvoje dokumentuje stotine bankrota raznoraznih drzava u periodu pre 1930. godine. Medju njima je bilo i monarhija i republika i demokratija i autokratija.
Hocu da kazem da veza izmedju demokratije, kejnzijanizma i javnog duga verovatno nije tako jaka kao sto tvrdis. Svaka vlast voli da se danas zaduzuje i kupuje politicku podrsku parama koje ce da vraca sutra. Mozda je to izrazenije u demokratijama, ali mozda i nije... Ni diktatori ne vole nezadovoljan narod. A ni ratovi nisu nikada bili jeftini. :)
"Kad je stigma sa državnog zaduživanja jednom skinuta i kejnzijanizam to proglasio mudrom politikom, demokratija će prirodno težiti sve većim budžetskim deficitima i sve većem zaduživanju."
Potpuno se slazem, uzrok niske zaduzenosti 1980-ih je zato sto kejnzijanizam tada nije postojao. Hohstapleri ga kasnije izmislise, a rast javnog duga nema nikakve veze sa finansijskom liberalizacijom.
Znate da ce doci do bujice, pritom sklanjate nasipe sa reke, i onda krivite reku za poplavu i stetu hehe
U filmu "Tezina lanaca" je to sve vrlo lepo prikazano na primeru SFRJ.
Marko,
Verovatno nije demokratija jedini politički sistem koji ume da stvara sistemske deficite,ali za kejnzijanizam kao ekonomsku ideologiju u službi države reći da ne dovodi do rasta javnog duga je očigledno zanemarivanje činjenica. Pa prvi i osnovni postulat kejnzijanizma je da čim postoje naznake makar usporavanja rasta BDPa stvaraj javni dug. Svako suprotno argumentovanje je negirano u realnosti.
Post a Comment