Pišem već par godina za Blic Novac, ali kako već neko vreme (1) nema istog u Internet izdanju Blica i kako je to oduvek (2) volonterski posao i (3) uglavnom uradim copy/paste sa Tr mojih postova, a ovaj put to nije slučaj, nije red da sebe uskraćujem meni sličnima koji ne kupuju štampanu štampu.
Tržišta postoje, tamo i gde ljudi to ne primete ili ne mogu da pojme. Tržište slobodnih momaka i devojaka na primer. Tržište religije. Sva ta implicitna tržišta funkcionišu na sličan način kao i manje egzotična tržišta roba i usluga, uz neke specifičnosti. Na primer, na tržištu religije teško ide prelazak od jednog do drugog provajdera, ali neretko se dešava da ljudi smanje tražnju. Na tržištu momaka i devojaka postoje modni trendovi, a neke stvari će biti bitnije u bogatim nego u siromašnim zemljama, mada će siromah u oba slučaja biti lošiji tržišni igrač. Postoje i tržišta koja država toleriše, iako nisu legalna, kao što su siva tržišta roba i usluga, odnosno tržišta koje države ne tolerišu, poput crnih tržišta gde se može kupiti droga, oružje, ubistva, robovi i slično. Siva i crna tržišta sa mnogo nijansi između njih nam pružaju dragocene informacije. Kako?
Već dugo vremena prisutna je mantra kako su zaposleni na budžetu, ako izuzmemo "zle političare" i "još gore" menadžere javnih preduzeća plaćeni prosečno ili slabo. Tradicionalni štrajkovi prosvetara, državnih činovnika i svekolikih drugih grupa koje primaju platu s budžeta bi trebali da nas učvrste u tom uverenju. Ja ostavljam na stranu kvalitet njihovog rada, odnosno strukturu zarade, koja po pravilu ne uključuje samo osnovnu platu. Ovde govorimo o neformalnom tržištu, kao i ponašanju na formalnom tržištu. Uzmimo prosvetu. Moja teza je da su zaposleni u prosveti u proseku preplaćeni, tako da su najgori ekstremno preplaćeni, a najbolji primaju manje nego što daju vrednosti za svoje usluge. Ako je danas gotovo nemoguće naći radno mesto u prosveti, ako nema odliva kadrova i ako je neformalna visina mita za ulazak u ovu delatnost nekoliko hiljada evra sve nam govori da je to dobro plaćena delatnost. (Ne dobro plaćena u odnosu na neke imaginarne standarde dobrog života ili plate koje se dobijaju za sličan posao u zemljama koje ni po čemu nisu nalik Srbiji, već dobro plaćena u odnosu na slične poslove ljudi koji svoj novac zarađuju kroz dobrovoljne transakcije na konkurentnom tržištu, u privatnim firmama.) Tek kada u prosveti ne bude bilo moguće popuniti radna mesta, kada se bude moralo vući za rukav da neko dođe da radi oni će biti potplaćeni. Slično je u zdravstvu, samo je neformalni čip za ulazak u igru značajno veći nego u prosveti. Dakle, zarade su značajno veće u odnosu na sličan rad, pa stoga nije ni čudno što privatne klinike ne mogu naći specijaliste za plate od kojih se običnim smrtnicima zavrti u glavi. Konačno, srpski san se završava radom u opštini ili javnom preduzeću (ako se izuzme san o penziji i stanu koji dodeljuje država). Možda se ovde ponekad ulazi i bez čipa, ali ako ste spremni da godinama odvajate svoje vreme u nadi da će te tako biti plaćeni za svoj rad u stranci, sve vam se svodi na isto. Spremni ste da platite da bi mogli da radite. Vaistinu, ne beše opšte bežanije iz javnog sektora u vreme zamrzavanja plata. Još jedan indikator da je javni sektor preplaćen je poplava štancanja diploma. Diplome koje nemaju suštinski, već formalni sadržaj, vrede samo u javnom sektoru, kod privatnog poslodavca je bitno šta zaposleni zna.
S druge strane, ako smanjite plate menadžerima na 160.000 dinara mesečno nijedan menadžer koji je iole dobar neće hteti da radi za tu platu jer u privatnom sektoru dobija više. Ne kažem da sada u javnom sektoru rade bog-zna-koliko kvalitetni menadžeri u većini javnih preduzeća, ali sada će ih biti još manje. Tako je to kada se udvara predrasudama, a ne činjenicama.
Sve u svemu, podela na prvosrbijance i drugosrbijance danas ponovo postoji, a linija razdvajanja je ponešto normalnija nego 1990-ih, ali je i dalje loša po budućnost Srbije. Dok god zaposleni u privatnom sektoru i "privatnici" budu percipirani kao građani drugog reda, Srbija neće izaći iz gliba nadripolitikanstva i nadrilekarstva u vođenju ekonomskih politika. Ako je za utehu nismo jedini u svetu koji to vole, ali je to lakše progutati ako ste država 10-ak puta bogatija od Srbije.
Tržišta postoje, tamo i gde ljudi to ne primete ili ne mogu da pojme. Tržište slobodnih momaka i devojaka na primer. Tržište religije. Sva ta implicitna tržišta funkcionišu na sličan način kao i manje egzotična tržišta roba i usluga, uz neke specifičnosti. Na primer, na tržištu religije teško ide prelazak od jednog do drugog provajdera, ali neretko se dešava da ljudi smanje tražnju. Na tržištu momaka i devojaka postoje modni trendovi, a neke stvari će biti bitnije u bogatim nego u siromašnim zemljama, mada će siromah u oba slučaja biti lošiji tržišni igrač. Postoje i tržišta koja država toleriše, iako nisu legalna, kao što su siva tržišta roba i usluga, odnosno tržišta koje države ne tolerišu, poput crnih tržišta gde se može kupiti droga, oružje, ubistva, robovi i slično. Siva i crna tržišta sa mnogo nijansi između njih nam pružaju dragocene informacije. Kako?
Već dugo vremena prisutna je mantra kako su zaposleni na budžetu, ako izuzmemo "zle političare" i "još gore" menadžere javnih preduzeća plaćeni prosečno ili slabo. Tradicionalni štrajkovi prosvetara, državnih činovnika i svekolikih drugih grupa koje primaju platu s budžeta bi trebali da nas učvrste u tom uverenju. Ja ostavljam na stranu kvalitet njihovog rada, odnosno strukturu zarade, koja po pravilu ne uključuje samo osnovnu platu. Ovde govorimo o neformalnom tržištu, kao i ponašanju na formalnom tržištu. Uzmimo prosvetu. Moja teza je da su zaposleni u prosveti u proseku preplaćeni, tako da su najgori ekstremno preplaćeni, a najbolji primaju manje nego što daju vrednosti za svoje usluge. Ako je danas gotovo nemoguće naći radno mesto u prosveti, ako nema odliva kadrova i ako je neformalna visina mita za ulazak u ovu delatnost nekoliko hiljada evra sve nam govori da je to dobro plaćena delatnost. (Ne dobro plaćena u odnosu na neke imaginarne standarde dobrog života ili plate koje se dobijaju za sličan posao u zemljama koje ni po čemu nisu nalik Srbiji, već dobro plaćena u odnosu na slične poslove ljudi koji svoj novac zarađuju kroz dobrovoljne transakcije na konkurentnom tržištu, u privatnim firmama.) Tek kada u prosveti ne bude bilo moguće popuniti radna mesta, kada se bude moralo vući za rukav da neko dođe da radi oni će biti potplaćeni. Slično je u zdravstvu, samo je neformalni čip za ulazak u igru značajno veći nego u prosveti. Dakle, zarade su značajno veće u odnosu na sličan rad, pa stoga nije ni čudno što privatne klinike ne mogu naći specijaliste za plate od kojih se običnim smrtnicima zavrti u glavi. Konačno, srpski san se završava radom u opštini ili javnom preduzeću (ako se izuzme san o penziji i stanu koji dodeljuje država). Možda se ovde ponekad ulazi i bez čipa, ali ako ste spremni da godinama odvajate svoje vreme u nadi da će te tako biti plaćeni za svoj rad u stranci, sve vam se svodi na isto. Spremni ste da platite da bi mogli da radite. Vaistinu, ne beše opšte bežanije iz javnog sektora u vreme zamrzavanja plata. Još jedan indikator da je javni sektor preplaćen je poplava štancanja diploma. Diplome koje nemaju suštinski, već formalni sadržaj, vrede samo u javnom sektoru, kod privatnog poslodavca je bitno šta zaposleni zna.
S druge strane, ako smanjite plate menadžerima na 160.000 dinara mesečno nijedan menadžer koji je iole dobar neće hteti da radi za tu platu jer u privatnom sektoru dobija više. Ne kažem da sada u javnom sektoru rade bog-zna-koliko kvalitetni menadžeri u većini javnih preduzeća, ali sada će ih biti još manje. Tako je to kada se udvara predrasudama, a ne činjenicama.
Sve u svemu, podela na prvosrbijance i drugosrbijance danas ponovo postoji, a linija razdvajanja je ponešto normalnija nego 1990-ih, ali je i dalje loša po budućnost Srbije. Dok god zaposleni u privatnom sektoru i "privatnici" budu percipirani kao građani drugog reda, Srbija neće izaći iz gliba nadripolitikanstva i nadrilekarstva u vođenju ekonomskih politika. Ako je za utehu nismo jedini u svetu koji to vole, ali je to lakše progutati ako ste država 10-ak puta bogatija od Srbije.
3 comments:
Unapred se izvinjavam ako skrećem sa teme.
Demokratija je mrtva ako većinu glasača čine budžetski korisnici. Smisao demokratije jeste u tome da poreski obveznici izaberu zakonodavnu vlast, pa samim tim i izvršnu, da bi na taj način, posredno, bilo odlučivano gde treba ulagati novac prikupljen od poreza. U Srbiji ima bezbroj državnih penzionera, bezbroj državnih činovnika, radnika i poštene inteligencije, i naravno da je logično da se takvi glasači zalažu za državne beneficije, a na izborima isti takvi glasaju za sve oblike socijalizma.
@Vladimir
https://twitter.com/BenSperos/statuses/268036789124612098
Speakeru, da, to je ta garaža.
Post a Comment