Podstaknut raspravama oko prethodnog posta hteo bih da napravim razliku između dva nešto različita pogleda na kapitalizam i tržište.
Drugi pogled na tržište je kao iznad svega mehanizam dobrovoljne kooperacije, način mobilizacije pojedinačnih doprinosa i koordinacije različitih ciljeva koja za rezultat ima generalno povoljne posledice za sve. Ovo ne isključuje konkurenciju, konkurencija je neizostavno deo procesa. Ali suštinu tržišnog sistema ne vidi u opstanku jačih i nestanku slabijih, nego u razmeni i saradnji, u uključenosti velikog broja pojedinaca u proces kreacije. Opravdanje za tržišni sistem onda nisu samo jednake slobode ili pravo da se zadrži profit, mada se i to podrazumeva, već povoljni rezultati koje ovakav sistem spontane koordinacije postiže.
Mislim da prvo viđenje ne treba posebno braniti. I dobar deo poklonika i neprijatelji slobodnog tržišta, upravo tako razumeju proces. Dežurni kritičari kapitalizma najčešće uopšte ne razumeju drugo i imaju na umu isključivo prvo gledište. Međutim i neki vatreni pobornici tržišta i kapitalizma, poput Ajn Rend, takođe nastupaju za pozicija prvog gledišta.
Aspekti koje drugi pogled potencira su ono što stvarno treba razumeti, to je ono što stavrno objašnjava ekonomsku efikasnost kapitalizma i što ga čini i intuitivno pravednim i poželjnim sistemom. Kod prvog viđenja, tržište može da bude i igra sa nultom sumom, u kojoj dobitak za jednog uvek znači gubitak za drugog. To ne bi promenilo stvari, jer i tako nešto bi jednako bilo opravdano istim pravima i slobodama, bolji bi svejedno u takmičenju pobedio. Ali drugo viđenje ima na umu da se u tržišnoj ekonomiji ustvari radi o igri sa pozitivnim zbirom, o rastu i kreaciji, gde svi, mada ne i svi jednako, nešto dobijaju.
Prvo, takmičarsko viđenje, stavlja akcenat na opstanak najboljih. Drugo viđenje stavlja akcenat na asocijaciju putem razmene. Rikardov zakon komparativnih prednosti kaže da i manje efikasni, konkretno manje konkurentne zemlje, mogu jednako biti uključene u sistem međunarodne trgovine i od toga profitirati. Rikardov zakon komparativnih prednosti je samo poseban slučaj onoga što je Mizes zvao opštim zakonom asocijacije među pojedincima. Poruka ovog zakona je da u tržišnom sistemu ne morate nikoga pobediti i potući konkurenciju -- možete, ali sa stanovišta celog sistema poenta nije u tome. Manje efikasni nisu eliminisani, već jednako uključeni u saradnju. I najmanje konkurentna zemlja na svetu će biti izvoznik, kao što će i najmanje konkurentan radnik na slobodnom tržištu rada imati posao. Takmičenje je važan aspekt tržišta, ali takmičenje i uopšte želja da se bude bolji i napreduje je prirodni ljudski instinkt prisutan u bilo kom sistemu, pa ne ostvaruju svi sistemi jednake rezultate. Ono što odvaja sistem slobodnog tržišta od alternativa je stepen asocijacije, saradnje i nalaženja zajedničkih interesa u podeli rada.
Razmislite o reči "konkurencija" na trenutak -- tu je srpski jezik u prednosti nad engleskim. Na engleskom se ono što mi zovemo konkurencija kaže "competition" i bukvalno znači "takmičenje". Srpski, preko italijanskog, u kontekstu tržišta ne koristi reč takmičenje, već upravo "konkurencija" -- ista reč bi na engleskom, "concurrence", značila nešto kao "slaganje". Obe stvari naravno dolaze iz latinskog korena, ali dok je engleska reč bliža našem prvom viđenju tržišta, srpsko-italijanska reč "konkurencija" je, barem u izvornom značenju, bliža ovom drugom; ne radi se o pukom takmičenju, već o dosta složenijoj pojavi, o procesu usklađivanja različitih interesa kroz razmenu i asocijaciju.
12 comments:
Поштовани Славиша,
Можете ли, молим Вас, образложити зашто сматрате да важи тврђење које се изнели:
"I najmanje nekonkurentna zemlja na svetu će biti izvoznik, kao što će i najmanje konkurentan radnik će na slobodnom tržištu rada imati posao."
С поштовањем,
Милан
Uzmite ovakav primer.
Ako šef marketinga kuca dva puta brže od sekretarice, a poslove marketinga obavlja pet puta bolje od sekretarice, da li šef treba da otpusti sekretaricu i sam kuca pisma? Ako to uradi on gubi -- jer sada deo vremena mora da odvoji za kucanje, umesto da radi nešto što radi još bolje od kucanja, da prodaje. Eto u tom modelu sa dve osobe, sekretarica koja je slabija od šefa u ove veštine i dalje ima posao i to se isplati i njoj i šefu.
Isto to važi i za društvo sa više miliona ljudi.
Sa zemljama i izvozom je isti princip, samo koristimo zemlje umesto pojedinaca. Evo u ovom postu i primera o tome.
Ok, ali komparativna prednost je samo teorijska apstrakcija koja ne postoji u čistom vidu, a i gubi smisao ako se uzme u analizu zbirni trgovinski balans konkretne zemlje, već podrazumeva samo bilateralne odnose. Takodje, ne uzima u obzir neekonomske faktore, kao što su npr. afekcije pojedinaca, interesovanja, hendikepe i sl. koji odredjuju izbor njihove profesije, koju ne žele ili ne mogu da menjaju, bez obzira na njenu komparativnu, čak ni apsolutnu prednost (ili odsustvo iste) u medj. razmeni. To naravno ne ukida zakon, ali predstavlja faktor njegovog više nego uslovljenog važenja u praksi.
I još nešto. Recimo da se svetski kapitalizam razvijao strogo po sistemu komparativne prednosti. Ford je mogao da kaže da mu se ne isplati da ulaže u fabriku automobila, već je bolje da bude uvoznik evropskih modela, ili da svoju kreativnost i radnu snagu usmeri u nešto komparabilnije. To su mogli da kažu i Japanci u odnosu na Amere, pa posle Korejci u odnosu na njih, itd. I kad bi onda došlo do medj. konkurencije da se strogo slušao Rikardo? Ko bi se osmelio da inovira u razvoj već postojeće tehnologije, sigurno ne njen prvi proizvodač, čiji bi monopol ostali dobrovoljno prihvatili, preusmerivši svoje znanje i radne sate u uporedno isplativije produkcije?
Naravno, ovo je dobrim delom i reversed psychology komentar, kako bih isprovocirao Slavišu na kvalitetan, "udžbenički" odgovor. :)
By the way, ova dva gledista iz posta se ne iskljucuju nego dopunjuju. Jedno bez drugog ne moze i ne bi valjalo da Sivu ostavimo bez posla.
"Eto u tom modelu sa dve osobe, sekretarica koja je slabija od šefa u ove veštine i dalje ima posao i to se isplati i njoj i šefu."
То је јасан пример. Међутим, није ми јасно би се десило да има више учесника. Када шеф маркетинга треба да одабере једну од 5 секретарица, он ће одабрати најбољу.
Да ли важи да ће и најнеконкурентнији имати посао зато што ће њихов рад бити јевтинији, па ће стога некоме то бити корисно (на пример неком неконкурентнијем шефу маркетинга)?
Dorćolac,
Cilj teorijske apstrakcije je da objasni realnost. Rikardov zakon ne gubi smisao ni u modelu sa mnogo ljudi, zemalja i faktora. Bilo je pokušaja da se to formalno pokaže na primeru više zemalja.
Milane,
Tako nekako, kao što ima mnogo sekretarica ima i mnogo šefova, pa se to na tržištu međusobno uskladi. Treba uzeti u obzir i troškove, što sad komplikuje model, ali najbolja sekretarica će morati da bude najviše plaćena, ostale manje, pa i to igra ulogu. Ako pogledamo i praksu to je vidljivo, mada je tržište radne snage regulisano do neprepoznatljivosti. Ali na slobodnom tržištu nezaposlenost teži nuli, kao što i u međunarodnoj trgovini čak i slabije produktivne zemlje nešto izvoze. Srbija sigurno nije najbolja na svetu u proizvodnji oružja i kukuruza pa ih opet izvozi.
Slaviša,
mala digresija. Da li ste Vi možda imali kolumnu u NIN-u pre par godina?
Dorćolac:
"I kad bi onda došlo do medj. konkurencije da se strogo slušao Rikardo? Ko bi se osmelio da inovira u razvoj već postojeće tehnologije, sigurno ne njen prvi proizvodač, čiji bi monopol ostali dobrovoljno prihvatili, preusmerivši svoje znanje i radne sate u uporedno isplativije produkcije?"
Niko ne "sluša" Rikarda niti Rikardo nekome nešto predlaže. On samo ex post objašnjava zašto i kako dolazi do trgovine. Kad bi imao neku poruku, to bi bila nemojte zabranjivati ljudima da ako hoće uvoze, ako hoće proizvode, ako hoće izvoze, jer se tako, u tom procesu, nalaze komparativne prednosti i pravi struktura proizvodnje i trgovine koja je najbolja za sve.
@Vladimir,
Da, negde do prošle godine dok nije Spaić došao za urednika.
Kada je Spaić postao glodur Vi ste prestali da pišete, a ja da čitam. :)
Jedan mali problem sa slobodnim trzistem na nivou cele planete (ili grupe zemalja) je da ono ne moze da funkcionise "udzbenicki" ukoliko ne postoji sloboda kretanja i zaposljavanja unutar te neke zone slobodne trgovine. Drugim recima, mozda ce i Tanzanija imati svoju komparativnu prednost jer ce izvoziti, lupam, banane i egzoticno voce, ali ce i dalje imati nezaposlenost 40% i vrlo nizak nivo prihoda. Ako govorimo o slobodnom trzistu u jednoj zemlji, stvari mogu funkcionisati manje-vise po teoriji jer ako ne mozete da nadjete posao u Zrenjaninu, mozete ici u Vrsac, Novi Sad ili Beograd i naci posao tamo; a kada ne budete zadovoljni platom od 500 evra za taj posao u Vrscu, mozete otici u Beograd ako vam neko tamo za isti posao nudi 800 evra (itd.). S druge strane iz Zrenjanina ne mozete tek tako otici ni u, recimo, Podgoricu (da uzmemo zemlju sa istim jezikom, kulturom itd.) da radite, a kamoli u npr. Nemacku ili Francusku. Zato je i jedan od glavnih "stubova" EU mobilnost radne snage (i kada se evroskeptici zale, vecina - jer vecina evroskeptika nisu antibirokratski antiregulacioni liberali nego izolacionisti - se zali na to sto im neki Poljak dolazi da radi kao vodoinstalater). Slobodna trgovina bez slobodnog protoka radne snage ce uvek stvarati nekakve "distorzije". Naravno i u tom slucaju svi mogu da profitiraju, ali to nikako nije garantovano.
Naravno, komparativne prednosti objašnjavaju samo jedan segment međunarodne razmene jer postoji i onaj deok koji stoji na osnovama intraindustrijske trgovine. Gde se svako specijalizuje za jedan model nekog proizvoda zbog opadajućih troškova u oštroj međunarodnoj konkurenciji monopolističke konkurencije.
Zapravo, svaka razlika u preferencijama i troškovima može da se zadovolji na tri načina. Promet roba i usluga, promet znanja i ulaganja i, na kraju, promet ljudi
Post a Comment