Al Gor i IPCC nobelovci!

Upravo je objavljeno da su Nobelovu nagradu za mir ove godine podelili IPCC i bivši američki potpredsednik Al Gore.

Ova činjenica predstavlja veliki udarac za kredibilitet nagrade. Najpre, delatnost dobitnika nema nikakve veze sa mirom i ratom, kao ni u slučaju prošlogodišnjeg dobitnika (vlasnik Grameen banke iz Bangladeša). Ali, mnogo važnije od toga, kredibilitet samih ovogodišnjih dobitnika je pod velikim znakom pitanja.

IPCC je od samog početka predstavljao prevashodno političku a ne naučnu asocijaciju - on je bio telo zaduženo za promociju političke agende birokrata UN o klimatskim promenama. U osnivačkom dokumentu IPCC se kaže da je njegova uloga da podržava Okvirnu konvenciju o klimi UN", u kojoj se izražava zalaganje za ograničenje emisija CO2 i drugih stakleničkih gasova da bi se izbegao "opasan uticaj čoveka na klimu". Dakle, po osnovnom dokumentu IPCC sebe definiše kao političko a ne naučno telo. Nekoliko šefova IPCC to uopšte nisu krili. Tako je recimo prvi predsedavajući IPCC John Watson izjavio u vreme donošenja TAR 2001: "ovaj izveštaj daje podsticaj vladama u svetu da ispune svoje obaveze u pogledu smanjenja emisija gasova staklene bašte". Njegov naslednik na istom mestu, Rajendra Pachauri izjavljuje uoči donošenja AR4 februara ove godine: " Mislim da nauka mora da obezbedi ubedljive razloge i logiku za akcije smanjenja emisija CO2, i ja se nadam da će IPCC biti u stanju da ubuduće obavi tu funkciju".

Istorija ove organizacije je prepuna naučnih skandala. Prvi izveštaj IPCC iz 1990 godine bio je u znaku falsifikata koje su političari i šef IPCC naknadno uneli u tekst izveštaja, a da nisu pitali naučnike. Teza o antropogenom uzroku zagrevanja se prvi put pojavila u tom izveštaju, ali tek pošto je njen šef Frederick Santer uneo tu rečenicu naknadno, iako je u samom izveštaju naučnika eksplicitno stajalo: None of the studies cited above has shown clear evidence that we can attribute the observed [climate] changes to the specific cause of increases in greenhouse gases." Čitav niz naknadnih ilegalnih brisanja i korigovanja naučnih stavova da bi se poruka uskladila sa potrebama alarmističkog lobija je vršen sa svim kasnijim izveštajima. Skandal sa Hockey Stickom iz 2001 godine je jedan od najgorih. Tu je kao jedini dokaz nezabeležnog zagrevanja promovisana studija koja se kasnije pokazala kao falsifikat. U kontekstu nekoliko izveštaja, mnogi od najpoznatijih naučnika su istupili iz IPCC, optužujući ih za politizaciju. Recimo prof Paul Reiter, vodeći stručnjak za tropske bolesti u svetu, istupio je kad je IPCC napisao ui svom izveštaju da je malarija tropska bolest koja će se raširiti sa globalnim zagrevanjem. Međutim, oni su zadržali njegovo ime ne listi ekperata koji navodno podržavaju konsenzus, i tek kad je zapretio da će da ih tuži uklonili su ga. Ove godine je profesor Chris Lindsea, vodeći svetski ekspert za uragane i tropske oluje istupio takođe sa optužbom za politizaciju unutar IPCC. Prof Lindzen, jedan od vodećih eksperata za atmosfersku fiziku je takođe otišao, svedočeći o pritiscima koji su vršeni na naučnike koji se ne slažu sa alarmizmom. Kada je reč o izveštaju iz ove godine, najpre je objavljen Summary for policy makers u januaru, što je tehnički dokument koji ukratko sažima rezultate izveštaja i koji služi laicima i političarima koji ne razumeju nauku o klimi. Ali, sam izveštaj nije objavljen. Zašto? Šef IPCC Rajendra Pachauri je objasnio da je "potrebno neko vreme da se detalji izveštaja usklade sa Sažetkom za političare". Dakle, da se naknadno falsifikuju ili friziraju naučni nalazi da bi se uklopili u sopstveni, ispolitizovani sažetak koji su birokrati unapred objavili? Jedino što se, na osnovu svega ovoga može reći za odluku Nobelovog komiteta je - sramota.

Šta tek reći za Al Gora? Ovde imate samo nekolicinu objašnjenja elementarnih grešaka i namernih alarmističkih preterivanja koja je napravio Al Gore u svom filmu. Britanski sud je nedavno doneo odluku po kojoj se dozvoljava prikazivanje Gorovog filma u školama, ali samo ukoliko nastavnici naglase deci da nije reč o nauci nego o propagandnom filmu, i razjasne da u filmu ima najmanje 9 grubih naučnih grešaka.

Jedna od mojih omiljenih je kada Al Gore pokazuje paralelne grafike promena CO2 i temperature poslednjih 650 000 godina koji su vrlo slični, tvrdeći da to dokazuje da porast CO2 uzrokuje porast temperature. Ali, zaboravlja da napomene da je porast CO2 uvek kasnio po više stotina ili hiljada godina za porastom temperature, te nije mogao biti njegov uzrok. Ili kada tvrdi da će nivo mora porasti do 30 m, ili da se sneg na Kilimandžaru topi zbog globalnog zagrevanja (u stvari zbog promena padavinskog režima, pošto se temperatura tamo uopšte ne menja), ili da će Golfska struja stati a to izazvati ledeno doba u Evropi, itd itd.

Dodatno Al Gore je veliki zagovornik smanjenja emisija Co2, dok on sam leti privatnim avionima po svetu i promoviše svoj film, a u Tenesiju ima kuću od više hiljada kvadrata koja troši 20 puta više struje od prosečnog američkog domaćinstva. Osim što je njegov film naučno bezvredan i propagandni, sam čovek je, dakle, potpuni licemer. Dodeljivanje njemu Nobelove nagrade za mir je čista sramota i blamaža te nagrade.

Američki univerziteti

Od dvadeset najboljih američkih univerziteta, bukvalno svi su privatni. Ako ne grešim, najbolji državni je UC Berkeley, na 21. mestu. Veliko je pitanje zašto Amerika ima najbolje univerzitete na svetu (ako je nekome ovo sporno, evo par podataka - 50% Nobelovih nagrada za hemiju, 61% za fiziku i 60% za hemiju u periodu 1950-2006 su dobili Amerikanci; međutim, taj broj je znatno veći je su mnogi nobelovci neamerikanci takođe radili na američkim univerzitetima).

Ja mislim da je jaka konkurencija jedan od najvažnijih faktora, ali svakako ne jedini. Tamo postoji i nešto što se zove "alumni relations", odnosno ceo sektor univerziteta koji radi na održavanju veza sa bivšim studentima. Meni, recimo, dva do tri puta godišnje u Srbiju šalju publikacije u kojima me mole da razmotrim mogućnost da im pošaljem nešto para. Mnogi uspešni bivši studenti šalju pare.

To je dovelo do toga da su najbolji američki univerziteti ekstremno bogati. Kada sam ja stigao u Filadelfiju 2002. godine i kada sam čuo da je godišnji budžet mog univerziteta (koji ima oko 20 hiljada studenata, skoro tri puta manje od beogradskog) 3,5 milijardi dolara (budžet Srbije je u 2002. godini iznosio oko 7 milijardi), mislio sam da taj čovek nema pojma o čemu govori. Onda sam pogledao spisak govornika i ukapirao da je on prorektor za budžet, pa sam mu poverovao.

Budžet se samo manjim delom (oko 30%) finansira iz školarine, delom iz istraživačkih projekata, a delom iz prinosa na univerzitetski fond (endowment), koji je stvoren donacijama bivših studenata i pametnim inveticijama (kažu da najboljeg investitora ima Yale, obezbedio je prinos od, pazite sada, 28% u prethodnih godinu dana, a prosečnih 17% u prethodnih 10 godina). Koliki su ti fondovi? Recimo, Yaleov fond je 22 milijarde dolara, Harvardov oko 35 milijardi, a Pennsylvanijin oko 7.

Ovakvi fondovi omogućavaju univerzitetima veliku fleksibilnost i samostalnost u radu. Zato najbolji američki univerzitet nisu okrenuti samo ka profitabilnim studijama (biznis ili pravo), već i često neprofitabilnim studijama (teorijska fizika, genetika, biologija, istorija, političke nauke, sociologija, filozofija).

Agencija za lekove

Jednoj firmi koja uvozi neki preparat protiv glavobolje je traženo da povuče proizvod iz prodaje jer nisu dobili dozvolu već samo mišljenje Agencije za lekove. U svakoj državi postoji neka institucija koja se bavi sertifikacijom lekova i uglavnom je jako teško ubediti ljude da država ne treba time da se bavi. Čim nešto slično pomenem sagovornici pošteno iskritikuju moje neiskustvo i neznanje jer da nema ovakvih agencija ljudi bi umirali od otrovnih aspirina kao što su u srednjem veku umirali od kuge.

Ja ne verujem da su ljudi glupi da bi namerno kupovali loše lekove. Da država ne reguliše ovu oblast sigurno je da bi se pojavile privatne firme ili organizacije koje bi svojim kredibilitetom (i profitom) garantovale kvalitet lekova. Iako bi u tom slučaju možda bilo loših lekova na tržištu siguran sam da bi ljudi instinktivno tražili neki sertifikat, kao što danas pogledaju rok trajanja na jogurtu. Povrh toga verujem i da bi farmaceutske kompanije bile obazrive jer ne bi mogle da prebacuju odgovornost na državne agencije a da ne pominjemo da bi trovanje ljudi bilo loše za posao.

Ako vam ovaj argument nije dovoljno ubedljiv, a obično nije, možda sledeći pomogne. U Americi je poznato da je potrebno jako mnogo vremena pre nego što FDA odobri neki lek, a pretpostavljam da je situacija manje više ista u svim zemljama. FDA organizuje i potrebne i nepotrebne testove jer im je jedini cilj da sepreče pojavljivanje štetnih lekova na tržištu. To je problem. Loša motivacija. FDA interesuju samo životi pacijenata koji su spašeni sprečavanjem prodaje lošeg leka. Njih ne zanima koliko ljudi umire od bolesti za koje postoje lekovi a koji još nisu odobreni. Kada bi se njihov rad vrednovao i na osnovu života koji su izgubljeni jer je lek bio u procesu dobijanja dozvole, verovatno je da bi njihov doprinos bio nagrađen nižom ocenom.

Ništa ne razumeju

Politici i Danilu Šukoviću nije jasno zašto Velja hoće Puteve Srbije i Železnice Srbije, kad su to "neprofitabilne firme". Međutim, Velji, a ni ostalim političarima, uopšte nije bitno da firme budu profitabilne. Bitna je veličina - ukupni rashodi i broj zaposlenih. U stvari, ne baš ukupni rashodi, nego ukupni diskrecioni rashodi.

U tom smislu je, recimo, Fond PIO nezanimljiv, jer i pored ogromnog budžeta direktor na njega ne može mnogo da utiče. Sa druge strane, direktor Galenike, Geneksa ili Puteva Srbije ima skoro ceo budžet firme na raspolaganju. On donosi odluke o tome šta će da se radi, od koga će da se kupuju sirovine i po kojim cenama, kada će kome da se plati, kod koga će firma da se reklamira, koga će da sponzoriše, kada će, šta, kome i pod kojim uslovima da nešto prodaje, u kojoj banci će da ima račun. I to je ono što je bitno. Ko te pita za profit.

Čak, ne bi me iznenadilo da su neuspešne firme u stvari primamljivije. Tamo možeš da radiš šta god hoćeš i niko neće znati koliko ništa ne znaš i koliko kradeš, jer svi znaju da je ta firma loša, pa su i očekivanja niska, a nadzor nikakav.

Siromaštvo - apsolutno ili relativno

Srpska Strategija za smanjenje siromaštva sasvim sigurno nije idealna, ali ipak verujem da je u tom trenutku izvučen maksimum. Prvo, Strategija je prihvatila stav da je osnovni način za borbu protiv siromaštva ekonomski rast, a ne redistribucija. Drugo, ustanovljena je apsolutna, a ne relativna stopa siromaštva. Ovo je veoma bitno.

Ako se siromaštvo definiše relativno (u odnosu na prosečnu, ili medijalnu potrošnju ili dohodak) problem siromaštva se ne može nikada rešiti. Osnovni argument da se siromaštvo definiše u odnosu na prosek je da je većini ljudi relativni položaj u odnosu na druge ljude mnogo bitniji nego apsolutni nivo blagostanja. Recimo, neko može biti nezadovoljan svojim Mercedesom, zato što svi ostali u ulici voze Porsche.

Ako zanemarimo činjenicu da relativno merenje siromaštva suštinski forsira teoriju da državnu politiku treba formulisati na osnovu kriterijuma zavisti i ljubomore, opet ostaje sledeće pitanje - zašto nikada niko iz Srbije nije otišao u Afriku da radi za manju platu nego što zarađuje u Srbiji, a gde bi bio relativno bogat, nego ide u Nemačku za veću platu nego u Srbiji, a tamo je relativno siromašan? Očigledno je ljudima bitan apsolutni nivo dohotka. Ne kažem da je relativni položaj potpuno nebitan, nego da nam postupci velikog broja ljudi govore da je apsolutni položaj mnogo bitniji. Takođe, ljudi dolaze iz "provincije" u Beograd, a ne obrnuto.

Mada, ne verujem da će to ikoga ubediti. "Evropski standard" je 60% medijalnog nacionalnog dohotka, pa sam siguran da i nas to čeka.

Ko se boji banke još

Slobodan Antonić plače nad sudbinom ekonomskih reformi jer mu je jasno da je Srbija odavno izgubila ekonomski suverenitet u korist Svetske Banke i njoj sličnih. Otprilike kaže, sve i da političari u Srbiji i hoće da vode socijalno odgovorniju politiku odnosno da ograničavaju pomahnitalo tržište i dele više novca ljudima kojima je on najpotrebniji ekonomski okupatori to ne bi dozvolili.

Čemu panika? Neki predstavnik Svetske Banke je posetio Srbiju pre par dana i između ostalog je pomenula da bi Srbija trebala da reformiše sistem obrazovanja jer zapošljava previše ljudi. Antonić je tu činjenicu našao pogotovu uvredljivom jer smatra da je visoko državno obrazovanje u Srbiji približnog kvaliteta kao i obrazovanje koje nude najskuplji svetski univerziteti a daleko bolje od svega što nude privatni fakulteti kod nas. Nisam ekspert da sudim o kvalitetu ali ti argumenti valjda opravdavaju trošenje 860 miliona evra godišnje na obrazovanje.

Antonić verovatno misli da svaki službenik Svetske Banke ima vlažne snove u kojima sanja primenu potpuno privatnog obrazovanja u zemljama u kojima ova institucija radi. Koliko sam ja shvatio iz njegovog teksta, mislim da će, nažalost, Svetska Banka pre da se bavi smanjivanjem obrazovnog budžeta nego njegovim potpunim ukidanjem. Iako je potpuno ukidanje obrazovnog budžeta idealno po mom mišljenju ono nažalost trenutno nije realna opcija.

Ipak, trenutni sistem u kome poreski obveznici finansiraju samo državno obrazovanje nije fer. Bilo bi bolje kada bi se novac iz budžeta vezivao za studente a ne za fakultete, pa bi u praksi svi fakulteti bili plaćani iz budžeta po svakom studentu koji se odluči da studira kod njih. To bi povećalo konkurenciju što bi posledično rezultiralo boljim kvalitetom obrazovanja.

Na stranu što Svetska Banka trenutno isključivo daje savete i ne uslovljava ekonomsku politiku u Srbiji, Antoniću takođe smeta što preporučuju smanjivanje javne potrošnje i poreza, privatizaciju javnih preduzeća, ukidanje carina, i sl. Naivno se plaši se da bi ovakve reforme dovele do konačne propasti srpskog čovečanstva jer bi sve što valja u Srbiji bilo u vlasništvu stranaca. Valjda bi se dokazalo da su oni konkurentniji od nas, što bi bio kraj našem nacionalnom identitetu. Možda je u pravu. Ostavljam kolektivistima da drve motku i donesu zaključak po tom pitanju.

Podela plena

Konačno su se dogovorili. Pregovori su trajali duže nego pregovori o formiranju Vlade. Primenjen je inovativni 3-2-1 sistem, a biranje je išlo po principu DS, DSS, G17, DS, DSS, DS, pa opet iz početka (zgodna okolnost je da je to bilo deljenje bez ostatka jer se delilo 30 preduzeća u 5 krugova). Vezano za ovo, nije mi jasno kako G17 nije uzeo ni NIS, ni EPS, ni Telekom, a mogao je. Možda zato što su dobili NBS?

Komentatori su uglavnom ogorčeni na ovako besramnu podelu plena. Ja nisam. Jednostavno, ne vidim kako bi drugačije sve to moglo da funkcioniše. Neko mora da postavi direktora u državnom preduzeću. Ko? Pa valjda onaj kome su građani dali mandat da vodi državu. Ako narod ima poverenja da Koštunici, Tadiću i Dinkiću poveri izbor načelnika generalštaba, predsednika Ustavnog suda, ili guvernera Narodne banke, zašto je problem 30 direktorskih i dvestotinak mesta u Upravnim odborima (i još, po obrazloženju Budžeta za 2007. godinu, 4.201 izabrano lice u školama, bolnicama, domovima zdravlja, filijalama Poreske uprave, Uprave za javna plaćanja, Veterinarskim stanicama...)?

Omiljeni argumenti protiv ovakve podele preduzeća su:

1. "Preduzećima treba da upravljaju stručnjaci." Dobro, ali zar isti argument ne treba primeniti i na ministarstva? Moja primedba je - ako već dozvoljavamo da vojskom, policijom, prosvetom, socijalom, pravosuđem upravljaju političari koji o tome ništa ne znaju, zašto je onda problem da direktor NIS-a ili Telekoma isto bude neka neznalica, neko ko je na vreme uspeo da se ušlihta predsedniku stranke? Šteta od toga je, čini mi se, manja nego u slučaju ministarstva. Moja suštinska primedba je - ako ne treba da ih postavlja Vlada, ko onda? Odgovor može da bude - pa Vlada, ali ne ovako. Moje pitanje je - a kako? Niko do sada nije napravio test za izbor direktora NIS-a, tako da je pitanje izbora subjektivna stvar, svodi se na nečiju procenu.

2. "Sada se vidi da su se u stvari sve vreme samo oko toga borili, a da im je interes naroda u drugom planu." Na to samo mogu da kažem - dobro jutro i dobro došli na planetu Zemlju.

Zanimljivo mi je to što ljudi ne vide vrlo jednostavnu stvar. Sve dok su javna preduzeća, školstvo, zdravstvo, ili kultura u državnim rukama to će tako da funkcioniše - upravu će da postavlja vlasnik (država), odnosno stranke koje čine Vladu. Ne postoji drugi mehanizam. Alternative su da upravu postavljaju radnici (još gore) ili "stručna javnost", ali to otvara pitanje ko bira predstavnike te stručne javnosti? Uostalom, više poverenja imam u DS, DSS i G17, nego u Privrednu komoru, Advokatsku komoru ili Naučno društvo ekonomista.

Tek kad se firme privatizuju, to će funkcionisati drugačije. Ko su direktori Telenora ili Lukoila u Srbiji i kako su izabrani? Nemam pojma i ne zanima me.

Ko se u Francuskoj ne boji liberalizma?

Da li је đavo liberal? Zašto intelektualci ne vole liberalizam? Francuzi, ne bojte se liberalizma!

Šta se krije iza ove salate od rečenica?

To su naslovi tri knjige: Le diable est-il libéral (Christian Julienne) iz 2001, Pourquoi les intellectuels n’aiment pas le libéralisme (Raymond Boudon ) iz 2004. godine i treća, Français, n'ayez pas peur du libéralisme (Pascal Salin). Ova poslednja, Paskala Salena, izašla je pre nekoliko meseci.

Imam neke asocijacije...

Prvo, francuska akademija nije tako ne-liberalna kako bi se moglo pomisliti na osnovu političke scene. Zaista, politička ponuda Francuske pruža fantastičan diversitet levih stranaka i zvezda političke estrade (polovina od dvanaest predsedničkih kandidata 2007. godine!). Tamo postoji samo jedna jedina prava liberalna stranka (Alternative Libérale ). No čak ni ona nije uspela da sakupi dovoljno potpisa za svog predsedničkog kandidata. O hudoj sudbini skretanja u narodnjaštvo svake iole liberalne opcije da ne govorimo...

Zašto tvrdim da postoji ozbiljno liberalno jezgro u francuskoj akademiji?

Samo ova tri pomenuta autora predstavljaju akademski vrh, i to ne samo u Francuskoj. Budon je verovatno najveći živi (a pride liberalni) SOCIOLOG današnjice. O ozbiljnim naučnim razlozima za ovo (da je najveći sociolog) neću smarati ovde. O Paskalu Salenu ne moram ja da hvalospevno govorim, ostavljam ekonomistima. Kristijan Žilijen se najviše bavi urbanizmom, tržištem nekretnina i sl.

Budon i Salen su deo univerzitetske zajednice. Budon je emeritus na Sorboni itd. Salen predaje i dalje. Neko će reći da su oni izuzeci. Ako se pri tome misli da nema nekog GMU-ja u Francuskoj, ja ću reći da nije baš ni sav GMU „naš“. Tamo je lepo Paul Smith napravio cultural studies, pa sve pršti od Marksa, Frankfurtske škole, postkolonijalista i sličnih stvari!

Ima još...Budon je okupio oko sebe ljude koji umeju da prave naučne sociološke radove u kojima se ne pominju „pošasti neoliberalizma“ (o, zar se i to može!).

Drugo, većina francuskih intelektualnih (ne-liberalnih) zvezda, slavu je stekla u akademijama UK-USA (Derida i Bodrijar). Čak ni Burdije nije uspeo da postane dominantan u Francuskoj koliko je obeležio sociološku i ostalu teoriju Britanije.

Treće, ove tri odabrane knjige koje pomenuh, govore o LIBERALIZMU! Izgleda da francuski akademici (bar ova trojica) nemaju dilemu oko termina i značenja. To je ono što mi deluje osvežavajuće, za razliku od američkih intelektualnih papazjanija oko toga šta je to liberalno, šta je libertarijanizam, šta je liber-alterijanizam, šta je...

I za kraj, još jedna simpatična stvar koja povezuje tri naslova – francuski Ratio je, paradoksalno, uvek nekako istovremeno Emotio, čak i kod liberalno orijentisane akademije (sve je nekako vezano za ljubav, mržnju, strast i slične trice).

A da li je đavo stvarno liberal?

Globalna kulturna politika?

S vremena na vreme pogledam sajt Vlade Srbije, da vidim šta je novo usvojeno. Sednica od 4. oktobra je bila posebno zanimljiva jer je tada usvojen Predlog zakona o potvrđivanju neke "Konvencije o zaštiti i unapređenju raznolikosti kulturnih izraza". Pošto mi je naslov bio apsolutno nejasan, pogledao sam je malo detaljnije.

Konvenciju je još 2005. godine usvojila Generalna skupština UN, a protiv su bili Amerikanci i Izrael. Evo šta piše u obrazloženju Zakona o potvrđivanju čemu služi ova Konvencija: "Suštinski efekat potvrđivanja ove Konvencije sadržan je u mogućnosti stvaranja jakog bloka zemalja koji u duhu partnerstva i solidarnosti podstiču razvoj, zaštitu i unapređenje raznolikosti kulturnih izraza u cilju stvaranja kulturne produkcije zaštićene od negativnih uticaja ekonomske globalizacije".

Koliko ja vidim, osnovni cilj je da se države bore protiv američke dominacije na polju kulture. Pored toga, nije mi baš jasno čemu služi, ni zašto se mi tu guramo, ali mi je jasno da će da nas košta.

Monopoli, Komisija i Delta

Čujem da se pripremaju izmene i dopune Zakona o zaštiti konkurencije. Tekst još uvek nije javno dostupan, ali izgleda da će izmene biti relativno značajne. Recimo, članove Komisije neće više predlagati grupe građana (Udruženje pravnika, Naučno društvo ekonomista, Privredna komora, Advokatska komora), već isključivo Vlada, što valjda podrazumeva i izbor novih članova. Nadam se i da će izbaciti nebulozu da kazne izriče sudija za prekršaje (gde se sada sudi onima koji su se potukli u kafani, pijanim vozačima i onima koji prekrše antimonopolski zakon).

Ako zanemarimo ozbiljne prigovore na sam koncept antimonopolskog zakonodavstva (recimo, ovde i ovde), moje mišljenje je da ako tako nešto već mora da postoji (a izgleda da mora, što zbog "evropskih standarda", što zbog pritiska medija), onda hajde da to barem bude što manje problematično i da se jasno znaju pravila. Važeći zakon je veoma loš, iz mnogo razloga, ali ne bih da sada u to ulazim. Koliko sam čuo, izmene će ga popraviti u određenim segmentima, ali se izgleda uvode i neke dodatne nelogičnosti. Na primer, prag za prijavu koncentracija se definiše kao "30 miliona evra zajedničkog prometa ili sticanje 40% učešća na relevantnom tržištu". Ovaj drugi deo je posebno problematičan jer mnoge firme (za razliku od firmi iz udžbenika) nemaju ni blagu predstavu o tome koliko je njihovo tržišno učešće, niti znaju koje tržište uopšte treba da smatraju "relevantnim".

Dobar primer toga je Delta. Koje je njihovo "relevantno tržište proizvoda"? Maloprodaja, naravno, ali ko su im sve konkurenti? Osim očiglednih (Merkator, Rodić, Super Vero, Idea), u konkurente bi mogli da se ubroje i Lilly, sve male piljarnice, zelene pijace, čak i pekare i prodavnice bele tehnike. Ako se sve to smatra tržištem, onda Delta nema ni 10% učešća. Koje im je "relevantno geografsko tržište"? Ako pitate njih - Balkan, ako pitate Komisiju - Beograd (zato što i oni znaju da u Srbiji Delta nema ni 20% učešća, a u Beogradu sigurno ima više). Zanimljivo je da resorni ministar Bubalo kaže da je Komisija "došla do zaključka da Delta kontroliše veći procenat nego što je to zakonom predviđeno ", iako zakon, naravno, nikome ne zabranjuje da ima veliko učešće na tržištu. Slučaj je sada, koliko ja znam, pred Vrhovnim sudom.

Definicija dominantnog položaja je u teoriji relativno jasna - to je ona firma koja može u velikoj meri na tržištu da deluje nezavisno od ostalih učesnika, ne obazirući se na njihove postupke. Ako biste pitali direktora Maksija da li on može da ne zna šta rade Merkator ili Todorić (ne Vlada, nego Ivica), mislim da bi vas samo bledo pogledao i pitao "jel si ti normalan?". U tako nešto može da poveruje samo neko ko nikada nije radio u privatnom biznisu.

Autorska prava i reklamiranje

Imali smo ranije par postova o autorskim pravima. Osnovni problem sa autorskim pravima je što se uglavnom odnose na proizvode koji imaju sve karakteristike javnog dobra. Pošto autorima to ne odgovara, oni su se izborili da država štiti njihova autorska prava. Ali, ti proizvodi i dalje imaju karakter javnog dobra (suštinski, možeš da ih koristiš, a oni ne mogu da to naplate).

Kako se tehnologija unapređuje (brz Internet, Torrenti, P2P software, YouTube), postaje sasvim moguće da se sa Interneta skidaju ne samo slike ili pojedine pesme, nego i filmovi i kompletni muzički albumi, pa i čitave sezone serija, kompletne muzičke diskografije, ili igrice na DVDju. To naravno, pravi probleme producentima, ali i domaćim televizijskim stanicama (dok oni otkupe prvu sezonu Losta, Prison Breaka, Heroesa, ili Battlestar Galactice, ja ću već da gledam petu sezonu). U dogledno vreme će sve to početi da nanosi ozbiljne troškove producentima i TV stanicama i moraće nešto da urade. Imaju nekoliko rešenja za ovaj problem.

Prvo rešenje je strožija kontrola kompletnog internet saobraćaja. Drugo rešenje su državne subvencije producentima, koje već postoje u velikom broju zemalja. Ova oba rešenja su loša.

Treće rešenje je tržišno, a zove se reklame. Reklame su, naime, omogućile veoma živahno TV tržište i pored toga što je TV signal javno dobro u ekonomskom smislu. Reklame su omogućile i potpuno besplatne dnevne novine. Ali, to ne bi mogle da budu reklame u sadašnjem smislu, jer se one mogu lako iseći, već bi to moralo da bude direktno reklamiranje proizvoda u filmu/igrici. Naravno, to se i sada radi, ali u manjoj meri. Recimo, u sporskoj simulaciji je moguće staviti reklame kako na stadion, tako i na sportistu. Ono što je zanimljivo, a tehnologija za to već postoji, je što bi te reklame mogle da budu prilagođene državi u kojoj igrač igra, tako da bi se u Americi reklamirao Chase Manhatten, a u Srbiji Meridian banka. U simulacijama vožnje bi mogli da se pored puta nalaze bilbordi, isto kao i u FPS igricama. Sve se to odnosi i na filmove. Firme bi mogle da plaćaju da glavni lik vozi baš određeni auto i nosi tačno određenu majcu.

Ovo rešenje ne bi moglo da funkcioniše kod muzike i knjiga. Međutim, mnogi muzičari i pisci već sada omogućavaju besplatno skidanje njihovih dela, u nadi da će taj gubitak da pokriju bilo kroz koncerte (predavanja), bilo da će na neki drugi način da unovče svoju popularnost. Od nedavno to radi i Radiohead.

Tri put ura za Mises institut u Alabami!

Dame i gospodo, Mises institut u Auburnu, Alabama, omogućio nam je da besplatno čitamo Hayekove knjige Prices and Production i Monetary Theory and the Trade Cycle.

Ekonomistima ne treba da objašnjavam kakav je značaj i vrednost ovih knjiga.

Za ostale: Fridrich Hayek je autrijski ekonomista liberalne orijentacije koji je1974 godine dobio Nobelovu nagradu za ekonomiju. Pomenute knjige razvijaju "austrijsku" teoriju poslovnog ciklusa koja predstavlja jedan od najvažnijih doprinosa Austrijske škole ekonomskoj teoriji. Nobelov komitet je posebno naveo knjigu Prices and Production, u svom obrazloženju dodeljivanja nagrade Hajeku.

Knjiga je inače vrlo retka i do sada se mogla nabaviti po cenama od 300 do preko 1000 američkih dolara! Sada vas od nje dele dva klika mišem!

1000-i post na Tržišnom Rešenju

Juče je, sa Markovim postom Smešno ili Tužno blog Tržišno rešenje probio granicu od 1000 postova. Možda je to vreme za prve male rekapitulacije.

Na molbu kolega, zapalo mi je da napišem nešto o ovom "jubileju", kao jedan od osnivača (uh, već sebi zvučim kao neki matori zaslužni građanin ili "naučni radnik" koji se seća kako je sve to počelo u mladosti, ali, šta ćete, takva je priroda žanra). Dakle sve je počelo prošlog proleća. Slaviša Tasić je bio u Torinu, ja u Beogradu. Pošto sam instalirao na kompjuter čudo tehnike koje se zove skype, stao sam da tražim adrese raznih prijatelja i poznanika, ali nisam imao mnogo uspeha. Većina njih nisu bili prikačeni na ovaj kanal komunikacije. Osim jednog - pronašao sam, naime, podatke o izvesnom Slaviši Tasiću, mesto Torino. Pošto sam znao čoveka pod tim imenom koji studira u Torinu, šanse su bile jedan prema milion da postoji još jedan takav. Javio sam mu se i posle nekoliko dana u kojima smo se dopisivali putem skypea, on je predložio da otvorimo svoj blog (eto, takva vam je uloga slučajnosti u kreiranju istorije). Meni se to učinilo kao dobra ideja i počeli smo odmah da tražimo ime. Ja sam, moram priznati bio za neka radikalna i bombastična imena tipa Tačer kafe, ili Mizes seminar i tako dalje, ali je on to sve tvrdoglavo odbijao. Na kraju je predložio Tržišno rešenje, i ja kao pomirljiv i razuman čovek pristao sam na tu neprijncipijelnu ucenu. Šalim se, ime je bilo odlično, mnogo bolje od Tačer kafe, i krenuli smo odmah u akciju.

Moram priznati da ja tada nisam znao mnogo o zanimanju bloger, i o uticaju koji ta aktivnost može imati na širok krug ljudi. Međutim, kada smo već posle nekoliko nedelja počeli da dobijamo prve reakcije na naša pisanija, postalo je jasno da to ima odjeka mnogo više nego što bi se očekivalo da dva anonimna libertarijanska marginalca mogu da imaju u Srbiji. Danas znamo da su naši čitaoci veliki broj poznatih ljudi koji imaju uticaja u politici. Sam sam prepoznao barem neke od njih, neki su se eksplicitno potpisivali u svojim komentarima, što je sve začuđujuća i za mene barem neočekivano pozitivna strana ovog poduhvata. Naše gledište se barem čuje, ako se već ne uvažava u političkoj i intelektualnoj eliti Srbije.

Posle nekog vremena pridružila nam se miss Tokvil, a još kasnije i Marko i Lazar. Njihova pozicija i doprinos su takvi da se pre po stilu ili temi može prepoznati ko piše nego po tezama. Hoću reći, svi oni su se savršeno uklopili u originalnu ideološku konstrukciju "utemeljivača". Ja imam jednu ideju o daljem proširenju bloga, ali pošto o tome za sada nema konsenzusa, to pitanje će ostati za drugi put.

Mislim da je značaj ovog bloga prevashodno u tome što je jedno od retkih mesta u blogosferi kao i uopšte u javnom prostoru Srbije koje artikuliše liberalnu ideju na jedan neposredno pitak način. Ako ne znate strane jezike, malo ima drugih mesta na internetu, još manje van njega, gde možete naučiti ili pročitati nešto o liberalizmu i liberalnom viđenju društva, da ne govorimo o tumačenju događaja u Srbiji iz liberalne perspektive. Mislim da ne preterujem kad kažem da Tržišno rešenje ima i tu, obrazovnu funkciju, zajedno sa nekoliko drugih malobrojnih organizacija i časopisa sličnog usmerenja.

Na kraju još jedno zapažanje. Naime, jedina dodirna tačka autora Tržišnog Rešenja je ono što se zove "tržišni fundamentalizam". Mimo toga, jedva da ima nešto oko čega bismo se svi ovde složili; od spoljnje do unutrašnje politike, od rata u Iraku, feredža u francuskim školama, o Putinovoj Rusiji, Izraelu, Palestini, da ne govorimo o DSS- i LDp-, o tome zašto je ubijen Đinđić, ili drugim sličnim pitanjima o kojima se uglavnom ljudi svađaju u kafani. Ništa nije bolje ni kod nas. Već ste mogli da vidite da polovina rasprava koje se vode na blogu su između nas samih. Kako o doktrinarnim pitanjima, tako i o ovim koja spadaju u oblast "adiafora" kako bi rekli sholastičari, tj u pitanja koja prema kojima libertarijanizam nema nikakav stav, ali ih mi svejedno komentarišemo kao privatna lica. Što se mene tiče, da ovog polemičkog i pluralističkog karaktera Tržišnog rešenja nema, odavno bih batalio učešće ovde, jer bi mi bilo dosadno.

Zašto je Brodvej bolji?

Cele nedelje se u Glasu vodila interesantna rasprava između profesora glume sa BK i FDU. Linkovi su ovde, ovde, ovde, i ovde. U suštini profesori sa BK se bune jer pozorišta i reditelji favorizuju državni fakultet i ne nude uloge glumcima sa BK. Njihove kolege sa FDU pak tvrde da su glumci sa BK manje talentovani i da zato ne dobijaju uloge. Kažu da iako BK ima sjajne profesore činjenica da se na BK budući glumci ne uče mačevanju, borbi i sličnim pratećim stvarima ih čini lošijim glumcima od onih koji diplomiraju na državnom fakultetu. Važi.

Alisa Stojanović, profesor na FDU, čini diskusiju još interesantnijom pa otprilike kaže da ne mogu profesori koji su se rukovali sa Mirjanom Marković (misleći na Mirjanu Karanović) da budu kvalitetni predavači, pošto je opštepoznato da zli političari kradu talenat dodirom šake.

Profesori sa BK nude naivno rešenje, obavezne audicije za sve predstave koje bi obezbedile uloge najboljim glumcima bili oni sa BK ili FDU. Branislav Lečić dodaje kako je on Zakon koji reguliše audicije u pozorištima (i to postoji) već spremio i da samo treba da bude usvojen u skupštini. Kako je jasno da ovaj zakon sve i da bude usvojen neće rešiti problem ja se jako radujem daljem sukobu ove dve škole. Kao što je sukob između svetovne i crkvene vlasti doneo više sloboda građanima u srednjem veku tako će i ovaj sukob sigurno doprineti stvaranju kvalitetnijeg pozorišta kod nas. Nadam se da će konačni rezultat ovog sukoba biti privatizacija pozorišta, ali ako se to ne dogodi onda bi osnivanje novih privatnih pozorišta koji će protežirati samo BK glumce opet bila čista dobit za publiku.

Siromašni ste jer ste lenji i imate mnogo dece

Knjiga A Farewell to Alms (doviđenja milostinji) Gregory Clarka se bavi starom temom, zašto su neke države postale bogate a druge nisu, i nudi novo objašnjenje. Već smo imali jedan post na temu bogatstva naroda.

Clark tvrdi da kultura ima veću ulogu prilikom ekonomskog razvoja nego institucije. Na primer, kaže da se Evropa prva razvila (pre industrijske revolucije) ne zbog svojih institucija već zbog loše higijene, pogotovu u gradovima. Kao posledica higijene Evropa je imala veću smrntost a veća smrtnost znači podelu bogatstva na manje ljudi, odnosno veće bogatstvo u proseku. Ovo je prvi primetio Thomas Malthus (Malthusian trap). Clark primećuje da je ovaj problem trenutno aktuelan u podsaharskoj africi, koja zbog rasta populacije ne uspeva da se ekonomski razvije, čak naprotiv. To mu je i osnova kritike međunarodnih organizacija koje rade na razvoju Afrike, za koje kaže da leče simptome a ne i uzroke (čak i da radom na smanjenju smrtnosti upravo sprečavaju ekonomski razvoj).

Clark tvrdi da je kvalitet radne snage osnovni preduslov ekonomskog razvoja. Opet nudi primer Afrike u kojoj velike firme ne rade outsourcing. Čak pominje kako neke kineske firme koje su otvorile proizvodnju u Africi zbog jeftine radne snage sada uvoze kineske radnike. Tvrdi i da se Indija nije razvila početkom 19. veka iako je Engleska uvela institucije a engleske firme počele da otvaraju fabrike, koje su bile neuspešne upravo zbog slabe produktivnosti. Po njemu je outsourcing privremeni fenomen i da će bogatstvu razvijenih zemalja najveća konkurencija biti druge razvijene zemlje, ne i zemlje gde je radna snaga jeftina.

Koliko sam ja shvatio činjenica da Clark umanjuje značaj institucija (prevashodno vladavine prava i slobodne trgovine) prilično ljuti libertarijance. Ja se ne slažem sa Clarkom jer zaista mislim da su institucije neophodne za razvoj. Ipak, u manjoj meri, jasno mi je da i kulturološki faktori imaju neku ulogu. Recimo nije mi teško da predpostavim da su neki ljudi manje lenji od drugih koliko god to bilo politički nekorektno. Sa druge strane možda grešim, u svakom slučaju sa zadovljstvom ću da pratim dalju raspravu.

Knjiga nudi zaista sjajne grafikone i analize bogatstva u poslednjih hiljadu godina, što i predstavlja osnovu svih njegovih zaključaka. Ja je još nisam pročitao ali je na internetu dostupno dosta pregleda ovde, ovde i ovde. Knjiga može da se naruči ovde.

Smešno ili tužno?

O uslovima za potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju:

1. "Potpisa neće biti sve dok se Mladić ne nađe u Hagu ili Srbija ne dokaže da se on ne nalazi na njenoj teritoriji"

2. "Crna Gora (će potpisati) već sredinom meseca, ukoliko se u međuvremenu obezbedi prevod sporazuma na bugarski i rumunski jezik"

Ron Paul, ponovo

Pisali smo već (ima i ovde) o jednom od kandidata za predsednika Amerike, libertarijancu Ronu Paulu.

Za sve je veliko iznenađenje da je samo u trećem kvartalu 2007. godine prikupio preko 5 miliona dolara za svoju kampanju, što je približno iznosima koji su sakupili Edwards, Biden, McCain ili Thompson. InTrade ga i dalje drži na oko 2.5% šanse da postane predsednik, što je relativno malo (Giuliani, prvi među Republikancima, ima oko 16% šansi).

Mislim da će taj procenat samo da raste. Velikom delu Amerike je muka i od Demokrata i od Republikanaca. Koliko sam ja video, ljudi tamo često glasaju isključivo iz revolta i mržnje prema drugoj strani. Treći kandidat, neko ko nudi radikalno drugačiju politiku i od jednih i od drugih može da računa na značajan broj glasova.

Ja, naravno, ne očekujem da on postane predsednik. Ali, ako će Hillary u svakom slučaju biti izabrana, onda mi ne smeta da Paul uzme Giulianiju, Thompsonu ili Romneyu glasove. Bar će naterati Republikance da stave prst na čelo.

Eh, kad bi se ovde znao neki red

Velja Ilić kaže da će sačekati da Srbija postane pravna država kako bi nastavio izgradnju čuvene klinike.

Međutim, Zakonom o sprečavanju sukoba interesa pri vršenju javnih funkcija (član 8.) je zabranjeno funkcionerima (pa tako i ministrima u Vladi) da imaju upravljačka prava u privrednim društvima. Da je Srbija pravna država on ne bi mogao ni da osnuje preduzeće sa svojim prijateljima, a kamoli da započne gradnju i da javno priča da je pozajmio petsto hiljada evra od banke.

Nezavisna fiskalna politika

Slaviša piše doktorat na neku temu koja mi nije baš najjasnija ali otprilike se bavi Kaplanovom idejom da je previše demokratije loše za ekonomiju. To nije ništa novo, ali Slave ima odličan predlog. Kao što je praksa da se Centralne banke ostavljaju na miru da vode monetarnu politiku možda bi mogli da primenimo slično rešenje i za poresku i fiskalnu politiku. Kako je malo verovatno da bi se vlade odrekle potpune kontrole nad novcem možda bi sledeći primer mogao da funkcioniše. Recimo, neko nezavisno telo određuje koliko novca vlada u jednoj godini može da potroši i iznos poreskih stopa. Zatim skupština ili vlada odluči na koji način će da raspoređuje novac koji im se stavi na raspolaganje.

Nešto slično postoji na nivou EU, ona čuvena odredba da deficit ne može da bude veći od 3% godišnje. Ta odredba nije obavezujuća ali se plaćaju neki penali u slučaju da se troši više. Mada, koliko se sećam, zemlje članice je se i pored toga baš ne pridržavaju. U svakom slučaju meni se čini da je nezavisnost fiskalne i poreske politike podjednako važna kao i nezavisnost monetarne politke. Ako su već političari smogli snage da dignu ruke od štampanja para možda nije nemoguće da će odustati i od određivanja koliko mogu da troše tokom svog mandata.

O cenzuri

Miodrag Kuzmanović piše za "Svet kompjutera" o cenzuri:

Cenzura... Da li iko može da navede istorijski primer cenzure koja je nekome donela išta dobro? Da li je neki narod postao bolji kada mu je vlast limitirala pristup informacijama ili ograničavala kreativni potencijal? Živeli smo 50 godina pod komunističkim staklenim zvonom, što nas nije sprečilo da se pohvatamo za vratove kao majmuni ispred monolita. Deca koja su odrastala u idiličnom okruženju socijalističkog raja, deca koja nisu znala za eksplicitno nasilne sadržaje u medijima, činila su nezamislive stvari deci sa drugačijim naglaskom.

Srpska braća

Ne treba žuriti sa privatizacijom.

Kaže Mirko Petrović, brat Draškov, direktor Dunav osiguranja.

Argument je, sada već opštepoznati, "čekajte da još malo uvećamo vrednost kompanije, pa onda prodajte, ali da država zadrži većinsko učešće". Šta će uopšte državi osiguravajuće društvo, nije rekao. Naravno, sve to nema nikakve veze sa time da bi novi vlasnik doveo i novi menadžment.

Sa njegovim stavom se slažu i Radikali i Socijalisti, jer žele da spreče "da posle bankarskog bude upropašćen i sektor osiguranja".

NIP i izborni sistem

Lazar pita - ko treba da plaća NIP? Pitanje ulazi u suštinu poreske politike, ali i izbornog sistema.

Većinski sistem kakav postoji u Americi dovodi do dve posledice. Prva je dvopartijski sistem, a druga je pork-barreling, odnosno, što bi se u Srbiji reklo, podmićivanje birača. Iako mnogi misle da je to srpski fenomen (poput NIPa, recimo), po meni se radi o karakteristici demokratije. U svakom demokratskom (a čini mi se i nedemokratskom) sistemu političari otvaraju nepotrebne mostove (sjajan primer pogledajte ovde), puteve, bolnice, škole, zato što to birači traže, a ništa ih ne košta. Lako je kritikovati političare zbog toga, ali političari koji to ne rade, nemaju previše uspeha u politici. Sve dok narod ne shvati da sve to košta, neće ni političari promeniti svoje ponašanje.

Proporcionalni izborni sistem, kakav postoji u Srbiji, je manje podložan takvoj politici jer birači ne znaju ko je tačno njihov poslanik. To, naravno, dovodi do pogubne posledice da se poslanici ponašaju neodgovorno. Takođe, proporcionalni sistem omogućava relativno ekstremnim grupama da uđu u parlament, što neki (ali ne i ja) vide kao lošu stvar.

Naravno, svi su svesni ovih problema, tako da su izmišljena (barem) dva mehanizma kako bi se suzbile loše strane oba izborna sistema. Neke države imaju dvodome parlamente gde su poslanici u jednom domu birani većinski (i samim tim su lokal-patriote), a poslanici u drugom domu proporcionalno (koji treba da misle na nacionalni interes). Neke države imaju u istom domu poslanike koje su birani većinski i poslanike koji su birani proporcionalno (recimo, pola je birano većinski, a pola proporcionalno).

Poenta je da optimalnog načina nema, ali je to Arrow matematički dokazao još 1950. godine.

Problem sa trećim Landsburgovim predlogom je kako finansirati "projekte od nacionalnog značaja", poput recimo vojske, sudova, policije, ili čak autoputa. Vrlo je moguće da građani Horgoša veoma malo koriste autoput. Tako da, kada je moguće ustanoviti ko ima koristi od određenog, što bi gazda Velja rekao, "projekta" (poput autoputa), onda je i rešenje jasno - privatizacija, ili, u najmanju ruku, naplata pune cene. Problem je sa onim stvarima kod kojih je teško identifikovati osobe koje imaju korist od "projekta". Recimo, kada vojska kupi novi PVO sistem i stavi ga na Kopaonik, da li samo građani Raške treba da ga plate?

Roosvelt, Mussolini i Hitler II

Andrej Stanimirović je u komentarima na prethodni post postavio sledeće pitanje:

Ako se složimo sa gosn Musolinijem da "princip da država više ne ostavlja privredu na miru podseća na fašizam", i istovremeno imamo u vidu da država više NIGDE ne ostavlja privredu na miru (laissez faire), možemo li da kažemo da su sve moderne države fašističke, neka više neka manje?

David Boaz, ekskluzivno Andreju, nudi sledeće objašnjenje:

All developed countries today have mixed economies, that is, economies that are largely based on property rights and markets but with a fairly large element of government taxation, regulation, and intervention. So it's true that no modern government "leaves the economy to its own devices." But that's a pretty minimal claim for fascism. To the extent that fascism is usually understood to include a heavy dose of central planning and corporatism, along with one-party rule, usually under the direction of a single authoritarian leader, then few modern countries could be called fascist.

Ko treba da plaća NIP

Steven Landsburg je izneo jedan zanimljiv predlog u svojoj knjizi More sex is safer sex (koju je Marko već preporučio). U Americi su kongresmeni i senatori poznati po tome što se trude da što više federalnih para potroše u svojim distriktima ili državama jer im to pomaže oko reizbora (čast izuzecima). Landsburg predlaže nekoliko rešenja za ovaj problem:

• Svako treba da ima pravo na dva glasa. Jedan u izbornoj jedinici u kojoj živi i još jedan u bilo kojoj drugoj izbornoj jedinici. Drugi glas bi praktično bio korišćen kao način za kažnjavanje kongresmena koji su potrošili previše para, pošto se ne može očekivati od glasača koji su imali koristi od veće potrošnje da kazne troškadžiju. Možda je problem kod ovog pristupa neinformisanost ili nezainteresovanost glasača. Sledeći primeri su bolji.
• Promeniti način izbora kongresmena. Problem je što kongresmeni predstavljaju glasače koje žive koncentrisani na istoj lokaciji što omogućava da svi imaju koristi od novca koji se troši kod njih u distriktu. Umesto da izborne jedinice prestavljaju geografsku kategoriju, Landsburg predlaže da to bude neka nasumična kategorija, na primer azbučni red. Tako bi prvog kongresmena birali građani koji se prezivaju na A, drugog građani koji se prezivaju na B itd. U ovom slučaju bi bilo mnogo teže kupovati glasove trošenjem federalnih para.
• Možda i najbolje rešenje je povećati poreze na dohodak ljudima koji žive u izbornim jedinicima gde se troši najviše federalnih para. Na taj način bi oni koji imaju najviše koristi imali i najveći trošak.

Kako u Srbiji imamo proporcionalni izborni sistem prva dva rešenja ne nude odgovor na naš problem. Poslednji predlog je interesantan i za nas. Uzmite NIP na primer, građani koji žive u gradovima ili opštinama koje dobijaju najviše novca iz NIP-a bi trebalo da plaćaju i veći porez. Tako bi za obilaznicu oko Beograda trebalo najviše da plate Beograđani.

Ko bi trebalo da plaća puteve je teže izračunati ali nije nemoguće. Recimo autoput Horgoš - Požega (da je u pitanju NIP a ne koncesija) bi plaćali ljudi koji žive u blizini puta ili ga najviše koriste npr. Subotica, Novi Sad, Beograd, Čačak, dok bi troška bili pošteđeni Vranjanci i Zaječarci. Dokle god ljudi budu imali samo korist bez razumevanja koliko ta korist košta vlade neće imati motiva da smanjuju potrošnju.

Roosevelt, Mussolini i Hitler

Dobar tekst Davida Boaza o tri lika iz naslova. Jedan zanimljiv citat:

Roosevelt himself called Mussolini “admirable” and professed that he was “deeply impressed by what he has accomplished.” The admiration was mutual. In a laudatory review of Roosevelt’s 1933 book Looking Forward, Mussolini wrote, “Reminiscent of Fascism is the principle that the state no longer leaves the economy to its own devices.…Without question, the mood accompanying this sea change resembles that of Fascism.”

Prethodne tekstove o New Dealu možete naći ovde.

Parivodić o NIS-u

Dobar intervju Milana Parivodića, savetnika premijera, u Blicu:

Svake godine trpimo velike gubitke u ubiranju poreza zbog toga što NIS nije restruktuiran i kontrolisan od strane vlasnika privatnog kapitala. Gubici od nerestrukturiranja NIS se na godišnjem nivou mere cifrom od najmanje 100 do 200 miliona evra. Lično mislim da NIS treba privatizovati u procentu između 49 i 51 odsto, koji je relevantan za ozbiljne partnere.

Ako se oko toga slažu DSS i G17, ostaje samo da DS pristane. Mada, sumnjam, imajući u vidu da su se izgleda konačno dogovorili oko podele plena. U stvari, to je veoma zanimljivo - dok je DSS vodio NIS, nisu bili za većinsku privatizaciju, a DS se nije izjašnjavao. Sada, kada je izgleda dogovoreno da DS uzme NIS, DS ne želi većinsku privatizaciju, a DSS naprasno želi. G17, koji nije ni u jednom trenutku "računao" na NIS, sve vreme traži većinsku privatizaciju.

Nenad Bogdanović

Zaista mi je žao. Bio je jedan od retkih srpskih političara koga nisam nikada čuo da nekoga neargumentovano napada.

Mislim da je sramota što su komemorativnoj sednici prisustvovali samo ministri iz DS-a. OK, Koštunica je u Njujorku, a Dinkić u Ohridu, ali gde su ostali?

Omiljena ministarka

Ministarka Smiljanić odgovara na pitanje "Kada će biti uvedena konkurencija u fiksnoj telefoniji", za novi Ekonomist:

"Da bi bio uveden novi operator, ili novi operatori, u fiksnoj telefoniji potrebno je da Ratel, u saradnji sa Ministarstvom, izradi nekoliko pravilnika među kojima su najvažniji Pravilnik za izdavanje dozvola za izgradnju mreže i Pravilnik za univerzalni servis."

Ovo prvo ne znam baš šta je, ali ovaj drugi pravilnik deluje zanimljivo, posebno zato što mi se od početka činilo da će upravo to biti problem (pogledajte moj komentar na Slavišin tekst). Ministarka kaže da će problem univerzalnog servisa rešiti tako što će postojati fond u koji će telekomunikacione kompanije ulagati deo svog prihoda i iz koga će se finansirati širenje mreže fiksne telefonije u neisplative krajeve. Ideja, čini mi se, ima nekog smisla, ako već neće da prosto ukinu obavezu univerzalnog servisa i dozvole potpuno slobodno formiranje cena.

Zanimljivo mi je da ministarka kaže da "Obezbeđivanje osnovnih komunikacionih usluga Ministarstvo ne tretira kao socijalnu pomoć određenim kategorijama stanovništva, nego kao pravo svakog građanina na elementarni standard." Svaki građanin ima pravo i na hleb, pa nisam čuo da država subvencioniše pekare koje dostavljaju hleb po selima.

Sve je to manje bitno od sledeće rečenice: "Ministarstvo, zajedno sa Ratelom, planira da izrada i usvajanje pravilnika bude gotovo do kraja ove godine, tako da početkom 2008. sve bude spremno za uvođenje novih operatora u fiksnoj telefoniji."

Ako se plan ostvari, zaista će mi postati omiljena ministarka.

@Google serija

Google već duže vreme poziva interesantne govornike da govore pred zaposlenima. Dobra stvar je što se to snima i daje na YouTubeu, na kanalu @Google talks. Ima nekoliko serija, poput Authors@Google, Candidates@Google, Women@Google i slično. Preporučujem svima sa brzim internetom da pogledaju, sigorno će naći nekoga ko ih zanima. Za sada je bilo 140 govornika, a Tyler Cowen je jedan od poslednjih.

Zanimljiva je sledeća stvar. Ubedljivo najgledaniji je govor Rona Paula (ovde) sa preko 270 hiljada poseta. Hilary Clinton je gledalo oko 46 hiljada, a Johna McCaina svega 19 hiljada.

Da ne znam da je besplatno, zakleo bih se da je skupo

Iako sam pre neki dan napisao da ponekad možda i postoje besplatni ručkovi, ovo definitivno nije jedan od njih.

Ako sam dobro shvatio, poslanica DS Gordana Čomić je predložila da država treba da obezbedi knjige za svu decu u osnovnim i srednjim školama u Srbiji, što je ministar prosvete "podržao". Argumentacija je da obrazovanje nije potrošnja nego investicija, a procene su da bi besplatne knjige koštale 42 miliona evra.

Argumentacija nije dobra. Postoje mnoge stvari koje se smatraju investicijom, pa ih država ipak ne finansira i čak ih oporezuje. Na primer zidanje kuće, ili kupovina automobila, ili kopanje bunara. Pretpostavljam da je pravi razlog potreba da se pomogne siromašnima, onima kojima jeste problem da izdvoje 4 hiljade dinara za komplet knjiga (zanemariću činjenicu da mnogi, kao ja u moje vreme, mogu da koriste knjige od prethodne generacije).

Nemam ništa protiv pomaganja siromašnima, a naročito siromašnoj deci. Ali, zašto bi država plaćala knjige i onima koji to mogu sebi da priušte? Podsećanja radi, po zvaničnim podacima, u Srbiji ima 8,8% siromašnih.

Ako je gospođa Čomić u pravu, zašto nam država onda ne bi besplatno davala i cipele, na primer, i one su neophodne. A tek jakna, farmerke, hrana, pa kompjuter, nameštaj, veš mašina... Kad bolje razmislim, najbolje bi bilo da svi radimo koliko možemo, a da nam država da onoliko koliko nam treba. Zvuči baš lepo! A i besplatno!

Ko šta zna i zašto uopšte mora da zna

Izgleda da indijska firma "Embassy Group" hoće da pravi tehnološki park u Inđiji. Lepa vest, mada me naravno nervira činjenica da će Ministarstvo privrede platiti za opremanje infrastrukturom (opština Inđija će im besplatno dati zemljište, ali neka o tome brinu Inđijci). Sa druge strane, pare se troše i na veće gluposti, tako da mi ne smeta previše.

Međutim, uvređeno se javila ministarka za telekomunikacije i informatičko društvo sa primedbom da nju niko nije konsultovao i izrazila je bojazan da ovaj projekat može da nanese štetu domaćoj IT industriji. Takođe, rekla je da njoj projekat nije baš jasan. Onda je Ješić (gradonačelnik Inđije i, ako sam dobro video pre neko veče na TV-u, savetnik potpredsednika Vlade) izjavio da ministarka zna za taj projekat. Par stvari je zanimljivo.

Prvo, zašto bi ona uopšte morala da zna za tako nešto? Da je sreće, ni Dinkić ni Ješić ne bi za to znali, niti bi iko išta morao njih da pita. Drugo, zašto njoj to mora da bude jasno? Ako su se Indusi prešli i uložili u nešto što nema logike, sami će platiti cenu. Treće, naravno da će ta investicija "naneti štetu domaćoj IT industriji", to je i poenta. Isto kao što bi izgradnja nove fabrike automobila, nove čeličane, ili novog hipermarketa nanela štetu Zastavi, US Steelu, odnosno Delti. Ali, mene ne zanima šta će biti sa IT industrijom, mene zanima kako će proći korisnici IT usluga. A od pojačane konkurencije oni samo mogu da imaju koristi. Isto kao i svi koji sada rade ili žele da rade u IT-u.

Možda na kraju od celog posla i ne bude ništa. Naročito ako se još neki ministar nađe uvređen jer ga niko ništa nije pitao.

Poređenja

Doing Business Report Svetske banke, kao i slični dokumenti u kojima se porede države (tipa Heritage Foundationov Indeks ekonomskih sloboda) se zasnivaju na jednoj ključnoj, ne baš izvesno tačnoj pretpostavci - da se ukupno poslovno okruženje može predstaviti prosekom različitih indikatora. Metodologijom se obično definiše neki broj parametara koji se onda "izmere" i na neki način ponderišu. Međutim, šta ako "pravo" poslovno okruženje ne zavisi od zbira (proseka) indikatora, nego od njihovog proizvoda?

Zašto bi to bilo tako? Recimo da imamo samo tri indikatora - stopu poreza na profit, stopu inflacije i korupciju. Država koja ima 100% stopu poreza na profit, 0% inflaciju i u kojoj nema korupcije dobija nula bodova za porez, 10 bodova za inflaciju i 10 bodova za korupciju, a prosek je 6,66. Država koja ima 30% porez, 20% inflaciju i prilično korupcije dobija recimo 6 bodova za porez, 4 boda za inflaciju i 5 bodova za korupciju - prosek 5. U kojoj bi vi voleli da imate firmu? Kada bi se indeks računao množenjem bodova, prva zemlja bi imala nula bodova, kao što verovatno i treba da bude. Čak šta više, u takvoj zemlji je nulta korupcija kontraproduktivna, jer bi korupcija dozvolila zadržavanje makar dela profita.

Problem sa razvojem i faktorima razvoja je u nečemu što Arnold Kling zove "nonlinear feedback". Za razliku od standardne pretpostavke međunarodnih poređenja, neki indikatori su prosto "eliminatorni" i njhov nedostatak se ne može nadomestiti boljim skorom u drugoj kategoriji (kao što je 100% poreza na profit u mom primeru). Takođe, između mnogih indikatora postoje međudejstva koja se teško mere. To ne znači da su ovakva poređenja besmislena, već da treba pažljivo pogledati metodologiju i ocene.

Poslovno okruženje 2008

Novi Doing Business izveštaj Svetske Banke kaže: 1. Singapur, 2. Novi Zeland, 3. SAD, 4. Hong Kong, 5. Danska.

Da, Danska. Ako pogledate razne izveštaje ovog tipa (SB, Heritage, Fraser), skandinavske zemlje su uvek u prvih 15. One se provlače sa tolikim porezima samo zato što je poslovno okruženje stabilno i regulacija mala. Regulacija je gora od potrošnje. Smanjenje državne potrošnje malo vredi kada imate veliki nevidljivi trošak regulacije.

Srbija je 86., negde na nivou od prošle godine. Prema pregledu reformi u toku godine, onoj na kojoj smo bili najbolji pretprošle godine, sada nismo zabeležili nijednu pozitivnu reformu. Hrvatska i Makedonija su sada među deset najboljih reformatora.

Nekom majka, nekom maćeha

Često se potenciraju negativni aspekti globalnog zagrevanja. Uglavnom se zanemaruju dobri aspekti. Međutim, meni je jasno (ako do otapanja glečera uopšte dođe) da će nekome biti lošije nego danas, ali i da će nekome biti i bolje. Mnogo bolje. Recimo, stanovnicima Sibira, Kanade ili Švedske.

Zanimljivo je da takvih "redistributivnih" efekata ima i na mikronivou.

Pogledajte ove cool slike na Bob Rock blogu. Slike pokazuju da bi podizanje nivoa mora spojilo Skadarsko jezero sa Jadranom, čime bi Podgorica praktično izašla na more. Takođe, Bosna bi imala mnogo dužu obalu nego danas. Naravno, stradale bi Albanija i Hrvatska, ali nije u tome poenta. Poenta je da rezultat globalnog zagrevanja ne bi bio loš za sve. Bilo bi i dobitnika.

Svet u sedam slika

Pogledajte.

Ahmedinedžad na Kolumbiji

Možda je predavanje bivšeg predednika Harvarda Larija Summersa na Stanfordu otkazano zbog njegovih politički nekorektnih izjava, ali zato nije predavanje na Kolumbiji poznatog istoričara Holokausta i borca protiv američkog imperijalizma, predsednika Irana Mahmuda Ahmedinedžada.

Sloboda govora koja nije važila za Larija Summersa, omogućila je Ahmedinedžadu da uprkos protesima studenata i raznih grupa, te neprijateljskoj najavi dekana Univerziteta koji ga je nazvao "brutalnim diktatorom" održi svoju seansu na Kolumbiji.

Meni je najzabavnija bila sledeća njegova izjava, koja je odgovor na pitanje jednog od prisutnih o brutalnom postupanju sa homoseksualcima u Iranu:
"In Iran, we don't have homosexuals, like in your country. ... We don't have that phenomenon."

Tako ni u Sovjetskom Savezu nije bilo alkoholizma, još manje homoseksualnosti. Isto ni kod Hitlera...

CEFTA ratifikovana

Dobra vest. Mada napominjem da imam rezervi prema FTA-ovima generalno (pogledajte raspravu u komentarima).

U svakom slučaju, CEFTA je ratifikovana. Jedna od bitnijih stvari, koja prolazi relativno neprimećeno je takozvana "dijagonalna kumulacija" porekla. Radi se o tome da su na tržište EU sve CEFTA zemlje mogle da izvoze svoje proizvode bez carine. Međutim, pod "svojim proizvodima" su se smatrali samo proizvodi kod kojih je učešće domaće dodate vrednosti više od 50%. Tako je proizvod koji je imao 40% kineske, 45% srpske i 15% makedonske dodate vrednosti bio suštinski apatrid, odnosno nije imao definisano poreklo, pa nije imao ni preferencijal ka EU. Od sada, sa stupanjem na snagu CEFTA sporazuma dozvoljava se kumuliranje srpske i makedonske dodate vrednosti. Veoma bitno, naročito za tekstilce, recimo, gde se pamuk uveze iz Egipta, tkanina se napravi u Srbiji, pa košulja sašije u Bosni.

Druga stvar, koja može biti bitna, je moguće uvođenje "Made in CEFTA" etikete. Time će akcije "kupujmo srpsko (hrvatsko, bosansko, crnogorsko...)" postati bespredmetne.

Ljudi, blogujte!

Smisao ovog posta je da motiviše čitaoce Tržišnog rešenja da pokrenu svoje blogove. Za ovih nekoliko meseci koliko pišem na TR-u, video sam da ima dosta komentatora koji zaista imaju šta da kažu. Da li se slažemo ili ne, nije ni bitno. Zašto biste to što imate da kažete ograničili na komentar na ovom blogu?

Budući da ovo ne radim iz materijalnih razloga, konkurencija mi uopšte ne smeta. Čak šta više - što više blogova, to više tema za komentarisanje.

Verujte, sa tehničke strane, danas je veoma jednostavno blogovati. Blogger je toliko jednostavan za korišćenje da je to prosto fenomenalno. A još je i besplatan.

Ideja za bar

Čuo sam večeras priču o baru u Hong Kongu gde je potražanja određivala cene pića. Otprilike, ukoliko svi naručuju džin tonik njegova cena skače dok cena pića koja se manje naručuju pada. Sve cene su prikazane na velikom monitoru iznad bara. Oscilacije u ceni su omogućavale da se piće popije dosta jeftinije nego na drugim mestima, naravno ukoliko ne pijete ono što pije raja.

Bar se zvao Wall Street ali je u međuvremenu zatvoren. Ne znam zašto je propao ali stvarno zvuči kao sjajna ideja.

Hegel i Stiglitz

Evo moje obećane kratke vežbice koja treba da pokaže kako je teorija informacione asimetrije zapravo jedan hegelovski paranoidni svet, bez nekog bližeg dodira sa realnošću.

Uzeću tri najpoznatije paradigme koje su najviše doprinele reputaciji ove škole i ishodovale dodeljivanje Nobelove nagrade trojici poznatih autora (Akerloff, Stiglitz, Spence).

Najpre, kreditno racionisanje. Teorija kaže da ako su kamatne stope visoke loši klijenti će preovlađivati, jer je njima svejedno kolike su, pošto ionako ne nameravaju da vrate kredit. Savesni i dobri se povlače jer znaju da će teško vratiti pare. Banke to znaju, i da bi privukle više dobrih klijenata one moraju da snize kamatnu stopu. Nemaju drugog izbora jer zbog asimetričnih informacija klijent zna bolje od bankara da li je verovatno da će vratiti pozajmicu. Pošto je sada kamatna stopa niža, tražnja za kreditima raste, i onda banke u nekoj tački moraju da uvedu racionisanje, zasnovano na proizvoljnim kriterijumima ili favoritizmu. To vodi nestašici kredita. Informaciona asimetrija vodi tržišnoj grešci.

Problem: U početnoj situaciji loši klijenti neće preovlađivati jer znaju da ako ne vrate kredit, biće aktivirane garancije, tj kolateral koji banke traže. Stoga se ni čitav scenario nikada neće ni odigrati. Stiglitz pretpostavlja da ne postoji tržište, ugovori, institut njihovog izvršenja i zdrav razum bankara koji će tražiti kreditnu istoriju klijenta i kolateral/hipoteku kao uslov za davanje kredita. Hohštaplerima neće ni pasti na pamet da traže zajam ako ne mogu da ga vrate jer ne žive u fiktivnom svetu teorije informacionih asimetrija nego u realnoj tržišnoj privredi sa funkcionišućim pravnim sistemom. Stoga nema ni početnog sniženja kamatne stope ni potonjeg racionisanja, naprosto jer se banke ne plaše loših zajmoprimaca. Zaštićene su pravno od njih. Cela priča je čista fikcija, odnosno krajnje netipični, specijalni slučaj odsustva valjanih institucija (recimo Miloševićeve Srbije), a ne opis stvarne tržišne privrede.

Efikasne nadnice: Ovde se kaže da tržišne nadnice ne čiste tržište rada jer će radnici tražiti premiju preko "ravnotežnog" tržišnog nivoa zarada, da ne bi zabušavali. Pošto su troškovi monitoringa zabušavanja visoki (postoji infromaciona asimetrija između radnika i poslodavca) to će poslodavac biti voljan da plati veću nadnicu od tržišne da bi se zaštitio od zabušavanja. Ako može da nađe najmanje jednako dobro plaćen drugi posao, radnik može da ucenjuje poslodavca. Ali, time će se izazvati nezaposlenost, jer su kapitalni fondovi ograničeni i višak para preko tržišne nadnice za postojeće zaposlene znači manjak para za nove zaposlene. Zaključak, neregulisano tržište rada, nasuprot neoklasičnoj analizi, vodi nezaposlenosti.

Problem: Najpre je čudno da se radnik ne plaši otpuštanja sa negativnom referencom u CV-ju i sigurnim odbijanjem poslodavca da mu da preporuku za novi posao. To dramatično pogoršava njegove izglede da nađe jednako dobro plaćen posao (ključni uslov za kredibilnost njegove pretnje zabušavanjem). Postoji nešto što se zove reputacija. Ako je tako, onda ne samo da radnik može ucenjivati gazdu zabušavanjem, već i poslodavac radnika otpuštanjem sa lošim preporukama. Nejasno je na osnovu čega je radnikova pretnja kredibilnija od poslodavčeve. Dalje, ako su zaposleni radnici voljni da traže premiju preko tržišne cene za savestan rad, onda će i nezaposleni radnici biti spremni da plate premiju da bi dobili mogućnost da rade. Dakle, poslodavac ima još jednu mogućnost da preti - primanjem nezaposlenih radnika koji su spremni da rade za manje. Rečju, efficiecny wage problem postoji u fiktivnoom svetu matematičke ekonomije, ne u realnosti.

Tržište krševa (market for lemons): teorija kaže da će loša polovna kola potisnuti dobra sa tržišta. Prodavac bolje zna od kupca kakvo je stanje kola. I kupac zna da prodavac bolje zna. Pošto bolja kola više koštaju, u nedostaku garancija kvaliteta, kupci će biti voljni da plate manje, tražeći time od prodavaca premiju na rizik dobijanja krša. Postepeno, dobra kola koja više koštaju gube kupce i nestaju sa tržišta, a na njemu ostaju samo krševi.

Problem: Opet ispada da prodavcima nije važna reputacija. Ako postoji organizovano tržište, onda će svako želeti da stekne reputaciju prodavca dobrih kola. Pojaviće se firme (kao što postoje na Zapadu) koje se specijalizuju za prodaju dobrih polovnih kola. One koje steknu dobru reputaciju privlačiće još klijenata i potiskivati krševe a uvoditi dobra kola na tržište. Pozitivna, a ne negativna spirala. Dalje, kupac može povesti automehaničara sa sobom, i smanjiti ili ukloniti informacionu asimetriju. Gde u svetu postoji tržište krševa kao u ovoj priči? Obratno, postoji mnoštvo tržišta sa pouzdanim markama i kredibilnim pojedincima koji smanjuju troškove dolaska do potrebnih informacija. Opet, ekonomska lirika.

Zajedničko za sve ove paradigme je postuliranje jedne ekstravagantne mogućnosti kao relevantnog opisa načina na koji stvari zaista funkcionišu, i izgradnja komplikovanog matematičkog modela na toj osnovi. Ali, kako se to već kaže - garbage in, garbage out. Stvari neće postati ništa bolje argumentovane ni intuitivno prihvatljivije ako se iskažu komplikovanim matematičkim jezikom u odnosu na ovo što sam ja uradio u prethodnim redovima.

Najzanimljivije u celoj stvari je to što teoretičari informacione asimetrije pretpostavljaju da će problem iščeznuti ako se vlada umešta. Stiglitz kritikuje teoriju savršene konkurencije koja podrazumeva besplatne i savršene informacije. Shvata da u realnom svetu informacije nisu besplatne nego su dobra koja koštaju, tj imaju tržišnu vrednost. Ali, umesto da zaključi da teorija ne valja jer ne opisuje stvarnost kako treba, on i drugi teoretičari informacione asimetrije pokušavaju da spasu staru teoriju tako što izmišljaju stvarnost u kojoj će ona važiti: kada vlada interveniše informacione asimetrije će nestati. "Bar neke intervencije su Pareto optimalne" Stiglitz. Ali, ako vlada bolje zna, što onda ne uvedemo centralno planiranje sovjetskog tipa?

Kastro čita Greenspana

Evo.

TANSTAAFL

Skraćenica iz naslova je preuzeta iz knjige "The Moon is a Harsh Mistress" Roberta Heinleina, a znači čuveno "there aint no such thing as a free lunch". Ova izreka je postala toliko popularna da se retko ko i zapita da li je uopšte tačna (poput primera da se izraz "lopta je okrugla" koristi da se ukaže na nepredvidivost fudbala, iako upravo okruglost lopte garantuje potpunu predvidivost - nepredvidivost bi bila mnogo veća da je lopta jajasta, ili kockasta, ili bilo kog drugog neokruglog oblika).

Elem, negde sam pročitao pre izvesnog vremena (sada sam pokušao da nadjem gde, ali nisam uspeo) da je svet pun besplatnih ručkova. O čemu se radi? Ekonomisti poznaju koncept potencijalnog Pareto poboljšanja. Ako tako razmišljate, onda svaka propuštena prilika da se realizuje Pareto poboljšanje predstavlja propušteni besplatni ručak.

Recimo, ukidanje carine na automobile, uz simultani sistem kompenzacija, bi bio besplatni ručak. Suština je u tome da kupci više žele da se ukinu carine nego što proizvođači žele da carine ostanu. Postoji neki opseg u kome bi bilo moguće da se carine ukinu, a da kupci kompenzuju proizvođače, recimo, plaćanjem otpremnina. Takva politika bi rezultovala višim nivoom blagostanja od onoga bio pre takve politike, za svakog pojedinačnog građanina - što svakako predstavlja pravi besplatni ručak.

Studija

Prema Studiji, gradu Beogradu potrebno je 4.572 taksi vozača.

Kao što znamo, Studiju o potrebnom broju vozila u gradu uradili su stručnjaci sa Instituta za taksi i dete. Pri tome su upotrebili komplikovanu formulu za izračunavanje potrebnog broja taksija (PBT).

Dragan Đuričin, minarhista?

Da li je Dragan Đuričin postao minarhista? U intervjuu Politici kaže:

Na kraju, ali ne i po značaju, bitno ograničenje za nastavak reformi po prof. Đuričinu, je i poštovanje "koncepta minimalne države".

Da se ne obradujete prerano, profesor Đuričin objašnjava šta pod time on podrazumeva:

Minimalna država ne znači povlačenje države iz javnog strateškog sektora niti znači zamenu jedne slabo plaćene državne birokratije drugo dobro plaćenom partijskom birokratijom. To je, u slučaju Srbije, država koja obezbeđuje da se manje troši od onoga što se proizvodi.

Koliko ja vidim, on je minarhista isto kao što je i Milosavljević liberal.

Prljava privatizacija

Poslednjih dana se malo podigla frka oko Dinkićeve najave da u buduće u privatizaciji neće moći da učestvuju ljudi koji su osuđivani za krivična dela ili protiv kojih se vodi istražni postupak. Neki komentatori su to ocenili kao licemerno, budući da je "sve što je vredelo već prodano", a drugi su ovakvu odluku hvalili u smislu "bolje ikad nego nikad". Svi su se složili da je to dobro.

Ja mislim da je ta odluka jednostavno loša, iz više razloga.

Prvo, kakve veze ima to što je neko bio osuđen? Recimo, vožnja u pijanom stanju je krivično delo, ali kakve to veze ima sa privatizacijom? Znači, kriterijum krivičnog dela je prosto besmislen, ukoliko nije ograničen na neka konkretna krivična dela. Drugi kriterijum, istražni postupak, je još lošiji. Mogu da zamislim situaciju u kojoj postoje dve zainteresovane strane za kupovinu neke firme. Jedna strana odlazi u MUP i za 2-3 hiljade evra "obezbeđuje" da se protiv druge strane pokrene istražni postupak (čak nije ni bitno za šta, može i za mobing). Na sudu se dokazuje da čovek nije kriv, ali šta da sada radi. Onaj drugi je već kupio firmu. Jednostavno, pokretanje istražnog postupka ne znači ništa. Samo presuda znači.

Naravno, ideja je da se onemogući legalizacija para stečenih na ilegalan način. Ali, šta je posledica? Pa, ako je čoveku onemogućeno da legalizuje svoje poslovanje, nastaviće da se bavi dosadašnjim, ilegalnim. Umesto da narko diler postane proizvođač čarapa, on nastavlja da diluje drogu. Zašto se svima čini da je to dobro?

Mankiw o Greenspanu i državi

Evo šta kaže Greg Mankiw o intervjuu Alana Greenspana na televiziji, poovodom memoara koje je upravo štampao, gde je morao da odgovori i na neprijatno pitanje: "Šta će nam uopšte FED kad smo mi tržišna privreda?"

"Mi ekonomisti imamo rigoroznu i fundamentalnu teoriju koja objašnjava zašto postoje ekološke regulacije (eksternalije), i koje objašnjavaju zašto imamo antimonopolske zakone (tržišna moć), ali ne postoji konsenzus o tome koja tržišna greška zahteva postojanje Centralne banke"?

Ovo zvuči dosta dvosmisleno. Na jednom nivou se može čitati i kao cinizam i ismevanje ekonomista: u slučaju antitrusta i ekologije bar mogu da se slože koju glupost će da navedu kao razlog za nužnost uključivanja države u ekonomiju, a u slučaju novca ne mogu čak ni to. Ovo bi se možda očekivalo od učenika i sledbenika Miltona Friedmana, koji to ponosno ističe.

No, bojim se samozadovoljni kvalifikativi tipa "rigorozno" i "fundamentalno" za teorijsko opravdanje državne intervencije upućuju da on nije toliko zagriženi sledbenik Miltona Friedmana kako bi se reklo. Još manje, on izgleda kao neko ko je dotaknut public choice revolucijom u ekonomskoj nauci. "Fundamentalna" i "rigorozna" objašnjenja državnog uplitanja u privredu njemu su još uvek udžbenička objašnjenja neoklasičnih ekonomista, uparena sa naivnom čikaškom pretpostavkom o političkom delovanju kao sferi borbe za javni interes. Uticaj interesnih grupa na antimonopolsku ili ekološku regulaciju za njega nisu tema, jer je"ekonomska nauka" odredila da je razlog za postojanje antitrusta tržišna moć! Istorijat nastanka ili primene tih zakona nema nikakvog uticaja na presude "ekonomske nauke". One opstaju večno istinite u svim mogućim svetovima.

Tužno je pročitati poznatog ekonomistu sa Harvarda, koji je još uz to prošao dug put od radikalnog kejnzijanca do samodeklarisanog zagovornika slobodnog tržišta, koji i dalje smatra da je razlog zašto se država meša u ekonomiju to što želi da ispravlja tržišne greške. I koji i dalje, sa mladićkom i divljenja vrednom upornošću i naivnošću veruje da je postojanje tržišne moći "fundamentalnan" i "rigorozan" ekonomski razlog za postojanje antitrusta (a ne recimo vrlo tanka i izanđala neoklasična racionalizacija etatizma zasnovana na nerazumevanju tržišnog procesa)? Kakve veze onda ima koji tačno razlog će "ekonomska nauka" navesti za postojanje FED? Ionako znamo da razlog postoji i da je opravdan, inače FED ne bi postojao.

Verujem da bi recimo Mankiw smatrao da je ekonomska nauka "fundamentalno" i "rigorozno" dokazala da su prirodni monopoli izazvani subaditivnom strukturom funkcije troškova monopolske firme, i potrebom dupliranja kapaciteta, koji čine nemogućim profitabilno poslovanje više kompanija u jednoj oblasti. I da "ekonomska nauka", a ne politika, zahtevaju recimo monopole u pošti ili kablovskoj televiziji. A to što je prirodne monopole svuda odredila vlada, i što je u seriji prirodno-monopolskih oblasti kroz istoriju postojala vrlo snažna konkurencija na tržištu na stotine firmi, i što se ekonomska teorija prirodnih monopola pojavila pošto su nacionalizacije bile već obavljene sa protekcionističkim, a ne "ekonomskim" obrazloženjima, to je sve puka kontingencija. Visoka teorija ne može dozvoliti da bude opovrgnuta banalnim empirijskim činjenicama.

Opravdanja da FED stabilizuje ekonomiju (moj, zapravo konvencionalni, predlog za teoriju koja fundamentalno i rigorozno dokazuje potrebu za Centralnom bankom), ne može preživeti test činjenica; ništa više nego teza da antitrust izaziva tržišna moć ili poplavu ekoloških regulacija sveprisutne eksternalije. Ali ih to ne čini ništa manje "rigoroznim" i "fundamentalnim" u sablasnom paralelnom svetu American Economic Review ili Mankiwovog bloga.

Moderna ekonomija me sve više podseća na klasičnu nemačku ili analitičko-logičku filozofiju: intelektualni čardak ni na nebu ni na zemlji, isprazno bildovanje tehničkim žargonom, razvijanje teorija koju su potpuno paralelne bilo kakvoj stvarnosti, uz arogantnu pretenziju da se te paranoične konstrukcije odnose na realnost, a ne na same sebe. Kad su Hegelu skrenuli pažnju da njegova filozofija negira činjenice, on je uzvratio: "utoliko gore po činjenice." Mislim da je mainstream ekonomska analiza koja državnu aktivnost još uvek tumači terminima javnog interesa ekonomski pandan Hegelu. Jednako prezire činjenice kao i on.

P.S. Još jedna analogija koji mi pada na pamet između Hegela i mainstream ekonomista. Hegel je rekao: što je umno to je stvarno, i što je stvarno to je umno". Štigler otprilike kaže "ako neki državni program opstane dugi niz godina, znači da je racionalan i da treba da opstane".
P.S.S O paranoičnom, hegelovskom karakteru nekih drugih dobro poznatih mainstream ekonomskih teorija ovenčanih Nobelovom nagradom obećavam više u jednom od narednih postova.

Razočarenje

Dugo sam smatrao da je Ajnštajn jedan od najpametnijih ljudi koji su ikad živeli. Možda je to zato što nikada nisam uspeo da potpuno shvatim opštu teoriju relativiteta. Posebnu još i mogu, ali mi opšta nikako ne ide.

Evo šta je Ajnštajn napisao 1949. godine:

The economic anarchy of capitalist society as it exists today is, in my opinion, the real source of the evil. We see before us a huge community of producers the members of which are unceasingly striving to deprive each other of the fruits of their collective labor—not by force, but on the whole in faithful compliance with legally established rules.

Prosto ne mogu da shvatim kako nesumnjivo pametan čovek može tako nešto da napiše. Tekst je inače pun ocena na kojima bi i Marks pozavideo. Međutim, na kraju teksta ipak kaže i sledeće:

A planned economy as such may be accompanied by the complete enslavement of the individual. The achievement of socialism requires the solution of some extremely difficult socio-political problems: how is it possible, in view of the far-reaching centralization of political and economic power, to prevent bureaucracy from becoming all-powerful and overweening?

On nije ponudio odgovor, ali mi se čini da je odgovor lak - nikako. Ne znam zašto i njemu to nije bilo jasno.

Progresivna Srbija

Osnovan je Savet za ravnopravnost polova. Sada je konačno zaokružen institucionalni mehanizam za borbu protiv polne neravnopravnosti, pošto Odbor za ravnopravnost polova već postoji pri Narodnoj Skupštini. Ustvari, fali još samo polna policija.

Naišao sam na jedan interesantan slučaj sa kojim bi Savet mogao da počne svoj rad. Dve devojke su u Švedskoj izbačene sa bazena jer su se kupale bez gornjeg dela kostima. Uprava bazena ih je zamolila da pokriju grudi ili da napuste bazen. Devojke smatraju da ako su one primorane da nose gornji deo kostima isto pravilo bi moralo da se odnosi i na muškarce jer je u Švedskoj (a trebalo bi da to bude slučaj i kod nas) zabranjeno tretirati ljude različito. Po njima dvodelni kupaći samo seksualizuje žene jer privlači pažnju na ženske grudi. Pošto nisu želele da se povinuju zastarelim društvenim normama devojke su napustile bazen.

Malo je reći da ovako principijelan stav ima moju podršku. Ovim putem apelujem da Savet što pre uzme u razmatranje pisanje uredbe, zakona ili, još bolje, ustavnog amandmana kojim bi se rešio ovaj problem. Otprilike bazeni i plaže (bez obzira da li su u privatnom ili nekom drugom vlasništvu) se trebaju obavezati da ne puštaju žene u svoje prostorije ukoliko pod pritiskom društva seksualizuju svoje telo pokrivajući grudi odećom. Precedenti već postoje, jer je na javnim mestima u Turskoj ili u školama u Francuskoj zabranjeno nositi marame. Bio bi red da u Srbiji uradimo nešto progresivnije ako želimo da nas EU shvati ozbiljno.

Racionalni ludak

Thomas Schelling je dobio Nobelovu nagradu 2005. godine za svoj doprinos teoriji igara. Između ostalog, radio je i kao part-time savetnik Stanleya Kubricka pri snimanju Dr. Strangelovea. Jedan od njegovih ključnih doprinosa je ideja o racionalnom ludaku. Naime, Schelling tvrdi da neizvesna i nepredvidiva reakcija može mnogo više da zabrine drugu stranu nego izvesna štetna reakcija. (Za dobar pregled Schellingovih teorija pogledajte ovde.)

Suština je glumiti iracionalnost jer su onda sve opcije moguće. Ako druga strana zna da si racionalan, može da predvidi kako ćeš reagovati i na vreme da se za to pripremi. Takođe, racionalnost je u igrama često štetna. Na primer, Rusi su mogli da krenu na Kubu i da onda očekuju da su Amerikanci racionalni i da neće zbog jedne Kube da rizikuju atomski rat. Upravo zato su Amerikanci morali da glume ludilo (da je Kennedy kao u jednom trenutku izgubio kontrolu nad vojskom) kako bi Rusi posumnjali da će Amerikanci možda ipak rizikovati uništenje Zemlje i "samo" zbog Kube.

Neki autori recimo smatraju da je Kim Jong Il, sa svojim štiklama, ludačkim naočarima, poznatim "Joy Brigade"-om i ostalim ekscentričnostima, jednostavno dobar učenik Thomasa Schellinga.

Kako bi Schelling savetovao Tadića i Koštunicu da pregovaraju oko Kosova? Recimo, međunarodnu zajednicu bi mogla mnogo više da zabrine izjava "mi ćemo se truditi da izbegnemo rat, ali ko zna šta će se desiti, možda vojska čak izvrši i državni udar", nego izjava "ratovaćemo za Kosovo". Ovoj drugoj pretnji jednostavno fali uverljivost. Jer, i Tadić i Koštunica imaju imidž racionalnih ljudi i svi znaju da nijedan od njih dvojice neće rizikovati novi rat sa NATO-om. Međutim, pretnja nekim imaginarnim ludim generalom može možda biti uverljivija. Suština je da se stvori takva situacija da se baš i ne zna ko kontroliše situaciju. Problem sa tim pristupom je što u jednom trenutku situacija zaista može da se otgne kontroli.

Krpelj

Ruža Ćirković, inače dobar ekonomski novinar, kritikuje vladu što i dalje diskretno utiče na izbor predsednika Privredne komore. Naime po njenom mišljenju, pored boljih kandidata koje je predložio klub Privrednik ipak je izabran kandidat po političkoj liniji, koji uz to ne priča engleski.

Apsolutno je nebitno ko je predsednik. Da je kojim slučajem Bil Gejts prihvatio funkciju to ne bi rešilo problem. Šteta što gospođa Ćirković ne dovodi u pitanje razlog postojanja ove komore i obaveznu članarinu nego je brine izbor kadrova. Zanima me da li bi masovni bojkot plaćanja članarine ovom krpelju od institucije doprineo njenom zatvaranju?