Ko se u Francuskoj ne boji liberalizma?

Da li је đavo liberal? Zašto intelektualci ne vole liberalizam? Francuzi, ne bojte se liberalizma!

Šta se krije iza ove salate od rečenica?

To su naslovi tri knjige: Le diable est-il libéral (Christian Julienne) iz 2001, Pourquoi les intellectuels n’aiment pas le libéralisme (Raymond Boudon ) iz 2004. godine i treća, Français, n'ayez pas peur du libéralisme (Pascal Salin). Ova poslednja, Paskala Salena, izašla je pre nekoliko meseci.

Imam neke asocijacije...

Prvo, francuska akademija nije tako ne-liberalna kako bi se moglo pomisliti na osnovu političke scene. Zaista, politička ponuda Francuske pruža fantastičan diversitet levih stranaka i zvezda političke estrade (polovina od dvanaest predsedničkih kandidata 2007. godine!). Tamo postoji samo jedna jedina prava liberalna stranka (Alternative Libérale ). No čak ni ona nije uspela da sakupi dovoljno potpisa za svog predsedničkog kandidata. O hudoj sudbini skretanja u narodnjaštvo svake iole liberalne opcije da ne govorimo...

Zašto tvrdim da postoji ozbiljno liberalno jezgro u francuskoj akademiji?

Samo ova tri pomenuta autora predstavljaju akademski vrh, i to ne samo u Francuskoj. Budon je verovatno najveći živi (a pride liberalni) SOCIOLOG današnjice. O ozbiljnim naučnim razlozima za ovo (da je najveći sociolog) neću smarati ovde. O Paskalu Salenu ne moram ja da hvalospevno govorim, ostavljam ekonomistima. Kristijan Žilijen se najviše bavi urbanizmom, tržištem nekretnina i sl.

Budon i Salen su deo univerzitetske zajednice. Budon je emeritus na Sorboni itd. Salen predaje i dalje. Neko će reći da su oni izuzeci. Ako se pri tome misli da nema nekog GMU-ja u Francuskoj, ja ću reći da nije baš ni sav GMU „naš“. Tamo je lepo Paul Smith napravio cultural studies, pa sve pršti od Marksa, Frankfurtske škole, postkolonijalista i sličnih stvari!

Ima još...Budon je okupio oko sebe ljude koji umeju da prave naučne sociološke radove u kojima se ne pominju „pošasti neoliberalizma“ (o, zar se i to može!).

Drugo, većina francuskih intelektualnih (ne-liberalnih) zvezda, slavu je stekla u akademijama UK-USA (Derida i Bodrijar). Čak ni Burdije nije uspeo da postane dominantan u Francuskoj koliko je obeležio sociološku i ostalu teoriju Britanije.

Treće, ove tri odabrane knjige koje pomenuh, govore o LIBERALIZMU! Izgleda da francuski akademici (bar ova trojica) nemaju dilemu oko termina i značenja. To je ono što mi deluje osvežavajuće, za razliku od američkih intelektualnih papazjanija oko toga šta je to liberalno, šta je libertarijanizam, šta je liber-alterijanizam, šta je...

I za kraj, još jedna simpatična stvar koja povezuje tri naslova – francuski Ratio je, paradoksalno, uvek nekako istovremeno Emotio, čak i kod liberalno orijentisane akademije (sve je nekako vezano za ljubav, mržnju, strast i slične trice).

A da li je đavo stvarno liberal?