Šverc putera

U Norveškoj su uhapšeni šverceri Šveđani koji su pokušali da prokrijumčare oko 250 kila putera. Zašto bi iko pri zdravoj pameti švercovao puter?

Zato što ga u Norveškoj nema dovoljno - poludeli su za nekom dijetom zasnovanom na masnoćama, a leto nije bilo baš rodno, pa ima malo mleka. Dobro, pitaćete se, pa što ne uvoze puter? Zato što su carine visoke. Koliko visoke, nisam baš uspeo da nađem (ovaj članak kaže da su "ridiculously high), ali je cena putera na nekim internet sajtovima dostigla 50 dolara za kilogram. 

Pomnožite to sa 250 i dobijete zavidan broj razloga za šverc.

Crk'o lider

U Severnoj Koreji plaču kao da je Tito umro -- evo snimka, ne bih da ga stavljam direktno na blog.

Najčudnija stvar je što su oni Dragog Lidera videli samo na slikama, a čuli nisu nikada. Dok slika ima mnogo, video snimci Kim Džong Ila su veoma retki, a na radiju se njegov glas poslednji put čuo 1992. godine, pre nego što je i postao predsednik.

Među ožalošćenima biće i proizvođač Hennessy konjaka, koji je dve godine tokom 90's objavio da je Dragi Lider njihov najveći pojedinačni kupac na svetu.

Dobrodošli u Kraljevinu Francusku

Retkost je naći odluku koja je toliko idiotska, koliko odluka da se u periodu 1-6h u Parizu i drugde u Francuskoj moraju isključiti svetleće reklame. U pitanju je čist ekološki fanatizam, da ne kažem neku drugu reč na "F", ali što je najgore ta odluka ne vodi ostvarenju ciljeva koje su zelene štetočine proklamovale. Uvedimo mrak u Grad Svetlosti, kako je najbolje nazvati akciju, naime, neće dovesti ni do čega drugog osim malo više lujevskog šmeka. Ako neko misli da će se uštedeti električna energija tako što će se ona štedeti u periodima male potrošnje, kada vam inače svi nude da je pazarite 2-4 puta jaftinije, taj je, ne mogu da kažem išta drugo, jedan običan retard. Takvo razmišljanje može da proistekne samo od onoga ko (a) misli da se struja trpa u magacin kada je proizvedete (b) smatra da se reaktor u nuklearnoj centrali može isključiti na par sati. Dakle, neće oni uštedeti bilo šta, nego će samo da prave probleme svojoj vlastitoj elektroprivredi. Ova odluka će sigurno prijati imidžu turizma u Parizu, proizvođačima svetlećih reklama i ljudima koji su kupili iste da im svetle, valjda danju. Jedina utešna stvar u Francuskoj, koja nije imuna na mnogobrojne budalaštine iz agende "Izgradimo Evropu Trećeg sveta", je da nema hiper-mega štetočina poput nemačkih Zelenih.

Prva velika glupost Rona Paula

Reč je o izjavi na televiziji CNN u inače dobrom intervjuu Jay Lenou da Michelle Bachman "mrzi muslimane" a Rick Santorum "mrzi homoseksualce". Ovo smatram velikim gafom ne zato što je izjava sama po sebi tačna ili nije tačna, nego zato što je Ron Paul kandidat koji treba da pobedi na izborima i kao takav, on treba da odabere prave saveznike i prave protivnike, i da traži podršku saveznika i napada protivnike, a ne obratno.

Ko su saveznici a ko protivnici Ron Paula? Izgleda, na osnovu ove izjave da on misli da su socijalni konzervativci i tradicionalisti neprijatelji, a tinejdžeri, koledž klinci i razočarani Obamisti glavna baza. Ja jako sumnjam u tu kalkulaciju. Ako je bude dosledno sledio, mislim da ga čekaju prilično neprijatna iznenađenja. Pogledajmo jedan zanimljiv podatak: po najnovijoj sondaži javnog mnenja, Ron Paul vodi u Ajovi gde se održavaju prvi preliminearni izbori za republikanskog kandidata 3 januara: on ima 24%, Romney 20%, Gingrich 14%, Bachmann i Santorum po 10% glasova. Dakle, Ron Paul je našao pametnim da napadne direktno dvoje kandidata koji zajedno imaju 20% glasova, koji važe za konzervativce, sa kojima nije imao nikakav spor, koji su vrlo neomiljeni kod establišmenta, i čiju je podršku, bar kad se o Bachmannovoj radi, mogao da dobije. Bachmannova je osoba sa vrlo jakim istorijatom free market borbe, glasala je protiv TARPa i svega ostalog, ranije je bila u dobrim odnosima i sa Paulom i čak sa ljudima sa Mises Instituta! (Woods je pričao kako je držao neko predavanje o Austrijskoj ekonomiji grupi kongresmena koju je okupio Ron Paul, u kojoj je bila i Bachmannova, koja je entuzijastično reagovala na to predavanje. Kasnije je pričala da čita Misesa na plaži). Šta Paul dobija od toga što je sada napada? To je čista ludost.

Ron Paul može da ima ozbiljne šanse samo ako dobije Ajovu (što je dosta izgledno), i ako dobije podršku Tea Party aktivista i uticajnih političara bliskih Tea Party. To u prvom redu važi za Saru Palin i Michelle Bachmann. Palinova je najavila da će podržati nekog od kandidata posle Ajove. Ako odabere Paula (možda i hoće, ako ovaj i nju ne napadne do tada), a ako joj se pridruži Bachmannova u perspektivi, to bi onda lančano povuklo podršku i mnogih drugih ljudi, i diskreditovalo sve tekuće pokušaje establišmenta da ga predstave kao frika, ludaka, antiameričkog levičara i slične gluposti. Zabadanje prsta u oko ljudima od čije podrške ti zavisi svaka ozbiljnija šansa na izborima meni liči na potpunu iracionalnost i nezrelost. Podseća me na fon Paulusa koji je šutnuo nogom hleb i so koje su mu ukrajinski seljaci doneli u leto 1941 u Kijevu, rekavši: "ko je pustio ove slovenske svinje ovamo?"

Mislim da Ron Paul pravi istu fatalnu grešku, odbacujući saveznike koje može da koristi, čak i kad oni nisu na visini zadatka, kao korisne idiote. Ovim napadom na Bachmannovu i Santoruma je pokazao da izjednačava neinteligentnu i besmislenu, samodestruktivnu provokaciju radi provokacije sa hrabrom principijelnošću. Umesto da se potrudi da svoju poruku formuliše tako da bude prihvatljivija "konzervativcima" i regrutuje ih kao laku pešadiju u svom poohodu obnove pravog, paleo-konzervativizma, on se ponaša kao histerični tinejdžer koji hoće po svaku cenu da nervira roditelje nekim uvrnutim stavovima i ponašanjima. To ne znači da treba išta da promeni u svojoj politici, nego da drukčije formuliše iste principe kojih se drži celog života. Recimo, koliko bi napadi Mark Levina i mnogih drugih na Paula kao levičara koji je "levo od Obame" bili uverljivi kada bi on prestao da poput Čomskog neumorno drobi o "američkom imperijalizmu" i o tome kako Al Kaida samo reaguje na američku spoljnu politiku, te podržava javno iranske mule, i ograničio se na parolu "America First"; na koncepciju da para za uzgradnju drugih nacija nema, da baze u Koreji, Japanu, Nemačkoj i Saudijskoj Arabiji ničemu ne služe, osim dranja poreskog obveznika, i da su ratovi u Iraku i Avganistanu propali eksperimenti u levičarskoj koncepciji spoljne politike Vudro Vilsona i FDR? Da je GW zapravo bio levičar!

Umesto toga, on paradira okolo svojim krekpotovskim "anti-imperijalizmom" i pokušajima da nadčomskiše Čomskog. To može lepo da zvuči među naduvanim klincima sa koledža, ali neće doneti nikakav ozbiljniji prodor među glasačima desno od centra, koji su većina i od kojih on zavisi. Dosadašnji rast podrške Paulu dolazi upravo od desničara, od ljudi koji su razočarani odsustvom bilo kakve alternative republikanskom establišmentu, koji se sto posto slažu sa Paulovom domaćom agendom ali ne nužno i sa spoljnom politikom. I da stvar bude tragičnija, razlike u principima spoljne politike između njih i Paula su mnogo manje nego razlike u obrazloženjima. Mnogi ljudi se slažu sa njegovim predlozima, ali ne i sa njegovim ekstravagantnim teorijama o islamizmu kao nevinoj reakciji na američku okupaciju i maltretman Arapa. Paul može da zastupa istu politiku povlačenja iz imperijalne uloge, ne-intervencionizma, odbacivanju UN i sve ostalo, bez insistiranja na krekoptovoskom čomskijanskom anti-imperijlizmu, te direktnog opravdavanja Al Kaide i iranskog režima. Ali, kao za pakost, on 90% vremena kad govori o spoljno politici ne insistira na tome šta bi uradio nego upravo na ovim idiotskim obrazloženjima! I to daje neku plauzibilnost kritikama da je on levičar, što je naravno potpuno netačno.

Alkoholizam i eksternalije

Dušan Pavlović piše o troškovima i koristima ograničenja upotrebe alkohola i koristi poznati argument eksternalija:

Neumerena konzumacija stvara negativne eksternalije, što znači da troškove ne snosite samo vi, već i drugi. Drugim rečima, posledice neumerene konzumacije alkohola stvaraju društveni trošak koji pada na sve pripadnike društva koji plaćaju saobraćajno i zdravstveno osiguranje.

Jasno je da preterana upotreba alkohola, kao i opojnih droga, cigareta ili masti nije dobra po zdravlje. Ali kako to povećava ukupne troškove zdravstva?  Ljudi idu kod lekara kad su bolesni i stvaraju društvu troškove lečenja bez obzira od čega su bolesni. Ako se ne razbole u 50-oj godini od alkoholizma, razboleće se u 70-oj ili 80-oj od nečeg drugog. To što će se alkoholičar u proseku razboleti ranije i živeti kraće nema nikakve veze sa troškovima njegovog lečenja.

Ako se i prosečan životni vek doda u argument, onda je čak obrnuto. Veće zdravstvene troškove tokom svog životnog veka će društvu naneti neko ko u 98-oj godini umre od teško izlečive bolesti, nego alkoholičar koji je u srednjim godinama stradao od ciroze jetre.

A ako tome dodate i druge socijalizovane troškove i beneficije, pre svega sadašnji sistem penzionog osiguranja, onda oni bi koji na ove stvari gledaju utilitarno trebalo da se zalažu za subvencionisanje alkohola i masti. Jer najjeftinije za "društvo" je da ljudi umiru odmah posle odlaska u penziju.

U zagradi, ova kolektivna kalkulacija za mene uopšte nije legitiman argument, kakav god bio njen rezultat. Takođe, eksternalije koje postoje u socijalizovanom zdravstvu bi trebalo da budu dokaz u prilog desocijalizaciji zdravstva, a ne ograničenju sloboda pojedinca radi kolektivnog ekonomskog cilja. Ali ako se socijalno zdravstvo i prihvati kao dato, zagovornici regulacije ishrane i ponašanja greše čak i onda, u sopstvenim terminima.  Sa aspekta troškova, alkoholizam je samo još jedna bolest, jedan mogući uzrok smrti i po tome nije ništa drugačiji od bilo koje druge izlečive ili neizlečive bolesti. Štaviše, spada u jeftinije bolesti i ako je u nekoj korelaciji sa ukupnim troškovima lečenja tokom prosečnog životnog veka, onda ih skoro sigurno smanjuje.

Christopher Hitchens

Prešao je (utabani) put od trockiste do neokona, ali kada se velika država umešala u slobode koje su njemu važne reagovao je na briljantan način -- ovo je njegov najbolji kratki članak koji sam video, pravi liberalni klasik. Članak je osnova za ovaj govor, ali se ne poklapaju potpuno, a i snimak govora su nešto skratili.

Reason ima još nekoliko linkova o Hitchensu, a čisto estetski izdvojio bih tekst Christophera Buckleyja.

Ovde smo ga, koliko mogu da nađem, pomenuli samo jednom. 

Vredi pogledati i njegove otrežnjavajuće članke o Kosovu. 

Dani zastava

U CG će biti zabranjeno isticanje zastava stranih država na javnim mestima. I to je pokrenulo određenu raspravu. Bez da ulazim u ono što je prvi refleks - da li je tako u Srbiji ili nije, ja ne shvatam tu vrstu potrebe države da propisuje kakvo ću zastavu neko nositi na svadbi, razapeti ispred šatora na plaži, na svojoj privatnoj imovini koja je javno mesto i slično. To je sloboda izražavanja, ako neko nosi američku zastavu verovatno ne znači da želi da delove Crne Gore jednostrano pripoji SAD ili ako vesela ekipa vije zastavu Jamajke oni zaisugrno ne predstavljaju organizovane jamajkanske prethodnice aneksije CG i pripajanju iste ovoj ostrvskoj državi. Velike su šanse i da će meksički restorani biti u problemu ako budu želeli da budu autentični. Kako svi znamo da su ovakva tumačenja koja proizilaze iz dosledne primene ovakvih zakona idiotska, ne mogu da dođem do druge ideje nego da se on uvodi samo zbog nekih zastava. I to je posebno besmisleno, čak i kada se želi postići da se neke zastave ističu manje, a neke više. Prvo, takve mere rađaju uvek opsceni otpor, pa umesto da povremeno neko ponese, recimo, dve zastave koje najviše bodu oči, verovatan rezultat će biti da će ih ljudi stavljati na svoja imanja, kuće i stanove, čak i ako nisu hteli pre toga. Drugo, ne vidim ni smisao da neko zarad zastavne paranoje dozvoli da se koristi zabranjena zastava na javnom mestu tako što će se ona neznatno izmeniti i neko reći ovo je narodna zastava. Konačno i možda najbitnije, kada će da poskidaju i da kazne sve one koji viju zastave EU? Još jedno pitanje mi je takođe nejasno, da li je zabranjeno isticati zastave država koje više ne postoje, odnosno federalnih jedinica? Možda procveta identitet provincije Misiones, ili nostalgija za Kraljevinom SHS.

Mogu jedino da shvatim da je neprimereno da strane zastave stoje na državnim institucijama. Širenje zabrane na javna mesta je jednostavno bespredmetno.

Putin i berza

Ovo pokazuje kako funkcioniše ruska ekonomija. Posle izbornih protesta berzanski indeksi su pali, ali su najviše pale vrednosti kompanija za koje se smatra da su povezane sa režimom. To je definicija burazerskog kapitalizma. Berze obično reaguju na političke promene, ali ne znam da je u bilo kojoj drugoj zemlji vrednost nekih pojedinačnih kompanija tako povezana sa opstankom na vlasti konkretne političke opcije.

Što se tiče samih protesta -- neko je napomenuo da to nismo prokomentarisali -- i jesu i nisu važni. Nisu jer konkretnog efekta sasvim sigurno neće biti, izbori neće biti poništeni i niko neće odgovarati. Važni su zato što su ovo ipak najveći ruski protesti još od pada Sovjetskog Saveza, a pre toga najveći od 1917. To zvuči nestvarno kad se vidi da je u gradu veličine Moskve na ulice izašlo tek oko 60 hiljada ljudi, ali Rusija jednostavno nema tradiciju građanske inicijative i prava je retkost da se i ovo dogodilo. Ako ništa drugo, protesti će učiniti predsedničke izbore u martu zanimljivijim.

Skyrim, ekonomska katastrofa

Pročitajte šaljiv članak na Wiredu, vezano za Skyrim. Evo zaključka:


While the link between Skyrim and a faltering economy are clear, the solution is equally simple. I call upon Congress, who don’t seem to be doing much these days anyway, to immediately pass legislation to prevent Bethesda from making any more games.


By eliminating video games with hundreds of hours of gameplay, gorgeous, stop-you-in-your-tracks landscapes, and deep and enjoyable gameplay, we can all return to being productive and contributing citizens. Bethesda has long carried a reputation for creating such games with deep stories and compelling characters. Gamers are helpless when expected to turn their backs to such products. If we put a stop to this destructive practice, only then can the United States rebound from this sagging economy and return to economic greatness.


Please join me in calling your Representative and Senator and demanding Bethesda be stopped from making games like Skyrim. Do your part – we’re all counting on you.

Nagradno pitanje

Danas su objavljene dve slične vesti.

Vest A.

i

Vest B.

Jedna od ovih vesti je istinita, ma koliko delovalo neverovatno.

Vera, inercija, buka

Opet zadevica Izraela i Arapa, hoću reći Palestinaca, da ne čuje Njut. Izrael bi da zabrani da umesto hodže poziv na molitvu obavlja ozvučenje koje se nadaleko čuje. Ja sam u potpunosti na strani onih koji se zalažu za ovo "umanjenje" verskih sloboda. Najvažniji razlog je što mi ide na živce dogmatizovanje inercije. Jedini smisao oglašavanja hodže je da se vernici obaveste da je vreme za molitvu. Kako je svakoga dana kod muslimana to u ponešto različito vreme ima mnogo smisla da neko vernicima da tačan tajming. I to je imalo svu logiku sveta dok nije tehnika počela da čini čuda. I umesto da to obaveštenje ide bržim i manje bučnim putem, recimo SMS-om, instant mesindžerima ili kupovinom uređaja koji sam obaveštava, tehnika je donela mnogo decibela sa razglasa. Nije ovde bitan moj agnosticizam - tuđe reklamiranje & konzumiranje vere direktno ugrožava kvalitet života ljudi koji žive blizu takvih džamija. Recimo, meni je potpuno iritantno da me u retkim posetama rodnom gradu budi u sitne jutarnje sate glasan razglas sa verskih objekta. Ako je nekome do tradicije, onda nek ista bude baš tradicionalna. I da ne bude da rizikujem fatvu, isto bih rekao i kada bi neko stavio razglas na crkvu, sinagogu ili bilo šta drugo. Isto se odnosi i na prebučnu zvonjavu, jedna od najiritantnijih stvari koju sam čuo za gradnju Hrama Svetog save bilo je hvaljenje da će se zvona čuti do... ma do Notrdama ako treba.
Čudna je ta inercija, i zaboravaljanje čemu služe obredi i otkuda običaji. I najčešće nastaje čuđenje kada se shvati da iza mistifikovanih rituala stoje krajnje prizemne i praktične stvari. Od svinje kao prljave (ustvari sklone trihneli) životinje, preko hristijanizovanja paganstva kod nas, pa zaključno sa brojnim stvarima koje su vuku po inerciji.

Neka pitanja vezano za javni dug i fiskalna pravila

1. Jedan (i možda najmanje važan) problem je vezan za BDP - koji tačno BDP se uzima kao imenilac?


2. Koji kurs se koristi za računanje javnog duga u dinarima? Alternativno, koji kurs se koristi za računanje BDP u evrima? Koliko puta se uopšte računa odnos javni dug/BDP - svakog meseca, svakog dana, samo na kraju godine?


3. Kakav je tretman izdatih garancija javnim preduzećima? 


Postojeća metodologija u obzir uzima sve izdate garancije kao da će u potpunosti biti plaćene iz budžeta. U mnogim slučajevima (garancije Železnicama i JAT-u, na primer), to će skoro sigurno tako i biti. Kod nekih drugih (garancije za dil sa Fijatom, na primer), to verovatno neće biti tako. Trebalo bi, po mom mišljenju, uvesti neki sistem rejtinga za naša javna preduzeća.


4. Veliko pitanje je tretman osiguranja depozita u bankama (devizne i dinarske štednje).


Toga uopšte nema "u knjigama". Postoji neki fond koji se kao puni iz neke naknade na depozite, ali... Evo ga citat iz Izveštaja Agencije za osiguranje depozita (strana 21), pa zaključite sami:

Максимални потенцијални ризик у висини осигураног износа депозита на крају 2010. године био је 747,56 милијарди динара или 7,09 милијарди ЕУР. Средствима Фонда за осигурање депозита покривено је 1,98% укупних обавеза за исплату осигураног износа депозита.

Ne morate biti finansijski genije pa da zaključite da 2% i nije neko osiguranje. Međutim, po članu 4. Zakona o osiguranju depozita, država će morati da pokrije nedostajuća sredstva. Vrlo jasno piše:


Za obaveze iz stava 1. ovog člana jemči Republika Srbija.


5. Kako uopšte tretirati lokalni nivo?


Sada se javni dug lokalnog nivoa uzima u obzir, ali je njegov obuhvat veoma loš. Međutim, čak i da je obuhvat dobar, meni nije očigledno da sav dug lokalnog nivoa treba uopšte uzeti u obzir. 


Radi se o tome da je, koliko ja znam, bankrot lokalne samouprave kod nas potpuno neregulisana stvar. Takođe, koliko ja znam, ne postoji blanko eksplicitna garancija Republike Srbije. Dakle, banke mogu da primene jedan od tri načina kreditiranja opština: (1) Uz garanciju opštine i kontragaranciju Republike. Jasno je da ovo treba računati u javni dug. Da li u punom iznosu, po meni mora da zavisi od procenjene kreditne sposobnosti opštine, kao i kod kredita republičkim javnim preduzećima. (2) Uz garanciju opštine i hipoteku na neku opštinsku imovinu, recimo neko zemljište. Ja ne vidim zašto bi se ovo računalo u javni dug - ako opština ne plati, banka preuzima zemljište i to je to. (3) Samo uz garanciju opštine. Ovo je najproblematičniji slučaj. Sa jedne strane, kao što rekoh, mislim da ne postoji eksplicitna garancija državnog budžeta. Sa druge strane, ako je gradonačelnik iz "prave" stranke, ja verujem da bi mu dali pare. Kako to kvantifikovati, ne znam.


6. Šta sa "privatno-javnim partnerstvima"?


Ovo će tek biti bitno. Dakle, ako Vlada da nekome koncesiju za izgradnju autoputa Beograd - Čačak, ali ugovor, između ostalog, sadrži odredbu tipa "ukoliko prihod kocesionara bude niži od onog predviđenog planom, Republika Srbija će koncesionaru isplatiti razliku". Sasvim je očigledno da je neki potencijalni javni dug "stvoren", ali koliko tačno? Recimo da plan predviđa prihod od 40 miliona evra u prvoj (od 30) godina koncesije i rast od 3% godišnje nakon toga. Recimo da i da je prve godine ostvaren prihod od 30 miliona evra. Kolika je potencijalna obaveza Republike Srbije? Zavisi od mnogo stvari - predviđene stope rasta, diskontne stope, planiranog porasta cene drumarine i reakcije tražnje na promenu cene... Nešto mora da se "stavi u knjige", ali šta tačno, uopšte nije očigledno. Šta tek raditi ako ugovor sadrži odredbu tipa "ugovor o koncesiji može da se raskine na zahtev koncesionara u kom slučaju Republika Srbija ima obavezu da nadoknadi uložena sredstva"?


Dakle, jasno je da PPP-jevi mogu da smanje rast javnog duga, jer država umesto da se zaduži za celu vrednost projekta "samo" garantuje jedan deo, ali sa druge strane veliko je pitanje kako tačno obračunati i tretirati tu garanciju. Pretpostavljam da se neki odgovori kriju u ovom dokumentu Eurostata. Takođe, pogledajte An example of creative accounting in public sector: The private financing of infrastructures in Spain. Koga ove i slične stvari baš, baš zanimaju, može da pogleda Eurostatov "Manual on Government Deficit and Debt". Upozorenje - ima preko 300 strana.

Sve u svemu, pitanje merenja javnog duga je daleko od trivijalnog, kako na prvi pogled može da izgleda. A čak nisam ni pomenuo pitanje svopova i sličnih finansijskih instrumenata.

Pristupanje EU

Ivanov post me je podsetio da sam pre par nedelja napisao nešto o EU i onda zaboravio da postujem. Dakle:

Suština u pristupanju EU, koju mnogi ljudi ne shvataju na taj način, je u odricanju od dela suverenosti - pravila u nekim oblastima više neće propisivati i sprovoditi domaći političari i birokrate, već briselski političari i birokrate. Recimo, carinsku politiku i politiku poljoprivrednih subvencija.

Ključno pitanje EU integracija onda postaje - da li više verujete domaćim ili briselskim političarima i birokratama da će donositi odluke u korist ekonomskog rasta, boljeg životnog standarda i viših ličnih sloboda u Srbiji?

Ja mislim da razumni i pametni ljudi mogu da se ne slože oko odgovora na ovo pitanje. Jednostavno, postoje dobri argumenti za oba odgovora. Čak ni ja sam sa sobom nisam načisto da li želim da Srbija uđe u EU, jer u suštini moram da biram između dva zla. Nekada mi se učini da je jedno zlo veće, nekada mi se učuni da je ono drugo zlo veće. Evo nekih razmišljanja:

1. Nisam "demokratski fundamentalista" u smislu da mi EU smeta samo zato što tamo vladaju neke neizabrane birokrate, a ovde vladaju demokratski izabrani političari i od njih postavljene birokrate. Dakle, toj vrsti argumenta ne pridajem previše pažnje (mada stvar jeste potencijalno bitna). Po mom mišljenju, sve dok postoji neka vrsta političke odgovornosti, uz slobodnu štampu i slične slobode, to može, ali i ne mora, da funkcioniše bolje od domaće demokratije. Jednostavno, to što su političari "blizu naroda" ne mora da bude dobra stvar.

2. U izvesnom smislu, odgovor na pitanje "Da li bolju politiku vodi Komisija ili domaća vlada" je empirijsko pitanje. Odgovor je teško dati, jer Komisija ima relativno uzak krug delovanja, pa je direktno poređenje problematično. Naravno, obe institucije donose neke vrhunski glupe propise, ali i vode neke dobre politike. Recimo, Komisija već godinama uspeva da odbije protekcionističke zahteve država članica (gde je poljoprivreda veliki, ali ne previše bitan izuzetak). Sa druge strane, i država Srbija vodi politiku relativno slobodne trgovine, carine su od 2001. godine u stalnom padu, čak ni kriza nije promenila tu orijentaciju. Svakako je moguće naći državu čija je vlada bolja od Komisije, ali je moguće naći državu i čija je vlada lošija od Komisije. Pitanje je u koju grupu zemalja treba svrstati Srbiju.

3. Što se mene tiče, odgovor na pitanje "Da li treba da uđemo u EU?" u najvećoj meri zavisi od odgovora na pitanje "Da li će domaći političari da sprovode reforme ako nema pritiska pristupanja EU?". Moj odgovor je - "Verovatno neće.", ali daleko od toga da sam siguran. Neki bitni kontraargumenti su (1) reforme ni sada baš nešto ne napreduju, tako da je pitanje koliko je pritisak od strane EU uopšte bitan, (2) neke od reformi koje su sprovedene pod pritiskom EU su urađene prilično traljavo (recimo, reforma pravosuđa, antimonopolska politika, uvođenje nekuh potpuno nepotrebnih nezavisnih regulatornih tela itd) pa je možda bolje da nije ništa ni rađeno, (3) pristupanje EU skreće pažnju sa "veoma bitnih stvari" na "stvari koje su bitne za pristupanje EU", a to nije isto. Kao najočiglednije primere navodim reformu osnovnog i srednjeg obrazovanja, kao i kompletan zdravstveni sistem, kojima EU neće uopšte da se bavi, pa se javlja rizik da će se i naša vlada baviti nekim trivijalnostima poput politike globalnog zagrevanja i merenja zakrivljenosti krastavaca, a osnovne škole i bolnice će nam izgledati kao pre 30 godina.

4. "Evropski fondovi" su argument koji se često spominje, a koji meni nije preterano bitan. Jeste, besplatne pare su lepa stvar, ali: (1) Pitanje je šta će od toga ostati nakon ove krize. Čak, imajući u vidu EFFS i da jedna Slovačka treba da garantuje nekih 7.7 mlrd EUR (znači da bi Srbija morala da garantuje makar 10 mlrd EUR), pitanje je da li je članstvo u EU uopšte više isplativo čak i ako se gledaju samo javne finansije. (2) Bogate države članice su već nagovestile da neće biti mnogo para za infrastrukturu (što nama verovatno treba), već će pare ići za inovacije, ekonomiju znanja i slične stvari koje nama možda i trebaju, ali ne znamo kako da ih potrošimo, (3) Meni je u politici bitan i moral. A ovakav parazitski argument "Treba da uđemo u EU jer ćemo tamo da živimo na tuđ račun" je po meni duboko nemoralan. Možemo mi to da nazivamo "solidarnošću", ali život na tuđoj grbači je život na tuđoj grbači.

5. Najveću korist od EU - slobodnu trgovinu sa ogromnim tržištem i slobodu kretanja bez viza već imamo, tako da to više nije argument.

Ovo su neka moja razmišljanja u kojima sam potpuno zanemario pitanja Kosova i sadašnje krize. Ako i njih uključim, dolazim do:

6. Na pitanju Kosova se vrlo jasno vidi da država Srbija nema prijatelje u EU. Jedini koji su podržali naš stav su države koje se i same plaše secesionizma. Dakle, niko nas nije podržao samo zato što je to, eto, naš stav (da ne ulazim u pitanja međunarodnog prava i sličnih stvari u koje se ne razumem). A to je ono što prijatelji rade - privatno ti kažu da nisi u pravu, ali u javnosti stoje uz tebe. Mi takvih prijatelja u EU nemamo. To nije neki preterani argument ni za ni protiv članstva u EU, čisto mislim da toga treba da budemo svesni. Mi težimo članstvu u grupi u kojoj ćemo još mnogo godina biti neomiljen ili (u najboljem slučaju) nebitan član. Koliko ćemo imati šanse da se u budućnosti u takvoj grupi izborimo za neki naš ekonomski ili politički interes? Malo, veoma malo.

7. Teško je ignorisati sadašnju krizu u evro zoni, ali ja nisam siguran da ona treba bitno da utiče na našu odluku da li treba da uđemo u EU ili ne, osim ako u EU ulazimo sa čistim parazitskim motivom. Ovako ide argumentacija: (1) Ako u EU ulazimo zbog garantovanja temeljnih institucija (slobodni izbori, tržišna privreda, sloboda štampe itd), tu se verovatno ništa neće promeniti. (2) Ako ulazimo u EU moramo da prihvatimo evro. Kako god da se završi ova kriza i koliko god da evro nastrada, on će verovatno biti bolja valuta od dinara. (3) Ukoliko kriza dovede do dodatnih zahteva vezano za odgovornost vođenja javnih finansija, tim bolje. (4) Ako kriza dovede do uvođenja zajedničke fiskalne politike kroz uvođenje nekog EU poreza i dodatnih EU transfera, Srbija će kao relativno siromašna zemlja od toga imati samo koristi.

Sve u svemu, ja sve manje vidim neke veoma solidne i jake argumente za ulazak u EU. Sa druge strane, i dalje nisam definitivno protiv ulaska. Čini mi se da sam sada u fazi "Ne znam i ne zanima me previše".

Konačno, državnički potez

Naravno, ne Borisa Tadića nego Davida Camerona. Stavio je veto na novi "dogovor" (čitaj zaveru) evro-oligarhije da se prošire ingerencije Politibiroa (pardon Evropske komisije) u fiskalnoj sferi, i da se birokratiji da pravo nadzora i potpune kontrole budžeta svih zemalja članica, u cilju "fiskalne stabilizacije". Britanija je stavila veto jer strukture nisu pristale čak ni na to da u sklopu ovog paketa "reformi" drugovi u Politbirou budu uskraćeni za mogućnost da regulišu londonski Siti tj da ga "harmonizuju" sa standardima koje sami postave, i time uguše britansku finansijsku industriju.

U zemlji u kojoj 70% ljudi želi da izađe iz EU nije bilo teško povući ovakav potez, u ovakvoj situaciji. Ne treba naravno gajiti velike iluzije : Cameron je popriličan beskičmenjak i ovo je uradio samo zato što je bio suočen sa otvorenom pobunom u sopstvenoj stranci i strašnim pritiskom javnog mnenja. No, makar i tako, ovo je veliki događaj u modernoj istoriji Evrope, i nadati se početak kraja mračne tvorevine zvane Evropska Unija.

Ali, Imperija se neće tek tako predati. Drug komesar za ekonomska i monetarna pitanja Oli Ren kaže o britanskom vetu:

If this move was intended to prevent bankers and financial corporations in the City from being regulated, that is not going to happen.

Možete li da zamislite tu drskost? Bedni aparatčik iz Brisela otvoreno preti vladi suverene zemlje od 70 miliona ljudi, kolevke parlamentarizma i Industrijske revolucije, da će on da im nametne zakone kakve on hoće i da se na koprcaju mnogo. Nadrealno! U ime birokratskog tela koje je suspendovalo sopstvene revizore pre pet godina, koji su otkrili stotine miliona pronevera, i od tada zabranjuje bilo kakav nadzor sopstvenog poslovanja!

Poenta ovog novog dogovora je jasna: još korak bliže političkoj unifikaciji. Stara teorija "spillovera" koju je otvoreno formulisao Žan Mone je sve vreme na delu: slobodna trgovina i ekonomska integracija korak po korak stvaraju "potrebu" da se reguliše sve više i više oblasti, dok na kraju ne dođemo do jedinstvene države. Naravno da je evro svojevremeno uveden isključivo kao politički projekat pripreme fiskalne unije. Da se u datom trenutku kaže: evo vidite, monetarna unija je nemoguća bez fiskalne, problemi su se "prelili" u nju, dakle uvedimo fiskalnu uniju. Naravno da niko nije bio toliko glup da poveruje da postojeći monetarni aranžman može da radi na dugu stazu: naprotiv, on je i bio prihvaćen zato što se znalo da neće raditi, i da će njegova propast predstavljati izgovor za politiku koja se i inače želi, ali ne može otvoreno i demokratski sprovesti. I zato se sada, pod okriljem ove krize konsekventno ide korak bliže konačnom cilju političke unifikacije i evropske superdržave. I to je sve.

Mislim da ovo pokazuje sve što nam je potrebno da zaključimo kuda ide Srbija. Mnogi ljudi u Srbiji bahatost i aroganciju evropskih aparatčika tretiraju kao neki zapadni antisrpski animozitet ili kolonijalni prezir. Ali, to nije tačno, oni se isto ponašaju i prema Velikoj Britaniji, i svakom drugom ko se ispreči njihovom projektu. Francusko i holandsko ne nisu važili, Irska je morala da glasa dvaput o "Ustavu", dok nije dala zadovoljavajući odgovor, Papandreu je najuren jer je hteo referendum o bailoutu, Slovačka je dvaput morala da glasa o istom bailoutu dok nije dala zadovoljavajući odgovor.

Više nije ni smešno. I poređenja sa Sovjetskim Savezom više nisu samo parabola...Nadam se samo da mi liberali možemo da se složimo da rešenje nije ulazak u Uniju i onda "rad iznutra" da preuzmemo Evropsku komisiju i Sud u Strazburu i nametnemo svima libertarijanizam odozgo....

Salerno o Rothbardu i Friedmanu

Mala dopuna Istoriji životnog standarda u Srbiji

Ovaj put iz pera Miloslava Samardžića

Ko je kriv?

Do sada uspevam da razaznam tri različite verzije nastanka krize u Evrozoni. Zajedničko za sve su neke osnovne stvari koje su ekonomisti od Friedmana do Krugmana znali pre osnivanja evra -- da evrozona očigledno nije optimalni valutni prostor, da je previše raznolika za zajedničku valutu, da je evro zbog toga pre svega politički a ne ekonomski projekat. Ali kad se govori o konkretnom scenariju ili traži neposredni krivac, verzije su različite. Prve dve, ideološki suprotstavljene su prisutnije u medijima i kod raznih analitičara; treća za koju mislim da je najbolja i najvažnija nije nepoznata ali je zapostavljena.

Prva svu krivicu baca na neodgovornost zemalja koje su u dugovima. Lenji Grci su živeli na kreditima i svojom fiskalnom neodgovornošću doveli celu evrozonu u opasnost. Ova verzija je trivijalno tačna, ali je nepotpuna. Dobra je jer naglašava da je kriza evrozone kriza državnog duga, a da se to prenelo na krizu evra kao valute je sticaj političkih okolnosti. Nepotpuna je, jer ne kaže ništa o onima koji su kupovali toliki dug, ili još bolje, o sistemu koji je kupovinu tolikog lošeg duga ohrabrivao.

U drugoj verziji, koja se može se naći u Economistu ili kod ovog uvaženog analitičara, krizu su nekako izazvali neuravnoteženi platni bilansi. Ovo je jako čudna verzija. Prema njoj, dug je nastao usled nagomilavanja budžetskig deficita, a budžetski deficiti su posledica trgovinskih deficita. Evo šta kaže Kevin Drum:

And current account deficits always produce either matching government debt (i.e., budget deficits) or matching private debt.

Deficit tekućeg računa proizvodi budžetski deficit? Nije mi jasno kako oni to zamišljaju. Budžetski deficit i državno zaduživanje nisu zavisne varijable, nego suverene političke odluke. Može deficit budžeta u kriznoj godini biti veći od planiranog (ili u dobroj godini manji), ali nije država tokom godina i decenija nemoćna po pitanju duga i deficita. Dugovi država nastaju usled sukcesivnih budžetskih deficita; a budžetski deficiti nastaju odlukama vlada.

Tačno je da između budžetskog deficita i bilansa tekućeg računa postoji veza, ali uzročnost jasno ide od budžetskog deficita ka tekućem računu. Jer o budžetskom deficitu, prihodima i rashodima budžeta, odlučuje vlada. Tekući račun je posledica više stvari, među kojima je i budžetski deficit.

Ali da bi uklonili državu iz jednačine, ova grupa analitičara pribegava izvrtanju ove uzročnosti. Tako ispada da su grčki ili španski državni dug narasli jer su Grci i Španci mnogo uvozili. Ustvari, državni dugovi (budžetski deficiti) ovih zemalja su jedan od uzroka njihovih velikih uvoza.

Treća verzija na krizu evrozone gleda slično kao na krizu iz 2008. Za obe je ključna regulacija iz Bazela. Dok je kod prve finansijske krize, u kombinaciji sa drugim državnim politikama, regulacija podsticala banke na sekjuritizaciju kredita i držanje hipotekarnih obveznica, kod evropske krize bazelska regulacija je gurala banke u kupovinu državnog duga. Bazelska pravila su grčke, portugalske i druge državne obveznice OECD zemalja tretirale kao bezrizične. To znači da vam nije bio potreban dodatni kapital da biste kupili grčku obveznicu. Kada položite novac na tekući račun, banka ne može odmah da od toga novca da kredit nekoj firmi -- za tako nešto je banci potrebno da obezbedi dodatni kapital, kojim će garantovati vaš depozit. Ali je banka mogla vaš novac direktno uložiti u grčki dug. Takav su režim regulatori smislili. Državni dug, kao i hipotekarne obveznice ranije, je sistematski favorizovan.

Dodajte na to univerzalno državno garantovanje depozita i druge implicitne garancije bankarskom sistemu i imate simbiozu države i finansijskog sistema. Korak po korak, banke su pristajale na sve veću regulaciju, oslobađajući sebe najvažnijeg dela bankarskog posla -- sagledavanja rizika. Analiza rizika se u finansijskom sistemu svela na zadovoljavanje regulatornih kriterijuma. Suštinskim rizikom se bave regulatori; banke se bave formalnim zadovoljavanjem regulacija.

Samo tako je moguće da su kamate na dug grčki dug bile skoro na nivou nemačkog. Fiskalna neodgovornost Grčke i drugih zemalja je samo preduslov. Za krizu je bilo potrebno i da neko taj dug kupuje, a kupovale su ga banke širom Evrope po kamatama trivijalno većim od engleskih ili nemačkih. Kriza evrozone je kriza fiskalne neodgovornosti u današnjem režimu državno-finansijske simbioze.

Henri V, Knez Lazar i moderna država

Evo nekih istorijskih primera koliko je moderna država postala tiranska. Pozivam za svedoke neumrlog barda Viljema Šekspira i neumrlog srpskog narodnog pevača.

U komadu Henri V, kralj Henri ovako ohrabruje svoje vojnike pred bitku kod Aženkura sa Francuzima, i istovremeno proklinje one koji nisu došli u boj:

And gentlemen in England now a-bed
Shall think themselves accursed they were not here,
And hold their manhoods cheap whiles any speaks
That fought with us upon Saint Crispin's day.

Na šta vas ovo podseća? Da, da, na to:

Ko je Srbin i roda srpskoga,
i od srpske krvi i kolena,
a ne doš'o na boj na Kosovo,
ne imao od srca poroda,
ni muškoga ni devojačkoga!
Od ruke mu ništa ne rodilo,
rujno vino ni pšenica bela!

Zašto engleski kralj Henri i sprski Knez Lazar proklinju one koji neće da se tuku sa naprijateljem, umesto da im podviknu ili ih prosto "mobilišu"? Ko su ti dezerteri?

Ne znam za Henrija, ali glavni Lazarevi "dezerter" bio je njegov zet Đurađ Balšić, koji se lepo zahvalio na pozivu Lazaru i rekao da on ne namerava da se kači s Turcima.

Razlog što Henri V nije mogao da "mobiliše" svoje "džentlmene" a Lazar svoje "velmože" je što ni jedan ni drugi nisu imali "ustavne ingerencije" da tako šta urade. Nisu bili "šefovi država" kako se to danas kaže, nego samo jedan centar moći u komplikvanoj strukturi srednjovekovnog društva. Oni nisu mogli da zahtevaju od svakog podanika da im podnese godišnji račun o tome šta su i koliko zaradili, i dokaze da nisu "prali" novac. Nisu mogli da idu okolo i mobilišu nasilno decu od 18 godina u vojsku. Imali su onoliko vojske koliko imaju zlata da plate i koliko poreza mogu da namaknu (a narod stoka, ne voli poreze, pa treba biti oprezan sa tim). Nisu emitovali obveznice i nisu imali profesore ekonomije da objasne narodu da je zaduživanje dobra "kontra-ciklična politika" i da nam u ovom kriznom trenutku treba malo krivotvorenih dukata sa 2% zlata ("Quantitative easing"). I nadasve da će nas rat sa Turcima (Francuzima) "izvesti iz recesije" uvećanjem agregatne tražnje. Talas moderne prosvećenosti i nauke ih još nije zapljusnuo. Nisu mogli da regulišu koji procenat masti ima da sadrži mleko i koliko komisija, agencija i nadleštava moraš da obiđeš, i koje papire da popuniš ako hoćeš da otvoriš kovačku radnju. Oni su imali mnogo manje moći u odnosu na svoje vazale i potčinjene nego što predsednici država danas imaju u odnosu na predsednike opština ili okruga. Lazarevi velikaši su imali veću autonomiju u odnosu na njega nego što Pajtić i Dušan Petrović imaju u odnosu na Tadića.

Bilo bi dobro kad bi u ovom pogledu mogli da se vratimo u "mračni srednji vek".

7.7 hiljada milijardi

Jon Stewart o FED-ovom bailoutu:

Sa druge strane, blog Econbrowser (kome treba verovati u ovim stvarima) uz objašnjenje cele situacije kaže:


You're free to take your own position on whether these programs had beneficial effects. But please know that anyone who tells you that the Federal Reserve secretly loaned $7.77 trillion to banks is spreading a lie.

Bensedin

Pre neki dan mi je pričao drug da je pooštrena kontrola izdavanja bensedina i sličnih lekova. Navodno, sada je potreban recept lekara specijaliste (čitaj - psihijatra) za izdavanje takvih lekova. I, kaže mi:

"Kakve budale, pa jedino što će da postignu je da će da skoči broj samoubistava i ubistava. Milion ljudi se naviklo na te lekove, naglo povlačenje će samo da dovede do haosa."

Toga sam se setio čitajući ovo i ovo.

Ne znam detalje - da li je kontrola zaista pooštrena i zašto. Ako neko zna nešto više, neka podeli sa nama u komentarima. 

Počele reforme penzionog fonda

Imajući u vidu da je budžet Srbije u suficitu, a potrošnja na nivou koji je ispod 35% BDP, lepo je što su se sredstva kojih ima u izbilju investirala da pos'o nađu nezaposleni agronomi i šumari, biće dobro ako se to isto učini za ugrožene i siromašne lekare. Kako je sredstava još preostalo, a privreda nam nikada nije bila jača, kao jedini logičan nastavak javlja se reforma penzionog fonda. U zemlji u kojoj su načela uređene tržišne demokratije pod punom vladavinom prava uklesana munjom u kamenu, nema ništa logičnije od toga da svi građani Srbije dotiraju sa 50% penzije sveštenika jer su crkva i država jasno razdvojeni. Kako je opšte poznato da kod nas država nije dala ni dinara za osnovna sredstva crkvi, kako je konkurencija nikada veća i nema diskriminacije novih provajdera ka bogu, kako SPC koja će primiti najveća sredstva ima jedva 80% tržišta, kako je prelazak od jednog do drugog provajdera nešto najprirodnije, kako verskim organizacijama nije omogućeno da se bave marketingom i stiču nove potrošače u osnovnim školama i kako tradicionalne verske organizacije uglavnom simbolično naplaćuju svoje usluge ili to uopšte ne čine, nema ničega prirodnijeg od ovakvog poteza države jer nam penzioni fond inače ostvaruje konstantne suficite. Naravno, red bi bio da se poveže i staž.

Zanimljiv sajt

IGM Forum.

Recimo da liči na VoxEU, ali ima posebno zanimljiv deo pod nazivom IGM Economic Experts Panel, gde četrdesetak vrhunskih ekonomista odgovara na neko pitanje.

Ja u Vremenu

Tekst o fadu i sevdahu.

Obavezna literatura

Intervju Miroslava Prokopijevića u Danasu.

Banke i sudovi

Po novom zakonu banke više neće smeti da samoinicijativno menjaju marže ili povećavaju kamatne stope. To je kao da je donet zakon po kojem vam konobar ne može naplatiti više nego što je cena pića ili vam samoposluga ne sme tražiti više nego što iznosi račun. Takvo zakonodavstvo je u pravnoj državi suvišno.

Ono što meni nije jasno je, ako se to zaista tako često dešavalo, ako su banke menjale maržu a da to nije bilo predviđeno ugovorom, da li je neko možda odbio da plati i tužio banku? To je klasičan slučaj koji bi korisnik kredita morao lako da dobije i bez bilo kakvog zakona. Zna li neko za takav slučaj?

Kako usvojiti autoput i špijunirati prolaznike

Jedna od (mnogih) stvari koje mi nisu bile jasne u Americi kada sam tamo otišao prvi put su bili znaci pored autoputa poput ovih:

Naravno, radi se o tome što sam ipak odrastao u zemlji u kojoj nikome ne bi palo na pamet da volontira na čišćenju autoputa ili da, alternativno, "sponzoriše" deo autoputa tako što bi plaćao nekome da to radi. Dakle, radi se o programu (detalje možete da pročitate na sajtu Adopt a Highway fondacije) održavanja autoputeva kroz dobrovoljno organizovanje i sponzorisanje održavanja. Čak, izgleda da su uspeli da od ovoga naprave isplativ marketing.

Druga stvar koja mi nije bila jasna su bili ovakvi znaci u gradovima:

Nikako mi nije bilo jasno ko gleda. Jel to neke kamere snimaju, o čemu se uopšte radi? Onda sam pitao pa su mi objasnili da se prosto radi o tome da su se ljudi u nekom komšiluku organizovali da prate sve "sumnjive aktivnosti" i da odmah zovu policiju. Znak služi da upozori prolaznike da ih možda neko gleda i da bi im bolje bilo da sve svoje sumnjive aktivnosti obavljaju negde drugde. 

Dakle, građani se sami organizuju da čiste autoputeve i bore protiv kriminala. Nije ni čudo što mi ništa nije bilo jasno, mene su učili da te stvari mora država da radi, pošto će efekat free ridinga biti suviše jak da bi dobrovoljna akcija bila moguća.

Prekrajanje istorije

Kada istorijske činjenice ne odgovaraju željenoj istoriji, najjednostavnije je promeniti činjenice i dobiti istoriju kakva se želi. O tome smo već pisali , jedan od rodonačelnika Novog primitivizma je to lepo sažeo na duhovit način. Danas su u medijima bila dva događaja od kojih je jedan u maniru potpune groteske, a drugi govori o bedi Srbije.

Prvi događaj koji je smešan i u duhu Elvisa Dži Kurtovića desio se u Splitu. Predsednik NK Hajduk, koji čas pokazuje ljubav prema ustaštvu, čas govori da je bio mlad i neiskusan u godinama koje su poznije nego godine mladalačkog obijanja trafika u Srbalja, rešio da dokaže da Hajduk nije bio omiljen Titov klub. Malo fotošopa i nestade groteskna petokraka sa dresova Sliškovića, Šurjaka i ekipe na kalendaru sa asovima ovog kluba. Kada bih reagovao u maniru naših autora komparativnih regionalnih razlika sa akcentom na budalaštine drugih naroda u regionu, rekao bih da Lukić i Đurić nisu najgori.

Drugi događaj govori o bedi Srbije gde moralne lekcije dele ljudi kojima su krvave ruke i gde se i danas, malo manje konzumira potpuno izmišljena istorija, počevši od Žikice koji ubija policajca u švalerskom pohodu, preko bajki o komunističkom otporu u Beogradu, prećutkivanja zločina koji su počeli još 1941.godine u prvoj republici-modelu, pa zaključno sa potpunim izmišljanjem događaja i biografija koji se nikada nisu desili, a malo više konzumiraju plodovi pljačke i zločina nakon zamene jednog okupatora drugim. Dokazivanje rehabilitacije bilo koga ko je osuđen pred sudovima KPJ je iživljavanje nad idejom pravne države i poziv da niko nikada ne stane iza ovakve države i konsekventno naroda u teškim vremenima sa odgovoršću i integritetom većim i za zrno od integriteta barabe. Danas je prezentovan dokument države koja je imala najbolji uvid i stanje u Srbiji, koja nije imala velike potrebe da falsifikuje našu istoriju jer je shvatila da Britanci neće živeti u neslobodi za razliku od Srba i koji govori ono što znaju i vrapci na grani, a to je da je Mihailoviću mesto gde i drugim ličnostima iz srpske istorije koje su se borile za slobodu, a protiv tiranije.

Mudrosti Milana Tarota

Čini se da imaš istančan osećaj za biznis?

Šoubiz sam učio iz filmova, a ne u školi, za koju mislim da me ničemu nije naučila. Srbija je danas kapitalistički sistem, a država nije krava muzara. Ona je tu da održava red, da uzme pare od poreza i to je to. Svako od nas je sistem za sebe, niko ne treba da čeka pomoć države.

Kada si shvatio tu strašnu istinu?

U 12. godini mi se desilo da mi je doktor umesto minus dao plus dioptriju. Posle toga, ja sam razmišljao i shvatio da državu boli k***c za njenog građanina, inače ne bi doktori radili stvari koje mogu da unište nečiji život. Posle sam se sa ocem ubeđivao jer je on tvrdio „Ne, ne, valjda država zna bolje od tebe“, a to je tako jer su starijim generacijama isprani mozgovi. Sve se zna, završiš školu, vojsku, oženiš se, ali sve su to socijalističke gluposti. Poenta kapitalizma je da treba da menjaš stvari.

Da li ljudi u Srbiji i na Balkanu to shvataju?

Mnogi problemi proističu iz činjenice da je komunizam učinio da ljudi veruju danije lepo biti bogat. Gostujem na raznim televizijama na kojima ljudi nisu primili plate po tri meseca. I on je normalan što radi džabe, a ja nisam normalan što zarađujem? A gazda mu ima šest „Ferarija“ ispred televizije. Moje emisije su na ivici, moram da postignem i gledanost i da zaradim novac, ali uprkos tome, ja do sada nisam imao nijednu žalbu.

Sve u svemu, vrlo zanimljiv intervju. Evo i dva stara relevantna posta: Milan Tarot, državni neprijatelj broj 1 i Reklamacije i zaštita potrošača.

I Engels je shvatio

Trocki nije jedini komunista koji je uvideo da je socijalističko ekonomsko planiranje nemoguće. Mnogo pre njega, sam Friedrich Engels je u kritici socijaliste Rodbertusa napisao nešto za šta bi da ne znate autora najozbiljnije pomislili da je deo nekog članka Misesa ili Hayeka iz debate o nemogućnosti socijalističke planske privrede. Engels pravilno predviđa i nešto što će se dogoditi u SSSR-u sto godina kasnije: imaćemo tone viška šećera a nestašicu kukuruza, imaćemo milione dugmića a nestašicu pantalona. Evo Engelsa:

To desire in a society of producers who exchange their commodities, to establish the determination of value by labour time, by forbidding competition to establish this determination of value through pressure on prices in the only way in which it can be established, is therefore merely to prove that one has adopted the usual Utopian disdain of economic laws.

Only through the undervaluation and overvaluation of products is it forcibly brought home to the individual commodity producers what things and what quantity of them society requires or does not require. But it is just this sole regulator that the Utopia in which Rodbertus also shares would abolish. And i f we have to ask what guarantee we have that the necessary quantity and not more of each product will be produced, that we shall not go hungry in regard to corn and meat, while we are choked in beet sugar and drowned in potato spirit, that we shall not lack trousers to cover our nakedness while trouser buttons flood us in millions. Rodbertus triumphantly shows us his famous calculation, according to which the correct certificate has been handed out for every superfluous pound of sugar, for every unsold barrel of spirit, for every unusable trouser button, a calculation which 'works out' exactly, and according to which 'all claims will be satisfied and the liquidation correctly brought about'.

If now competition is to be forbidden to make the individual producers aware, by the rise or fall of prices, how the world market stands, then their eyes are completely blinded'.

Climategate 2.0

Climategate 2.0 je još gori od prvog Climategatea i svakako mnogo relevantniji od Wikileaksa. Sada prvi put imamo dokaze da su američke državne institucije učestvovale u zaverama prikrivanja podataka. Phil Jones, direktor CRU centra u jednom od najzvučnijih emejlova iz serije Climategate 2.0:

I’ve been told that IPCC is above national FOI Acts. One way to cover yourself and all those working on AR5 would be to delete all e-mails at the end of the process. Any work we have done in the past is done on the back of the research grants we get – and has to be well hidden. I’ve discussed this with the main funder (U.S. Department of Energy) in the past and they are happy about not releasing the original station data.

Pohvala i kritika MUP-a

Prvo pohvala. Prošlog ponedeljka sam uspeo da u jednom danu odradim sledeće:

1. Odjavim prebivalište u jednoj opštini
2. Odjavim automobil u toj opštini
3. Prijavim prebivalište u drugoj opštini
4. Registrujem automobil u toj drugoj opštini

Obe opštine se nalaze na teritoriji policijske uprave Požarevac.

Do pre par meseci ste morali da stanete u red rano ujutru da bi ste dobili broj i onda bi došli kasnije tokom dana da zavrište posao (izvadite ličnu kartu, pasoš, registrujete auto, štagod). Dodatni problem je što je saobraćajna policija van grada, pa onda u principu idete tamo automobilom kojem je već istekla registracija.

Šta se tačno dogodilo u međuvremenu, nisam baš siguran, ali sam čuo da je došao novi načelnik policije, odjednom sve službe rade do 8 uveče, a i saobraćajna policija opet ima šalter i u gradu. Dakle, po svemu što sam ja čuo, radi se prosto o tome da ih je novi načelnik naterao da rade, pa sam eto mogao da sve ovo završim za jedan dan. Svaka čast.

E, sada kritika, a vezano za statistiku kriminala. Koji je osnovni problem sa statistikom kriminala u Srbiji? Pa, glavni problem je to što ti podaci nisu javno dostupni. Verovali ili ne (ja nisam mogao da poverujem), podatak o tome koliko je prošle godine u Srbiji bilo, recimo, ubistava, prosto nije javni. Jedino što jeste javno dostupno je pravosudna statistika koju objavljuje RSZ, ali to nije statistika kriminala. Konkretno, to što je ove godine određeni broj lica osuđen za ubistvo, nema (skoro) nikakve veze sa brojem počinjenih ubistava ove godine.

Dok kod nas ni agregatni podaci za celu državu nisu javni, pogledajte nivo podataka koji pruža njujorška policija - na nivou policijske stanice! Ili, pogledajte sajt britanske policije - možete da unesete svoju adresu i da vidite koliko kriminala ima u vašem komšiluku.

I Trocki je shvatio

Even if the Politburo consisted of seven universal geniuses, of seven Marxes, or seven Lenins, it will still be unable, all on its own, with all its creative imagination, to assert command over the economy of 170 million people.

From Writings, 1932-33 P.96, Leon Trotsky.

HT Brut.

Ante Marković

RIP. Ovde je post o njemu, iz 2009.

Peščanik i EU

Ponovo dobar tekst Vuka Perišića na Peščaniku o EU, liberalizmu i socijalizmu. Odlomak:

Je li liberalizam u krizi? Nije. Iz jednostavnog razloga što ga nema. Vrlo jednostavna matematika svjedoči o trijumfu etatizma, ali i o moralnoj i racionalnoj superiornosti liberalizma. Zar bi se država-noćobdija zadužila preko granice svojih fiskalnih prihoda, preko granica društvenog brutto proizvoda, dakle preko svih granica dobrog ukusa? Noćobdije su fin svijet i njima toliko novaca nije potrebno. Na djelu je država-raspikuća, ovisnik koga treba poslati na liječenje od fiskalnog ruleta. Činjenica da znatan dio javnosti uprkos tome proklinje liberalizam, izaziva mučninu kakvu je izazivao doktor Göbbels kada bi uporno ponavljao očite laži.

Kriza evrozone

1. Pošto su kamate porasle i na nemačke obveznice, a još je i deo obveznica sa originalne aukcije ostao neprodat, sada je jasno ono što je trebalo da bude jasno od početka -- da Nemačka, čak i kad bi htela, nema resurse da spašava celu Evropu. Fiskalno rešenje je sada nemoguće i to ne iz političkih nego iz ekonomskih razloga.

2. Fiskalno rešenje je delom nemoguće i zbog jedne jako čudne stvari -- da prezadužene zemlje uopšte ne diskutuju prodaju svoje imovine. Gradonačelnik Viljnusa je ponudio da od Grčke kupi neko manje ostrvo (što jako podseća na predviđanje našeg komentatora Speakera da će istočni Evropljani i drugi vredniji narodi polako pretvoriti dekadentnu zapadnu Evropu u svoje letovalište), ali su Grci sa indignacijom odbili.

Još gore, sve ove zemlje imaju značajne količine zlata, koje nema emotivno-političku vrednost kao Kosovo ili Santorini, koje je jako likvidno i može se odmah prodati po današnjoj visokoj ceni. Italiji i Portugaliji zlato bi pokrilo oko 10% ukupnog duga, što nije beznačajno, jer kritičan je onaj dug koji dospeva uskoro. Taj deo duga bi zlato lako pokrilo i smirilo tržišta u narednih par godina. Ali zbog nečega se o ovoj očiglednoj opciji uopšte ne razgovara.

3. Jedino preostalo rešenje je onda monetarno, da Evropska centralna banka otkupi državi dug od banaka a zauzvrat im da keš. Za ovako nešto ima prostora, jer za razliku od Feda ili Banke Engleske, ECB je bio dosta uzdržaniji u poslednjih par godina i emitovao manje monetarne baze. To će sa druge strane stvoriti i inflaciju. Teško je reći koliku, ali nešto reda veličine 5-15% u narednim godinama.

ECB je tako u vrlo specifičnoj situaciji -- jedini način da spase monetarnu uniju kojom upravlja je podrivanje sopstvene valute. Inflatorno rešenje ne samo da kratkoročno rešava problem duga, nego ima i par nusproizvoda koji pogoduju opstanku cele evrozone. Na primer, donosi pad evra, a to je upravo ono što južnim članovima zone treba. Inflacija je takođe način da se javni sektor u ovim zemljama smanji -- plate i budžetske beneficije se onda ne moraju nominalno smanjivati, čime se mogu izbeći štrajkovi i nemiri, nego budu realno umanjene inflacijom.

Inflacija rešava mnogo toga u kratkom roku, ali cena dolazi kasnije i nije ravnomerno raspoređena -- najviše koristi od intervencije ECB bi imale zemlje juga, najviše štete Nemačka. Zato se Nemačka i protivi ovakvom rešenju.

4. Nemci se sada pitaju šta im je sve ovo trebalo, jer gube u svakom scenariju. Ali Nemačka je ta koja je gurala evropske integracije i uvodila evro, tako da evroskeptici sada imaju puno pravo na schadenfreude. Pošto je fiskalno rešenje nemoguće, Nemačkoj, ako baš hoće da spašava evrozonu, ostaje da prihvati monetarno ondosno inflatorno. A ako to radi, onda bi morala da postavi neke jasne uslove. Prvi bi trebalo da bude prodaja zlata, sve druge likvidne i dela nelikvidne imovine zaduženih zemalja, a drugi bi morala da bude neka črvsta garancija reformi kod ovih zemalja i nekog budućeg mehanizma čvrstog budžetskog ograničenja. Ne znam da li je to uopšte izvodljivo i koliko su ove zemlje spremne na tako nešto, ali Nemačka bi bila jako naivna kad bi pustila ECB da štampa bez toga. Tada bi dobili samo inflaciju, a zatim još jednu ovakvu krizu za dve godine.

5. Mala opservacija o nezavisnosti centralne banke. ECB je do sada bila najnezavisnija centralna banka na svetu, računajući tu i ponašanje glavnih centralnih banaka u prethodne dve godine. Ali sada kad se raspravlja o mogućnosti da ECB interveniše niko više ne govori o guvernerima ECB. Svi govore o Angeli Merkel -- ECB intervencija će očigledno biti njena odluka. (Ne zato što Nemačka sama vodi evrozonu nego zato što su svi ostali predsednici ili premijeri već za.)

6. Dovodi li se opstanak evra u pitanje? Sada to izgleda verovatnije nego ikada, ali opet -- bankrotsva nisu isto što i propast valute i evro može opstati čak i ako sve zemlje redom bankrotiraju. Ustvari čak bi verovatnije bilo da će opstati ako svi u evrozoni bankrotiraju, jer onda nema dispariteta, svima je potreban niži kurs evra. Sa pojedinačnim bankrotima problem su dispariteti, jer bankrotiranim zemljama će biti potreban slabiji evro.

Ali i u slučaju pojedinačnih bankrota, eventualni izlazak iz evra nekih ili svih zemalja će biti politička odluka, a ne ekonomska neminovnost koja sledi iz krize (što je čini mi se dominantna slika u javnosti). Kao što ni stvaranje evrozone nije bila ekonomski veoma promišljna stvar nego pre svega politički korak ka bližoj uniji, napuštanje evra neće biti automatska posledica bankrota, nego odluka nekih zemalja da ostanak u evrozoni nije vredan žrtve ili nije politički oportun. Ako hoćete da znate izglede opstanka evra u pojedinim zemljama, ne treba gledati ekonomske variable nego istraživanja javnog mnjenja u tim zemljama.

Sukob na levici

Vreme je iznenađeno što im se desio incident na tribini o savremenoj levici organizovanoj sa Fridrih Ebertom. Ja sam iznenađen jedino time što tipove kao što je Trivunac neko poziva na tribine da govore. To je kao da su na tribinu o desnici pozvali Firera Davidovića ili onog Bogdanova iz Đenove.

Znamo da je progresivna Srbija bolećiva prema nasilnicima ako su oni pravog ideološkog opredeljenja, ali sada kada su počeli i njih da biju možda će opet razmisliti.

Pod "turskim jarmom" - jedna crtica

Islamizovani stanovnici mjesta Humci u Katunskoj nahiji bili su uzurpirali zemljište Cetinjskog manastira 1622. godine. Cetinjski vladika Mardarije potužio se kod područnoga kadije na tu uzurpaciju, i „kadija Humce izagna, a crkvi baštinu potvrdi kako je to baština crkovna otkad je crkva podignuta“. A onda, kad su se islamizovani Humci oglušili o izrečenu presudu, isti kadija je poslao čauše da ih privedu redu i zakonu. „Togda pašini čauši po pravdi Humce pohvataše i velmi svezaše i ljuto bez milosti biše toljagama“. A poslije te stroge fizičke kazne, kadija je donio ovu odluku: „I ako igda Humci htjeli bi što crkvi pritisnut u polje ili u goru, stavismo zaroka 40.000 globe i da dođe gospodar koji zemljom uspovijeda, ili bude Turčin ili hristijanin, sa vsemi vlasteli černogorskim da globu uzme, a Humce prežene preko mora ili preko planin. A baština crkvim ostade libera i da bude na vijeki.“

iz knjige Novaka Kilibarde "Usmena književnost Crne Gore".

Climategate 2.0

Prekjuče se na internetu pojavilo oko 5 000 novih emejlova naučnika IPCC koji su bili protagonisti čuvenog skandala Climategate of pre dve godine. Ne treba ni naglašavati, materijal je jednako ekplozivan ako ne i gori nego prošli put: iskrivljavanje podataka, zavere da se spreči objavljivanje neistomišljenika u naučnim žurnalima, iskazivanje privatno sumnji u teoriju globalnog zagrevanja koju podržavaju javno, tretiranje sopstvenog rada kao PR kampanje protiv skeptika itd itd.

Evo nekih od zanimljivijih mejlova iz nove serije (ima ih još mnogo=:

<5131> Shukla/IGES:
["Future of the IPCC", 2008] It is inconceivable that policymakers will be
willing to make billion-and trillion-dollar decisions for adaptation to the
projected regional climate change based on models that do not even describe and
simulate the processes that are the building blocks of climate variability.

<1939> Thorne/MetO:
Observations do not show rising temperatures throughout the tropical
troposphere unless you accept one single study and approach and discount a
wealth of others. This is just downright dangerous. We need to communicate the
uncertainty and be honest. Phil, hopefully we can find time to discuss these
further if necessary [...]


<3066> Thorne:
I also think the science is being manipulated to put a political spin on it
which for all our sakes might not be too clever in the long run.


<1611> Carter:
It seems that a few people have a very strong say, and no matter how much
talking goes on beforehand, the big decisions are made at the eleventh hour by a select core group.

<4755> Overpeck:
The trick may be to decide on the main message and use that to guid[e] what’s
included and what is left out.


<4241> Wilson:
I thought I’d play around with some randomly generated time-series and see if I
could ‘reconstruct’ northern hemisphere temperatures.
[...] The reconstructions clearly show a ‘hockey-stick’ trend. I guess this is
precisely the phenomenon that Macintyre has been going on about.


<3373> Bradley:
I’m sure you agree–the Mann/Jones GRL paper was truly pathetic and should
never have been published. I don’t want to be associated with that 2000 year
“reconstruction”.


<1104> Wanner/NCCR:
In my [IPCC-TAR] review [...] I crit[i]cized [...] the Mann hockey[s]tick [...]
My review was classified “unsignificant” even I inquired several times. Now the
internationally well known newspaper SPIEGEL got the information about these
early statements because I expressed my opinion in several talks, mainly in
Germany, in 2002 and 2003. I just refused to give an exclusive interview to
SPIEGEL because I will not cause damage for climate science.


<2009> Briffa:
I find myself in the strange position of being very skeptical of the quality of
all present reconstructions, yet sounding like a pro greenhouse zealot here!



<4716> Adams:
Somehow we have to leave the[m] thinking OK, climate change is extremely
complicated, BUT I accept the dominant view that people are affecting it, and
that impacts produces risk that needs careful and urgent attention.


<3062> Jones:
We don’t really want the bullshit and optimistic stuff that Michael has written
[...] We’ll have to cut out some of his stuff.


<1485> Mann:
the important thing is to make sure they’re loosing the PR battle. That’s what
the site [Real Climate] is about.


<2267> Wilson:
Although I agree that GHGs are important in the 19th/20th century (especially
since the 1970s), if the weighting of solar forcing was stronger in the models,
surely this would diminish the significance of GHGs.
[...] it seems to me that by weighting the solar irradiance more strongly in the
models, then much of the 19th to mid 20th century warming can be explained from
the sun alone.


<2440> Jones:
I’ve been told that IPCC is above national FOI Acts. One way to cover yourself
and all those working in AR5 would be to delete all emails at the end of the
process.


<2094> Briffa:
UEA does not hold the very vast majority of mine [potentially FOIable emails]
anyway which I copied onto private storage after the completion of the IPCC
task.

Amerika i evro

Katić svoje ekonomske uvide sada polako kombinuje sa teorijama zavere, čime će samo učvrstiti svoju poziciju srpskog finansijskog gurua. Kaže, Americi bi odgovarao slom evra:

"Potencijalni ekonomski, ali i politički gubici koje bi SAD pretrpele u ovom scenariju su gotovo nemerljivi. Status rezervne svetske valute daje ogromnu prednost njenom vlasniku. ... Amerika živi mnogo bolje, i troši mnogo, mnogo više nego što bi to mogla da dolar nije rezervna valuta."

Da vidimo šta kažu ljudi koji su to ustvari pokušali da izmere. Na primer, Paul Krugman: dobit Amerike od dolara kao rezervne valute je na nivou od oko 0.2% GDP-a.

To je ta ogromna, nemerljiva dobit od statusa dolara kao rezervne valute. Evo i mog posta o tome kako mehanizam rezervne valute funkcioniše.

Koliko bi Americi odgovarao slom evra sasvim je očigledno i ako se bar površno prati kretanje američkih berzi. Kad god dođu loše vesti iz Evrope indeksi u SAD padaju; kad god je vest da su u Evropi sklopili nekakav dil američke berze skaču. Američki Fed je sve ovo vreme uključen u pomoć evrozoni i ima direktnu svop liniju kojom ECB obezbeđuje dolare kada su joj potrebni, a SAD daje i ključnu podršku preko MMF-a čiji je glavni finansijer. Da i sama Amerika nije u sličnom finansijskom kuršlusu mislim da bi bila i direktno uključena u operaciju spasavanja evrozone i kupovala grčke i portugalske obveznice.

Zemlje nisu firme i ne takmiče se u takvom smislu. Istu grešku je napravio i Boža Đelić kad je 2008. izjavljivao da svetska kriza može biti naša šansa. To je razmišljanje menadžera a ne ekonomiste. Kada je Coca-Cola u krizi, to je šansa za Pepsi. Ali kada su Hrvatska ili Mađarska u krizi, to nije šansa nego problem za Srbiju. Kada je Evropa u krizi, to je veliki problem za Ameriku, Kinu i sve ostale.

Mafija ili država

Žižek

Ovo je sjajno rekao:

Horor komunizma, staljinizma, nije u tome što loši ljudi rade loše stvari - to je uvijek tako. Nego u tome što ljudi rade grozne stvari misleći da rade nešto sjajno i veliko.

Šteta je samo što ne shvata i logični nastavak svoje propozicije:

Tragedija intervencionizma, kejnzijanizma, socijal-demokratije i drugih vidova razvodnjenog komuniizma nije u tome što loši ljudi rade loše stvari. Nego u tome što ljudi rade štetne stvari misleći da rade nešto korisno.

Regulacija vode

EU birokrate stale su na put još jednom zlu. Posle obimnih istraživanja i nekoliko sastanaka na najvišem naučnom nivou, zaključeno je da voda ipak ne sprečava dehidraciju.

Nauka je brzo našla put do zakonodavstva i EU komisija je ove nedelje usvojila regulaciju koja proizvođačima flaširane vode zabranjuje da tvrde da vas njeno konzumiranje štiti od dehidriranja. Propisana kazna je do dve godine zatvora.

Srbija bi, ako joj je stalo do evropskih integracija, pod hitno morala da sledi ovaj primer i usvoji slično pravilo. Jer tako se radi u EU.

Pravosuđe u Srbiji

B92:

Veće sudije Vidojković je 2008. oslobodilo petoricu Miloševićevih saradnika optužbi za teške telesne povrede Lukoviću i Sokoloviću, a tužba protiv Miloševića je odbijena. 

Naredne godine Okružni sud je ukinuo rešenje, a tadašnji Opštinski sud pre ponovnog odlučivanja obustavio je postupak po tužbi Lukovića, koji je u međuvremenu preminuo. 

I ovo rešenje ukinuo je Okružni sud, ali je veće sudije Vidojković ponovo donelo identično rešenje. 

Posle ponavljanja žalbe Apelacioni sud je, tri dana pre nastupanja apsolutne zastarelosti, potvrdio rešenje prvostepenog suda, da bi nakon toga Osnovni sud obustavio postupak i u odnosu na oštećenog Sokolovića. Apelacioni sud u Beogradu poništio je to rešenje. 

Sve u svemu, meni ništa nije jasno šta se događa. Ovo je iz mog posta od pre tri godine:

To do danas ostaje jedan od najjezivijih prizora koje sam video uživo - čovek prebijen leži na zemlji, nekako uspeva da sedne, krv mu lipti iz nosa, ušiju, a jedan od Markovih gorila se zaleće nekih desetak metara sa leđa i šutira ga u glavu. Ja sam mislio da ga je ubio.

Ovde je i komentar Marka Miloševića, ekskluzivno za Njuz.net:

Marko Milošević, sin nekadašnjeg predsednika Srbije i SR Jugoslavije Slobodana Miloševića, izjavio je danas, nakon što je juče oslobođen optužbe za nanošenje teških telesnih povreda otporašu Nebojši Sokoloviću, da je zadovoljan što se reforma pravosuđa u Srbiji pokazala kao uspešna.