1. Jedan (i možda najmanje važan) problem je vezan za BDP - koji tačno BDP se uzima kao imenilac?
2. Koji kurs se koristi za računanje javnog duga u dinarima? Alternativno, koji kurs se koristi za računanje BDP u evrima? Koliko puta se uopšte računa odnos javni dug/BDP - svakog meseca, svakog dana, samo na kraju godine?
3. Kakav je tretman izdatih garancija javnim preduzećima?
Postojeća metodologija u obzir uzima sve izdate garancije kao da će u potpunosti biti plaćene iz budžeta. U mnogim slučajevima (garancije Železnicama i JAT-u, na primer), to će skoro sigurno tako i biti. Kod nekih drugih (garancije za dil sa Fijatom, na primer), to verovatno neće biti tako. Trebalo bi, po mom mišljenju, uvesti neki sistem rejtinga za naša javna preduzeća.
4. Veliko pitanje je tretman osiguranja depozita u bankama (devizne i dinarske štednje).
Toga uopšte nema "u knjigama". Postoji neki fond koji se kao puni iz neke naknade na depozite, ali... Evo ga citat iz Izveštaja Agencije za osiguranje depozita (strana 21), pa zaključite sami:
Максимални потенцијални ризик у висини осигураног износа депозита на крају 2010. године био је 747,56 милијарди динара или 7,09 милијарди ЕУР. Средствима Фонда за осигурање депозита покривено је 1,98% укупних обавеза за исплату осигураног износа депозита.
Ne morate biti finansijski genije pa da zaključite da 2% i nije neko osiguranje. Međutim, po članu 4. Zakona o osiguranju depozita, država će morati da pokrije nedostajuća sredstva. Vrlo jasno piše:
Za obaveze iz stava 1. ovog člana jemči Republika Srbija.
5. Kako uopšte tretirati lokalni nivo?
Sada se javni dug lokalnog nivoa uzima u obzir, ali je njegov obuhvat veoma loš. Međutim, čak i da je obuhvat dobar, meni nije očigledno da sav dug lokalnog nivoa treba uopšte uzeti u obzir.
Radi se o tome da je, koliko ja znam, bankrot lokalne samouprave kod nas potpuno neregulisana stvar. Takođe, koliko ja znam, ne postoji blanko eksplicitna garancija Republike Srbije. Dakle, banke mogu da primene jedan od tri načina kreditiranja opština: (1) Uz garanciju opštine i kontragaranciju Republike. Jasno je da ovo treba računati u javni dug. Da li u punom iznosu, po meni mora da zavisi od procenjene kreditne sposobnosti opštine, kao i kod kredita republičkim javnim preduzećima. (2) Uz garanciju opštine i hipoteku na neku opštinsku imovinu, recimo neko zemljište. Ja ne vidim zašto bi se ovo računalo u javni dug - ako opština ne plati, banka preuzima zemljište i to je to. (3) Samo uz garanciju opštine. Ovo je najproblematičniji slučaj. Sa jedne strane, kao što rekoh, mislim da ne postoji eksplicitna garancija državnog budžeta. Sa druge strane, ako je gradonačelnik iz "prave" stranke, ja verujem da bi mu dali pare. Kako to kvantifikovati, ne znam.
6. Šta sa "privatno-javnim partnerstvima"?
Ovo će tek biti bitno. Dakle, ako Vlada da nekome koncesiju za izgradnju autoputa Beograd - Čačak, ali ugovor, između ostalog, sadrži odredbu tipa "ukoliko prihod kocesionara bude niži od onog predviđenog planom, Republika Srbija će koncesionaru isplatiti razliku". Sasvim je očigledno da je neki potencijalni javni dug "stvoren", ali koliko tačno? Recimo da plan predviđa prihod od 40 miliona evra u prvoj (od 30) godina koncesije i rast od 3% godišnje nakon toga. Recimo da i da je prve godine ostvaren prihod od 30 miliona evra. Kolika je potencijalna obaveza Republike Srbije? Zavisi od mnogo stvari - predviđene stope rasta, diskontne stope, planiranog porasta cene drumarine i reakcije tražnje na promenu cene... Nešto mora da se "stavi u knjige", ali šta tačno, uopšte nije očigledno. Šta tek raditi ako ugovor sadrži odredbu tipa "ugovor o koncesiji može da se raskine na zahtev koncesionara u kom slučaju Republika Srbija ima obavezu da nadoknadi uložena sredstva"?
Dakle, jasno je da PPP-jevi mogu da smanje rast javnog duga, jer država umesto da se zaduži za celu vrednost projekta "samo" garantuje jedan deo, ali sa druge strane veliko je pitanje kako tačno obračunati i tretirati tu garanciju. Pretpostavljam da se neki odgovori kriju u ovom dokumentu Eurostata. Takođe, pogledajte An example of creative accounting in public sector: The private financing of infrastructures in Spain. Koga ove i slične stvari baš, baš zanimaju, može da pogleda Eurostatov "Manual on Government Deficit and Debt". Upozorenje - ima preko 300 strana.
Sve u svemu, pitanje merenja javnog duga je daleko od trivijalnog, kako na prvi pogled može da izgleda. A čak nisam ni pomenuo pitanje svopova i sličnih finansijskih instrumenata.
2. Koji kurs se koristi za računanje javnog duga u dinarima? Alternativno, koji kurs se koristi za računanje BDP u evrima? Koliko puta se uopšte računa odnos javni dug/BDP - svakog meseca, svakog dana, samo na kraju godine?
3. Kakav je tretman izdatih garancija javnim preduzećima?
Postojeća metodologija u obzir uzima sve izdate garancije kao da će u potpunosti biti plaćene iz budžeta. U mnogim slučajevima (garancije Železnicama i JAT-u, na primer), to će skoro sigurno tako i biti. Kod nekih drugih (garancije za dil sa Fijatom, na primer), to verovatno neće biti tako. Trebalo bi, po mom mišljenju, uvesti neki sistem rejtinga za naša javna preduzeća.
4. Veliko pitanje je tretman osiguranja depozita u bankama (devizne i dinarske štednje).
Toga uopšte nema "u knjigama". Postoji neki fond koji se kao puni iz neke naknade na depozite, ali... Evo ga citat iz Izveštaja Agencije za osiguranje depozita (strana 21), pa zaključite sami:
Максимални потенцијални ризик у висини осигураног износа депозита на крају 2010. године био је 747,56 милијарди динара или 7,09 милијарди ЕУР. Средствима Фонда за осигурање депозита покривено је 1,98% укупних обавеза за исплату осигураног износа депозита.
Ne morate biti finansijski genije pa da zaključite da 2% i nije neko osiguranje. Međutim, po članu 4. Zakona o osiguranju depozita, država će morati da pokrije nedostajuća sredstva. Vrlo jasno piše:
Za obaveze iz stava 1. ovog člana jemči Republika Srbija.
5. Kako uopšte tretirati lokalni nivo?
Sada se javni dug lokalnog nivoa uzima u obzir, ali je njegov obuhvat veoma loš. Međutim, čak i da je obuhvat dobar, meni nije očigledno da sav dug lokalnog nivoa treba uopšte uzeti u obzir.
Radi se o tome da je, koliko ja znam, bankrot lokalne samouprave kod nas potpuno neregulisana stvar. Takođe, koliko ja znam, ne postoji blanko eksplicitna garancija Republike Srbije. Dakle, banke mogu da primene jedan od tri načina kreditiranja opština: (1) Uz garanciju opštine i kontragaranciju Republike. Jasno je da ovo treba računati u javni dug. Da li u punom iznosu, po meni mora da zavisi od procenjene kreditne sposobnosti opštine, kao i kod kredita republičkim javnim preduzećima. (2) Uz garanciju opštine i hipoteku na neku opštinsku imovinu, recimo neko zemljište. Ja ne vidim zašto bi se ovo računalo u javni dug - ako opština ne plati, banka preuzima zemljište i to je to. (3) Samo uz garanciju opštine. Ovo je najproblematičniji slučaj. Sa jedne strane, kao što rekoh, mislim da ne postoji eksplicitna garancija državnog budžeta. Sa druge strane, ako je gradonačelnik iz "prave" stranke, ja verujem da bi mu dali pare. Kako to kvantifikovati, ne znam.
6. Šta sa "privatno-javnim partnerstvima"?
Ovo će tek biti bitno. Dakle, ako Vlada da nekome koncesiju za izgradnju autoputa Beograd - Čačak, ali ugovor, između ostalog, sadrži odredbu tipa "ukoliko prihod kocesionara bude niži od onog predviđenog planom, Republika Srbija će koncesionaru isplatiti razliku". Sasvim je očigledno da je neki potencijalni javni dug "stvoren", ali koliko tačno? Recimo da plan predviđa prihod od 40 miliona evra u prvoj (od 30) godina koncesije i rast od 3% godišnje nakon toga. Recimo da i da je prve godine ostvaren prihod od 30 miliona evra. Kolika je potencijalna obaveza Republike Srbije? Zavisi od mnogo stvari - predviđene stope rasta, diskontne stope, planiranog porasta cene drumarine i reakcije tražnje na promenu cene... Nešto mora da se "stavi u knjige", ali šta tačno, uopšte nije očigledno. Šta tek raditi ako ugovor sadrži odredbu tipa "ugovor o koncesiji može da se raskine na zahtev koncesionara u kom slučaju Republika Srbija ima obavezu da nadoknadi uložena sredstva"?
Dakle, jasno je da PPP-jevi mogu da smanje rast javnog duga, jer država umesto da se zaduži za celu vrednost projekta "samo" garantuje jedan deo, ali sa druge strane veliko je pitanje kako tačno obračunati i tretirati tu garanciju. Pretpostavljam da se neki odgovori kriju u ovom dokumentu Eurostata. Takođe, pogledajte An example of creative accounting in public sector: The private financing of infrastructures in Spain. Koga ove i slične stvari baš, baš zanimaju, može da pogleda Eurostatov "Manual on Government Deficit and Debt". Upozorenje - ima preko 300 strana.
Sve u svemu, pitanje merenja javnog duga je daleko od trivijalnog, kako na prvi pogled može da izgleda. A čak nisam ni pomenuo pitanje svopova i sličnih finansijskih instrumenata.
9 comments:
Po osnovu dotiranja penzionog fonda mi de facto imamo javni dug koji je gotovo 15% BDP.
Mnogo vise... Naravno, pitanje je kako bi ga racunao.
U najgorem slucaju, racunica kaze da ako je kamata na postojecih 45%BDP javnog duga oko 50 mlrd dinara, onda dotacija PIO fondu koja je oko 230 mlrd dinara, iznosi BAS, BAS mnogo. :)
Naravno, sustina je u tome sto to formalno gledano nema status javnog duga. Makar teorijski, drzava moze da kaze "od sutra su penzije 50% nize".
Ako je veći deo uprave top-down, onda se i obaveze prelivaju down-top.
Marko,
Nije to samo teorija. Država stvarno, u bilo kom trenutku može da kaže: nemamo toliko para, nećemo više iz budžeta izdvajati za dotiranje penzija, a PIO, koliko sakupi u određenom mesecu, toliko neka i podeli. Ako se ne varam, u BiH je baš takva situacija. Ja se nadam da će i kod nas država, u okviru reforme penzionog sistema, ukinuti ili bar ograničiti (plafonirati ili slično) svoja izdvajanja iz budžeta za subvencioniranje penzija. Za to ide 40% budžeta, pa ako se govori o budžetskoj štednji, nema važnijeg zadatka nego da se izdaci, ne za penzije (demagogija!!!) nego za SUBVENCIONIRANJE svih, i velikih i malih, penzija, smanjuju.
Lighthouse,
Naravno da moze. Ali, imajuci u vidu da penzioneri i "ubrzo penzioneri" cine dobrih 40% glasackog tela, to nece da se desi.
U izvesnom smislu, drzavi je lakse da prestane da servisira "pravi" javni dug nego da smanji penzije.
U normalnoj drzavi penzioni fondovi imaju gomilu drzavnih obveznica, pa se donekle zna koliko milijardi eura drzava duguje za penzije. Ako integralimo obaveze drzave za penzije svih zaposlenih (buducih penzionera) po godinama staza i svih sadasnjih penzionera, videli bismo da drzava Srbija duguje najmanje nekoliko desetina milijardi eura penzionom "fondu", verovatno i celih 100 milijardi. Imovina penzionog fonda iz koje te obaveze treba da se isplate ne postoji. Oni koji misle da Srbija nece bankrotirati (eufemizam: fiskalna pozicija nije odrziva) u narednih nekoliko godina obicno zaboravljaju da uracunaju taj dug.
Restruktuiranje penzija u smislu od "sutra su 50% nize" je isto kao i restruktuiranje obveznica tipa "dobicete 50% ulozenog". To je na isti nacin bankrot, iz ugla imaoca obveznice i onog ko je uplacivao 40 godina u fond.
@Aleksandar
Nikako ne mozemo da uracunamo samo dotiranje penzionog fonda iz budzeta, vec konsolidovan iznos kao celokupan iznos uplata u penzioni fond, doduse umanjen za dobrovoljne doprinose. Sto je verovatno izmedju 99.9% i 100% prihoda PIO, verovatno blize vecem broju, jer koliko znam svi uplacuju samo obavezni deo (sto je prakticno isto sto i drzavni porez, jer cim to ljudi ne dozivljavaju kao ulaganje, vec kao harac, velika je sansa da ce ga izbegavati).
Naravno da je jako teško izračunati dug koji dospeva prema penzionerima. Postoje neke grube računice a meni lično najbliža koja kaže da ako je sad prosečna penzija 200 evra puta 12 meseci puta 1,7 miliona penzionera*16,5 godina prosečnog uživanja penzija=63,6 milijardi evra. Naravno ovo je teška aproksimacija,jer ni penzioneri nisu statična struktura,a bar u srbiji jasan je trend apsolutnog povećanja broja penzionera. Ali ova računica ima drugi potencijal a to je da jednog dana neko pametan kaže ajmo sad svi da štedimo privatne penzije a ovaj zajednički kazan da rasformiramo. Onda bi se moglo ugrubo reći da je ovoliki ukupan dug poreskih obveznika prema penzionerima,iako će se taj broj menjati i njihova struktura,ali recimo donesimo plan po kome ćemo u narednih 16 godina izdvajati po 4 milijarde evra budžetskih sredstava,a ukinimo doprinose i PIO i RZZO-u(nek svak plaća i svoje zdr. osiguranje ima ljudi koji se decenijama naplaćaše ovih poreza a lekaru nisu otišli ni jednom,al su zato naplaćali se računa koji je npr neki 40+ godina državni apartčik napravio kad je od sebe lošim stilom života napravio npr dijabetičara).
Ja čak nemam problema ni da se kaže iz budžeta će se najpre izdvajati sredstva za penzije pa tek onda za sve drugo,al onda se mora ne samo minimalizovati sva administracija već i uspostaviti najače moguće ograničenje da budžet apsolutno svake godine bude izbalansiran,pod npr ustavnom pretnjom da svaka vlada koja to ne učini automatski gubi mandat.
Takođe je moguće i u cilju rezanja troškova reći da,pošto je ovde prosečan radni vek do odlaska u penziju 25 godina,da se sve penzije referišu u odnosu na pun radni staž od 40 godina,što bi bilo manje nepopularno u odnosu na apsolutno smanjivanje penzija,a vala silnu ,,beneficirani radni staž" ex-yu-penzionu birokratiju doveli na zasluženi nivo penzija
U vezi sa ovim predugim komentarom koji sam postovao-zašto je ovo jedna od najbitnijih stvari za budući ekonomski rast ove zemlje. Nema goreg poreza od poreza na rad(što doprinosi PIO i RZZO de facto jesu). Kod iole ,,većih" plata,npr preko 500 evra ovaj porez je 50 posto. Kad se tih 50 posto neto plate pomnoži sa 0,85 (prosečan PDV u Srbiji) ispadne da neko kome poslodavac da npr 1000 evra bruto plate ima efektivnu kupovnu moć od 425 evra. Mislim da je to skandalozno,a nije mi jasno kako silni kejnzijanci u Vladi i oko nje ne primećuju ono što je za njih sveti gral-potencijalni rast privatne potrošnje. Takođe mislim da ljudi iako ne razmišljaju na ovakav način kao ja intuitivno osećaju,a u maloj i siromašnoj zemlji koja uz to ima jako lošu kulturu rada inače,ovo je potencijalno rešenje za sve naše probleme. Naravno treba podsticati ljude i da štede,ali mislim da sa ovakvom kupovnom moći i nultim porezom na štednju bi to bila stvar koja bi se rešila sama od sebe
Još samo jedna stvar. Deluje kao offtopic a u stvari mi deluje kao sastavni deo svake teme,Markove prve 2 stavke u ovom postu su me podsetile na to. Tek sad uviđam mudrost rečenice kad neko kaže ,,ta i ta tema je relativizovana".Ljudi su jako skloni mešanju relativnih i apsolutnih pojmova ne samo u ekonomiji nego uopšte,kako kome i kad odgovara. Kad su u srednjem veku vladari naplaćivali poreze u apsolutnom iznosu(po kući,po starešini porodice) moglo se čak desiti da neki iole empatičan a sposoban vladar održi višedecenijski mir u nekoj velikoj zemlji,što je za moderno društvo 19 i 20 veka pojam,jer nije prošla i jedna decenija a da nije bilo nekog velikog sukoba. Zašto,zato što su porez tada bili u apsolutnom iznosu a i u relativnom iznosu mali,a zauzvrat taj zavisni seljak imao je punu zaštitu svojih negativnih prava-života i imovine od raznoraznih napada. Danas kad imovinu a i život napada najviše država uspostavio se i pravni okvir da pljačka bude ne samo legalna nego i golema. Piter Šif je jednom cinično primetio,da pošto on plaća 50 posto porez na prihod u USA a robovi u toj zemlji su tipično plaćali robovlasnicima 25 posto,da bi on voleo da bude uzdignut na nivo roba
Post a Comment