Pages

09 December 2011

Ko je kriv?

Do sada uspevam da razaznam tri različite verzije nastanka krize u Evrozoni. Zajedničko za sve su neke osnovne stvari koje su ekonomisti od Friedmana do Krugmana znali pre osnivanja evra -- da evrozona očigledno nije optimalni valutni prostor, da je previše raznolika za zajedničku valutu, da je evro zbog toga pre svega politički a ne ekonomski projekat. Ali kad se govori o konkretnom scenariju ili traži neposredni krivac, verzije su različite. Prve dve, ideološki suprotstavljene su prisutnije u medijima i kod raznih analitičara; treća za koju mislim da je najbolja i najvažnija nije nepoznata ali je zapostavljena.

Prva svu krivicu baca na neodgovornost zemalja koje su u dugovima. Lenji Grci su živeli na kreditima i svojom fiskalnom neodgovornošću doveli celu evrozonu u opasnost. Ova verzija je trivijalno tačna, ali je nepotpuna. Dobra je jer naglašava da je kriza evrozone kriza državnog duga, a da se to prenelo na krizu evra kao valute je sticaj političkih okolnosti. Nepotpuna je, jer ne kaže ništa o onima koji su kupovali toliki dug, ili još bolje, o sistemu koji je kupovinu tolikog lošeg duga ohrabrivao.

U drugoj verziji, koja se može se naći u Economistu ili kod ovog uvaženog analitičara, krizu su nekako izazvali neuravnoteženi platni bilansi. Ovo je jako čudna verzija. Prema njoj, dug je nastao usled nagomilavanja budžetskig deficita, a budžetski deficiti su posledica trgovinskih deficita. Evo šta kaže Kevin Drum:
And current account deficits always produce either matching government debt (i.e., budget deficits) or matching private debt.

Deficit tekućeg računa proizvodi budžetski deficit? Nije mi jasno kako oni to zamišljaju. Budžetski deficit i državno zaduživanje nisu zavisne varijable, nego suverene političke odluke. Može deficit budžeta u kriznoj godini biti veći od planiranog (ili u dobroj godini manji), ali nije država tokom godina i decenija nemoćna po pitanju duga i deficita. Dugovi država nastaju usled sukcesivnih budžetskih deficita; a budžetski deficiti nastaju odlukama vlada.

Tačno je da između budžetskog deficita i bilansa tekućeg računa postoji veza, ali uzročnost jasno ide od budžetskog deficita ka tekućem računu. Jer o budžetskom deficitu, prihodima i rashodima budžeta, odlučuje vlada. Tekući račun je posledica više stvari, među kojima je i budžetski deficit.

Ali da bi uklonili državu iz jednačine, ova grupa analitičara pribegava izvrtanju ove uzročnosti. Tako ispada da su grčki ili španski državni dug narasli jer su Grci i Španci mnogo uvozili. Ustvari, državni dugovi (budžetski deficiti) ovih zemalja su jedan od uzroka njihovih velikih uvoza.

Treća verzija na krizu evrozone gleda slično kao na krizu iz 2008. Za obe je ključna regulacija iz Bazela. Dok je kod prve finansijske krize, u kombinaciji sa drugim državnim politikama, regulacija podsticala banke na sekjuritizaciju kredita i držanje hipotekarnih obveznica, kod evropske krize bazelska regulacija je gurala banke u kupovinu državnog duga. Bazelska pravila su grčke, portugalske i druge državne obveznice OECD zemalja tretirale kao bezrizične. To znači da vam nije bio potreban dodatni kapital da biste kupili grčku obveznicu. Kada položite novac na tekući račun, banka ne može odmah da od toga novca da kredit nekoj firmi -- za tako nešto je banci potrebno da obezbedi dodatni kapital, kojim će garantovati vaš depozit. Ali je banka mogla vaš novac direktno uložiti u grčki dug. Takav su režim regulatori smislili. Državni dug, kao i hipotekarne obveznice ranije, je sistematski favorizovan.

Dodajte na to univerzalno državno garantovanje depozita i druge implicitne garancije bankarskom sistemu i imate simbiozu države i finansijskog sistema. Korak po korak, banke su pristajale na sve veću regulaciju, oslobađajući sebe najvažnijeg dela bankarskog posla -- sagledavanja rizika. Analiza rizika se u finansijskom sistemu svela na zadovoljavanje regulatornih kriterijuma. Suštinskim rizikom se bave regulatori; banke se bave formalnim zadovoljavanjem regulacija.

Samo tako je moguće da su kamate na dug grčki dug bile skoro na nivou nemačkog. Fiskalna neodgovornost Grčke i drugih zemalja je samo preduslov. Za krizu je bilo potrebno i da neko taj dug kupuje, a kupovale su ga banke širom Evrope po kamatama trivijalno većim od engleskih ili nemačkih. Kriza evrozone je kriza fiskalne neodgovornosti u današnjem režimu državno-finansijske simbioze.

13 comments:

Raša said...

Pravo u srédu. :) Svaka čast, Slaviša.

Срђан said...

€? Rizik? Masna gibanica zvana €? Otkud bankama?

Speaker said...

Slaviša, izvinjavam se, ali ja bih rekao da to o čemu vi pričate, iako vrlo korisno u džungli laži i manipulacija, nije uzrok, već samo delimično pojašnjenje konkretnog mehanizma nastanka krize. Uzrok je krajnje jednostavan, socijalističko-ljudskopravaška ideologija koja rezultira životom iznad mogućnosti. Drugim rečima, na prvom mestu, skup socijalni sistem koji promoviše parazitizam. Na drugom, ogromna država, koja troši pare neproduktivno i razbacuje ih na gluposti. Ove dve stvari su okvir, koji ima za posledicu da u Evropi, u vremenu koje tome nimalo nije naklonjeno, jer dve trećine sveta nisu politički sprečene da budu konkurencija Evropi, novac zarađuje nešto malo vbiše od trećine ljudi, to jest, da svaki produktivni zaposleni nosi po jednog parazita i po jednog birokratu na leđima, sve u ime "ljudskih prava". A za tu socijalističko-birokratsku piramidalnu shemu, idealan je frakcionalni bankarski sistem koji produkuje lažne pare, i tržišta papira od vrednosti koja, u pokušaju da izbegnu hipertrofiranu regulaciju i naizgled "razmažu rizik" do nepostojanja, posežu za sve egzotičnijim i sve netransparentnijim mehanizmima, odnosno, jednom rečju tržište na kome je socijaldemagoška država aktivno sarađivala sa oportunistima i kolaborantima iz redova krupnog, naročito finansijkog biznisa, na efikasnom maskiranju prave vrednosti nekih osnovnih tržišnih parametara, i efektivnoj pljački stanovništva. Kriza je samo naterala tržišta da počnu da realno evaluiraju evropske ekonomije i njihovu perspektivu, jer je najednom postalo jasno da nikakav politički ili vojni čarobni štapić nema šanse da plati dugove nagomilane decenijskim trošenjem iznad mogućnosti, pa je kelner došao, izvadio olovčicu iz džepa, i sad znamo tačno na čemu smo :)) Jedino što u tvrdom, nemačko-francuskom jezgru socijalizma oni koji vode igru jednostavno ne smeju da to objave stanovništvu (otuda budalaštine koje pišu u "Ekonomistu", i još mnogo gore budalaštine raznih drugih apologeta državnog socijalizma i ljudskopravaštva, pa su sad genijalno smislili da se zabarikadiraju u svoj mali socijalistički raj, federalizuju milom ili silom sve što se federalizovati može, i jedini je problem što to može da im kupi od dve do maksimalno pet-šest godina, a onda neće doći keša, već policija i egzekutori, da im popišu sve što imaju, i da ih, opcionalno, oteraju u dužničko ropstvo... :))))

MMiillaann said...

Offtopic al sad kad je već Speaker spomenuo- kako ekonomisti brane frakcionalni bankarski sistem,koji su im argumenti,ako neko može da mi kaže bio bi mu zahvalan. Mislim matematika ne laže sama činjenica da u takvom sistemu količina novca ne konvergira konačnoj vrednosti govori da je sistem inherentno nestabilan

Slaviša Tasić said...

Frakcionalni sistem sam po sebi ne stvara rastuću ponudu novca. Novac štampa centralna banka, ali to je druga stvar. Možeš imati frakcionalni sistem sa ili bez CB, to su odvojena pitanja.

Odbrana frakcionalnog sistma je da je to prirodna stvar, to banke spontano rade, daju tvoj depozit (uz tvoj implicitni pristanak) nekom drugom na zajam. Ustvari je potrebna specijalna intervencija da se to zabrani, da neki centralni autoritet uvede 100% obaveznu rezervu.

Možda je bolje pitati šta je odbrana centralne banke. Ekonomisti se odavno ne bave suštinskim pitanjima tako da i nema nekog savremenog odgovora, to se uzuma zdravo za gotovo. Postoji samo klasična Bagehotova odbrana, da je centralna banka lender of last resort, kao tu je da pozajmljuje novac kada druge banke dospeju u krizu likvidnosti.

Speaker said...

Možda sam se kao laik loše izrazio, kada sam usput spomenuo frakcionalni sistem, nisam mislio na to da je taj sistem sam po sebi i pod svim uslovima loš, već da je kombinacija i koluzija takvog sistema sa socijalističkim vladama i njihovom tendencijom da troše iznad mogućnosti i kreiraju ogrmne budžetske deficite bez obzira na fazu ciklusa, jako pogodna za "maskiranje" stvarnog stanja na tržištu i stvaranje nepregledne situacije, odnosno dve opasne iluzije koje vode ka neadekvatnim tržišnim odlukama i pogrešmom investiranju: one o preobilju kredita na tržištu i one o perspektivi kontinualnog rasta koji će "ispeglati" i pozlatiti sve "malinvestmente" :)) Ali još uvek imam utisak da je u pozadini evropske krize na prvom mestu društveni model, okrenut naopačke, gde fiktivna "prava" i sumanute političke odluke dolaze ispred efikasnosti, konkurentnosti i profita, te da su, najprostije rečeno, sve evropske zemlje, uključujući i Nemačku ili Skandinaviju, živele iznad svojih mogućnosti i trošile pare na gluposti, poput nezasluženog podizanja standarda parazita i održavanja ogromne i neefikasne birokratske mašinerije, samo što su neke od njih, shodno svom kulturnom obrascu i tradiciji, to plaćale u realnoj valuti usporenog rasta i dugoročne stagnacije, a evro je onim drugima omogućio da pozajmljuju ogromne sume pod istim uslovima, i kratko vreme održavaju iluziju rasta i prosperiteta. Jasno je i ko je najviše profitirao iz cele piramidalne šeme, s jedne strane, naravno, klasa političkih demagoga i levičarskih pseudointelektualaccakoja već nekoliko decenija sistematski uništava ovaj kontinent, a s druge, oni delovi krupnog kapitala koji su te ljude podržavali i još uvek podržavaju u potkopavanju temelja evropske ekonomije i društva, naravno, ne za lepe oči. Plaćaće uglavnom idioti koji su im poverovali da ima leba bez motike, i da je takav "leba" njihovo neotuđivo "ljudsko pravo", što je, naravno, i pravedno, ali, s obzirom da će razmere kolapsa biti takve da će malo ko da se izvuče ili profitira, i da će dotaći sve, onda bi, rekao bi siroti, stari Speaker, :) mogli da plate i ti krivci, od obe fele, u najsigurnijoj valuti, vlastitim nogicama koje će se praćakati na vešalima :)))) Grešim li, Slaviša, i u čemu? :)

Slaviša Tasić said...

Speaker,

Ne grešite ali u suštini govorite o ovoj prvoj verziji koju sam pomenuo. A po meni to je neophodan uslov ali nije dovoljan. Za krizu je potrebno da neko taj dug i kupuje. Zašto se Srbija ne zaduži do 160% GDP? Zato što čim makne iznad 40% postaje rizična, kamate skaču i niko im ne pozajmljuje. Kako je onda Grčka mogla? Tako što su regulatori rekli bankarima pustite vi rizik, mi ćemo da brinemo o tome, vi samo radite šta vam kažemo. I onda su uveli regulatorne podsticaje za kupovinu državnog duga "boljih" dražava, što je uključivalo i PIGS.

Vaše pitanje je zašto su se zaduživali i sa odgovorom se slažem, nema tu sumnje. Ali važno je i pitanje kako je moguće da je privatni sektor to pratio. Jer Grčka nije dužna MMF-u i drugim državama kao što je bila SFRJ, nego privatnom sektoru. I tu mislim da je odgovor na to ova erozija samostalnosti banaka, prepuštanje analize rizika regulatorima.

Bankama to nije smetalo a ne vidim da se od nove regulacije brane ni sada. Sve što traže je da im neko pokrije dugove i da se ECB uključi štampanjem. One su za nastvak simbioze sa državom, jer to je udobna pozicija.

Speaker said...

Ne, mislim da mislimo skoro isto, samo vi to, naravno, mnogo jasnije kažete, :) zato ja one koji su taj bolesni politički i regulatorni okvir postavili smatram glavnim krivcima, ali šta mislite zašto, kada govorim o bankama (ali ne samo o bankama, već i o značajnom delu krupnog kapitala i u Evropi i u Americi - mada tu postoji izvesna razlika, pri sličnoj prirodi sistema, u SAD se pare ipak značajno konstruktivnije koriste, barem za mene, koji, za razliku od Ivana i drugih obožavatelja Rona Pola, iako se ne slažem sa opsegom, stilom i ciljevima poslednjih nekoliko vojnih intervencija, ipak smatram da je umereni intervencionizam za SAD dugoročno pametnija i indirektno profitabilnija strategija od izolacionizma i pacifizma :) ), koristim, složićete se, prilično jake izraze "kolaboracionizam" i "koluzija", i zašto mislim da i jedni i drugi treba da vise, jer se radi o onome što bi se, u nekim drugim kontekstima, bez ikakve sumnje nazvalo "organizovanim zločinom"? :) Poenta je u tome što mene ne zanimaju toliko konkretni ekonomski i regulatorni mehanizmi (gde, sasvim sigurno grešim, jer đavo je u detaljima :) ), niti o njima znam dovoljno da mogu da ih kompetentno analiziram (iako, družeći se sa vama, momci, iz primordijalnih dubina onoga što se u okeanima i morima naziva "afotička zona", :)) polako ulazim u područja gde neka mutna fotosinteza još i može da se povremeno otaljava :) ), već jasna identifikacija njihovog ideološkog, socijalnog i političkog korena, jer je u ovom, po meni, duboko degenerisanom i arhaičnom svetu, u kome su floskule političkih demagoga nadređene objektivnim ekonomskim parametrima, najkraći put ka promenama nažalost nije trezvena ekonomska analiza komparativnih prednosti i nedostataka i borba raznih koncepcija na slobodnom tržištu, već neka aproksimativna simplifikacija istine koja potom služi kao jezgro reformskog političkog programa, koji će uz bezbrojne kompromise sa raznim vrstama lopova, parazita i idiota možda pomeriti stvari za deset ili petnaest procenata unapred od mogućih osamdeset i nasušno potrebnih pedeset :)))

Slaviša Tasić said...

onda je to to, osim možda male razlike kod motiva. ja mislim da planerski konstruktivizam igra još veću ulogu od parazitizma, tako da se ne radi toliko o organizovanom zločinu koliko o iluziji planera da mogu usrećiti svet. ovi koji žive na deficitima su paraziti, to je jasno; među banksterima ima profitera koji sve to razumeju ali im odgovara; ali barem isti toliki problem su i ovi koji su smišljali bazelska pravila, kao i ovih 99% ekonomista ili političara koji takve regulacije (i monopol centralne banke i mnogo šta drugo) podržava. ne iz ličnih interesa kao paraziti i profiteri, nego iz najboljih namera i planerskih iluzija ili iz neznanja i intelektualnog konformizma. ili nešto između.

Darko Jus said...

Slazem se i ovog puta. Mislim ipak da druga verzija ima svoje: do 2007. godine su Grci finansirali trgovinski deficit preko kredita koje su dobijali recimo od Nemacke. Finansiska kriza je od jednom zaustavila davanje tih kredita i to je bio razlog za Grcku vladu da umesto (privatnih kredita iz) Nemacke sama nastavi da finansira trgovinski deficit. Da nije bilo trgovinskog deficita, Grcka vlada se nebi zaduzila u istoj meri. Naravno potpuno se slazem da su to bile suverene politicke odluke (!) ... ali ipak postoji ta veza. Bravo za trecu verziju!

elCoyote said...

@Speaker
Umesto vešanja bolje je primeniti Francuski metod i njihov odgovor na krzu koju su imali sa Assignats.
Giljotine......
Efektnije je, žrtva(bankar) se manje muči i poruka ostalima je jasna.

MMiillaann said...

Slavisa,
Frakcionalni bankarski sitem je prirodna stvar? Cekaj aj sad zamislimo situaciju u kojoj je zlatni standard monetarni sistem,a u kome ne cirkulisu papirne monete vec zlatni novac. Kako bi onda banke vrsile tu vrstu operacija-zlato na tekucim racunima u kredite,kad bi im u nekom trenutku zafalilo zlata za tekuce racune? Dodjite za 3 meseca kad naplatimo ratu kredita?
Takođe centralna banka nije potrebna da frakcionalni bankarski sistem povecava novcanu masu,opet ponavljam matematika ne laze sta god koji ekonomista govorio. Istina je da centralna banka ima mnogo jace instrumente da menja ponudu novca,al cb nije potreban uslov povecanja ponude novca.

Slaviša Tasić said...

Banka dobije depozit u metalu, izda priznanicu deponentu, a posle deponent tom priznanicom plati nešto nekom drugom. Te bankarske priznanice su ustvari papirni novac. Nije ga uvela država nego je nastao spontano, tržišno, dobrovoljnim transakcijama ljudi i banaka, dobrovoljnom upotrebom tih priznanica (novca) i poverenju u njih. I to je tako od najmanje 16. veka, a sporadično i mnogo ranije.

Možeš to da sprečiš tako što zabraniš bankama da izdaju priznanice i ljudima da njima posle trguju, ali onda treba da znaš da je ta zabrana državna intervencija, gušenje sistema nastalog na dobrovoljnoj osnovi.

"Takođe centralna banka nije potrebna da frakcionalni bankarski sistem povecava novcanu masu."

Odakle onda dodatni novac? Banka može da izda više ovih priznanica nego što ima para, ali će onda brzo da propadne jer će ljudi pojuriti u nju da pokupe svoje srebro i zlato. Tako da u frakcionalnom sistemu može sporadično neko da odštampa višak, ali onda on sam neminovno propada. Trajniji porast količine novca bez centralne banke je nemoguć.