Dušan Pavlović piše o troškovima i koristima ograničenja upotrebe alkohola i koristi poznati argument eksternalija:
Neumerena konzumacija stvara negativne eksternalije, što znači da troškove ne snosite samo vi, već i drugi. Drugim rečima, posledice neumerene konzumacije alkohola stvaraju društveni trošak koji pada na sve pripadnike društva koji plaćaju saobraćajno i zdravstveno osiguranje.
Jasno je da preterana upotreba alkohola, kao i opojnih droga, cigareta ili masti nije dobra po zdravlje. Ali kako to povećava ukupne troškove zdravstva? Ljudi idu kod lekara kad su bolesni i stvaraju društvu troškove lečenja bez obzira od čega su bolesni. Ako se ne razbole u 50-oj godini od alkoholizma, razboleće se u 70-oj ili 80-oj od nečeg drugog. To što će se alkoholičar u proseku razboleti ranije i živeti kraće nema nikakve veze sa troškovima njegovog lečenja.
Ako se i prosečan životni vek doda u argument, onda je čak obrnuto. Veće zdravstvene troškove tokom svog životnog veka će društvu naneti neko ko u 98-oj godini umre od teško izlečive bolesti, nego alkoholičar koji je u srednjim godinama stradao od ciroze jetre.
A ako tome dodate i druge socijalizovane troškove i beneficije, pre svega sadašnji sistem penzionog osiguranja, onda oni bi koji na ove stvari gledaju utilitarno trebalo da se zalažu za subvencionisanje alkohola i masti. Jer najjeftinije za "društvo" je da ljudi umiru odmah posle odlaska u penziju.
U zagradi, ova kolektivna kalkulacija za mene uopšte nije legitiman argument, kakav god bio njen rezultat. Takođe, eksternalije koje postoje u socijalizovanom zdravstvu bi trebalo da budu dokaz u prilog desocijalizaciji zdravstva, a ne ograničenju sloboda pojedinca radi kolektivnog ekonomskog cilja. Ali ako se socijalno zdravstvo i prihvati kao dato, zagovornici regulacije ishrane i ponašanja greše čak i onda, u sopstvenim terminima. Sa aspekta troškova, alkoholizam je samo još jedna bolest, jedan mogući uzrok smrti i po tome nije ništa drugačiji od bilo koje druge izlečive ili neizlečive bolesti. Štaviše, spada u jeftinije bolesti i ako je u nekoj korelaciji sa ukupnim troškovima lečenja tokom prosečnog životnog veka, onda ih skoro sigurno smanjuje.
Neumerena konzumacija stvara negativne eksternalije, što znači da troškove ne snosite samo vi, već i drugi. Drugim rečima, posledice neumerene konzumacije alkohola stvaraju društveni trošak koji pada na sve pripadnike društva koji plaćaju saobraćajno i zdravstveno osiguranje.
Jasno je da preterana upotreba alkohola, kao i opojnih droga, cigareta ili masti nije dobra po zdravlje. Ali kako to povećava ukupne troškove zdravstva? Ljudi idu kod lekara kad su bolesni i stvaraju društvu troškove lečenja bez obzira od čega su bolesni. Ako se ne razbole u 50-oj godini od alkoholizma, razboleće se u 70-oj ili 80-oj od nečeg drugog. To što će se alkoholičar u proseku razboleti ranije i živeti kraće nema nikakve veze sa troškovima njegovog lečenja.
Ako se i prosečan životni vek doda u argument, onda je čak obrnuto. Veće zdravstvene troškove tokom svog životnog veka će društvu naneti neko ko u 98-oj godini umre od teško izlečive bolesti, nego alkoholičar koji je u srednjim godinama stradao od ciroze jetre.
A ako tome dodate i druge socijalizovane troškove i beneficije, pre svega sadašnji sistem penzionog osiguranja, onda oni bi koji na ove stvari gledaju utilitarno trebalo da se zalažu za subvencionisanje alkohola i masti. Jer najjeftinije za "društvo" je da ljudi umiru odmah posle odlaska u penziju.
U zagradi, ova kolektivna kalkulacija za mene uopšte nije legitiman argument, kakav god bio njen rezultat. Takođe, eksternalije koje postoje u socijalizovanom zdravstvu bi trebalo da budu dokaz u prilog desocijalizaciji zdravstva, a ne ograničenju sloboda pojedinca radi kolektivnog ekonomskog cilja. Ali ako se socijalno zdravstvo i prihvati kao dato, zagovornici regulacije ishrane i ponašanja greše čak i onda, u sopstvenim terminima. Sa aspekta troškova, alkoholizam je samo još jedna bolest, jedan mogući uzrok smrti i po tome nije ništa drugačiji od bilo koje druge izlečive ili neizlečive bolesti. Štaviše, spada u jeftinije bolesti i ako je u nekoj korelaciji sa ukupnim troškovima lečenja tokom prosečnog životnog veka, onda ih skoro sigurno smanjuje.
6 comments:
Slazem se da za zdravstvo nije u pravu, ali za saobracaj verovatno jeste.
Po meni, tu se samo postavlja pitanje da li je ex ante zabrana (ili zestoko oporezivanje) alkohola bolji nacin od ex post kazne.
Pa šta su onda akcize na alkohol nego mere sprečavanje konzumiranja istog. Meni je sam pojam eksternalija onako maglovit,nekako mi deluje kao samo još jedan izgovor da se još ograniče neki proizvodi samo ne porezima već direktnim merama,radi nekog ,,višeg" kolektivnog cilja.
Što se saobraćaja tiče,naravno da je pijani vozač potencijalna opasnost,ali zar ako već treba uvesti neko ograničenje nije jednostavnije kola opremiti uređajem koji ne dozvoljava licima u alkoholisanom stanju da upale auto. Uvek je lakše nametnuti neku regulaciju proizvođačima a ne potrošačima
Delimično si u pravu. Ljudi koji umru od alkohola ranije (idealno, u 60 ili 65 godini, čim prestanu da rade) zapravo prave uštedu zdravstvenom fondu koji ne mora da finansira ostale potenecijalne bolesti koje će postati akutnije u starosti. Pravi se ušteda i u penzionom fondu, jer ne moraju da se finansiraju penzije takvih ljudi. Međutim, ne umiru nužno svi koji se razbole od alkoholom izazvane bolesti. Recimo, ciroza jetre može da podrazumeva transplataciju. Za zdravstveno osiguranje to je trošak koji je mogao da se izbegne.
Tvrdnja po kojoj je sve jedno od koliko će bolesti pojedinac bolovati, jer će se pre ili kasnije svakako razboleti od nečega, pogrešna je, jer vodi do većih troškova lečenja za pojedinca. Bolesti nisu isključive. Čovek koji nije neumereno pio, pa izbegao cirozu jetre, a onda se kasnije razboleo od raka, uštedeo je fondu za zravstveno osiguranje sredstva za transplataciju. Za razliku od njega, pojedinac koji je neumereno pio, zamenio jetru, a posle se razboleo od raka, potrošio je ta sredstva koja su mogla da se uštede da nije neumereno pio.
Bez ozbira na sve, slažem se da je, ako gledamo samo ovaj pojedinačan aspekt, zaključak o efektima uštede koje se dobija ograničenjem prima facie indeterminisan, tj. da treba da se ustanovi empirijski.
Međutim, sve i da je zaključak determinisan, tj. sve da ljudi od alkoholom-izazvane bolesti umiru ranije (što stvara uštedu zdravstvenom i penzionom fondu), to je samo jedan aspekat kojim se pravi kalkulacija da li neumerena konzumacija stvara uštedu ili trošak. Ja, međutim, govorim o ukupnom društvenom trošku. Neumerena konzumacija alkohola stvara značajne negativne eksternalije u slučajevima u kojima: (a) pojedinac izazove saobraćajnu nesreću (gde ljudsku i materijalnu šteta pokrivaju drugi); (b) dolazi do slabije produktivnosti na radnom mestu (gde poslove pojedinca treba da preuzimu drugi); (c) dolazi do nasilja u porodici (gde muž isprebija ženu i decu čiji troškovi lečenja moraju da se nadoknade iz njihovog zdravstvenog osiguranja); (d) alkohol podstiče kriminalne i druge nasilne radnje. U svim tim slučajvima trošak koji plaća društvo (sa ili bez navodnika) je značajan i, ako je moguće, trebalo bi ga preduprediti.
Ovde se uporno nameće pretpostavka da baš svaki pojedinac mora da bude društveno korisna jedinka i da nema individualnu slobodu da bude autodestruktivan. U idealnom slučaju svako bi imao i ličnu slobodu da bude autodestruktivan i ličnu odgovornost da izleči se od iste.
Svaka druga analiza koja uključuje socijalizaciju ne samo zdravstvenog osiguranja već socijalizaciju svega i svačega uništava ličnu i slobodu i odgovornost. Kako se onda može od društva očekivati socijalna evolucija kad se centralizacijom ličnih problema oni u vidu poreza nameću svima. Mislio sam da će bar ekonomisti uvideti da socijalizam,u svakom obliku i svuda,ne samo da nema ekonomsku računicu već stvara samo socijalne probleme,jer socijalizuje individualne probleme svima.
Osiguravajuća društva ne pokrivaju štetu koju napravi vozač u alkoholisanom stanju. Odnosno, ako i isplate oštećenima, posle tuže tog vozača. Dakle, socijalizacija troška je tu minimalna (kamate, ako i one). Sem toga, onaj ko je uhvaćen u vožnji u pijanom stanju je, kaznom i privremenim ili trajnim oduzimanjem dozvole, ako ne onemogućen a ono bar obeshrabren i otežano mu je da to ponovi.
Post a Comment