Lakše je sa totalitarizmom

"...veliki deo ove knjige odnosi se na uslove koji vladaju u anglosaksonskim zemljama. Ipak, celovitu teoriju proizvodnje koju ova knjiga predlaže mnogo je lakše prilagoditi uslovima jedne totalitarne države, nego što se teorija proizvodnje i raspodele datog proizvoda može prilagoditi uslovima jedne slobodne konkurencije i gde preovlađuje laissez-faire."

To je John Maynard Keynes, iz uvoda nemačkom izdanju svoje "Opšte teorije zaposlenosti, kamate i novca". Godina 1936, olimpijska, na vlasti totalitarne države o kojoj Keynes govori političar u usponu.

Negde u to vreme kolega Mises beži iz Beča zbog jevrejskog porekla, kolega Hayek odlazi iz solidarnosti.

Evo i muzičke želje za kejnzijance.

Kraj kapitalizma

Pre par nedelja je bilo priča da će finansijska kriza dovesti do kraja kapitalizma.

Kao posledica krize, u Srbiji su prepolovljeni (a na kratak rok i ukinuti) porezi na kamatu i kapitalnu dobit, a izgleda da ni penzije neće biti povećane.

Nije loše, za "kraj kapitalizma", ako mene pitate.

Mada, moram priznati da mi se ne sviđa to što je uvedena potpuna garancija na štedne uloge do 50 hiljada evra. Mislim da bi daleko bolje bilo da se svaki depozit, bez obzira na iznos, garantuje u određenom procentu, recimo 50%, ili 90%. Radi se o tome da je vlada sada efektivno ukinula svaku necenovnu konkurenciju u bankarskom sektoru. Do sada su ljudi morali da uporede kamatnu stopu, koju banka nudi, sa rizikom polaganja štednje, pa su neki bili spremni da prihvate nižu kamatnu stopu na štednju, jer su verovali da im je depozit relativno sigurniji. Sada, kada su svi depoziti sigurni, svi će gledati samo kamatne stope, što znači da će štednja ići ka bankama koje imaju relativno rizične plasmane.

Moralni hazard je opšti fenomen - čim nešto garantuješ, sistem postaje rizičniji. To, prosto, ne može da se zaobiđe, ali se problem može umanjiti time što garancija ne bi pokrivala ceo iznos.

Tipičan primer je osiguranje automobila od krađe. Ako osiguravajuće društvo pokriva celokupan iznos, onda neki vozači neće čak ni zaključavati auto. Ali, ako se pokriva 80 ili 90% vrednosti automobila, onda će makar svi automobili biti zaključani.

Žirafa kao buranija

Srpski budžet je veoma netransparentan. Poreski obveznici i posle čitanja budžeta od 80 strana ne mogu da imaju predstavu o tome na šta se ustvari troši njihov novac, odnosno oko 8 miliardi evra godišnje. To najslikovitije pokazuje priča o Palminoj žirafi. To je stavka od 300,000 evra koju naravno u budžetu nigde nema. Žirafa je još i najmanje bitna. Iz budžeta se verovatno finansiraju još veće gluposti, ali pošto je budžet škrt kakav jeste, ostaje nam da se bavimo ovim trivijalnim stvarima.

Problem je što naš budžet ima ogromne stavke, od par milijardi dinara, za određene subvencije, transfere i dotacije za koje se jedino kaže da će se trošiti na osnovu odluke vlade. Odatle žirafa. Zar je toliko teško detaljno isplanirati rashode za samo godinu dana? Kada administracija u Americi pripremi budžet u februaru (za narednu fiskalnu godinu) građanima je dostupna prilično detaljna verzija sa više hiljada strana koja je dostupna zainteresovanima. Štampane verzije, u par knjiga, se prodaju. Za svaki program koji se finansira poreskim novcem postoje analize o korisnosti i detaljna objašnjenja na šta će se trošiti novac.

Pošto je naš budžet takav kakav jeste i ne čudi činjenica da se naši novinari bave platama poslanika i državnih službenika, kao i mojom omiljenom temom, cenom hrane u skupštinskom restoranu. Dok se mi zamajavamo koliko poslanike koštaju pogačice, milijarde dinara poreskih para se troše na krajnje besmislene stvari. Da nije bilo žirafe verovatno ne bi ni znali koliko besmislene.

Predlog zakona o budžetskom sistemu koji i dalje može da se nađe na sajtu Ministarstva finansija je predviđao da se u budžetu specifično navedu programi koje vlada finansira, što bi omogućilo da se ovi troškovi prate i po potrebi kritikuju. Nažalost, predlog je čini mi se nova vlada povukla iz procedure. Izgleda da nam je i ovo što sada imamo dosta.

Programski budžet bi svakako unapredio situaciju ali ne bi rešio sve probleme. Troškovi javnih preduzeća su još netransparentniji i kao takvi su još pogodniji za isplate političkih usluga. Koje tajne kriju NIS, EPS i Telekom možemo samo da nagađamo. Nesumnjivo ima brojnih sponzorstava i štetnih ugovora koje ove firme potpisuju po nalogu političara.

Bilo bi lepo da vlada počne sa objavljivanjem detaljnijeg budžeta. Što se javnih preduzeća tiče, nemam ništa protiv da se strpim do privatizacije, koja će njihovu transparentnost učiniti manje važnom.

Radikalski efekat

Ostalo je nešto manje od dve nedelje do predsedničkih izbora u Americi i po svim relevantnim istraživanjima javnog mnjenja, da se izbori održavaju danas Obama bi bio siguran pobednik. Pollster i RCP predviđaju da Obama već ima sigurnih 286 od potrebnih 269 delegatskih glasova. Jedino otvoreno pitanje je da li će rasa igrati ulogu na izborima odnosno da li ima dovoljan broj ispitanika koji se stide da kažu da neće glasati za Obamu zbog boje kože? U američkoj politici se ovo naziva Bradleyjev efekat (nekada i Wilderov efekat) po Tom Bradleyju, afričkom amerikancu koji je izgubio izbore za gradonačelnika Los Anđelesa 1982. godine iako su istraživanja najavljivala njegovu pobedu.

Daniel J. Hopkins je uradio istraživanje i zaključio da iako je Bradleyjev efekat postojao 80-ih i 90-ih godina to bar na nacionalnom nivou više nije slučaj. Po Hopkinsu reforma sistema socijalne pomoći za vreme Klintonove administracije je najviše doprinela promeni. Zaključuje da na predsedničkim izborima u Americi rasa nije tema jer je ni sami kandidati ne pominju. Da se rasa potencira u kampanji bilo bi mesta za nagađanja. Hopkins tvrdi da isti princip važi i za lokalne izbore, ako se rasa ne potencira onda Bradleyjev efekat izostaje.

Cela ta priča me podseća na rezultate radikala koji su proteklih godina bili prilično potcenjeni pred izbore. Ako pretpostavimo da njihovi rezultati nisu bili namerno potcenjeni već da je to zaista bio svojevrsni radikalski efekat, odnosno da su se glasači stideli da kažu da glasaju za radikale, onda može da se zaključi da je došlo do svojevrsne rehabilitacije radikala pošto ove godine konačni rezultati radikala, koliko se sećam, nisu previše odstupali od istražianja ili su čak bili precenjeni.

Kako sada stvari stoje američki izbori su prilično izvesni. To misle i kladioničari tako da Intrade daje više od 83% verovatnoće Obami. Ako kladioničari u Beogradu nude niže, eto prilike.

Hong Kong

I ekonomski najslobodnija zemlja na svetu je uvela minimalnu obaveznu platu.

(Post o posledicama takvih ideja je ovde.)

Kolika je normalna marža?

Razgovor Danice Vučenić i Milana Ćulibrka u Kažiprstu:

92: U poslednje dve godine, otkad je počela priča o monopolima u Srbiji, se suočavamo s terminom marža i stalno su te marže problem i nikako da ih rešimo. Šta znači podatak da neko preduzeće, mislim da je Čoka, to smo sinoć čuli, uzima na ime marže 40%? 

Ćulibrk: Znači, ja nabavljam gas po 100 evra, vama prodajem po 140, super, odličan biznis. 

B92: Kolika je normalna marža? 

Ćulibrk: Znate šta, na zapadu se dobrim profitom smatra zarada od 9 do 10%, ali odličnim profitom, godišnje. Znači, ako uložite 100 miliona ili 100.000 evra na godinu dana, pa dobijete na kraju 110.000 to je odlična zarada. Ovde ako ne možete preko noći da zaradite 40% ništa se ne počinje. 

Vidite kako je lako pređeno sa pojma "marže" na pojam "profita", iako to nije ista stvar, zato što postoji mali problem koji se zove "ostali troškovi". Ako sediš u kancelariji i preko interneta trguješ nečim, onda i marža od 0,01% može da bude ogromna. Ali, ako tvoja preprodaja nečega podrazumeva visoke inicijalne troškove (polaganje cevi, postavljanje kompresorskih stanica i šta ja znam) i visoke operativne troškove (održavanje, naplata), onda je "normalnost marže" potpuno relativna stvar.

Lako je izjaviti da je normalan profit oko 7-8%. Ali, nemoguće je brojem odgovoriti na pitanje "Kolika je normalna marža?" bez dodatnih podataka. Najbolji odgovor je, verovatno, "Ona marža koja omogućava ostvarivanje normalnog profita".

Ostatak intervjua je veoma dobar.

Ko treba da se žali?

Kaže Nenad Čanak u Kažiprstu, vezano za poskupljenje gasa:

"Da, i moram da Vam skrenem pažnju na 180.000 domaćinstava, koliko koristi gas u Vojvodini, naspram 20.000 domaćinstava koliko koristi gas van teritotorije Vojvodine, a u Srbiji. Znači da je 90% privatne potrošnje gasa na teritoriji Autonomne pokrajine Vojvodine. Mi smo zbog toga i tražili da nam se objasni o čemu se tu zaista radi."

Mene, kao nekoga ko živi sa ove strane Dunava, više zanima kako smo uopšte došli u situaciju da je Vojvodina per capita 25 puta više gasifikovana od ostatka Srbije.

Monopoli

Predsednik Srbije Boris Tadić kaže da Vlada Srbije pažljivo analizira ponašanje distributera gasa jer ima informacija da postoje monopoli.

"Ima informacija da postoje monopoli"!?! 

Gas uvozimo isključivo iz Rusije, a jedina trasa je preko Mađarske. Licence za transport prirodnog gasa imaju samo Srbijagas i Jugorosgas, u kojem je Srbijagas suvlasnik sa 25%. Takođe, Srbijagas ima jedinu licencu za upravljanje transportnim sistemom za prirodni gas. Onda se gas prenosi na lokalni nivo, gde uvek jedan (od 29) distributera ima monopol. 

Od četiri faze uvoza, prenosa i distribucije gasa, praktično ni u jednoj jedinoj fazi ne postoji konkurencija i to je tako od pamtiveka. A Vlada "ima informacije da postoje monopoli"... 

Da ne bude zabune, koliko ja vidim, velika većina su državna preduzeća.

Korisne laži

Jedna jako korisna neistina koju su ministri i guverner pustali u javnost je da visoka javna potrošnja izaziva inflaciju. Ni mi ovde nismo izigravali dobre kantijance, nego prihvatili da je bilo koji razlog za smanjenje potrošnje poreskih para po diskrecionoj volji političara dobar.

Dinkić sada ima novu ideju:

Ovo je daleko dublja ekonomska kriza od one iz 1929. Ako se razumete u ekonomiju znaćete da se u ovakvim uslovima ne sme menjati penzioni zakon. To bi bilo kao kada bismo zgradu kojoj preti požar polili benzinom.

To je o povećanju penzija na 70% prosečne plate. Svetska finansijska kriza nema blage veze sa povećanjem penzija. Jedina moguća kriza je izvršenje srpskog budžeta zbog potrošnje na drugim stranama, kao što su žirafe ili subvencije FK Jagodini za ulazak u prvu ligu. Ali prihvatićemo razlog.

Krkobabićev motiv za ovakvo linearno povećanje svih penzija (umesto povećanja minimalne penzije) ionako nije obećanje dato penzionerima u predizbornoj kampanji, jer to sada kod racionalnog političara ne igra nikakvu ulogu. Njegov motiv su naredni izbori, jer ako se ispostavi da glasanje za PUPS znači povećanje penzija, onda će ta stranka dobiti mnogo više glasova i zbog svoje ideološke neutralnosti ("koalicionog kapaciteta") postati stalni činilac u sledećim vladama. Ali ako se ispostavi da od njega nije bilo mnogo vajde, možda ovim glasačima preraspodela dohotka ne bude jedini kriterijum na izborima. Zato da, tačno je, svetska finansijska kriza direktno udara na PIO, jer je poznato da je u portfelju držao veliki broj hartija Lehman Brothersa.

Deklaracija

Politika prenosi Deklaraciju o pomirenju DS-a i SPS-a:

Привреда мора да се обнови свим расположивим средствима, девизним резервама, смањењем буџетске потрошње, прогресивним опорезивањем добити, одузимањем незаконито стечене имовине, стимулативним мерама државе у прилог инвестиционог улагања капитала наших и страних грађана, наших и страних компанија, оснивањем посебних кредитних фондова и сл.

Iskreno se nadam da niko neće ovo previše ozbiljno da shvati, posebno ovo oko korišćenja deviznih rezervi za obnavljanje privrede i ovo oko progresivnog oporezivanja dobiti. Zanimljivo je i to da nisu svesni činjenice da povećanje poreza na dobit DEstimulativno utiče na "investiciono ulaganje kapitala". Izgleda da je ideja oporezovati ulaganje, kako bi se onda ulaganje stimulisalo. Ovo zvuči paradoksalno, ali samo ako niste levičar. Ako jeste, onda je to samo još jedan primer dijalektičkog jedinstva suprotnosti i predstavlja dodatni dokaz da je Marks sve vreme bio u pravu.

Ima u Deklaraciji još zanimljivih stvari, na primer:

Република Србија ће задржати стратешку контролу у најважнијим инфраструктурним и јавним предузећима.

Možda bi bolje bilo da su ostali u svađi.

Berze i komentatori

Danas su svetske berze uglavnom porasle. Posle dosta dugog perioda skoro stalnog pada, sada imamo ono što se zove "kolebljivošću" - jedan dan malo padnu drugi porastu, treći opet padnu i tako redom. Verovatno će za koju nedelju opet ući u fazu stabilnijeg rasta, iako će efekti po realnu ekonomiju verovatno videti tek narednih meseci, verovatno u obliku recesije.

No, od kolebanja berzi meni je mnogo zanimljivije, i moram priznati dosta komično, kolebanje novinarskih objašnjenja. Uvek postoji jedan isti obrazac - kada berze padaju onda to pokazuje da je ekonomija u čabru. Kad pak rastu, onda je to obavezno posledica neke srećno pogođene vladine mere, ili njene najave. Prosto je nemoguće da se tržište samo od sebe oporavlja (iako, naravno, samo od sebe ulazi u nevolje, to je aksiom); uvek ima neki spoljašnji razlog za oporavak - najava smanjenja kamatne stope, bailouta, klovnovska predstava kongresmena, vedro vreme...Sve samo ne realna ekonomska kretanja. Danas je recimo Dow Jones, ako je verovati AP-u porastao zato što je Ben Bernanke nešto izjavio. U kriznim vremenima berzama ne sme da se "dozvoli" autonomni oporavak, jer bi to značilo da su prokleti tržišni fundamentalisti u pravu i da je kapitalizam samokorigujući u najvećoj mogućoj meri.

Washington Post je shvatio

Is Capitalism Dead?
The market that failed was not exactly free.

Washington Post, vodeće levo od centra dnevne novine danas imaju osvežavajući uvodnik. Naslov pita da li je kapitalizam mrtav, ali podnaslov kaže da se tržište koje je propalo nije moglo opisati kao slobodno. Ovde je ceo uvodnik. Evo još jednog odeljka:

We'll never know how this newly liberated financial sector might have performed on a playing field designed by Adam Smith. That's because government interventions of all kinds, from the defense budget to farm supports, shaped the business environment. No subsidy would prove more fateful than the massive federal commitment to residential real estate -- from the mortgage interest tax deduction to Fannie Mae and Freddie Mac to the Federal Reserve's low interest rates under Mr. Greenspan.

Dakle čak i Washington Post kaže Fannie, Freddie i Fedova politika jeftinog novca. Ono što je pre samo par nedelja govorilo jedino nekoliko "tržišnih ekstremista", danas pod teretom činjenica polako postaje mejnstrim viđenje krize.

Brokeri se hvataju za glavu

Pogledajte ih.

Lord Monkton Mekejnu

Često osećam veliku frustraciju stepenom elementarne neobaveštenosti o raznim aspektima klimatskih promena kod mnogih ljudi koji to komentarišu i ovde i u svetu (novinare ne računam!). I to manje neobaveštenošću kod ekoloških fanatika (njima ionako nema pomoći), a više kod normalnih, racionalnih ljudi, koji samo nisu uspeli da se probiju kroz šumu sveprisutne alarmističke propagande, a koji načelno prihvataju racionalni argument kad im se izloži. (Pre neki dan mi je jedan vrlo razuman čovek rekao da nije imao pojma da led na Antarktiku raste a ne opada). Zbog njih sam često poželeo da neko napiše na jednom mestu iscrpnu analizu osnovnih činjenica i teorijskih argumenata koji pokazuju zašto je teorija o katastrofalnim klimatskim promenama pogrešna i prenaduvana. Naravno, ima i na internetu odličnih portala koji analizaju razne aspekte problema, ali vrlo malo tekstova koji bi bili integralni, tj tretirali ovaj problem u celini, kako kliamtološke, tako i ekonomske i političke aspekte. Delimično potaknut ovom frustracijom, pokušao sam da napišem nešto slično za srpske čitaoce, ali moje tretiranje problema u to vreme je bilo vrlo nepotpuno. Zato sma pokrenuo i blog, za koji nažalsot nemam dovoljno vremena.

Ovih dana se pojavilo nešto što bih ja opisao kao odličan mini-udžbenik teorije klimatskih promena - sve što (barem za početak) treba da znate o tom problemu, a masovni mediji i obrazovni sistem vam ne omogućavaju da saznate. Reč je o vrlo opširnom Otvorenom pismu (ima više delova) Lorda Monktona, bivšeg savetnika Margaret Tačer, kandidatu Mekejnu, u kome mu tačku po tačku objašnjava zašto je politika cap-and-trade ograničavanja emisija CO2 koju Mekejn zagovara katastrofalna i po Ameriku i po svet, i zašto nije zasnovana na naučnim činjenicama. Svakome ko je zainteresovan za problem i temu, a nije se njima do sada više bavio, najtoplije preporučujem Monktonovo otvoreno pismo.

Neželjene posledice

Nemoguće ih je predvideti i uvek pogode planere gde se najmanje nadaju.

Šta je bila posledica prohibicije alkohola u Americi 1920-ih, znamo. A manje je poznat slučaj iz SSSR-a. Ovaj tekst kaže da kada je Gorbačov počeo da drastično podiže porez, sprečava prodaju i zatvara prodavnice alkohola:

Sa polica su odmah nestali šećer, brašno, aftershave losioni i tečnost za čišćenje prozora. ... Na kraju je između 13 i 25 hiljada ljudi umrlo trovanjem od nepravilno samoproizvedenog alkohola.

Prokopijević o krizi II

U prethodnom postu o komentarima srpskih liberala o krizi, napisao sam da ni Mijatović ni Prokpijević ne komentarišu ulogu FM i FM, kao ni monetarnu politiku.

Na Katalaksiji imate jedan mnogo duži Prokopijevićev tekst koji se detaljno bavi i monetarnom politikom, i ulogom FM i FM i CRA i raznim drugim elementima krize, ali čak i nekim teorijskim pitanjima i poređenjem ove krize sa Velikom Depresijom. Meni je posebno zanimljiva analiza monetarnog faktora koja je bazično saglasna sa onom koju sam pohvalio kod Gligorova, samo što mislim da je Prokopijevićeva "medicina" mnogo logičnija za takvu dijagnozu. Evo sažetka celog teksta:

Ove krize teško da bi bilo da je država svojom regulaciom nije stvorila. Ona to nije uradila direktno, već indirektno, preko sistema podsticaja, kojim je kanalisala ponašanje poslovnih aktera. Da država nije terala banke da ulažu u nestandardne kredite, krize ne bi bilo. Da država nije emitovala više novca, teško da bi balon dosegao ove razmere. Da država preko F & F nije garantovala kredite, to ne bi dovelo do širenja moralnog hazarda i negativne selekcije. Konačno, da država sada ne pokušava da plati deo ceha, svi bismo naučili jednu važnu lekciju. Ovako, stvara se scena da sličnu grešku ponovimo u nekoj drugoj situaciji i u nekom drugom vremenu."

Bankrot države: jedno rešenje

Ministarka Jasna Matić komentariše poskupljenje cena impulsa: To nije suštinski element liberalizacije – za liberalizaciju. Za liberalizaciju je neophodno napraviti regulativu, pravilnike i strategije. Pored toga treba lupiti tri puta nogicama o pločnik i reći kako nigde nije lepo kao kod kuće.

Zašto sada niko ne poziva u pomoć Komisiju za zaštitu konkurencije? Gde su studije i analize o procentima tržišta koje kontroliše telekom? Doduše ne treba kriviti samo Jasnu. Ona se očigledno ne razume najbolje u svoj posao ali ne donosi sama odluku o poskupljenju.

U ovom konrektnom slučaju, pravi problem je velika javna potrošnja. Vladin budžet više podseća na pismo Deda mrazu u kome deca napišu spisak želja nego na ozbiljan dokument. Želimo povećanje penzija, NIP, subvencije, žirafe i slično. Kao što deca obično ne dobiju sve poklone koje traže tako su se i u vladi neprijatno iznenadili računicom.Pošto se budžet ne puni samo poreskim prihodima već i raznim zakonskim monopolima kratkoročno rešenje je jednostavno. Povećajmo cenu impulsa ili gasa ne bi li skupili dovoljno para da isplatimo penzije u Novembru. Ovim povećanjem ne rešavaju problem nego leče posledice, ali verovatno ni to neće biti dovoljno.

Možda bi bilo najbolje da MMF ne odobri kredit sledeće godine, da sve planirane privatizacije propadnu i da država ne uspe da proda dovoljno obveznica kako bi se "lideri" konačno prizvali pameti i smanjili javnu potrošnju. Od reformi neće biti ništa dokle god su u stanju da pokrpe ovaj prenaduvani budžet. Možda će ih jedino stečaj (eh da može) naučiti koliko stvarno košta socijalna politika.

Američki izbori i milioneri

Obično se smatra da bogatiji ljudi u Americi podržavaju republikance, a siromašniji i manjine demokrate. To je na prvi pogled logično jer u su ekonomske politike prvih pro-biznis, tj manji porezi, manja regulativa i mogućnost bogatih da zarađuju više, dok demokrati favorizuju preraspodelu koja ide u korist siromašnijima.

Ipak, ta konvencionalna mudrost je skoro sigurno pogrešna. Najgorljiviji protivnici Georgea Busha su bili američki milijarderi. Soros je uložio stotine miliona dolara u sprečavanje Bushovog reizbora 2004, kao i u izbor Obame danas. Svi vodeći milijarderi su pro-demokratski nastrojeni. Novo ispitivanje bogatih u Americi (sa preko 1 milion dolara) pokazuje vrlo zanimljive rezultate. Velika većina onih sa bogatstvom od 1-15 miliona dolara podržavaju Mekejna, dok kod grupe onih sa preko 30 miliona podražvaju Obamu: "More than three quarters of those worth $1 million to $10 million plan to vote for Sen. McCain. Only 15% plan to vote for Sen. Obama (the rest are undecided). Of those worth more than $30 million, two-thirds support Sen. Obama, while one third support Sen. McCain."

Kako objasniti ovo? Na prvi pogled bi trebalo očekivati obratno: što neko ima više para ima više da izgubi sa izborom kandidata koji zagovara više poreze i veće mešanje države u biznis. Nema neke jasne logike u tome da bogati podržavaju republikance a VRLO bogati demokrate. To je potpuni paradoks. Jedni komentatori nalaze rešenje u tome što super-bogati imaju bolje advokate i računovođe pa ne moraju toliko da brinu za povećanje poreza. Drugi misle je da vrlo bogati stavljaju svoje pare u tzv Trsut funds, koji su izuzeti iz poreza, pa im je opet svejedno koliko su porezi.

No, čak i da je sve to tačno, to možda može da objasni relativnu ravnodušnost ultrabogatih prema poreskoj politici. Ali, ne može da objasni njihovu masovnu podršku levičarskim kandidatima: To zahteva zasebno razumevanje. Zašto bi osoba sa 100 miliona ili milijardu dolara bogatstva u nečelu više navijala za Baraka Obamu, a ne za Džona Mekejna?

Ja imam jednu ideju. Kad pređete određeni nivo bogatstva, zadovoljstvo od sticanja dodatnog dohotka ulazi u zonu opadajućih prinosa, i granična stopa supstitucije bogatstva i ne-ekonomskih (recimo) ideoloških želja raste, tj svaka dodatna količina novca vredi manje u odnosu na dodatnu količinu nekog ne-monetarnog zadovoljstva. Dok su prinosi na psihološko zadovoljstvo dodatne zarade rastući, ljudi brinu da im političari ne uzmu više porezima (to objašnjava činjenicu da većina sitnih milionera iz ankete podržava Mekejna, ane Obamu), ali kad posle neke tačke ti prinosi krenu da padaju logika se menja. Ljudima je važnije da ostvare nešto drugo, nego da povećaju ekonomske benefite. Time se recimo objašnjava filantropija, i činjenica da u Americi mnogo više po zarađenom dolaru doniraju bogati nego siromašni. Iz istog razloga su spremni i da žrtvuju novac zarad političkih ciljeva. Ali, zašto u toj meri supstituišu novac podrškom socijlizmu, a ne npr. kapitalizmu? Tu ulazimo u zonu ideologije i kulture. Mislim da je najtačnije tumačenje da većina ljudi u modernom društvu, nažalost, nije u stanju da shvati kapitalizam kao moralni ideal, vredan žrtvovanja. To su najmanje u stanju super-bogati, kod kojih bi se to žrtvovanje (javno zalaganje za kapitalizam) imalo za posledicu povećavanje njihove zarade. To, posebno moralno osetljivijima među njima, izgleda strašno i zbunjujuće. Što lagodnije žive i što više para imaju to im se kapitalizam kao moralni ideal čini manje mogućim. Jedini način moralnog angažmana koji oni razumeju jeste neki koji bi podrazumevao nekakvo odricanje od ovozemljakih blagodeti, tj u krajnjoj konsekvenci socijalizam (u klasičnoj welfare-state obamističkoj ili više zelenoj al-gorovskoj varijanti, svejedno). Mislim da rezultati ove tužne ankete idu na dušu zagovornicima kapitalizma, svima nama koji se bavimo tehničkim detaljima i pričom o ekonomskoj efikasnosti kapitalizma, a od "drveća ne vidimo šumu", tj provorazrednu važnost argumenta da je kapitalizam jedini moralno održiv sistem. Krivi smo što malo više ne citiramo Roberta Nozicka:

"The term "distributive justice" is not a neutral one. Hearing the term "distribution," most people presume that some thing or mechanism uses some principle or criterion to give out a supply of things. Into this process of distributing shares some error may have crept. So it is an open question, at least, whether redistribution should take place; whether we should do again what has already been done once, though poorly.

However, we are not in the position of children who have been given portions of pie by someone who now makes last minute adjustments to rectify careless cutting. There is no central distribution, no person or group entitled to control all the resources, jointly deciding how they are to be doled out. What each person gets, he gets from others who give to him in exchange for something, or as a gift. In a free society, diverse persons control different resources, and new holdings arise out of the voluntary exchanges and actions of persons. There is no more a distributing or distribution of shares than there is a distributing of mates in a society in which persons choose whom they shall marry. The total result is the product of many individual decisions which the different individuals involved are entitled to make."

Onda bi i ovi sa više od 30 miliona možda shvatili da ima i drugih načina da se pokaže da vam je stalo do još nečeg osim para, a da to ne bude socijalizam.

Srpski liberali o krizi

Zanimljivo je posmatrati reakcije srpskih viđenijih liberalnih ekonomista na ovu finansijsku krizu: Već smo imali ove post o tekstu Boška Mijatovića. Ja sam imao prilike da čitam analize Miroslava Prokopijevića i Vladimira Gligorova na Peščaniku.

Po mom sudu Prokopijevićev tekst je najbolji od sva ova tri, iako on ne spominje jednu vrlo važnu stvar - subprime tržište i ulogu FM i FM, a takođe, kao ni kod Mijatovića, nema detaljnije analize uloge monetarne politike. Ipak, mislim da je on konceptualno najjasniji - pruža najjasniju "perspektivu" onome što se događa, kroz opis ohrabrivanja moralnog hazarda socijalizacijom gubitaka, čime se izopačava struktura podsticaja u poslovanju. Državna pomoć bankama će po Prokopijeviću samo pogoršati stvar, jer će postaviti loš presedan za budućnost, i zapravo neće izmeniti loš sistem podsticaja, nego ga pojačati. To on s pravom naziva otklizavanjem ka socijalizmu. Mijatović se podsmevao Prokopijevićevoj tezi da je to prvi korak ka socijalizmu, ali ne vidim šta je tu smešno, budući da je ono što sada radi američka vlada a i evropske, prvi korak ka nacionalizaciji banaka ("dokapitalizacija"), što je sasvim na liniji jednog od ključnih zahteva Manifesta komunističke partije. Što naravno ne znači da idemo u komunizam, ali znači da su delimična nacionalizacija banaka i socijalizacija gubitaka vrlo karakteristična svojstva socijalističke ekonomske politike.

Gligorovljev tekst završava nekim potpuno neverovatnim zaključcima, iako ima odličnih pasaža. U prvoj polovini on objašnajva šta su to banke i iz čega se sastoje njihovi bilansi, kako se zadužuju itd. U drugom delu teksta prelazi na uzroke krize i odmah - bingo: "Ako se želi objasniti rast zaduženosti banka, najverovatniji uzrok jeste niska cena duga. Ona je posledica niske cene novca, za šta je zadužena centralna banka. Dakle, uzrok pogoršanja kvaliteta bankarske aktive jeste posledica politike niske kamatne stope koju je sprovodila američka centralna banka. Racionalno je da banke ne povećavaju kapital već da se zadužuju, jer je ovo drugo znatno jeftinije od prvog. Na drugoj strani, visoka likvidnost banaka dovodi od potrebe da se povećaju ulaganja, što opet podstiče rast cena imovine. Ukoliko se veruje da će kamate ostati niske, pa će cena imovine nastaviti da raste, ulaganje čak i u one plasmane koji se nazivaju subprime, znači u neprvoklasne plasmane, postaje racionalno. Potpuno je nevažno da li će neko ko nema ni dohodak, ni imovinu, a ni kreditnu istoriju, dobiti kredit da kupi kuću sve dok je očekivana vrednost kuće veća od vrednosti kredita. Čak i ako takav dužnik ne može da izvršava svoje obaveze, banka ne gubi jer dolazi u posed nekretnine koja vredi više od kredita. Kao posledica toga, banke su ulagale, obično preko posebnih finansijskih firmi, u te neprvoklasne plasmane."

Savršeno tačno! Aplauz za Gligorova, jedno od najboljih i najjezgrovitijih objašnjenja koje sam do sad pročitao. Ali, šta je rešenje za ovu krizu? Očekivali bismo na osnovu gornjeg da je restritkivna monetarna politika rešenje kako za preterano zaduživanje, tako i za sprečavanje da toksična aktiva u budućnosti toliko naraste, kad već sam auor tvrdi da je monetarna politika to SADA omogućila. Preseći inflatornu transmisiju koja omogućava profitabilnost hazardnih ulaganja.

Ali, ne, Gligorov podržava akcije vlada u svetu ka nacionalizaciji bankarstva."Ma koliko to izgledalo u neskladu sa jednom ili drugom idejom o finansijskim tržištima, što je tema za sebe, jasno je da je konačni nosilac rizika bankarskog sistema poreski obveznik." A je li, ja sam u svojoj površnosti baš mislio da privatne firme i finansijske ustanove raspolažu i investiraju vlasiti privatni kapital, te time same i snose rizik tih ulaganja! Sad mi viđeni sprski liberal objašnjava da je poreski obveznik "konačni nosilac rizika" ulaganja privatnih firmi! Kao da je poreski obveznik ulagao loše, i kao da je on, a ne centralna banka vodio politiku jeftinog novca, koja je po samom Gligorovu omogućila nastanak krize (što ne bi bilo koja bankrotirana firma u Americi ili drugde potegla isti ovaj argument). No, ni tu nije kraj! Gligorov se žali da nije dovoljno ovo parcijalno pelješenje poreskih obveznika od strane nacionalnih vlada da bi se spasile nacionalne banke. Svetu, po našem autoru, nedostaje "globalni poreski obveznik" kao dopuna globalnom tržištu. Treba nam, drugim rečima, svetska vlada koja bi napravila globalni bailout, umesto ovih parcijalnih napora nacionalnih vlada.

Trgovinski bilansi na sve strane

Već smo ranije pisali o besmislenosti koncepta trgovinskog bilansa sa nekom određenom zemljom.

Ali, šta tek reći o smislenosti trgovinskog bilansa dela jedne države sa nekom drugom državom. Upravo o tome izveštava pokrajinski Sekretarijat za privredu, koji kaže da je Vojvodina sa Slovenijom ostvarila suficit od 18 miliona dolara ove godine.

Zašto je uopšte bitno da li je šećer iz šećerane u Senti izvezen u Sloveniju, ili je prodat nekom beogradskom trgovcu, koji ga je dalje izvezao u Sloveniju? A da ne govorim o tome što sam sasvim siguran da pokrajinski Sekretarijat za privredu uopšte nije uzeo u obzir Fruktalove sokove koji se prodaju u Maxijevim prodavnicama u Subotici, na primer, zato što je njih iz Sloveniju uvezla beogradska firma.

Znači, podatak koji nema apsolutno nikakvog smisla i koji se sasvim sigurno netačan. Zašto ga onda objavljuju?

Deregulacija u Americi?

Teško je reći ko više priča o deregulaciji u Americi - mi, liberali, kada ukazujemo na "svetao primer", ili levičari kada ukazuju na "pošasti neoliberalizma".

Na svu sreću, dve devojke sa Mercatus Centra (Veronique de Rugy i Melinda Warren) su sele i prikupile podatke o ukupnim budžetima i zaposlenosti u američkim regulatornim agencijama (kojih, inače, ima 69), pa možemo da pričamo o nečem konkretnom.

Kada pogledate te brojeve, uopšte vam više nije jasno o kakvoj se deregulaciji uopšte govori. Brojevi rastu iz godine u godinu. Recimo, kod "socijalne regulacije", ukupan broj zaposlenih se uvećao sao oko 39 hiljada u 1960. na 115 hiljada 1980. na 220 hiljada u 2008. Kod "ekonomske regulacije", brojevi su 57 hiljada, 146 hiljada i 263 hiljade.

Čini se da su kod budžeta ovih institucija ostvareni još veći porasti.

Međutim, meni je lično najzanimljiviji sledeći grafikon:

Na grafikonu se može videti za koliko su rasli budžeti ovih agencija za vreme različitih predsednika. Rekorderi po porastu budžeta za ekonomsku regulaciju su otac i sin Buš. Jedini su budžete smanjili Karter i Nikson, a samo mali porast je zabeležen za vreme Džonsona i Klintona. Što se socijalne regulacije tiče, jedini pad je zabeležen za vreme Regana, a porasti su bili relativno mali za vreme Džonsona, Kartera i Klintona.

Sve u svemu, kada se pogleda ovaj grafikon, uopšte nije jasno zašto bi libertarijanci podržavali republikance. Jeste da njihova retorika često više prija našim ušima, ali ovaj grafikon prilično jasno sve govori - jeste Regan u prvom mandatu bio najbolji od svih, ali su Karter, Džonson i Klinton u prvom mandatu bili daleko bolji od dva Buša i Niksona, čak i Regana u drugom mandatu

Krugman

Krugmanova kolumna u NY Timesu je kao da su Mather i Smoot, nobelovci za fiziku 2006., uzeli da pišu kolumnu iz astrologije -- i da onda, u toj kolumni, pišu laži o astronomiji.

To kaže Donald Lushikin, investitor i profesionalni Krugman-hejter. Ovde je još jedan njegov vrlo zabavni članak u Krugmanu. Kaže da je ovo prva posthumno dodeljena nagrada, jer je ekonomista Krugman umro još početkom 1990-ih, ovo što imamo sada u NY Timesu je samo ideolog i šarlatan.

O dobrim stranama Krugmana kao ekonomiste je Marko već rekao. Meni je interesantna još jedna stvar i ne tiče se Krugmana nego naučne ekonomije generalno. U eseju o sebi i svom akademskom radu Krugman kaže kako je napisao svoje najuspešnije radove:

I was, of course, only saying something that critics of conventional theory had been saying for decades. Yet my point was not part of the mainstream of international economics. Why? Because it had never been expressed in nice models. ... If you want to publish a paper in economic theory, there is a safe approach: make a conceptually minor but mathematically difficult extension to some familiar model.

Prijatno me iznenadilo ovakvo otvoreno razmišljanje Krugmana, jer retko ćete čuti nobelovca koji će iskreno reći ono što svi prećutno znaju: visoka akademska teorija se često sastoji od jednostavnih stvari formulisanih na komplikovan način. Peter Boettke ima komentar o Krugmanu sa istom poentom:

Krugman, in fact, saw his role as a sort of economic theorist middleman, who was able to buy low the ideas of economic geographers and sell them at a higher price to modern economic theorists of trade and development.

Krugman dakle nije otkrivao toplu vodu, nego se bavio matematičkom formalizacijom poznatih argumenata, prevođenjem zdravog razuma u formule i prodavanjem tih formula akademskim žurnalima. Akademska ekonomija, na žalost, tako funkcioniše. Ponekad najvišu nagradu dobiju stvarni inovatori kao Ronald Coase, Vernon Smith ili James Buchanan, koji nove ideje izraze jednostavnom prozom, ali u većini slučajeva imamo samo briljantne formalizatore dobro poznatih argumenata. I pri tome nije vrednost argumenta ono što određuje akademski uspeh, nego način njegove formalizacije.

Borba protiv samoubistava

Mislim da je to jedna od najbesmislenijih državnih politika. Koliko ja znam, postoji u većini zemalja. Recimo, B92 prenosi priču o tome da će vlasti San Francisca potrošiti 50 do 60 miliona dolara kako bi na Golden Gate stavili zaštitnu mrežu sa ciljem da spreče potencijalne samoubice da se bace sa mosta.

Vezano za to, u većini država je eutanazija zabranjena. Razmišljajte ovako. Ako konj slomi nogu, vlasnik koji ga održava u životu može da bude kažnjen zbog zlostavljanja, već mora da ga odvede na "uspavljivanje". Ako je čovek veoma bolestan i ako je bolest veoma bolna, svaka pomoć u "uspavljivanju" se smatra saučesništvom u vršenju krivičnog dela, a potencijalno se može smatrati i ubistvom.

Mislim da će ljudi jednog dana na zabranu eutanazije gledati kao što danas gledamo na ropstvo - pitaće se kako je moguće da su neki ljudi bili toliko surovi. Nikako im neće biti jasno zašto je bila zabranjena dostojanstvena i bezbolna smrt onima koji su to želeli.

Nobelovac Krugman

Krugman je verovatno jedan od najkontraverznijih savremenih ekonomista, pre svega zato što je izašao iz akademskih krugova i bacio se na komentarisanje dnevne poliike. Što se mene tiče, bolje da je nastavio da se bavi samo naukom, ali što se same nauke tiče, mislim da je zaslužio Nobela.

Jedan od retkih udžbenika koje sam sačuvao je upravo Krugmanova i Obstfeldova "International Economics: Theory and Policy", zato što se u njoj nalazi praktično sva teorija koja nekoga može da zanima.

Krugman jeste levičar, ali nije antiglobalista, odnosno zalaže se za veću redistribuciju, državni zdravstveni sistem i slične stvari, ali je otvoreno proglobalizacijski nastrojen. Što kaže Bryan Caplan:

Razmišljajte ovako. Najpoznatiji svetski ekonomista levičar:

1. Za visoku nezaposlenost u EU krivi državnu politiku koje drže plate na nivou iznad tržišnog nivoa.
2. Javno se zalaže za slobodnu trgovinu bez ikakvih ograda.
3. Antiglobalističke demonstrante smatra neprijateljima svetske sirotinje.
4. Nazvao je jedan svoj esej "Pohvala jeftinom radu: loš posao za malu platu je bolji od nikakvog posla"

Ne mogu da zamislim bi Paul Samuelson ili Galbreith uradili nešto slično. Barem što se ekonomije tiče, intelektualna klima nije bila bolja nego danas, punih sto godina.

Moje mišljenje je da je Krugman zaslužio Nobela. Svakako ne bi bio moj prvi izbor, ali mislim da je dobro da nagradu dobijaju ljudi čiji je rad relevantan, pa makar se i uglavnom ne slagao sa njima.

Ovde su naši stari tekstovi u kojima se pominje Krugman.

MMF spasava svet

Jedna od boljih zabava mi je kad vidim naslov ili samo najavu neke vesti, a onda čitam ostatak i samo je pitanje kad će se pojaviti ono za šta znam da mora biti u toj vesti.

Jedan takav momenat večeras. Video sam vest pod naslovom MMF: ekonomija na ivici raspada. I ne čitajući dalje bilo mi je jasno šta mora da sledi. MMF jedini ima recept za spasavanje sveta, i nudi svoje ekspertske usluge u tom smislu. I zaista negde na sredini te poduže vesti čitamo:

" Štros-Kan se juče u Vašingtonu sastao sa predstavnicima zemalja grupe G7, američkim predsednikom Džordžom Bušom i predstavnicima Svetske banke, nakon čega je izjavio da bi MMF trebalo da "u dubinu ispita razloge krize i da koordinira svoje postupke sa ostalim institucijama".

Prema njegovom mišljenju upravo je MMF pravi fond za taj posao koji već ima pripremljene izvore da bi mogao da pomogne bilo kojoj zemlji koja se zbog posledica krize našla u finansijskim problemima."

Ima li veće divote za MMF na ovom svetu!? Više nismo samo vatrogasci u problematičnim zemljama poput Rusije, Argentine ili Srbije, sad je ceo svet postao Argentina! I mi ga jedini možemo spasiti. A taman smo imali problem da objasnimo zašto uopšte više postojimo i u koje svrhe trošimo milijarde dolara poreskih obveznika godišnje. Sad je već lakše - prva stvar je da dobijemo par stotina miliona da "ispitamo u dubinu uzroke krize". Bez toga svet ode dođavola.

Ekonomisti protiv Obame

Šta god rekli oni "libertarijanci za Obamu", stotinjak viđenih pro-tržišno orijentisanih profesora ekonomije iz Amerike, uključujući (ako je to od nekog značaja) i nekolicinu nobelovaca, nisu baš mnogo impresionirani ovim kandidatom. Oni, naprotiv, misle da je Obama vrlo loš izbor za Ameriku koji će, ako bude izabran, svojim drakonskim porezima, državnom potrošnjom i spoljnotrgovinskim protekcionizmom uvesti Ameriku u duboku recesiju. U svojoj peticiji koja je upravo objavljena, ovi ekonomisti između ostalog kažu:

"Barack Obama argues that his proposals to raise tax rates and halt international trade agreements would benefit the American economy. They would do nothing of the sort. Economic analysis and historical experience show that they would do the opposite. They would reduce economic growth and decrease the number of jobs in America. Moreover, with the credit crunch, the housing slump, and high energy prices weakening the U.S. economy, his proposals run a high risk of throwing the economy into a deep recession. It was exactly such misguided tax hikes and protectionism, enacted when the U.S. economy was weak in the early 1930s, that greatly increased the severity of the Great Depression."

Među potpisnicima su zaista vrlo krupna imena, da spomenem samo Jamesa Buchanana, Gery Beckera, Roberta Mundella, Anne Krueger, Bila Niskanena, Michael Jensena, Alana Meltzera, Martina Feldsteina, Anu Schwartz...

Bez dinara u sefovima

Iako sam bankar, da mogu, ja bih zabranio korišćenje sefova za držanje novca, kaže marketinški direktor Komercijalne banke. Naravno to želi iz najdobronamernijih razloga, jer smatra da bi građani svoj novac trebalo da oplođuju zarađujući kamate ili profit od investiranja. Potencijalno nepoverenje građana u banke ga ne zanima. Meni je logično da neko ne želi da drži novac na računu ako mu je država uzela stotine hiljada maraka devedesetih godina. Takođe takva zabrana bi u vreme deflacije išla na štetu građana.

Sada saznajem da je u bankarskim sefovima zabranjeno držati dinare. Ne razumem šta je cilj ove zabrane? Verovatno još jedna arhaična odredba koja u praksi nema apsolutno nikakvog smisla, poput zabrane iznošenja lokalne valute (kwanzi) iz Angole. Pošto zabrana očigledno nema smisla trebalo bi je ukinuti.

Ratel da omogući liberalizaciju

Biznis:
Privatne kompanije u Srbiji, koje se bave pružanjem usluga VoIP-a, mahom podržavaju inicijativu Ratela i resornog ministarstva da propisima regulišu tržište, jer bi na taj način bili omogućeni liberalizacija i organizovani razvoj tržišta, koje se još uvek razvija stihijski.

I novinar Biznisa je u zabludi. Regulacija, po autoru teksta, izgleda omogućava liberalizaciju a stihijski razvoj tržišta je iz nekog razloga nepoželjniji od organizovanog razvoja. Evo ga stari post na tu temu.

Ekonomisti i ideolozi

Sudbina tržišnih ekonomista je da stalno budu označavani kao ideolozi. Ako ste levičar, ili samo loš ekonomista, možete izjaviti da državna konrola cena nije štetna ili da su državna preduzeća jednako efikasna kao privatna – i ako vam neko nešto i prigovori, sigurno vam vam neće prigovoriti ideologiju. Ali ako izgovorite empirijski sasvim dobro potvrđenu opservaciju da je privatni sektor efikasniji od državnog, onda ste u opasnosti da budete nazvani pukim ideologom i optuženi za dogmatizam.

Ja se od optužbi za ideologiju ne bih branio, jer mislim da je ideologija u ekonomiji neizbežna. Ovo nije opšte prihvaćeno mišljenje među ekonomistima -- naprotiv, ekonomisti širom teorijskog spektra, od neoklasičara do austrijanaca, tvrde da je ekonomija čisto neutralna nauka, oslobođena normativnih stavova i ideja. Možda i jeste moguće tako izbeći ideologiju ako radite irelevantna istraživanja, kao recimo Steven Levitt – lepo, zanimljivo, ali irelevantno i bez blage veze sa temom ekonomije. Ali ako zađete u suštinska pitanja, a pitanje svih pitanja je koja je opravdana uloga države u ekonomiji, ideologiju ne možete izbeći.

Recimo svako protivljenje državnoj intervenciji bazirano je na dve pretpostavke: prvoj da političari i birokrate pre svega gledaju svoj sopstveni, a ne nekakv opšti interes; i drugoj da čak i kad bi htela da uradi sve najbolje, vlada nema sposobnosti ni znanja da to uradi. Centralizovana državna intervencija je ograničena ne samo motivaciono, nego i saznajno.

Sa druge strane, svako ko predlaže državnu intervenciju implicitno pretpostavlja potpuno suprotno -- da postoji nekakav zajednički, opšti interes koji se može definisati, da vlada zna šta je to što je najbolje za sve nas, da su političari i birokrate dobročinitelji koji zaista hoće da urade sve najbolje za zemlju, i na kraju, da oni poseduju prave informacije i znanje kako da to urade. Pogledajte kako je dvojici visokih državnih birokrata u Americi predato u ruke 700 milijardi dolara. Šta stoji iza te ideje, ako ne pretpostavka da ova dvojica i njihovi ljudi imaju ne samo najbolje namere, nego i superiorno znanje o tome šta treba uraditi – iako se vrhunski ekonomisti po medijima i blogovima ubiše pokušavajući da otkriju šta su stvarno uzroci krize i raspravljajući koja su moguća rešenja.

Sada ako razmišljate sa pretpostavkom da će tržišni akteri, pojedinci i firme, spontanom interakcijom, na osnovi svojih informacija i ličnih motiva sami sebi uspeti da nađu rešenje, onda vas proglase za ideologa. Ali ako pak implicitno prihvatite da je država deus ex machina koji će rešiti problem iako vas njeni dosadašnji rezultati stalno demantuju, onda ste neutralni ekonomista.

Ideologija se dakle, u većini pitanja, ne može izbeći. Ona je uvek u početnim pretpostavkama koje često i nesvesno podrazumevamo. I kad mislite da je nemate, da ste umereni ili u sredini, uvek razmišljate sa nekim skupom početnih pretpostavki od kojih vam zavisi krajnji zaključak.

Upoznajte Boba Barra

Mi se hvalimo da smo libertarijanski blog a još nijednom nismo pisali o libertarijanskom kandidatu za predsednika Amerike. Niko nije savršen. Predsednički kandidat libertarijanaca je Bob Barr, bivši republikanski kongresmen iz Džordžije koji je između ostalog poznat i po borbi protiv korišćenja marihuane u medicinske svrhe. Barr se sada, prema Vikipediji, zalaže za ukidanje zakona koji je sam doneo. Inače Barr je jedini predsednički kandidat koji se javno zalagao protiv 700 milijardi dolara pomoći finansijskim tržištima.

Kandidat za potpredsednika je Wayne Allyn Root iz Las Vegasa biznismen, best-selling autor, TV lice i producent. Iako je svojevremeno finansijski podržavao republikance uvek je smatran libertarijanskim republikancem.

Prema sajtu kampanje do sada su skupili nešto više od milion dolara, koliko otprilike prikupi i prosečan republikanski ili demokratski kongresmen za svoje trke. Rezultati istraživanja koje sam uspeo da nađem pokazuju da Barr ima između 3 i 6 procenata podrške na nacionalnom nivou. Jedan bloger daje cifre po državama, ne znam koliko su brojke tačne. Drago mi je da libertarijanska stranka ne odustaje od američke politike. Iako generalno godinama loše prolaze na izborima njihov rad je bitan za promovisanje ideja i uticanja na politiku dve velike stranke.

Šta posle?

Odluka Međunarodnog suda pravde će biti savetodavnog karaktera. Zanima me koja bi bila reakcija srpskih političara u slučaju da sud proceni da je proglašenje nezavisnosti u skladu sa duhom međunarodnog prava? Da li bi onda priznali nezavisnost Kosova ili bi se opet pozivali na antisrpske zavere?

Zabranjene ideje!

Ministar za ljudska i manjinska prava kaže:

Ali, kada bismo imali zakon i kazali da i neformalne grupe koje preko sajtova ili izdavaštva promovišu nekakvu zabranjenu ideju, onda bismo mogli nedvosmisleno da ih zabranimo.

Čovek čiji je osnovni posao da štiti manjinska prava bi da zabranjuje neformalne grupe koje preko sajtova ili izdavaštva promovišu zabranjene ideje.

Samo još da pozove, u ime antifašizma naravno, na spaljivanje knjiga u kojima se promovišu zabranjene ideje.

Ahtisari nobelovac i susedi

Jedan od najvećih dušamana i krvnika srpskog naroda, podli Marti Ahtisari, tvorac čuvenog "odbačenog Ahtisarijevog plana" za kosovsku nezavisnost, dobio je upravo Nobelovu nagradu za mir.

U senci ovog neviđenog ataka na dostojanstvo srpskog naroda i teritorijalni integritet i suverenitet Srbije, Crna Gora i Makedonija su priznale nezavisnost Kosova u skladu sa tim odbačenim Ahtisarijevim planom, i to samo dan posle neviđene istorijske pobede srpske diplomatije i Vuka Jeremića u UN.

Srpske vlasti su odmah proterale crnogorsku ambasadorku, a uskoro će verovatno i makedonskog ambasadora, iako su već vratile svoje ambasadore u zapadne zemlje koje su mnogo ranije priznale Kosovo, i čije ovdašnje ambasadore nikada nisu proterivale. Lakše je biti siledžija i vršiti odmazdu prema Crnoj Gori i Makedoniji nego prema SAD ili Francuskoj.

Hangar obdaništa

Đilas je obišao novi vrtić za 120 mališana na Novom Beogradu. Kaže da ni to nije dovoljno pa zato beogradska vlada rekonstruiše (pretpostavljam povećava) postojeće, iznajmljuje privatne objekte i zida još novih vrtića. Gradnja državnih hangar obdaništa (termin pozajmljen od Miss T.) je jedan način da se reši problem.

Drugi je finansiranje roditelja putem vaučera. Već smo pisali o tome pre par meseci. Ne samo što bi kapaciteti bili brže pripremljeni već bi i usluga bila bolja. Kao što je lighthouse primetio, vrtići bi se gradili tamo gde ima potražnje, grupe bi verovatno bile manje i prilagođene različitim potrebama dece. Iako bi ovaj sistem bio bolji za roditelje a verovatno i poreske obveznike ipak ima jednu veliku manu. Gradonačelnik ne bi mogao da organizuje svečano otvaranje novih prostorija.

Cepterov glas razuma

Filip Cepter kaže da je neophodno doneti Zakon o privatizaciji sportskih društava pre nego što uloži novac u Crvenu Zvezdu. Neće da finansijski pomaže klub hoće da investira. Najavljuje da bi ulagao i do 100 miliona evra godišnje ako klub bude bio u njegovom vlasništvu. Nije Filip Cepter izuzetak. Svako ko potroši desetine miliona evra da kupi sportski klub će sigurno i nastaviti da investira, jer dobri rezultati znače veći profit.

Za ljude u klubu, navijače i za ljubitelje fudbala uopšte bi bilo najbolje da se sportska društva privatizuju. Bilo bi pozitivnih efekata i po budžet republike jer bi klubovi sigurno bili profitabilniji a samim tim bi i poreski prihod bio veći. Da ne pominjemo da bi izostali pozivi za finansijsku pomoć (vidi ovde i ovde). Ja ustvari iskreno ne razumem zašto klubovi do sada nisu privatizovani. Teško mi je da poverujem da su razni upravni odbori i skupštine sportskih društava toliko dobro organizovani da uspešno lobiraju protiv privatizacije. Niko drugi, pa ni navijači koji od uprava klubova imaju itekako koristi sada, nisu žustro suprotstavljeni privatizaciji. Političari u Srbiji ili ne razumeju prednosti privatizacije klubova ili ih to pitanje jednostavno ne zanima. Sumnjam da je par mesta po upravnim odborima sportskih društava dovoljan motiv političarima da odugovlače privatizaciju. Ili možda grešim?

Austrijsko tumačenje krize

Slaviša i ja smo u raznim postovima do sada spominjali ulogu FED u kreiranju finansijske krize, manje-više u ključu autrijske teorije poslovnih ciklusa. Međutim, zbog rasprava o CRA i ulozi subprime kredita nismo do sada detaljnije analizirali ulogu monetarne politike FED.

Ja ću sada pokušati da to ukratko učinim. Austrijska teorija kaže da način na koji povećanje ponude novca utiče na poremećaje strukture proizvodnje ide preko kreditne aktivnosti, tj preko inflacije kredita. Najbolje teorijske analize poslovnog ciklusa možete naći ovde, ovde ili ovde, a neke analize skorašnje krize iz austrijske perspektive ovde. Razlika između austrijske i monetarističke teorije poslovnog ciklusa je u tome što monetaristi veruju da je stabilnost novca dovoljan uslov njegove neutralnosti (nema inflacije, nema ni poremećaja proizvodnje i poslovnog ciklusa), dok Austrijanci smatraju da to nije slučaj, jer novac vrši uticaj ne samo preko opšteg nivoa cena, nego i prevashodno, preko poremećaja relativnih cena, tj preinvestiranja u kapitalno intenzivne projekte kroz veštačko snižavanje kamatnih stopa.

Kako ova teorija funkcioniše u američkom slučaju? Ako je austrijska teorija tačna očekivali bismo poslednjih 7-8 godina snažan porast količine novca u obliku kredita (M3 agregat), veliko snižavanje realnih kamatnih stopa od strane FED, i najveći bum u industriji trajnih i kapitalnih dobara (industrije mašina i kapitalne opreme, ali i nekretnina).

Podaci kažu da je FED u više navrata snižavao diskotnu stopu do krajnosti. U periodu 2001-2004 nominalna diskontna stopa je bila nešto preko 1%, dakle niža od inflacije, što praktično znači da je realna kamatna stopa bila negativna! Dakle, vrlo vrlo jeftin novac. A kako je novac upumpavan u ekonomiju najbolje govori podatak da je agregat M3 rastao više od 10% na godišnjem nivou, dok stopa štednje poslednjih nekoliko godina iznosi jedva nešto preko 0%! Porast ulaganja u nekretnine je, po austrijskoj teoriji, sasvim očekivan u ovakvim oklnostima, iako je verovatno još dodatno bio pojačan ohrabrivanjem moralnog hazarda i aktivnostima FM i FM o kojima smo ranije govorili. Nemam u ovom trenutku podatke o silini buma u industriji kapitalnih dobara u odnosu na industriju potrošačkih dobara, ali pretpostavljam da je razlika u stepenu ekspanzije značajna (dekadu pre 1929 je bila 2,5:1).

Jedan čitalac je pitao kako možemo govoriti o inflatornom bumu kad je inflacija relativno niska u Americi. Ali, upravo je stvar u tome što se novac upumpava ne preko plata i penzija kao u Slobino vreme u Srbiji, nego preko bankarskih kredita. To podstiče ulaganja u duže kapitalno intenzivnije procese proizvodnje jer veštački niža kamatna stopa čini da ti projekti preduzetnicima izgledaju profitabilniji. Ako produktivnost cele privrede raste snažno, i uz veliku "bankarsku" inflaciju možete imati relativno stabilan opšti nivo cena, jer rast produktivnosti "maskira" inflaciju. Period od 7-8 godina pred Veliku Depresiju je bio period izvanredno brzog porasta produktivnosti, spojenog sa strašnom ekspanzijom kredita preko FED, što je učinilo da mnogi budu uljuljkani. Irving Fišer je dve nedelje pred slom Vol Strita tvrdio da je sve u redu, upravo zato što je verovao da je (stabilan u to vreme) opšti nivo cena jedino polje gde se može destabilizovati ekonomija. Nije razumeo kako funkcioniše bankarska inflacija.

Kako stoji stvar u slučaju ove recesije koja je na pomolu? Čikaški ekonomista Casey Muligan, možda suprotno svojoj nameri, zapravo potvrđuje austrijsku teoriju. On konstatuje da je granična produktivnost kapitala u Americi poslednjih nekoliko godina rasla po stopi od 10,5% na godišnejm nivou, što je znatno iznad višedecenijskog proseka. Za njega je to indikacija da je situacija bolja nego što se tvrdi, jer je privreda "realno" u boljem stanju nego nego što to sugeriše tekuća finansijska kriza. Za mene je to, naprotiv, dokaz da je stvar gora nego što se misli, jer podaci o produktivnosti pokazuju da je inlfatorni bum bio mnogo gori nego što na površini izgleda. Sa tako golemim porastom produktivnosti očekivali bismo prirodnu deflaciju cena. Pošto, naprotiv, imamo inflaciju, to samo pokazuje dubinu problema - tj epske razmere kreditnog ludila američke centralne banke koje pre ili kasnije mora završiti u recesiji.

Građevinska mafija

Korupcija nije bila endemska u 1990-im zato što su na vlasti bili pokvareni ljudi iz JUL-a, nego zato što je država imala moć da arbitrarno raspodeljuje prilike za ostvarivanje profita. Za bilo kakvu ekonomsku aktivnost bila vam je potrebna dozvola, a dozvole su izdavali državni službenici na raznim nivoima, od opštine do ministarstava.

Danas se građevinske dozvole i zemljište izdaju isto kao što su se tada izdavale dozvole za uvoz i izvoz. Problem Beograda je poznat, ali kad god se govori o lokalnim mafijama i u manjim gradovima po Srbiji, glavna igra u gradu je uvek izdavanje građevinskih dozvola i raspolaganje gradskim građevinskim zemljištem. To nije anomalija, niti krivicu za to treba svaliti na lošu policiju i neefikasno sudstvo. Jednostavno, kad god imate sistem proizvoljnog izdavanja dozvola od strane gradskih službenika, imate i korupciju. To ne mora da uključuje primanje novca, jer korupcija nije samo mito nego svako arbitrarno korišćenje državnog položaja, bilo u zamenu za novac, u zamenu za buduće protivusluge ili čisto iz simpaitja prema rođaku.

Pitanje da li je Knežević, uhapšeni gradonačelnik Zrenjanina, kriv ili nije je sporedno. Uopšte nema sumnje da je on na ovaj ili onaj način bio korumpiran, ali problem je što u sistemu gde imate ingerencije da po svojoj volji raspolažete dozvolama za gradnju i pregovarate o zakupu zemljišta, po samoj definiciji korupcije morate biti korumpirani. Opcije za borbu protiv korupcije su zato ili hapšenje svih sadašnjih i budućih gradonačelnika, što bi bila borba sa posledicom, ili pak eliminisanje samog uzroka problema putem privatizacije gradskog građevinskog zemljišta i liberalizacije režima dozvola za gradnju.

Dva linka i propust McCaina

1) Sajt Narodnog hedž fonda, novoosnovanog i najvećeg na svetu sa 700 milijardi dolara poreskih obveznika.

2) A ovde možete ponuditi Hanku Paulsonu da država, kao što otkupljuje bezvredne hartije od vrednosti investicionih banaka, otkupi i vaše bezvredne stvari.

Bailout je nepopularan u narodu i mislim da je John McCain glasanjem za njega u Senatu propustio veliku šansu da sustigne Obamu. Oba kandidata su glasala za, ali McCain je onaj koji je trebalo da glasa protiv. Zato što a) je republikanac; b) ima reputaciju antiestablišment senatora; c) to je bila prilika da se dodatno distancira od malo popularne Bushove administracije; d) u situaciji je kada, pošto kaska za Obamom, mora da rizikuje. To je bila jedinstvena prilika da uradi nešto istovremeno pametno i popularno, što je moglo da ga katapultira kao pravog kandidata promene, i to na delu, a ne samo kao Obama na rečima.

Umesto toga, McCain je kao i ostali glasao za bailout, a onda je u sinoćnoj debati predložio nove subvencije, odnosno državnu kupovinu hipoteka za iznos od dodatnih 300 milijardi dolara, tako da bi dužnici umesto što duguju bankama počeli da duguju državi, ali pod nekim povoljnijim uslovima. Naravno, o trošku onih koji nisu uzimali kredite koje ne mogu da vrate.

Još jedno dobro objašnjenje krize

Boška Mijatovića u Politici.

Objašnjenje krize

Mi smo se ovde mnogo trudili i raspravljali oko raznih tehničkih detalja i pojedinosti.

Ipak, ovo objašnjenje je jednako dobro, osim što je vrlo zabavno, takoreći za decu.

Tuđe nećemo svoje ne damo!

Ekonomski institut kaže da Telekom ne treba privatizovati jer donosi profit, a Zastavu treba jer je gubitaš.

Ali Telekom je profitabilan samo zbog zakonskog monopola. I Zastava bi bila profitabilna da je potpuno zabranjeno uvoziti strane automobile. Posledično, država bi mogla da uvede zakonski monopol i u ostale sektore pa da akumulirani profit koristi za rešavanje socijalnih problema građana kao što je predloženo u tekstu. Ustvari jedino otvoreno pitanje je ko će da bude direktor UO Telekoma, Dana ili neki drugi stručnjak. Ovaj koncept mnogima zvuči genijalno, ali nažalost nije dao najbolje rezultate u prošlosti. Šta će Ekonomski institut sledeće predložiti, uvođenje barter trgovine?

Koliko košta kompromis?

Tekst u Biznisu.

Otvoreno pismo prijateljima na levici

Stevea Horwitza, ekonomiste austrijske orijentacije, o finansijskoj krizi. Nikako ne propustite ceo tekst u prevodu NSPM, a evo kako izgleda početak:

Jedna od najvećih zabluda je da je sve ovo rezultat pohlepe. Problem sa tim objašnjenjem je što je pohlepa nezaobilazni element ljudskih odnosa. A ako je pohlepa uz nas oduvek, zasto je baš sad prouzrokovala štetu? I zašto je ta šteta najveća baš u jednoj ekonomskoj grani? Ili mislite da je pohlepa ograničena na oblast nekretnina?

Onaj koji tvrdi da je hipotekarna i finansijska kriza rezultat slobodnog tržišta jednostavno nije svestan velikoj broja zakona i političkih proglasa koji su suzili tržišne slobode i usmerili ljudsku sebičnost u pravcu koji je doveo do katastrofalnih posledica, od kojih su neke planirane a neke nisu. Dozvolite mi da skiricam obrise ove naše drame, u kojoj je država igrala glavnu ulogu.

Da li treba brinuti?

Nekoliko ljudi me je prethodnih dana pitalo da li treba da povlači štednju iz banaka, odnosno da li ima šanse da im štednja propadne. Naravno, veoma je nezahvalno savetovati ljude šta da rade sa svojom ušteđevinom, ali mi se čini da je verovatnoća da štednja u nekoj banci u Srbiji propadne veoma niska, iz više razloga.

Prvo, velika većina banaka u Srbiji su nove banke, čiji bilansi nisu opterećeni lošim zajmovima: preduzeća kojima su krediti odobreni su uglavnom dobra, fizička lica koja otplaćuju potrošačke i stambene kredite takođe. Jednostavno, kreditna politika koju NBS vodi (recimo, rata za kredit za stan ne može da bude viša od pola plata) praktično isključuje mogućnost da se desi ono što se desilo u Americi, tako da, ako su plasmani banaka sigurni (a nemamo razloga da u to sumnjamo), sigurna je i štednja. Naravno, rizici postoje. Recimo, može da naglo padne tražnja na izvoznim tržištima što može da ugrozi solventnost naših preduzeća. Takođe, mogu da počnu da padaju cene nekretnina i u Srbiji, što može da ohrabri neke ljude da prestanu da otplaćuju stambene kredite, ali mislim da je taj rizik mali.

Drugo, sve banke u Srbiji su posebna pravna lica, odnosno iako se zovu Reiffesien, Societe Generale, ili UniCredit, ona nisu direktno povezana sa "majkama" u inostranstvu. To znači da ako bilo koja od ovih banaka dođe u problem u Evropi, to ne mora da se direktno prelije na Srbiju.

Treće i ključno, devizne rezerve su više od ukupne štednje. To znači da, ako bi sutra nastala panika i ako bi svi krenuli da povlače deviznu štednju iz banaka, država bi mogla da garantuje sve depozite sa 100%. Siguran sam da bi to i uradila. Odnosno, već sama najava tako nečega bi sprečila paniku.

Bilo je u poslednje vreme nekoliko zahteva u javnosti da "država nešto uradi po pitanju svetske finansijske krize". Ja mislim da je bolje da ne radi ništa, ako već nema potrebe. Svaka nagla promena, bilo u poslovnoj politici banaka, bilo u državnoj politici, bi mogla da ima negativne posledice, upravo zbog psihologije.

Efekti fleksibilnosti

Razgovor između predstavnika države ("A") i predstavnika jedne velike privatne banke ("B") kojem sam nedavno prisustvovao:

A: Smatramo da je došlo vreme da NBS počne da vodi nešto fleksibilniju politiku deviznog kursa, to bi sigurno pomoglo našem platnom bilansu.

B: Mi mislimo da bi fleksibilniji devizni kurs značio apresijaciju i da bi odmogao vašem izvozu i dodatno povećao uvoz.

Da pojasnim. "Država", kao i velika većina ekonomista i privrednika, smatra da NBS ne dozvoljava da dinar depresira, odnosno da održava dinar na nerealno visokom nivou. Ovaj bankar smatra da NBS ne dozvoljava da dinar apresira, odnosno da je dinar i dalje nerealno slab.

Joe Stiglitz, as usual

Pored mnogih drugih, oglasio se povodom finansijske krize i "nobelovac Stiglitz", vrhovni autoritet srpske intelektualne palanke za Buša, Ameriku i kapitalizam.

U svom tekstu u časopisu Vanity Fair, Stiglitz nas podvrgava svojim oprobanim ideološkim tiradama protiv divljeg kapitalizma, ali ima začuđujuće malo, skoro ništa od konkretne analize uzroka postojeće finansijske krize. Tu su svi uobičajeni talking points o Bušovim deficitima, ratu u Iraku, deregulaciji, tržišnom fundamentalizmu itd. Međutim, ono što sam ja primetio u njegovoj knjizi protiv globalizacije, naime da činjenice koje navodi vrlo često direktno pobijaju ono što on tvrdi, vrlo je prisutno i u ovom tekstu.

Buš i Mekejn su predstavljeni kao zagovornici divljeg, neregulisanog kapitalizma, koji smanjuju poreze i uništavaju ekonomiju iz puke zatuucanosti ideologijom "tržišnog fundamentalizma". Dobro. Ali kako se sledeći Stiglitzov opis, dat bukvalno jedan pasus ranije, uklapa u tu tiradu protiv navodnog tržišnog fundamentalizma republikanskih vođa: "Market economies work only when there is a system of accountability, but C.E.O.’s, investors, and creditors are walking away with billions, while American taxpayers are being asked to pick up the tab. (Freddie Mac’s chairman, Richard Syron, earned $14.5 million in 2007. Fannie Mae’s C.E.O., Daniel Mudd, earned $14.2 million that same year.) We’re looking at a new form of public-private partnership, one in which the public shoulders all the risk, and the private sector gets all the profit. While the Bush administration preaches responsibility, the words are addressed only to the less well-off. The administration talks about the impact of “moral hazard” on the poor “speculator” who borrowed money and bought a house beyond his ability to pay. But moral hazard somehow isn’t an issue when it comes to the high-stakes speculators in corporate boardrooms."

Sad, da li je Buš tržišni fundamentalista ili državni intervencionista? Ako socijalizacijom rizika velikih banki uništava principe bez kojih po Stiglitzu nema tržišne privrede, kako onda u isto vreme može biti i fanatični sledbenik liberalizma, tj. "tržišni fundamentalista"? Ne može biti i jedno i drugo istovremeno. Ako se pak želi reći da se "tržišni fundamentalizam" sastoji upravo u omogućavanju kompanijama da ubiru profit, dok su od gubitka zaštićene državnim garancijama, onda je Stiglitzova definicija tog pojma zaista vrlo čudna i u neskladu sa uobičajenom jezičkom praksom. Pežorativni izraz "tržišni fundamentalista" obično se koristi za označavanje liberalnog čistunstva, koje po svaku cenu i ne obazirući se na posledice istrajava na principima tržišne privrede - upravo na onim principima koje sam Stiglitz hvali - odgovornosti i načelu da onaj ko snosi rizik, dobija i profit ali i snosi troškove svojih odluka. Tako da Stiglitz napada Buša da svoj "tržišni fundamentalizam" pokazuje tako što sprovodi socijalizam. Čudno.

Naravno, sastavni deo svake Stiglitzove tirade protiv "tržišnog fudnamentalizma" je i sledeća sekvenca zaključivanja: fundamentalisti teraju svoje; ja ih upozoravam da to vodi u katastrofu; niko me ne sluša; kriza dolazi, i eto tako vam je kad me ne slušate; sad je vreme da uvedmo malo više državne intervencije. Razne njegove knjige i tekstovi prosto vrve od ovakvih narcističkih igrica. Ni ovaj novi tekst nije sasvim pošteđen toga. Evo: "What has happened to the American economy was avoidable. It was not just that those who were entrusted to maintain the economy’s safety and soundness failed to do their job. There were also many who benefited handsomely by ensuring that what needed to be done did not get done. Now we face a choice: whether to let our response to the nation’s woes be shaped by those who got us here, or to seize the opportunity for fundamental reforms, striking a new balance between the market and government."

No, kada je isti nobelovac pre 6 godina uradio u ime Fannie Mae istraživanje o održivosti Government Sponsored Enterprises, on nije našao mnogo razloga za brigu. Naprotiv: "This analysis shows that, based on historical data, the probability of a shock as severe as embodied in the riskbased capital standard is substantially less than one in 500,000 – and may be smaller than one in three million. Given the low probability of the stress test shock occurring, and assuming that Fannie Mae and Freddie Mac hold sufficient capital to withstand that shock, the exposure of the government to the risk that the GSEs will become insolvent appears quite low."

Što nam onda Stigltz nije unapred rekao da nešto nije ok, ako misli da se kriza mogla izbeći? Ako je tržište toliko nesavršeno i loše predviđa i valorizuje, što onda nobelovac nije bio pametniji od njega i upozorio na moguću krizu? Što je bio toliko tajanstven sve vreme? I skoro glumio ketmana, tvrdeći da postoji "minimalan rizik" (1 prema 3 miliona!) da nešto krene naopako sa FM i FM?

Hronologija krize

Tekuća kreditna kriza je, ako ništa drugo, odličan primer zakona neželjenih posledica. Ekonomija je kompleksan sistem sa mnoštvom isprepletenih uzročnosti. U spontano funkcionisanje tržišta se ne treba mešati između ostalog i zato što najbolje namere često imaju potpuno nepredviđene i neželjene posledice.

Evo jednog članka iz 1989. godine, u NY Timesu, koji optužuje privatne banke za rasizam. Studija je pronašla da je stopa odobrenih stambenih kredita veća za belu nego za crnu populaciju, što je označeno kao rasizam. Ono što nije analizirano u članku je da je pri takvim stopama kredita, stopa povraćaja približno jednaka kod obe grupe. A upravo je stopa povraćaja pokazatelj jednakog tretmana različitih populacija. Kada bi stopa povraćaja bila veća kod crnog stanovništva, onda bi se moglo sumnjati da se krediti crnoj populaciji ne odobravaju iz nekih drugih razloga kao što je rasizam. A to što je sama stopa odobravanja kredita različita, pri jednakoj stopi povraćaja, samo govori da su bankari imali dobre razloge za svoje odluke da odobre ili ne odobre kredite. Svejedno, banke su optužene za rasizam i moralo je nešto da se uradi.

Evo drugog članka, deset godina kasnije, 1999., LA Times. Ovog puta članak govori o uspehu politike koja je u međuvremenu popravila stope kredita kod manjinskog stanovništva. Evo isečka:

It’s one of the hidden success stories of the Clinton era. In the great housing boom of the 1990s, black and Latino homeownership has surged to the highest level ever recorded.

Veliki uspeh Clintonove ere, svi mogu kupiti kuću, čak iako nemaju para da je plate. A ako imaju, onda mogu kupiti malo bolju i skuplju. Affordable housing.

Ostatak znate. Ovi krediti koje su banke reagujući na podsticaje i instrukcije države dale, postale su subprime ili nenaplativi krediti, prva karika u lancu finansijskih derivata koji je doveo do opšte finansijske krize. Zakon neželjenih posledica na delu, od promocije stambenih kredita za sve, do finansijskog fijaska. Pre nego što je Ceca prisvojila stih, liberali su voleli da kažu da je put pakla popločan dobrim namerama.

Zašto berza ne reaguje?

Vrednost Dow Jones indeksa u ponedeljak, pošto je Kongres odbacio Paulsonov plan: 10,300.

Vrednost Dow Jones indeksa u petak, nakon što je Kongres prihvatio Paulsonov plan: 10,300.

Uzrozi finansijske krize

Pošto sve više stvari izlazi na površinu, da sumiramo kako to izgleda sada. Već smo pominjali politiku lakog novca Feda kao jedan od generalnih uzroka krize, ali on bledi u poređenju sa državnim regulacijama koje su mnogo neposrednije iskrivljavale signale i podsticaje igrača na finansijskim tržištima.

Kao prvo, to je ekscesna kupovina hipoteka od strane kvazidržavnih kompanija Fannie Mae i Freddie Mac, u cilju podsticanja vlasništva nad nekretninama. Ove dve kompanije su imale u vlasništvu više od polovine svih hipoteka, a poslovale su sa svešću da iza njih stoji država, jer na kraju krajeva njihova funkcija nije strogo profitna već socijalno odgovorna. To je sistematski podsticalo preuzimanje većeg rizika.

Drugo, to je primoravanje banaka da kredite daju i onima sa slabijom kreditnom sposobnošću u okviru političke kampanje lakih stambenih kredita. Ispostavilo se da je ono što su političari hvalili kao "affordable housing" preko noći postalo subprime krediti.

Treće je takozvano mark-to-market računovodstvo uvedeno 1990-ih, koje pogoršalo krizu u smislu izazivanja lančanih bankrotstava. Ovo nismo do sada pominjali, ali radi se o regulaciji koja zahteva da se u bilansima stanja finansijska aktiva vodi po cenama koje trenutno važe na tržištu, umesto po istorijskim cenama. Ovo je kod hipoteka važno, jer ako banka ima u vlasništvu hipoteku koju hoće da zadrži i naplaćuje jer od nje očekuje redovan prihod, po ovoj regulaciji u bilansu ipak mora da je prikaže po vrednostima po kojoj je ista ta hipoteka prodata negde drugde. To u normalnoj situaciji nije problem i čak izgleda kao dobra ideja, ali kada dođe do ovakve krize i vrednosti hipoteka na tržišnu padnu, onda i banke koje su relativno zdrave, po ovakvom bilansu postaju nesolventne jer hipoteke koje drže moraju da prikažu po drastično potcenjenim vrednostima. Više o tome ovde ili ovde.

Prethodne tri su državne regulacije. Kao četvrto možemo dodati greške koje je načinio privatni sektor. Prvo treba reći da ne treba mešati greške privatnog sektora sa tržišnom greškom. Niko nikada nije tvrdio da je privatni sektor nepogrešiv. Naprotiv, proces tržišta je proces kreativne destrukcije. Oni koji greše nestaju sa scene, a iz njihovih grešaka uče novi i bolji igrači. Firme za procenu rizika su pogrešile jer su hartije sa garancijom Freddie i Fannie rangirale kao A klasu, a investicioni fondovi su pogrešili jer su ovim firmama verovali. Ali kada investicioni fond propadne, trošak snose oni koji su tamo ulagali. To je njihov izbor. Na dugi rok je ulaganje u akcije isplativije nego ulaganje u državne obveznice ili štednju, čak iako se oduzme procenjena razlika u riziku. Ekonomisti iz toga čak zaključivali da je ulaganje u štednju ili obveznice neracionalno. Ali rizik ponekad dođe na naplatu i da za pravo konzervativnim štedišama koji su možda decenijama pre toga imali manje prinose. To nije greška tržišta, to su greške pojedinačnih igrača, a sistem nagrade i kazne funkcioniše savršeno. Kao što donosi profit, rizik donosi i gubitak. Na žalost, odobrovanjem bailout plana, država neće dozvoliti ni da ovaj mehanizam rizika, profita i gubitka normalno funkcioniše. Umesto da pusti da oni koji su rizikovali i profitirali sada svoje greške plate, država će ih parama poreskih obveznika izvući. Kada se sledeći put dogodi isto, nemojte kriviti one koje su rizikovali, nego one koje su ih prethodnog puta spasli posledica.

McCain v Obama u svetu

Ako McCain pobedi, prvo bi trebalo da poseti Makedoniju -- to je za sada jedina zemlja gde bi većina glasala za McCaina. Većina, to jest, među posetiocima Economistovog sajta. Evo cele mape.

U Srbiji vodi Obama sa 90:10%.