Američki mediji

Jedan od prigovora čak i libertarijanaca u Americi je da je predsednik Buš ugrožavao građanske, a ne samo ekonomske slobode u svoja dva mandata. Konvecnionalna mudrost je da su republikanci bolji u ekonomskim slobodama, a demokrati u civilnim. Ekonomska istorija polsednjih 8 godina je dosta dovela u pitanje prvi deo te mudrosti sa Bušovim značajnim proširenjem državnih intervencija gde je poslednji bailout plan od 700 milijardi samo dodatna kap koja preliva čašu.

No, zanimljivo je da drugi deo jednačine - tvrdnja da su demokrati navodni zaštitnici građanskih sloboda nikad nije ozbiljno dovođena u pitanje, iako je odvuek bila groteskno netačna. Uprkos tome, i danas je podržavaju čak i mnogi libertarijanci. Ne treba da se vraćamo Vudro Vilsonu i F.D: Ruzveltu i njihovim potpuno groznim kršenjima elementarnih građanskih prava (zatvaranje čitavih etničkih grupa u konclogore, pokušaji kontrole Vrhovnog suda, progon medija i političkih protivnika itd), pogledajmo mnogo bliže našem vremenu. Jedna od glavnih inicijativa današnjih demokrata i liberalnih aktivista jeste da se zapravo ukine ili poništi I amandman koji garantuje slobodu govora, kroz zakonsko nametanje tzv doktrine "fer novinarstva". To znači da svaki medij mora da reprezentuje u svojim programima i suprotna gledišta. Ova inicijativa potiče još iz 1930-ih godina, kada je korišćena da se objasni zašto zbog navodne oskudnosti elektronskog medijskog prostora on nije podložan konkurenciji i mora biti regualisan (još jedan "tehički monopol"), ali je svoj zenit postigla 1960-ih, kada su je demokratski političari koristili kao oruđe ućutkivanja konzervativnih radijskih talk-show emisija. "The wielding of regulatory might for partisan ends really took off in the 1960s, as the former CBS president Fred Friendly documented in his 1975 book, The Good Guys, the Bad Guys and the First Amendment. The Democratic Party official Bill Ruder later acknowledged: “Our massive strategy was to use the Fairness Doctrine to challenge and harass the right-wing broadcasters, and hope that the challenges would be so costly to them that they would be inhibited and decide it was too costly to continue.” The party activist Martin Firestone elaborated on the strategy in a confidential 1964 report to the Democratic National Committee, describing the 1,035 letters that the campaign wrote to conservative stations, generating 1,678 hours of free time. The stations, mostly rural, were small and cash-starved, so they proved easy to browbeat." Hm, ne izgleda baš kao ponašanje šampiona građanskih sloboda.

Danas demokrati ponovo pokušavaju da ožive ideju "fer novinarstva", koja je zamrla posle Reganovog dolaska na vlast (stavio veto na više predloga sličnih zakona). Ogorčeni gubitkom prestiža mainstream liberalnih medija poput NYT, CNN, ABC i drugih, i time svoje moći da kontrolišu informacije, oni pokušavaju na više frontova da se izbore za kontrolu medija putem zakonskih restrikcija. Jedno je ideja o regulaciji intereneta, jer su internet blogovi jedna od formi koje stvaraju velike probleme mainstream medijima, a drugo je ideja ponovnog ućutkivanja radijskih talk-show emisija. Ovi programi su ekspandirali neviđeno poslednjih decenija, i na lokalnom nivou postoji veliki broj vrlo popularnih i uticajnih radijskih emisija koje su konzervativno usmerene. Najpoznatiji, ali svakako ne jedini primer je Rush Limbaux. Demokrati sada žele da unište te programe tako što će pojačati političku kontrolu nad dodelom licenci, i zakonski nametnuti zahteve za "fer i izbalansiranim informacijama".

Evo šta kažu neki vodeći demokrati:
AL Gore:"Unless broadcasters take steps to voluntarily balance their programming, they can expect a return of fairness rules if Democrats keep control of Congress and win the White House".

John Kerry: "I think the Fairness Doctrine ought to be there".

Al Franken: "“You shouldn’t be able to lie on the air,".

Barbara Boxer i Hilary Clinton su se založile za "zakonsko rešenje" pitanja radijskih emisija (!), a Barak Obama kaže da će dati predlog kojim će se "razjasniti odgovornosti prema javnom interesu emitera koji imaju nacionalne frekvencije".

Razne stvari se mogu prigovoriti Bušovoj administraciji, u pogledu nekih spornih zakona kojima se ograničavaju građanska prava prevashodno osumnjičenih za terorizam. Ali, da čitava jedna partija obećava javno da će efektivno ukinuti I amandman, i zavesti političku kontrolu medija i cenzuru uz pomoć doktrine o fer-novinarstvu, a da uz sve to i dalje uživa ugled partije građanskih sloboda čak i među ideološkim zagovornicima slobode pojedinca (libertarijancima), to samo svedoči koliko smo duboko zagazili u orvelovsski svet. Iskoreniti laž preko državne kontrole medija. Pravi učenici Gebelsa i Berije.

UPDATE: Da prethodna priča ne bi bila previše apstraktna pobrinuo se sam Barak Obama. U državi Misuri, javni tužilac i šerifi, dakle državni službenici, rade sledeće: "Prosecutors and sheriffs from across Missouri are joining something called the Barack Obama truth squad. . . . They will be reminding voters that Barack Obama is a Christian who wants to cut taxes for anyone making less than $250,000 a year. They also say they plan to respond immediately to any ads and statements that might violate Missouri ethics laws.".

Takođe, Obamina kampanja traži od tv stanica da obustave emitovanje jedne reklame udruženja vlasnika oružja, jer smatra da su tvrdnje tamo iznete neisitine, a kao dokaz navodi da je to rekao Washington Post. Dakle, kao što kaže Obamin drugar Al Franken, "vi nemate pravo da lažete", a da li lažete ili ne, to ćemo mi da odredimo (tj "objektivni" Washington Post)!

Šta kažu ekonomisti?

Evo pisma koje su ekonomisti koji se protive predloženom planu državne intervencije u spasavanju finansijskih kuća poslali Kongresu. Iako prikupljanje potpisa još nije završeno, lista potpisnika je već impresivna.

Jedan primer

Regulacije koja je doprinela finansijskoj krizi u SAD.

Community Reinvestment Act zahteva od banaka da odobravaju stambene kredite i onima koji nisu kreditno sasvim sposobni. Drugim rečma, primorava banke da daju subprime kredite. Zakon je uveden 1977., a onda dopunjen 1995. kada je od banaka zahtevano da obim ovakvih kredita dalje povećaju.

Komentari o krizi u SAD

Mankiw ima na svom blogu dobru listu zanimljivih komentara američkih ekonomista o finansijskoj krizi u SAD. Čini mi se da su većina manje-više na liniji onoga što smo Slaviša i ja pisali u prethodna dva posta.

Finansijska kriza u SAD

Dobili smo kritike što se ne oglašavamo povodom talasa bankrotstva i finansijske krize u SAD. Moram da kažem da se ja lično suzdržavam zato što dosta toga još uvek ne razumem. Stvari se menjaju iz dana u dan, jednom se učinilo da je kriza prošla, pa je onda došlo da novog talasa bankrotstva. Administracija reaguje nepredviđeno, jednom interveniše direktno, drugi put pusti da se dogodi bankrotstvo. Osim toga, svaka veća finansijska kriza nastaje iz drugih razloga. Kod ove se za sada zna da je nastala usled emitovanja finansijskih derivata sa ugrađenom pretpostavkom da će cene nekretnina nastaviti da rastu. Kad su cene nekretnina počele da padaju, lanac je pukao.

Ali to nije dovoljno. Zašto su očekivavanja bila pogrešna? Rekao bih da je to delom posledica novčane iluzije koju objašnjava austrijska teorija poslovnih ciklusa. Kada centralna banka vodi politiku lakog novca, niže kamatne stope navode investitore da misle da su im dugoročna ulaganja isplativa. To dovodi do ulaganja dugoročne prirode, recimo u proizvodne kapacitete ili u nekretnine. Ali kada kamatne stope porastu, ispostavi se da je podsticaj bio veštački. Velika depresija iz 1930-ih je slučaj kada je zbog toga nastao višak proizvodnih kapaciteta, a nekretnine su sadašnji pandan ovog fenomena.

Ako je austrijska teorija tačna, a ja ne znam za bolju, počeci sadašnje krize su u Greenspenovoj ekspanzivnoj monetarnoj politici. Evo Ivanovog ranijeg posta o tome.

Drugi generalni faktor krize je moralni hazard raširen u finansijskom sistemu SAD. Sve vreme se znalo da Fed i država stoje iza firmi kao što su Fanniea Mae i Freddie Mac, ali i mnogih drugih finansijskih kuća koje se smatraju suviše velikim da bi propale. Kada znate da će vas država ili neko izvući ako upadnete u krizu, onda se kockate. Pa ako zaradite zarada je vaša, a ako propadnete, tu je država da vas spase. To je fenomen moralnog hazarda i dok god država postavlja loš primer spašavanjem ovakvih firmi, biće novih i novih koje to rade.

To su dva generalna uzroka. O konkretnim uzrocima propasta konkretnih firmi ne mogu mnogo da kažem, a koliko mi se čini i dalje nije sasvim poznato. Važnije pitanje je reakcija države na ovu krizu.

Kao prvo, pošto kriza nije nastala nekom jednokratnom greškom nego dugoročnim sistematskim podsticanjem prekomernog rizika, ni izlaz ne može biti lak. Kongres može odobriti $700 milijardi i to možda može sanirati ovu krizu, ali to nije rešenje problema. Dugoročno rešenje je dugoročni izlazak države iz finansijskog biznisa i davanje jasnog signala da spašavanja davljenika više neće biti.

Naravno da je popularno mišljenje da je rešenje u većoj regulaciji. I oba predsednička kandidata to predlažu, samo što se Obama više koncentriše na pojačanu regulaciju a McCain proziva korporativnu pohlepu. Zanimljivo je međutim da Obama i levičari krive nekakvu deregulaciju u prethodnom periodu. Ali kakve je to deregulacije u prethodnom periodu bilo? Ako jeste, onda mi je promakla, pa bih voleo da čujem na koju konkretno deregulaciju tržišta se misli. Naprotiv, posle afere Enron bilo je samo pojačane regulacije, počevši od obimnog Sarbanes-Oxley zakona koji je trebalo da pobošlja transparentnost. I ako je neko tržište regulisano, onda je to tržište hipotekarnih kredita, a to je mesto gde je kriza i počela. Čudna je logika po kojoj kad najregulisanije tržište prsne, rešenje je u dodatnoj regulaciji. Po jednoj teoriji, novi finasijski instrumenti uglavnom i nastaju kao odgovor na regulaciju, kao način zaobilaženja raznih regulatornih prepreka.  Ako je loše urpavljanje nepoznatim finansijskim derivatima u korenu ove krize, onda je tolika postojeća regulacija njen direktan uzrok.  U tom slučaju teško da još regulacije može biti rešenje. 

To nas dovodi do sledeće poenta, a to je da je regulacija uvek okrenuta kao prošlosti. Jedan od boljih članaka o krizi je ovaj iz NY Timesa, Davida Brooksa. Autor otprilike kaže: "Ne razumemo ni šta se desilo, niko nije predvideo krizu i nemamo pojma zašto je nastala, a pričamo da nam trebaju regulatori koji će na vreme predvideti krize i preduzeti odgovarajuće mere da ih spreče. Pri tome će regulatori biti slabije plaćeni od finansijskog biznisa, ali će biti pametniji od njih i bolje znati šta treba da se uradi." Regulacija uvek reguliše prethodnu krizu koja se već desila, ali onda nova kriza nastane negde drugde. Tako imate situaciju da u trenucima krize precenjujete korist od nove regulacije, dok se trošak te regulacije u vidu gušenja finansijskih inovacija i trgovine često potpuno zanemaruje. Lako možete predupretiti sve krize tako što ćete zabraniti svu finansijsku trgovinu. Ali to nije rešenje. Ako hoćete progres, biznis mora imati slobodu i mora preuzimati rizik, a to znači da morate imati i povremene krize. 

Još jedan pogrešan zaključak koji se može izvući je da eto, i u SAD država uvek interveniše kada treba, a onda ostatku sveta priča bajke o slobodnom tržištu. Tačno je da i u SAD država često interveniše i pogotovo je novi Paulsonov plan zastrašujući -- radi se o 700 milijardi dolara potrošnje, manje ili više po diskrecionoj volji dva imenovana činovnika, Paulsona i Bernankea. Ali to što država i u SAD interveniše ne znači da je u pravu. Uostalom, nije država SAD ta koja priča priču o slobodnom tržištu, nego ekonomisti i ostali intelektualci. Ekonomisti u SAD su uglavnom protiv intervencije i to ne samo liberterijanski nego i mnogi drugi. Evo jednog pregleda mainstream ili levo orijentisanih ekonomista koji se protive planu.

Američka finansijska kriza

Nekoliko čitalaca je već postavilo pitanje zašto ne pišemo o američkoj finansijskoj krizi. Ja već nekoliko dana nemam vremena da to uradim, a želeo sam: to ću i pokušati sada.

Najpre, kao i Marko, ja se ograđujem u smislu da zaista nisam neki ekspert za moderna finansijska tržišta, niti poznajem sve finese američkog slučaja. Ipak, mislim da nekoliko osnovnih činjenica i zaključaka prilično jasno stoje.

Na prvom mestu, kao i iza većine drugih, i iza ovog finansijskog poremećaja stoji vlada. Već više godina FED vodi vrlo inflatornu monetarnu politiku sa strategijom držanja kamatne stope vrlo nisko u cilju podsticanja poslovnih aktivnosti. Ova taktika vodi kreditnom preinvestiranju, tj veštačkom kreiranju ponude kapitala koga realno nema a koji se "uliva" u nove i nove započete investicione projekte, dugoročne i kapitalno intenzivne. Preduzetnici misle da mogu da ulažu u "zaobilaznije" proizvodne procese i projekte i oni to čine očekujući veći povraćaj sutra. To se zove investicioni bum, i on je već davno prošao. Ipak, zakon ponude i tražnje nije moguće prevariti i mi sada ulazimo u period krize, tj likvidacije investicija koje nisu bile opravdane nikada, a koje je inflatorna iluzija učinila privlačnim. Vlada, odnosno FED je poremetio funkcionisanje sistema cena na finansijskim tržištima

Drugi vrlo važan faktor je stvaranje moralnog hazarda od strane američke vlade, opresivnom regulacijom koja privatizuje profit, a omogućava kompanijama da koriste vladu, ukoliko su dovoljno velike, da socijalizuju gubitke. Freddie Mac i Fannie Mae su samo jedan primer te regulacije i mešanja - privatne kompanije koje imaju garanciju depozita od strane federalne vlade. To stvara moralni hazard jer oni besomučno dele kredite po basnoslovno povoljnim uslovima, verujući da će vlada pokriti troškove tih investicija, ako nešto krene naopako. Dok je hipotekarno tržište bilo u usponu to je trajalo, ali pre ili kasnije se pokazuje da su ulaganja hazardna i onda nastaju problemi. Vlada je praktično nacionalizovala ove dve kompanije pretvaranjem njihovih dugova u vlasničke uloge. Za investicione banke koje su sada pred bankrotom smišljen je drugi recept, tzv bailout operacija, odnosno pokrivanje dugova kompanija koje su pred bankrotom, u vrednosti od 700 milijardi dolara. To će platiti poreski obveznik, a Obama prekoreva Buša da to nije dovoljno i da se "spasilački paket" ne sme ograničiti samo na velike firme na Wall Streetu, već da se mora preliti i među narod kroz projekte javnih radova slične njudilovskim.

Dakle, situacija u Americi teorijski uopšte nije mnogo zanimljiva - ništa što već nismo videli. Besramna koalicija političara i pokvarenih biznismena koji svoje loše odluke pokrivaju novcem poreskog obveznika, a to opravdavaju navodnim očuvanjem finansijske stabilnsoti zemlje. To nema nikakve veze sa greškom tržišta, ili inherentnom nestabilnošću finansijskog sistema u kapitalizmu. Ali, ima veze sa užasima državne intervencije i pokušaja da se popravi i unapredi finansijsko tržište mudrom regulativom. Mislim da je Luigi Zingales, profesor ekonomije iz Čikaga, dao odličnu opštu ocenu onog što se dešava u Americi, i njegovih mogućih posledica:

"The decisions that will be made this weekend matter not just to the prospects of the U.S. economy in the year to come; they will shape the type of capitalism we will live in for the next fifty years. Do we want to live in a system where profits are private, but losses are socialized? Where taxpayer money is used to prop up failed firms? Or do we want to live in a system where people are held responsible for their decisions, where imprudent behavior is penalized and prudent behavior rewarded? For somebody like me who believes strongly in the free market system, the most serious risk of the current situation is that the interest of few financiers will undermine the fundamental workings of the capitalist system. The time has come to save capitalism from the capitalists."

Amin.

Na čemu će jadni mali Rumuni da odrastu?

B92 prenosi da su Rumuni zabranili prodaju hamburgera, pica, slatkiša, slanih grickalica i svih štetnih napitaka u okolini škola. Komentatori su oduševljeni! Što narod voli da zabranjuje stvari tuđoj deci, čudo jedno.

Ja nisam nutricionista, ali sam prilično ubeđen da je burek sa mesom, koji sam jutros pojeo, štetniji od dva Big Mac obroka. Morao sam nekako da obeležim Svetski dan srca.

Washington Post o Bušovom nasleđu

Pazite da ne padnete na leđa, ali evo članka u Washingotn Postu koji afirmativno piše o predsedničkom nasleđu G.W Buša, i tvrdi da će ovog istorija verovatno suditi mnogo blagonaklonije nego što to danas čine savremenici. Članak Charlesa Krauthammera čak poredi Buša sa Trumanom, ratnim predsednikom koji je takođe proširio bezbednosne ingerencije vlade i predsednika (formirao Ministarstvo odbrane, CIA-u i NSA), vodio opasan rat (u Koreji) i koji je takođe otišao vrlo omražen sa položaja, da bi danas bio smatran jednim od najvećih predsednika druge polovine XX veka. Teza ovog teksta je vrlo slična onome što ja (za razliku od ostalih na ovom blogu) već dve ili tri godine tvrdim o Bušu - da će i sud o njemu biti promenjen u budućnosti nabolje.

Na jednom seminaru u Sloveniji na kome sam bio prethodnih dana, polaznik, dečko iz Mađarske, je dao upravo ovakav "Krauthammer-jankovićevski" odgovor onima koji anatemišu Buša danas zbog ratnih avantura - i Regan je vodio više agresivnih ratova i vojnih intervencija koji su tada bili opisivani kao izraz američkog imperijalizma i agresije, da bi ih danas svi, uključujući i mnoge tadašnje kritičare, slavili kao početak dalekoseđne demokratizacije i liberaizacije Latinske Amerike - San Salvador, Nikaragva, Panama, afera sa kontrašima itd. To je moj omiljeni reductio ad Regan argument.

Što se tiče samog Krauthamera, on opravdava Bušovu politiku u Iraku upravo na temelju onog što je moj polaznik Zoltan rekao za Regana, i tvrdi da će buduća ocena opravdanosti tog rata biti mnogo povoljnija od one koja danas preovladava.

Tekst se ne bavi mnogo unutrašnjom politikom, i to je glavni nedostatak. Ja sam nisam siguran koliko bi se osnovna teza mogla primeniti i na ekonomska pitanja. Imam osnovanu sumnju da mnogi libertarijanski kritičari preteruju sa anatemom na Bušov etatizam, zapravo iz želje da se dodvore većinskom kulturnom establišmentu i medijima, i zadrže uticaj tamo. Iz istog razloga ponekad podržavaju Obamu koji je deset puta gori i antiliberalniji od Buša i Mekejna zajedno. Ja mislim da je Bušov glavni neuspeh nemoć da nametne reformsku agendu u privatizaciju social security, i smanjenju državne regulacije. Ali, to nije ništa novo. Ni Regan nije uradio skoro ništa bitno na tom planu. On čak nije ni obećavao mnoge stvari koje Buš jeste, pa nije ispunio, te smo mi sad s pravom ljuti i razočarani.

Dulićev ying yang

Sviđa mi se što Dulić kada priča o ekologiji pominje i ekonomski rast. Sa druge strane njegov projekat sa socijalnim (državnim) stanovima je passe.

Internet kontrola u Turskoj

Sajt Richarda Dawkinsa je zabranjen u Turskoj jer ismeva turskog religioznog autora.  Za sada je to odluka jednog nižeg suda, ali ne bi me čudilo da islamistička vlada i parlament usvoje slične inicijative.  Sa druge strane, ako ova odluka dođe do vrhovnog suda Turske, gotovo je sigurno da će biti ukinuta. Ovo je saga u nastavcima: ovde je jedan, a ovde drugi post i rasprava o ulozi vrhovnog suda i vojske u turskoj demokratiji.  Ja nisam veliki ljubitelj demokratije same po sebi -- to što većina hoće da zabrani Dawkinsa nije apsolutno nikakav razlog da se Dawkins zabrani.  Ako su intervencija vrhovnog suda i pretnja vojnom silom jedini načini da se odbrane lične slobode, neka bude tako. 

Miki Maus mora umreti

I ne samo on nego i Džeri.  Prema šerijatskom pravu, miševi su satanine sluge i u svakom slučaju ih treba ubiti, a ne da crtani filmovi od njih prave heroje.  

Tako kaže ovaj klerik iz Saudijske Arabije. 

Besplatni ručak

B92 i Mićun postavljaju pitanje: Mogu li udžbenici da budu besplatni? Teško. Treba platiti autorske honorare a i papir košta.

Pitanje je ustvari da li poreski obveznici treba da plaćaju udžbenike osnovcima. Mićun kaže da je Ustav jasan i da je osnovno obrazovanje obavezno i besplatno. Biće interesantno videti kako će ustavni sud protumačiti ovaj član. Pitanje je da li ova definicija pokriva i udžbenike. Vlada ih ne štampa niti ih naplaćuje. Još nisam čuo da je neko dete izbačeno iz škole jer nije moglo da priušti udžbenike. Koliko je meni poznato obično se roditelji solidarišu. Jedan od komentatora na B92 kaže i da je lična karta obavezna ali da se takođe plaća, što je takođe dobar argument.

Uvek slušamo predloga tipa sve ili ništa. Ili se svi udžbenici plaćaju ili su svi besplatni. Možda ima smisla ponuditi besplatne udžbenike samo porodicama koje ne mogu da ih priušte. To bi bio daleko jeftiniji poduhvat. Zašto bi trošak bio 30 miliona evra godišnje ako može da bude recimo 5. Konačno, idealno bi bilo da se roditelji na nivou škole organizuju i pomažu siromašne porodice. U tom slučaju će verovatno biti daleko manje zahteva odnosno pomoć će tražiti samo oni kojima je stvarno potrebna.

Član 71. Ustava RS pominje i visokoškolsko obrazovanje. Republika Srbija omogućuje uspešnim i nadarenim učenicima slabijeg imovinskog stanja besplatno visokoškolsko obrazovanje. Koliko mi je poznato u praksi je jedini kriterijum nadarenost, odnosno uspeh na prijemnom i iz škole. Da li to znači da se mnogi studenti sa budžeta finansiraju uprkos Ustavu koji je izričit da nadarenost nije jedini kriterijum? Da li bi tu takođe moglo da se uštedi nešto novca? Univerzitet na početku godine objavi koliko ima mesta, na osnovu bodova prime isti broj studenata i onda na osnovu imovinskog stanja neki broj stave na budžet a ostali samofinansiraju. Ukoliko manji broj studenata od planiranih budžetskih mesta ispunjava uslove za pomoć eto uštede. U praksi naravno zbog cena školarine to još jedno vreme neće biti slučaj ali nije loša ideja za razmišljanje. Bar bi proces bio u skladu sa Ustavom.

Konačno cela ova priča oko besplatnih udžbenika mi liči na najavu da će Zavod za izdavanje udžbenika postati preduzeće od nacionalnog interesa koje je nemoguće privatizovati.

Samoponižavanje

Uz rizik da me proglasite dosadnim što toliko insistiram na pitanju jednostranog sprovođenja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, ipak moram još nešto da napišem.

Koliko vidim, u javnosti su se iskristalisala dva razloga protiv toga. Prvi je "to će da uništi domaću privredu", a drugi je "zašto bi ga mi sprovodili, ako EU neće".

Prvi argument je uglavnom irelevantan, pošto se ne odnosi samo na jednostrano sprovođenje, nego uopšte na sprovođenje SSP-a, pa i na članstvo u EU. Dakle, ako verujete da će ukidanje carina prema robi iz EU da uništi domaću poljoprivredu i industriju, onda prosto niste za ulazak u EU. I to je ok, ali to nema veze sa "prevremenošću" jer, čak i da je EU počela da primenjuje sporazum, on bi opet doveo do "uništavanja srpske privrede". Da ne govorim da su upravo DSS-ovci, koji su sada protiv sporazuma, imali većinu u Vladi i Savetu za evropske integracije kada je Sporazum ispregovaran, još u prvoj polovini 2006. godine. Tada su se, to se dobro sećam, saglasili oko svega. Čak se, šta više, pošto je bilo neke priče oko toga da rok ne bude šest, nego osam godina, oni tražili da bude šest.

Drugi argument, koji izlaže Slobodan Antonić je, u stvari "ponižavajuće je da se sporazum jednostrano primenjuje" (mada on poteže i onaj prvi argument). Da se radi o nekom drugom sporazumu, Antonić bi verovatno bio u pravu. Recimo, zamislite da dve strane potpišu ugovor o prodaji stana, a da onda jedna strana kaže "E, ja neću da sprovodim svoj deo sporazuma i neću da ti platim, ali ti sprovedi svoj deo i iseli se iz stana." To bi svakako bilo ponižavajuće.

Ali, SSP nije klasičan sporazum jer nam njime EU suštinski ne nudi ništa novo. Ceo sporazum je praktično spisak stvari koje će Srbija da odradi i, samim tim, on je skoro u potpunosti jednostran sam po sebi. Meni je prosto neverovatno da Slobodan Antonić to ne zna, odnosno da ne zna da Srbija ima potpuno slobodan izvoz u EU još od 2000. godine, skoro svega osim tekstila, a onda i tekstila, od 2004. godine. Dakle, ovde se ne radi o tome "mi ćemo da spustimo carine, a EU će da nastavi da naplaćuje carine", zato što EU NE NAPLAĆUJE CARINE NA ROBU IZ SRBIJE već skoro 8 godina. I to je osnovni problem sa SSP-om: za razliku od Evropskih sporazuma, koje su ostale istočnoevropske zemlje potpisivale sa EU tokom 90-ih, i kojima je EU liberalizovala trgovinu sa svoje strane, to ne važi za SSP, jer je EU dala slobodan pristup svom tržištu za sve ex-Yu države plus Albaniju. Time je značajno demotivisala sve ove države da rade na evropskim integracijama, pošto je teško ukazati na neku korist od samog sporazuma, pa se onda ulazi u priče o pretpristupnim fondovima i sličnim, ipak marginalnim, stvarima.

Znači, ako je SSP spisak stvari koje Srbija mora da odradi, onda nije jasno zašto bi smo uopšte čekali da ga potvrdi i EU. Ako već želimo u EU što pre, onda savršeno ima logike da on počne odmah da se primenjuje.

Ako ne želimo u EU što pre, onda ima logike ne sprovoditi sporazum, ali onda to treba tako i reći, a ne kriti se iza zaštite domaće privrede i priče o samoponižavanju.

Strategija trgovine

Moram priznati da mi nije baš potpuno jasan smisao dokumenta pod nazivom "Strategija i politika razvoja trgovine u Republici Srbiji", ali sve jedno, imamo nekoliko desetina strategija, još jedna neće napraviti neku razliku. 

Vezano za ovaj dokument, profesor Stipe Lovreta, jedan od autora Strategije kaže za Politiku: 

I konačno, da nešto kažem i o zabludama i nestručnim ocenama o koncentraciji trgovine i maržama u Srbiji. Nivo koncentracije trgovine u Srbiji je ispod proseka EU. Tako, na primer, prema Evrostatu, inače zvaničnoj statistici Evropske unije, učešće najveće trgovinske kompanije u maloprodaji robom (pre svega, hrane i pića) po pojedinim zemljama je sledeće: Austrija 38 odsto, Danska 42, Slovenija 46, Švedska 37, Velika Britanija 31, dok je u Srbiji to učešće 26 procenata. Učešće pet najvećih trgovinskih kompanija je: u Austriji 95 odsto, Nemačkoj 80 odsto, Sloveniji 87, Švedskoj 81, Velikoj Britaniji 77, dok u Srbiji iznosi 40 odsto.  

Na drugom mestu kaže:

Kada su u pitanju marže, iznenađen sam koliko na ovom polju ima zabuna. Čak se plasiraju nestručne informacije da su marže zarada trgovine, a ne izvor njenog ukupnog prihoda, iz kojeg se pokrivaju svi troškovi poslovanja. Tvrdnje da su marže u trgovini Mađarske od sedam i 12 odsto dovode građane u zabunu, jer tako niski procenti bruto marži ne postoje nigde u svetu. Isto tako, tvrdnje koje se iznose u javnosti da se marže ne mogu uprosečivati krajnje su nenaučne i pokazatelj su nepoznavanja elementarne struke.

Za kraj:

Iste stope marži imali smo samo u bivšem Sovjetskom Savezu, i to za vreme vladavine Staljina. Oduzeti trgovini mogućnost da zaračunava različite stope marži za različite proizvode, prodajne formate i lokacije znači sprečiti je da vodi cenovnu konkurenciju.

Stare tekstove na Tržišnom rešenju o pitanju marže možete naći ovde.

Intervju sa Krkobabićem

Posle sastanka sa misijom MMF potpredsednik vlade Krkobabić je u kratkom razgovoru za Tržišno rešenje pojasnio kako će vlada da obezbedi finansiranje povećanja penzija iz realnih izvora.

TR: Gde će Vlada naći novac za obećano povećanje penzija?
KrK: Prvo kroz smanjivanje neproduktivne radne snage u javnom sektoru odnosno kroz penzizonisanje zaposlenih.
TR: Zar veći broj penzionera neće dodatno zakomplikovati situaciju?
KrK: Mladiću, problemi se rešavaju jedan po jedan. Uostalom više penzionera manje problema, bar za PUPS. Ko da nama ne trebaju mlađi kadrovi. Uvešćemo i dobru organizaciju fiskalnih prihoda, sada ja ne znam da li to znači povećanje poreza ili smanjenje nekih drugih stavki u budžetu ali nije ni bitno. Dobra organizacija fiskalnih prihoda samo po sebi zvuči kao ubedljiv argument. Ekspertski. Radićemo i na prekidanju tokova sive ekonomije.
TR: Za ovo poslednje vam je potrebno vreme, kako mislite da penzije povećate odmah a da postepeno povećavate budžetske prihode.
KrK: Vreme je za mene deficitarna roba. Moraćemo da radimo brzo. Evo uvešćemo i veću kontrolu protoka robe. Ako treba angažovaćemo penzionere da prijavljuju trgovce koji ne izdaju fiskalne račune. Tu sigurno imamo većeg talenta i entuzijazma nego u tržišnoj inspekciji.
TR: Nesumnjivo. Šta će biti sa tajkunima?
KrK: Uvešćemo kontrolu nad monopolima. Od toga neće biti ni dinara ali je popularan argument, evo već su me zvali u Peščanik da im izložim program. Kad smo kod popularnosti, radićemo i na suzbijanju korupcije. Od toga tek neće biti love ali što da samo Tadić i Dinkić stvaraju politički kapital ni iz čega.
TR: Sve ovo što ste do sada pomenuli smo već čuli. Imate li i nekih ekskluzivnih najava za čitaoce Tržišnog rešenja?
KrK: Mislite osim one da mi je pun katater? Naravno da imam. Mi u PUPS imamo dovoljno vremena za razmišljanje da je pravo zadovoljstvo kada neko želi da nas sluša. Evo na primer bavićemo se boljom organizacijom proizvodnje. Ja ću sa svojim crises management timom obilaziti privatna preduzeća i savetovati ih kako da se organizuju da bi bili profitabilniji kako bi država ubrala više poreskih prihoda.
TR: Zar ne mislite da je proizvodnja već dobro organizovana?
KrK: Ako ste mladi nemojte biti i naivni. Znate li vi koliko neiskusnih ljudi vode firme? Da su nas današnji takozvani menadžeri vodili u NOBu sada bi ti koristio ausvajs umesto lične karte.
TR: Bar bi bili u EU, ali ostavimo šta bi bilo kad bi bilo anegdote za kasnije. Imate li još originalnih ideja.
KrK: Ima li pop bradu? Podignućemo nivo produktivnosti kroz motivaciju zaposlenih. Već sam se dogovorio sa Vrbom, menadžerom Modelsica, da zajedno sa njima obilazim preduzeća i dižemo moral. Da nije bilo omladinki kada smo gradili Novi Beograd i dalje bi tamo brali pečurke.
TR: Za kraj da li imate neku poruku za čitaoce Tržišnog rešenja?
KrK: Ljudi utiču jedni na druge više nego što mislite. Posle 40 godina braka partneri počinju ne samo da misle isto već i da liče jedan na drugog. Ne kaže se džabe da su baba i deda blizanci. Tako i vas petoro tu sa tom vašom virtuelnom sprdačinom se pravite da ste mnogo različiti a svima vam smeta 10% povišice penzionerima. Nemojte da se zračite više idite igrajte se lopte i ostavite mi penzionere na miru. S.F. - S.N.

Kolaps, kaže DSS

Doktor Nenad Popović, profesor "Osnova menadžmenta globalnih korporacija" na Uverzitetu Lomonosov. najmlađi predsednik "Partizana" u istoriji i glavni ekonomista DSS-a,  o početku primene SAA-a kaže:

"Jednostranom primenom Privremenog sporazuma Vlada Srbije bi direktno ugrozila opstanak domaće privrede, ostavljajući je nezaštićenom pred najoštrijom konkurencijom iz inostranstva, ocenio je Popović u saopštenju.

"Srpska privreda našla bi se pred kolapsom, a hiljade gradjana bi ostalo bez radnih mesta", ukazao je on i naveo da bi pad cena robe iz uvoza uticao i na povećanje spoljnotrgovinskog deficita, koji je sada jedan od najvećih problema srpske ekonomije. "

I sve to samo zbog toga što bi sporazum, umesto da počne da se primenjuje još 1. januara 2007. (na šta su svojevremeno pristali Samardžić, Bubalo i Parivodić, kao članovi Saveta za evropske integracije) počeo da se primenjuje krajem 2008.

Virtuelni izvoz

Skoro sam čuo interesantnu priču o jednoj kompjuterskoj igrici, mislim da je u pitanju Civilizacija ali nisam siguran. Cilj igre je da se zavlada svetom ili u gorem slučaju da se skupi najviše poena ukoliko nema pobednika. Svaki igrač valjda ima vojsku za ratovanje međutim neophodno je da se ta vojska nekako i finansira. Za to valjda služe kopači zlata. Kako kopanje oduzima vreme na e-Bayu je moguće kupiti određenu količinu zlata za pravi novac. Naravno najviše prodavaca dolazi iz Kine.

Preporuka roditeljima - pustite decu da se igraju možda će jednog dana tako zarađivati novac.
Preporuka državi - Kina između ostalog izvozi i virtuelno zlato. Srbija treba da subvencioniše kupovinu novih kompjutera ljudima mlađim od 30 godina da bi se smanjio trgovinski deficit i pomoglo zapošljavanje mladih. Zvuči glupo, ali ništa gluplje od Nacioinalne strategije za povećanje izvoza.

Gde su stipendisti?

Više puta smo pisali kako je Fond za mlade talente nepotreban. Posle poslednjeg posta se razvila kratka diskusija u kojoj je jedan od argumenata za Fond bio obaveza vraćanja u Srbiju na pet godina. Taj argument osim što nije ubedljiv nije ni realan. Blic piše da Ministarstvo omladine i sporta koje vodi taj resor ne zna gde su i šta rade studenti koji su već stipendirani i koji bi trebalo da su se prošle godine vratili u zemlju. Nemaju evidenciju, kažu da je ima Ministarstvo prosvete dok oni tvrde da su je predali i tako u krug. Da Blic nije napisao ovaj tekst ove studente verovatno niko nikada ne bi ni kontaktirao. Ko je očekivao nešto bolje od državnih ustanova je nepopravljivi optimista.

Blic sa druge strane greši kada kaže da je u pitanju "dobar pokušaj" da se pokaže da država brine o pametnim i ambicioznim studentima. Kao što socijalizam loša ideja, tako je i ovaj projekat loš pokušaj. Prvo, čak ni kod nas nije obaveza države da finansira visoko obrazovanje, znači u pitanju je nepotreban trošak. Marku je ovo možda malo mršavo jer je u pitanju samo fiskalni argument ali po toj logici i da država troši 100% svog novca u zemlji ne bi bio neki argument. 11 miliona na stipendije 11 na autorska prava i eto ga srpski budžet. Ako taj novac već ne bi vraćali poreskim obveznicima onda bi mogli da ga ulože u unapređenje osnovnog obrazovanja koje je obavezno. Drugo, država je neefikasna. Osim što ne znaju gde su stipendisti verovatno su im i administrativni troškovi oko ovog projekta veći nego što bi bili da neka privatna firma vodi projekat. Kada država radi na ovakvom projektu ne bi bila stvar naučne fantastike i da postoji protekcija za određene studente. Ne kažem da je to slučaj, ali ne bi me iznenadilo.

Bolji pokušaj za pomoć mladim studentima bi bili podsticaji privatnicima da daju stipendije. Recimo poreske olakšice za ceo ili delimičan iznos stipendije pojedincima i preduzećima koji pomažu mladim talentima. Konkurs bi mogao da bude obavezan ili ne, svejedno. Trošak loše procene bi snosili privatnici. Najbolji pokušaj bi bio uvođenje slobodnog tržišta i niskih poreza tako da firme zapošljavaju više mladih, dalje ih školuju i same nude stipendije. To sada ne rade jer zbog visoke javne potrošnje verovatno pravilno smatraju da je stipendiranje državna obaveza.

Recesija

Breme je u komentaru postavio pitanje o ekonomskoj situaciji u Americi. Da li je naš optimizam bio neopravdan odnosno da li je Amerika u recesiji. Ja sam postavio link za jedan optimističan tekst u Washington Postu. Tekst se između ostalog poziva i na rast GDP u Americi poslednjem kvartalu od 3.3%. O tome je skoro pisao i Slaviša.

Šta je recesija? Ne postoji vrlo precizna definicija mada se uglavnom definiše kao pad GDP dva kvartala uzastopno. Ovu definiciju je prvi pomenuo izvesni Julius Shiskin u tekstu u New York Timesu 1974. godine. On je recesiju definisao malo opširnije ali je u praksi zaživela ova jednostvna verzija.

Economist je objavio interesantan tekst Redefining recession u kome dovodi u pitanje korisnost ove definicije. Prvi i očigledan problem je što GDP može da fluktuira kvartalno tako da na primer u prvom i trećem kvartalu padne recimo 4% dok bi u drugom i četvrtom porastao za recimo 1%. Po definiciji ovo ne bi bila recesija iako dolazi do relativno dugoročnog pada GDP. Drugi i manje očigledan problem je što ova definicija ne uzima u obzir rast populacije. Relativno mali rast GDP sa velikim rastom populacije može u suštini da znači i realno smanjivanje GDP po glavi stanovnika. Na primer iako je za proteklih godinu i po dana Amerika imala veći rast GDP od Japana, ukoliko se uporedi GDP po glavi stanovnika imala je znatno manji rast jer se populacija u Japanu smanjuje dok u Americi raste.



Konačno problem predstavlja i činjenica da se GDP iznos kasnije revidira, u proseku za 0.4 procentna poena naniže na godišnjem nivou u Americi (od 1999). To je razlika između prvih i konačnih rezultata. Economist predlaže da se zbog pomenutih problema sa analizom GDP više pažnje posveti nezaposlenosti. Lakše se meri i cifre se ne menjaju kasnije a rast nezaposlenosti se do sada pokazao kao dobar indikator recesije, pogotovu u Americi jer je tržište rada dosta liberalno pa se promene u ekonomiji relativno brzo odražavaju na broj zaposlenih.

Jedna od mogućih posledica loše definicije recesije je kasno otkrivanje što onda odlaže primenu rešenja. Na primer u toku recesije se smanjuju kamatne stope jer ne postoji mogućnost izazivanja inflacije. Upravo to se desilo u Japanu 1997 - 1999 godine, kada je kasno otkrivanje recesije dovelo do prolongirane recesije i deflacije.

Definicija depresije, takođe nesavršena, je ozbiljna recesija, odnosno pad realnog GDP u dva uzastopna kvartala od preko 10 procenata. U suštini sve do velike depresije tridesetih godina sve recesiju su nazivane depresijom ali je kasnije skovan i novi termin. Dok Amerika nije imala depresiju od 1938. u Srbiji smo je osetili početkom devedesetih. To je možda i izvor mog optimizma. Usporavanje rasta, njegov blagi pad ili relativno mali rast nezaposlenosti ipak ne predstavlja kraj sveta, bez obzira što je u pitanju izborna godina.

Nafta

Cena nafte je pala na 91 dolar i sa sobom povukla indekse moskovske berze za 17%, odnosno 11%.

Ali kako?

Potpredsednik Vlade Božidar Đelić kaže: "Naš sledeći cilj ostaje dobijanje statusa kandidata u 2009. godini, a naš cilj ulaska u EU 2014. ni na koji način nije promenjen". 

Pitanje je - kako ćemo da postanemo član 2014. godine, ako tada nećemo imati slobodnu trgovinu sa EU? Pre neki dan je isti potpredsednik izjavio da "Kod nekih od najvažnijih proizvoda, poput mleka, Srbija posle šest godina čuva 45 odsto postojeće zaštite, a nivo je 20 odsto za Hrvatsku, za kukuruz mi čuvamo 80 odsto, a Hrvatska 50 odsto, brašno – tamo gde mi čuvamo 65 odsto zaštite, to je 50 odsto za Hrvatsku" 

Da razjasnim. Ako SAA počne da se primenjuje od 1.1.2009. godine, a mi u šestoj godini sprovođenja sporazuma (znači, 2014. godine) imamo carinsku stopu na kukuruz u visini od 80% sadašnje stope (24%), kako ćemo onda ući u EU 2014. godine? EU može da pređe i preko Mladića i preko Kosova, ali ne može da pređe preko toga da država članica naplaćuje carine za robu iz ostalih EU zemalja.

A ako vas zanima koliko je ostalim zemljama trebalo vremena da postanu članice EU nakon što su u potpunosti liberalizovale trgovinu, pogledajte ovde.

Democracy video challenge

Grupa nevladinih organizacija iz SAD u saradnji sa nekim privatnim firmama organizuje Democracy Video Challenge. Treba snimiti video klip od maksimum tri minuta koji završava rečenicu "Demokratija je..." i uploadovati na sajt. Finalisti idu na put u Vašington, Njujork i LA.

Srećno!

Kako procenjivati političare?

Dejvid Fridman je pre nekoliko dana imao post na ovu temu. Po njemu, postoje dva odgovora - po tome šta su do sada radili i pričali (kakav im je "track record"), ili prosto po tome da li su vam lično simpatični. 

Iako na prvi pogled deluje da je prvi metod racionalniji i ispravniji, Fridman daje dosta dobre argumente za drugi metod. Na konkretnom primeru Obame i Sare Palin on kaže da to što je Obamin "track record" veoma liberalan (u američkom smislu reči), a Sare Palin konzervativan, uopšte ne mora da znači da su oni zaista takvi, već da to u velikoj meri prosto oslikava biračko telo kojem su i on i ona morali da povlađuju, odnosno da su i on i ona, ako su hteli da budu izabrani, morali da se tako ponašaju. 

Meni se učinilo da ovakvo razmišljanje možda ima neke logike u Americi, ali da se u Srbiji, u kojoj se sve partije i svi političari obraćaju celoj Srbiji, to ne može tako posmatrati.

Međutim, nakon što sam pročitao intervju novog ministra poljoprivrede, Saše Dragina, kao i intervju bivšeg ministra poljoprivrede, Slobodana Milosavljevića, čini mi se da se Fridmanova logika može primeniti donekle i na Srbiju.  

Recimo, stiče se utisak da Milosavljević nije toliki etatista kao što je izgledao kao ministar poljoprivrede. To meni govori da je sasvim moguće da je veoma teško, ili čak nemoguće, biti liberalan ministar poljoprivrede. Svaka čast Goranu i Ivani, ali sećam se da su se i oni hvalili veoma povećanim agrarnim budžetom. Sa druge strane, imamo Narodnu banku gde su prvo Dinkić, pa Udovički, pa sada Jelašić bili konstantno liberalniji od Vlade.

Poenta je da iz toga što se Jelašić 2007. ponašao daleko liberalnije od Slobodana Milosavljevića, ne sledi nužno i da je veći liberal. Meni je sasvim zamislivo (mada ne i veoma verovatno) da bi u nekom alternativnom univerzumu, u kojem je Jelašić ministar poljoprivrede, a Milosavljević guverner NBS, Jelašić bio kandidat za "Netržišno rešenje godine". 

Slažem se da je teza po malo "nategnuta", ali mi deluje da tu ima neke istine.

Aranžman sa MMF

Jelašić najavljuje potpisivanje novog aranžmana sa MMF. Da podsetimo, prva vlada Vojislava Koštunice, je prekinula aranžman krajem 2006. MMF je tada Srbiji zamerao NIP a vlada je smatrala da je bitno da vodi nezavisnu ekonomsku politiku kao Rusija, odnosno da troši koliko hoće.

Politička situacija se u međuvremenu promenila pa nije nemoguće da dođe do potpisivanja novog aranžmana. Ovo bi nesumnjivo bila dobra vest za Srbiju jer se MMF kod nas pokazao kao pouzdan i dobar partner (stari post na tu temu). Uticali su na smanjenje javnih rashoda i inflacije a pritiskali su vladu i po pitanju privatizacije javnih preduzeća. Ovi problemi su i dalje aktuelni pa njihovo prisustvo može samo da koristi.

Da li se neko seća da li je Jelašić u to vreme bio za ukidanje aranžmana ili ne? Tada je takođe bio guverner. Mislim da se Dinkić zalagao za ukidanje ali nisam siguran. Doduše nije ni bitno jer mu je sve pre 2008. već oprošteno.

Dragulj Medine

Vlada Srbije je u saopštenju izrazila žaljenje zbog objavljivanja knjige Dragulj Medine koja piše o životu jedne od Muhamedovih supruga: Izdavanje ove knjige, s obzirom na složenu i osetljivu političku situaciju u svetu, nije u interesu borbe za očuvanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta Republike Srbije.

Na sreću sa žaljenjem su konstatovali i da je pravo slobode govora važnije od borbe za očuvanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta: Vlada ne može da se meša u nezavisnu izdavačku delatnost jer su sloboda govora i iznošenje stavova zagarantovani Ustavom i pretpostavka svakog demokratskog društva. Tim više, važan je lični osećaj odgovornosti onih koji donose odluke koje mogu da imaju dalekosežno negativne posledice...

Saopštenje je malo kiselo ali je važno da nema cenzure.

Sindikalne mere za zaštitu osnovnih životnih prava

B92:
U Srbiji oko 200.000 ljudi radi "na crno" i njima su ugrožena osnovna životna prava, upozorava Samostalni sindikat metalaca Srbije.

Koja osnovna prava su u pitanju?

Problem je u tome što radnici koji rade 'na crno' često su prinuđeni, zbog straha od gubitka posla, da sarađuju sa poslodavcem.

Izgleda da misle na pravo na nesaradnju. Ne radi se ovde o brizi o zaposlenima. Naprotiv. Rezultat ove akcije će biti smanjenje zaposlenosti jer će neki metalci verovatno ostati bez posla. A svi znaju da je bolje nemati posao nego raditi "na crno". Pre će biti da je sindikatu metalaca dojadila konkurencija pa pokušavaju da je se reše tako što će zajedno sa inspektorima rada da kažnjavaju poslodavce koji zapošljavaju metalce koji ne plaćaju sindikalnu članarinu. Sindikati uvek i svuda rade na štetu nezaposlenih.

Šta je demagogija?

Predsednik Tadić kaže da je demagogija jedan od osnovnih neprijatelja demokratije.

Wikipedia demagogiju definiše kao "političku strategiju za sticanje i održavanje vlasti putem promovisanja predrasuda, emocija, strahova i očekivanja javnosti, uglavnom kroz strastvenu retoriku i propagandu, i često koristeći nacionalističke ili populističke teme".

Pretpostavljam da je ovo dobra definicija demagogije, odnosno pretpostavljam da je predsednik upravo na tako nešto i mislio. Ali, onda bih voleo da mi neko objasni da li su demagoške izjave i "Ako dođu na vlast radikali, biće rata.", ili, "Kad mi dođemo na vlast, svaki seljak će da dobije po 100 evra po hektaru."

Moja poenta nije da ukažem na očiglednu stvar da se sve stranke u Srbiji koriste demagogijom. Poenta je da između demagogije i demokratije nema praktično nikakve razlike. Čak, što se mene tiče, sama priča o demagogiji je, u najvećoj meri, demagogija.

Doing business 2009

Upravo objavljeni izveštaj Svetske banke o poslovnom okruženju.  Cela top lista je ovde. 

Poredak prvih pet isto kao i prošle godine: 1. Singapur, 2. Novi Zeland, 3. SAD, 4. Hong Kong, 5. Danska.  Srbija je pala sa 91. na 94. mesto, Crna Gora je isto tu negde. 

Srbija je pala pre svega zbog daljeg pogoršanja u oblasti dozvola za gradnju, gde je sada na 174. mestu od ukupno 181 obuhvaćene zemlje.  Procedure traju dugo i koštaju mnogo.

Najbolja je sa druge strane u dobijanju kredita, na čak 25. mestu ukupno.  Zasluge za to idu konkurenciji na domaćem bankarskom tržištu. 

Tajlandska čorba

Više puta smo pisali o političkoj situaciji na Tajlandu. Ukratko, posle višemesečnih protesta u Bangkoku vojska je pre dve godine organizovala puč i smenila demokratski izabranu vladu koju je predvodio Thaksin. U međuvremenu je usvojen novi ustav i stranka bivšeg predsednika vlade je rasformirana. Na novim izborima nova stranka koju su osnovali ljudi iz zabranjene stranke je ponovo pobedila. To je bio uvod u nove proteste, koje je kao i pre dve godine organizovao Narodni pokret za demokratiju (PAD). Kao posledica ovih protesta ustavni sud je smenio novog premijera zbog konflikta interesa. U redu, ništa sporno. Konflikt interesa treba kažnjavati. Međutim u slučaju tajlandskog predsednika vlade konflikt je nastao zbog njegovog povremenog pojavljivanja na televiziji gde je poput Jamie Olivera vodio kulinarski program (recept za supu od salmona sa kokosovim mlekom). Činjenica da premijer nije naplaćivao svoje gostovanje nije sprečilo ustavni sud koji je odluku doneo jednoglasno.

PAD je interesantna organizacija. Članstvo čini uglavnom elita iz Bangkoka koja je lojalna kralju a vodi ih lokalni medijski tajkun, inače bivši prijatelj premijera Thaskina. Prema Wikipediji zalažu se za "balansiranu" demokratiju, odnosno 70% imenovanih poslanika a 30% izabranih. Protive se stranim investicijama, slobodnoj trgovini i privatizaciji. Zalažu se i za zatvaranje granica prema Kambodži, ukidanje letova između dve zemlje i slične ratnohuškačke alternative.

Premijer Thaskin nije bio savršen. Optužen je za korupciju, verovatno sa pravom jer se dosta obogatio za vreme vođenja vlade. Veoma je nepopularan u Bangkoku a ljudi koji se bave međunarodnim razvojem i osoblje ambasada u Bangkoku ne mogu da ga smisle. Najviše mi u celoj priči ustvari smeta nedostatak principa odnosno njihovo zalaganje za "demokratiju". Thaskin je loš jer je bogat. Sve ostalo, pa i ukidanje izbora je bolje rešenje. Isti problem je imao i Berluskoni pa Italijani, na sreću, nisu odlučili da "izbalansiraju" demokratiju.

Novi kopenhaški kriterijum

Analizirajući uslove za pristupanje EU primećeno je i sledeće: Đelić, koji je i ministar za nauku, upozorio je da će sve to biti nedovoljno ukoliko Srbija ne bude pet puta više ulagala u nauku i tehnologiju.

I bar 10 puta više u paintball.

Hvala što nas štitite

Možemo loviti veštice, ali ključ problema visokih cena hrane ili visokih marži ja vidim u "zaštiti" za koju smo "uspeli da se izborimo" kod EU. 

Vreme: Rekli ste da smo dobili povoljnije uslove od Hrvatske.

Božidar Đelić: Tamo gde je, primera radi, Hrvatska imala dve liste zaštićenih proizvoda, mi imamo tri liste, čime duže zadržavamo veću zaštitu za veći broj proizvoda. Ako pogledate poljoprivredu, posle perioda od šest godina, mi čuvamo zaštitu za 23,5 odsto poljoprivrednih proizvoda, dok je za Hrvatsku 20 odsto. Kod nekih od najvažnijih proizvoda, poput mleka, Srbija posle šest godina čuva 45 odsto postojeće zaštite, a nivo je 20 odsto za Hrvatsku, za kukuruz mi čuvamo 80 odsto, a Hrvatska 50 odsto, brašno – tamo gde mi čuvamo 65 odsto zaštite, to je 50 odsto za Hrvatsku... 

Zaštita znači da se domaći proizvođači štite od konkurencije stranih. A konkurencija je proces u kojem se proizvođači, domaći i strani, nižim cenama bore za naklonost potrošača.  Zaštita proizvođača je, drugim rečima, porez za potrošače.

Nit luk jeo, nit luk mirisao

B92: 

Predsednik Opštinskog odbora Srpske radikalne stranke u niškoj opštini Pantelej, Slaviša Tasić, rekao je da je došlo do fizičkog obračuna dve grupe članova te stranke.

Kazačok Boška Mijatovića

Lazar je dao link ka jednom intervjuu Boška Mijatovića, koji se može pročitati na sajtu B 92.

Mene je najviše zaintrigirala blago rečeno čudna optika koju on ima kada su u pitanju razne privatizacije u Srbiji. Da budem precizniji, to što ima jednu optiku kad je reč o svim ostalim privatizacijama, a potpuno drugu, političku, kad je reč o NIS-u. Mijatović generalno kritikuje tendenciju da se privatizacije vrše mimo tendera, direktnim pogodbama, recimo u slučaju Bora ili Zastave, što do srca pozdravljam i slažem se. Ali je zanimljivo da mu uopšte ne smeta što nema tendera za NIS. Tu je direktna pogodba sasvim ok. On čak na jednom mestu prekoreva Vladu što okleva da zapečati taj direktni dil sa Gaspromom.

Kada je reč o samoj Zastavi, Mijatović kaže da će dobro proći Fijat i Kragujevac, a loše država Srbija koja će morati da plaća izgradnju dodatne infrastrukture i odriče se budžetskih prihoda zbog obećanih poreskih olakšica Fijatu, kao i da brine o višku zaposlenih. Ok, shvatam. Ali, opet interesantno, intervjuisani ekonomista ne primećuje da će ista ta država Srbija proći takođe dosta loše i u dilu oko NIS-a, jer je logično pretpostaviti da bi se na tenderu dobilo znatno više para od 400 miliona (ili možda ne bi, ali ajde da proverimo), i da su Gaspromu takođe obećane poreske olakšice i čak monopol u trajanju tri godine, i da neće morati da poštuje skoro nikakve ekološke standarde, i da takođe nema nikakvih garancija za zaposlene, koje će, baš isto kao i u slučaju Zastave, morati Vlada da zbrinjava. To sad odjednom nije problem? Da ne govorimo o tome da Mijatović na direktno pitanje o gasnom aranžmanu ne "primećuje" odsustvo garancija o magistralnosti gasovoda u sporazumu sa Rusima, 51:49 odnos vlasništva u gasnoj kompaniji i slične kardinalne stvari.

Ali, zato primećuje da ne treba Ruse ljutiti jer će onda oni suspendovati sporazum o slobodnoj trgovini, a Fijat je navodno došao na prvom mestu da bi izvozio u Rusiju. Dixit Mijatović: Kao da se ne razmišlja o tome da bi Rusija, zbog „zavitlavanja“ sa NIS-om, mogla da pokvari sporazum sa Fijatom?! Oh, da, hiljadu razloga ima za ispravan spoljnopolitički kurs. Svi putevi vode u (Treći) Rim. Ne samo kosovski...

Anketa iz Kurira

Ko je u pravu?

Šešelj

13%

Toma Nikolić

65%

Nijedan

22%

Ukupno glasova: 1592

Optimista

Boško Mijatović:

Da li građani zaista mogu da računaju na obećanih hiljadu evra (od prodaje besplatnih akcija)? Ja ću svoje mišljenje izneti na sledeći način: nisam upisao besplatne akcije, iako sam imao pravo na to.

Libertarijanci, McCain i Obama

Alex Tabbarok ima post sa naslovom "Zašto libertarijanci treba da glasaju za Obamu". Ovde je čitav blog sa nazivom Libertarijanci za Obamu. Ranije sam pomenuo da David Friedman, libertarijanac ili anarhista, takođe misli da je Obama bolji izbor. 

Ja se još uvek ne slažem, ali hoću samo da pomenem ozbiljnost argumenta.  Nikada pre libertarijanci nisu u tolikoj meri bili neodlučni između dve glavne partije; uvek su bili naklonjeniji republikancima.  Murray Rothbard je pomagao kampanji demokratskog kandidata Adlai Stevensona protiv Eisenhowera, ali ma koliko Rothbard bio značajna figura za libertarijance, to je ipak bio izolovan slučaj.  Sada je prvi put da je veći broj mejnstrim liberterijanaca neodlučan. 

Zašto je to tako?  Pre svega zbog nepotrebno agresivne spoljne politike republikanaca u poslednjih osam godina.  Ako se rat u Iraku i završi uspehom, to će biti zato što je "uspeh" postao pokretna meta.  Plan pre rata je bio pronaći oružje za masovno uništenje, svrgnuti Sadama i uvesti demokratiju, biti pozdravljen od narodnih masa kao oslobodilac, izazvati domino efekat demokratizacije na celom bliskom istoku i otići.  Sada je, posle stotina hiljada mrtvih, miliona izbeglica i 500 milijardi dolara samo direktnih troškova, uspeh sprečiti dalji pokolj i izaći dostojanstveno.  Teško je zamisliti bilo koju kolektivističku politiku koja bi dovela do takvih bespotrebnih troškova, ljudskih i materijalnih.  Jednostavno libertarijanci nisu zaboravili da je rat zdravlje države i u ovim izborima to igra ulogu veću od stvari kao što su poreska politika ili zdravstveno osiguranje. 

Ovome treba dodati da ni po unutrašnjoj politici sadašnji republikanski establišment nije mnogo različit od demokrata.  Bush je smanjio poreze, ali nije smanjio potrošnju.  To je lako, to je mogaoda uradi bilo koji predsednik.  Povećao je vojnu ali i nevojnu potrošnju, proširio socijalne programe i dalje podržavio zdravstvo.  Odgovor na finansijsku krizu je bila socijalizacija troškova finansijskih kuća (Bear Sterns) i nacionalizacija Freddie Mac i Fannie Mae, najveća nacionalizacija posle F. D. Ruzvelta. 

To je što se tiče sadašnje administracije, a nema pokazatelja da će McCain biti nešto bolji od toga. Tačno je da je on fiskalni konzervativac i podržava slobodnu trgovinu, ali čovek je pre svega kolektivista.  Njegov izborni moto "Country first" podseća na Kennedyja -- gledaj šta možeš da uradiš ne za sebe nego za svoju zemlju.  Njegov omiljeni predsenik je Teddy Roosvelt, otac svih progresivista.  I naravno, njegova spoljna politika se jedino može opisati kao opasna i neodgovorna.  Dan posle Sakašvilijevog napada na Južnu Osetiju McCain je u Wall Street Journalu objavio članak sa nazivom "We are all Georgians now".  Meni to liči na reakciju ne razumom nego instinktnom, po hladnoratovskoj matrici da je svaki neprijatelj SSSR-a moj prijatelj.  Bez obzira šta je Rusija uradila kasnije, to je bilo davanje bezrezervne podrške poludemokratskom režimu koji je prvi napao.  Šta bi uradio da je predsednik? 

Dva najveća razloga zašto mi se čini da je McCain, uprkos svemu, za sada manje zlo od Obame su demokratski kongres i izbor potpresednika.  Demokratski predsednik sa sadašnjim (i po svemu sudeći budućim, bar u naredne dve godine) demokratskim kongresom bi podigli poreze koliko god hoće i potpuno socijalizovali zdravstvo i ko zna šta još.  Izbor oba potpresednika je razlog više za podršku McCainu.  Joe Biden je najgora vrsta političara koju mogu zamisliti -- socijalista kod kuće, a agresivan u spoljnoj politici.  A Obama ga je uzeo pre svega da bi popunio svoje rupe u spoljnopolitičkom iskuustvu.  Sa druge strane Sarah Palin je, koliko je njeno dosadašnje iskustvo pokazalo, barem što se tiče ekonomije libertarijanski kandidat.  Na jednom klipu kaže da joj se veoma sviđa Ron Paul. 

Fond za mlade talente

Već smo pisali o Fondu za mlade talente ali je red da se podsetimo. Vlada Srbije je odlučila da odreši kesu pa tako umesto 100 posdiplomaca u Evropskoj Uniji finansira 500. Stipendije će dobiti i 1.000 studenata u Srbiji. Otprilike cela ova priča će koštati poreske obveznike 11,5 miliona evra. Državni projekti imaju dve osnovne karatkeristike: rastu eksponencijalno i traju večno. U budžetu za 2007. su planirani izdaci od oko 2 miliona evra da bi krajem prošle godine bili povećani prvo na 5,4 miliona i sada pretpostavljam prilikom rebalansa na 11,5 miliona. Zanima me šta bi prognozeri na intradeu rekli za cenu ovog programa naredne godine? Ja bih se kladio da će biti preko 20 miliona.

Da se razumemo, nemam ništa protiv stipendija dokle god ih ne plaćaju poreski obveznici. Malo li je što mnogi studiraju o trošku budžeta nego još poreski obveznici treba da im daju i džeparac. Fakulteti u inostranstvu daju stipendije i našim mladim talentima. Pretpostavljam da će privatni fakultet bolje proceniti koga treba stipendirati nego državna agencija. Njihove stipendije će sada biti umanjene za iznos koji dobijaju od vlade. Konačno, zašto stipendije samo za studije u EU? Šta fali Americi ili Rusiji?

Zabrana izvoza, epilog

Ovoj vesti koju je Lazar linkovao treba posvetiti više pažnje. Zabrana izvoza žitarica je najveći razlog zašto je Milosavljavić dobio tutilu Netrižšnog rešenja godine i nagrađen knjgom "Bogatsvo naroda" Adama Smitha. Evo posledica.

“Pa, u svakom slučaju, ja sam već i napomenuo da je to prvenstveno, po meni, odluka vlade koja nije pustila slobodan izvoz u februaru mesecu da bi taj isti kukuruz završio na svetskom tržištu preko 200 evra, već su jednostavno stopirali iz samo njima razumljivih razloga i jednostavno desilo se ono što se desilo da kukuruz padne bukvalno na osam centi, odnosno 10 dinara“, smatra direktor zadruge u Čurugu Stevan Milin.

Situacija nije baš sjajna za srpske poljoprivrednike, za šta najveću krivicu snosi Vlada Republike Srbije, koja je zabranila izvoz u februaru. - zaključuje B92.  Dobro jutro.

Nadstranačka ekspertiza

Na ovom mediju dominira skepsa prema ideji ekspertske vlade i ekpertskog upravljanja privredom. To mi najčešće vidimo kao jedan inovirani oblik planerskog sindroma. Seljaci i neznalice navodno ne znaju šta treba da se uradi, zato dovedimo eksperte koji znaju, pa će oni bolje upravljati ekonomijom.

Ovaj "eksperto-filski" refren ima još jedan "etički" varijetet. Nećemo postavlajti svoje stranačke ljude u javna preduzeća, nego stručne vanstrančke ličnosti.

Evo kako to izgleda u praksi. Postavi kuma, sinovca ili njegovu ženu, ako već ne možeš stranačkog kolegu.

Fannie & Freddie

SAD nacionalizuje Fannie Mae i Freddie Mac. Potez je ekstreman, ali očigledno je da postoji politički i društveni konsenzus, slažu se predsednički kandidati, vodeći kongresmeni, a uglavnom i ekonomisti. Konačnog plana nema, za sada se samo zna da ih država preuzima, a kada i da li će ih prodati, rasparčati ili likvidirati, ne znamo.

Ali jedno je pitanje šta uraditi sada, a drugo kako je do ovog došlo. Fannie i Freddie su nominalno privatne, a ustvari kvazidržavne institucije. Prvo, zato što su strogo regulisane od strane specijalne agencije kreirane samo za njih; drugo, što im funkcija nije strogo tržišna nego kvazi-socijalna, da razvodnjavaju rizik i tako omogućavaju povoljnije stambene kredite; i treće, što je uvek postojala implicitna obaveza države da stane iza ovih firmi u slučaju nevolje. Bar jedan eminentni tržišno orijentisani ekonomista, Greg Mankiw, je odavno glasno upozoravao na opasnosti od ovakvog statusa: recimo ovde i ovde iz 2003.

Država sada "rešava" problem koji je sama stvorila i uporno ignorisala. Tako država normalno funkcioniše. Jedan od zaduženih da pronađe rešenje je Barney Frank, šef kongresnog Komiteta za finansije, od kojeg imamo sačuvanu izjavu takođe iz 2003: "Ove dve firme, Fannie i Freddi nisu u opasnosti od bilo kakve finansijske krize." Sada je kongresmen Frank i ista ekipa tu da reši krizu koju uprkos upozorenjima ekonomista nije videla da postoji.  Ali ne sumnjam da će nam analitičari posle ovoga objasniti kako je država morala da uskoči da bi rešila problem još jedne tržišne greške.

Nestašica hrane

Do pre samo par dana smo slušali priče kako rastu cena hrane nema kraja. O tome smo pisali ovde i ovde. Međutim, izgleda da je cena u međuvremenu pala i da će se u Srbiji kukuruz koristiti i za ogrev. Gde nestadoše paničari?

Intelektualci i tržišna greška

Ovde je ranije bilo rasprave o tome šta je razlog dominantno levičarske nastrojenosti ogromne većine holivudskih režisera i glumaca (i producenata). U svojoj analizi na sopstvenom blogu Becker i Posner se trude da što više umanje ideološke izvore ovakvog opredeljenja filmadžija, i da to opredeljenje povežu s jedne strane sa zahtevima tržišta, a sa druge strane sa njihovom odbojnošću prema kozervativnom životnom stilu. Filmadžije vole droge, raspustan život, slobodu, a konzervativci sve to osuđuju i onda je prirodno što većina filmadžija ne voli konzervativce. Takođe, po Posneru filmadžije nisu toliko levičarski, koliko ekstremno opredeljeni, a pošto je desni ekstrem fašizam tabuisan, onda im ostaje samo levi, koji se uprkos Maou, Staljinu i svemu ostalom ipak drži.

Međutim, ovde nam odmah padaju na pamet Fridrih Hajek i Robert Nozik, i njihove analize razloga zbog kojih intelektualci dominantno prihvataju socijalizam. I Nozik i Hajek pod intelektualcima misle na "preprodavce ideja iz druge ruke", tj profesore društvenih nauka (većinu), novinare, umetnike, književne i filmske kritičare itd. Dakle, tu bi spadali i "filmski radnici". Hajekova i Nozikova analiza pokazuje da ogromna većina svih ovih grupa iz određenih konstitucionalnih razloga teži levičarskim i kolektivističkim idejama, na način na koji ekonomisti, poslovni ljudi, farmeri ili industrijski radnici ne teže. Ako prihvatimo njihovu analizu, Posnerova i Beckerova tumačenja nam moraju izgledati mnogo manje uverljivo. Zaista, moguće je da filmadžije iz nekih takoreći kontingentnih i improvizovanih razloga mrze kapitalizam, ali nije reč samo o njima. Da li se hoće reći da profesori, filmadžije, pisci, novinari, komentatori itd, mrze kapitalizam svako zbog svojih razloga? Ili možda zato što imaju slično obrazovanje i njime usađena pogrešna gledišta o društvu u kome žive? Holivud spada u širi krug "kultuirnih radnika" koji po definiciji prihvataju socijalizam, mrze kapitalizam i biznis i sve što je sa njima, direktno i indirektno povezano.

Novo istraživanje Rasmunsena pokazuje da ogromna većina američkih građana veruje da su novinari izrazito pristrasni na stranu demokrata i da se aktivno trude da naškode svojom kampanjom konzervativnim kandidatima. 49% ispitanika iz Rasmunsenovog istraživanja veruje da mediji aktivno pomažu Obami a samo 14% njih da pomažu Mekejnu. Još pogubnije po medije, preko 55% ispitanika veruje da su mediji svojom pristrasnošću veća pretnja po demokratiju od uticaja biznisa i privatnog novca.

Verujem da bi identične rezultate dalo i istraživanje mišljenja američke publike o političkim stavovima Holivuda i objektivnosti i poštenju slike koju Holivud daje o Americi - kao grotesknu levičarsku pristrasnost. Dakle, teško je govoriti da tržište zahteva od novinara da podržavaju demokrate i levičare, kao i od holivudskih režisera, glumaca i studija da prave filmove koji generalno opisuju Ameriku kao bolesno društvo a biznis kao izvor svakog zla.

Ovo na prvi pogled predstavlja izazov za shvatanje tržišta kao efikasnog. Ispada da filmska i novinarska industrija ispuštaju ogromne pare samo da bi uživali u svojim ideološkim fiksacijama, i za to ne bivaju kažnjene. Jel tako - ako postoji šansa za profit (a ovde postoji jer postoji ogromna tržanja za drugačijim filmovima i tražnja za objektivnijim ili čak suprotno neobjektivnim novinarstvom) naći će se neko ko će ga pokupiti. Ovde se ne pojavljuje niko! Zašto?

Ja priznajem da nemam rešenje. Jedan nagoveštaj nam možda pruža okolnost da novine i mediji postaju sve irelevantniji; u eri interneta, blogova, olakšanih komunikacija, youtubea, i svih ostalih čudesa nema više monopola medija na istinu. I danas im se sve manje veruje. New York Times prestaje da bude zlatni standard novinarstva i postaje levičarski bilten koji čita samo Ivy League intelektulna kasta, dok mu tiraž pada 3 ili 4 puta u poslednjih 15 ili 20 godina. Kako onda opstaju većina novina uprkos ovim tendencijama? Jedan od načina je da postanu delovima preduzeća koja posluju profitabilno po drugoj osnovi, a štampaju novine, takve kakve su, iz zadovoljstva i ideoloških poriva. Tako recimo opstaju Guardian i Independent u Engleskoj. Zašto onda nema više konzervativno-libertarijanskin novina i tv stanica ovog tipa, barem u Americi gde je sve privatno, posebno što bi one mogle da imaju veće komercijalne šanse, ako gledamo disbalans između tražnje i postojeće ponude? Ja nemam odgovor. Možda su barijere ulasku u vidu regulacije, dozvola, brendiranja i obeshrabrujućeg uticaja interneta prevelike? Možda...

Sahrana drveta

Ovo je stvarni video. Grupa ekstremnih envajromentalista iz organizacije Earth First plače nad mrtvim drvećem.


Emotional Hippies - Crying Over Dead Trees - Watch more free videos