Koncept privatizacije

Dinkić je izašao sa konceptom privatizacije nekih od javnih preduzeća.

Predlaže se da država zadrži manjinske udele (34-36%) u NIS-u i JAT-u (gde bi se većinski paket prodao strateškom partneru i 15% akcija podelilo građanima), a većinske udele (51, odnosno 70%) u Telekomu, EPS-u, Galenici i Aerodromu (gde bi se 15% akcija podelilo građanima, a dodatnih 15% bi moglo da se kupi po privilegovanoj ceni).

Mislim da je, generalno, to korak napred, posebno privatizacija NIS-a i JAT-a, a donekle i Telekoma, EPS-a i Aerodroma. Ali, nikako mi nije jasno zašto se insistira da Galenika ostane državna. Za to ne postoji apsolutno ni jedno razumno objašnjenje.

Glasanje za najbolji blog

U Americi se održava zanimljivo glasanje za najbolje blogove na engleskom jeziku. Ima raznih kategorija - od zabavnih, sportskih, političkih, do recimo najboljeg konzervativnog i najboljeg liberalnog bloga.

Meni je posebno zaniljivo takmičenje za najbolji naučni blog, zato što se tu u finalnoj konkurenciji među 10 najboljih nalazi i Climate Audit, izvanredan blog koji se bavi kritikom i proverom naučnih rezultata vezanih za merenja temperature i proxy-rekonstrukcije klime u prošlosti. Autor bloga je Steve McIntyre, čovek koje je opovrgao famozni Hockey Stick, otkrio greške u NASA-inim merenjima, po kojima je najtoplija godina u SAD 1934, a ne 1998 kako se do sada tvrdilo, i veliki broj drugih korisnih stvari koje možete saznati čitajući njegove priloge. Blog je zaista izvanredan, civilizovan, i komentatori su uglavnom visokokvalifikovani fizičari, inženjeri i drugi ljudi koji se razumeju u te stvari. Ja sam puno naučio o rekonstrukcijama klime, problemima sa merenjima temperature satelitski i na zemlji, o tome zašto određeni četinari iz Kalifornije nisu pouzdan temperaturni proxy, koji su dokazi da je period od 900-1300 godine bio znatno topliji od današnjeg, itd. Uz sve to, čovek je strašno duhovit, ciničan i zabavan kad satirizira alarmiste i komentariše njihove stavove. Nema ni trunke zagriženosti, netrpeljivosti i mržnje prema protivnicima koja toliko karakteriše većinu alarmista.

Takmičenje traje do prekosutra, 8 novembra. Moguće je glasati na svaka 24 sata. Ja sam glasao već tri puta, za Climate Audit naravno, što i vama preporučujem. :) Za sada, Steve stoji odlično, čak ima šanse da pobedi. Konkurenti, uglavnom levičari i "liberali" su zgroženi takvom mogućnošću, i dodatnom medijskom pažnjom koju bi Steve dobio u tom slučaju. Pomozimo da Climate Audit pobedi. Prenesite prijateljima i poznanicima da i oni glasaju, ako vam se blog čini vrednim glasanja.

IQ, ponovo

Ivan je nedavno imao post na temu IQ-a i ekonomskog razvoja, a ovog meseca će se i na CatoUnboundu baviti sličnom pričom.

Šta ja mislim o svemu tome? Meni je prosto očigledno da su inteligencija i uspeh u životu veoma visoko korelisani. Naravno, svi poznajemo nekog ko je pametan, ali iz nekog razloga nije uspeo, kao što poznajemo i neke ne baš toliko pametne, a uspešne. Ali, to su, verujem, izuzeci.

Ako je to tačno na individualnom nivou, zašto ne bi bilo tačno na grupnom? Ja verujem da jeste, ali da je korelacija između uspešnosti države i inteligencije njenog stanovništva mnogo slabija nego na individualnom nivou. Zašto? Pa, zbog institucija. Pametni ljudi u lošem okruženju će lošije proći u životu nego glupi ljudi u dobrom okruženju.

I to je otprilike bila Ivanova teza - "Ako imaju malo sreće sa selekcijom institucija (mir, niski porezi, vladavina prava itd), prosperiraće čak i ako nisu neki geniji".

Međutim, meni se čini da se pri izboru institucija ipak ne radi o pukoj sreći, odnosno da institucije nisu potpuno egzogene. Neke i jesu, posebno u bivšim kolonijama. Pravo pitanje, čini mi se, je da li pametnije stanovništvo zahteva bolje institucije. Ako je to tako (a ja nisam ubeđen ni da jeste ni da nije), onda sudbina Afrike nije tako svetla. Ako se neinteligentije stanovništvo lakše "prima" na populističke priče o socijalnoj pravdi, zlim kapitalistima i neophodnosti da država upravlja ekonomijom, onda IQ može da ima veliki uticaj na razvoj.

Ispovest jednog udbaša!

Pre desetak dana poslao sam jedan tekst pod naslovom "Zasto kazeš antifašizam a misliš komunizam?" časopisu NIN (pošto je dično Vreme prethodno odbilo da ga objavi, zapravo da me uopšte obavesti da li će ga ili neće objaviti). Tekst je izašao u pretposlednjem broju NIN-a (takođe bez obaveštenja, tako da sam za objavljivanje danas slučajno saznao), a u poslednjem broju pojavilo se nekoliko reakcija, među njima i reakcija Zorana Ostojića iz LDP. Ni izvorni tekst ni reakcije se ne mogu naći na online prezentaciji NINa. Iz mog teksta samo nekoliko naznaka a za Ostojićev dobijete link ka sajtu LDP.

Dakle, Janković:

"Fašističko-antifašističko nadmetanje u Novom Sadu prethodne nedelje pokazalo je ne ono po čemu se Srbija razlikuje od Zapada, već ono po čemu mu je slična. Iako je medijska prezentacija događaja uglavnom prećutkivala ovu stranu priče, istina o potpuno savremenom i evropskom karakteru celog hepeninga je neporeciva. To nije stvar koja je imala mnogo veze sa izvornim tranzicijskim problemima Srbije, već je proizvod idejnih sukoba koji su univerzalni u zapadnom svetu. Pogledajmo samo spoljašnji opis događaja – imali smo na jednoj strani grupu obrijanih momaka u čizmama, koji slave rođendan Hajnriha Himlera. Scena kakvu ćete lako naći svuda u Evropi, čak i u Nemačkoj (a kako čujemo i u Izraelu). Na drugoj strani, imali smo jedan drugi čudan skup koji je sebe okarakterisao kao "antifašistički". Na tom skupu su se mogle videti na desetine crvenih zastava sa petokrakama, mladi demonstranti sa licem prekrivenim maramama ala Jaser Arafat, parole tipa "EU jednako NATO jednako svastika", mnoštvo slika Če Gevare itd. Ikonografija i parole "antifašističkog" skupa su ponajviše ličili na asortiman sa parada komunističke partije u Italiji ili na ekstremnije segmente antiglobalističkih pokreta na Zapadu. Ni sama forma kontramitinga nije nova – u Italiji i Nemačkoj, komunisti i radikalni levičari vrlo često organizuju "antifašističke" kontramitinge sličnog tipa. Nije, dakle, bilo ničeg u nastupu, ideološkom repertoaru, pa čak ni u međusobnom sukobljavanju ovih grupa, što već nije hiljadu puta viđeno drugde. Da su se našli na nekom antiglobalističkom skupu u Evropi, pripadnici ovih dvaju "tabora" ne bi ni primetili da se po nečem bitnom razlikuju, već bi složno marširali i harangirali protiv Amerike, kapitalizma, NATO-a, MMF-a, globalizacije itd.

Najzanimljivije je, i možda jedino originalno u srpskoj varijanti, to što su neki respektabilni politički lideri uzeli učešća u "antifašističkom skupu", recimo Čeda Jovanović, Nenad Čanak ili Žarko Korać, potpuno previđajući ovaj krivi ideološki "spoj". Lideri političke opcije u Srbiji koja govori o liberalnim reformama, ulasku u NATO i EU, koja kritikuje sadašnju vlast zbog nastavka autoritarne i kolektivističke politike prošlosti, svrstavanjem pod protestne zastave s crvenim petokrakama i parole koje izjednačavaju NATO i nacizam zapravo se najdublje kompromitovala. Da li Čeda misli da je NATO zaista jednak svastiki, kako su uzvikivali "antifašistički" demonstranti? Da li je jednom liberalu malo neprijatno da se nađe među morem zastava s petokrakama, kao da je na paradi na Crvenom trgu pre 50 godina? Da li jednom prozapadnom liberalu smeta kad vidi tolike mlade ljude sa slikama komunističkog zločinca Če Gevare, čoveka koji je po sopstvenom priznaju lično naredio ubistvo hiljada civila na Kubi, i koji bi, po sopstvenim rečima to uradio opet, jer su "sve to bili izdajnici i agenti CIA-e"? "

A zatim Ostojić. Zanimljivo da jedan od komentatora na sajtu LDP prekoreva Ostojića što uopšte raspravlja sa mnom, nazivajući me "udbaškim analitičarem i piskaralom" koji bi "samo da mu se ukaže prilika ponovio Srebrenicu". A ja pre 10 minuta u komentaru jednog posta ovde hvalim LDP što su za lustraciju, obračun sa ratnim zločinima i što hoće da razbucaju UDB-u. Ko mi je kriv...

Korupcija u Srbiji 2

"Delta" je odlučila da tuži Vericu Barać za delo "narušavanja poslovnog ugleda i kreditne sposobnosti". Ne znam da li za to imaju osnova, ali znam da će to samo dodatno pokvariti sliku koju o "Delti" već ima srpska elita (mišljenje običnog naroda očigledno je drugačije), tako da nisam siguran da im je to dobar potez. Sa druge strane, Izveštaj o "C marketu", koji je napisao Savet za borbu protiv korupcije se zaista odlikuje nekompetentošću i davanjem proizvoljnih i neargumentovanih ocena.

Koji su dokazi za nekompetentnost? Prvo, Savet napada Zakon o privatizaciji iz 2001. godine, a kao primere navodi "privatizaciju najstarije fabrike mineralne vode, prodaju nekada najvećeg lanca robnih kuća, otkup poljoprivrednog zemljišta i borbu nad vlasništvom C marketa". Problem je u tome što su i "Knjaz Miloš" i "C market" privatizovani po zakonu iz 1997. godine i da su u trenutku "privatizacije" 2005. godine već uveliko bili većinski privatni, da su "Robne kuće" u stečaju još od 2002. godine, a da državno poljoprivredno zemljište jednostavno nije predmet privatizacije. Sve u svemu, nijedan od primera nema apsolutno nikakve veze sa zakonom iz 2001. godine.

Drugi dokaz nekompetentnosti je tvrdnja da "neki pojedinac raspolaže bogatstvom koje se procenjuje na najmanje 6% BDP". Problem je u tome što su bogatstvo i BDP dve međusobno neuporedive veličine (ekonomisti bi rekli da je bogatstvo "stok" (stock), a BDP "tok" (flow)). Ako se želi nešto porediti sa BDP-jem, onda je to novostvorena vrednost u toj firmi (suštinski - plate, profit i plaćeni porezi), a ako već žele da uporede Miškovićevo bogatstvo sa nečim, onda treba da ga porede sa ukupnim bogatstvom u Srbiji (ukupna imovina minus obaveze prema inostranstvu, a koje je najmanje 10 puta veće od BDP-ja). Mišković nesumnjivo jeste veoma bogat, ali nema ni blizu 6% ukupnog bogatstva Srbije (recimo, pogledati "Ekonomistovu" listu 300 najvećih firmi u Srbiji).

Proizvoljne ocene se odnose na tvrdnju da Delta, po kupovanju C marketa, ima preko 60% tržišta, što prosto nije tačno, čak ni izbliza. Praktično jedine iole svetle tačke Izveštaja su kritika koja se odnosi na sastanak koji je održan kod Koštunice i na kome je dogovoreno primirje suprotstavljenih strana, kao i zaista odlična hronologija događaja, iz koje međutim ostaje potpuno nejasno ko je tu uopšte bio korumpiran - Vlada, Komisija za hartije od vrednosti, Trgovinski sud, ili neko drugi.

Stručnjak, a nije Nebojša

Posle debakla Nebojše Katića izgleda da su novinari u Srbiji na tragu boljeg sagovornika. Dragomir Janković, iz ekonomskog instituta u Briselu dosta bolje analizira ekonomske probleme u Srbiji i predlaže konkretnija rešenja. Janković kritikuje vladu zbog odugovlačenja sa privatizacijom, nereformisanog PIO fonda, kredita za samozapošljavanje i zbog velike javne potrošnje.

U slučaju javne potrošnje Janković smatra da je veliki budžet po definiciji inflatoran. Na Tržišnom rešenju smo već raspravljali o ovome i koliko se meni čini nismo uspeli da se dogovorimo da li rast javne potrošnje izaziva inflaciju. Koliko se sećam mislim da smo se u načelu složili sa ovom pretpostavkom jer vlada novac isključivo troši dok građani malo i štede. Mislim da se nisu svi složili sa ovom definicijom. (Ne mogu sada da nađem post, ako neko bude imao više sreće od mene neka ostavi link u komentarima). U svakom slučaju Janković kaže da rast plata u javnim preduzećima (sve monopolisti) podstiče inflaciju. Sa ovim se slažem. Što su veći troškovi monopolisti će vršiti veći pritisak na vladu da povećava cene. Janković predlaže tržišno rešenje, privatizaciju javnih preduzeća.

U slučaju reforme PIO fonda Janković smatra da se ta reforma ne radi na inicijativu države, što meni apsolutno nije jasno. Država će morati da pokrije troškove sadašnjih penzionera i radnika koji su do sada uplaćivali novac u penzioni sistem. Takođe, obaveza uplaćivanja doprinosa u PIO fond mora biti ukinuta pre nego što privatni fondovi zaista zažive. Ova reforma će se raditi isključivo na inicijativu države.

Janković takođe krivi Komisiju za zaštitu konkurencije za postojanje monopola. Tu greši. Na stranu par kritika mislim da su novinari definitivno našli boljeg ekonomskog sagovornika iz inostranstva.

Korupcija u Srbiji

Centar za liberalno-demokratske studije je objavio studiju "Korupcija u Srbiji: pet godina kasnije", a održali smo i konferenciju u Sava Centru u subotu.

Što se same studije tiče, statistički deo predstavlja ponavljanje ankete koja je urađena januara 2001. godine. Anketa pokazuje smanjenje korupcije, posebno kod objektivnijih pitanja, tipa "da li je vama lično neko tražio novac". Što se percepcije korupcije tiče, ona je opala od 2001., ali ne mnogo. Ako bih morao da rezimiram studiju u jednoj rečenici, rekao bih da je došlo do određenog pada korupcije od 2001. na ovamo, ali skoro isključivo kao rezultat indirektnih akcija Vlade (liberalizacija, privatizacija, reforma poreskog sistema, javne nabavke i slično), a samo malim delom kao rezultat direktnih akcija Vlade (rad specijalizovanih tela, hapšenja i slično). Takođe, bavili smo se i analizom pisanja medija i ono je, blago rečeno, loše.

Što se same konferencije tiče, uspeli smo da na jednom mestu okupimo ministre pravde, unutrašnjih poslova, ekonomije i finansija, a bio je tu i potpredsednik Vlade. Na mene su najbolji utisak ostavili Petrović (koji je naveo zaista zabrinjavajuće podatke o stanju u pravosuđu - recimo, preko 70% presuda za teška ubistva podrazumevaju kaznu koja je ispod zakonskog minimuma, što implicira korupciju) i Dinkić, koji je najavio "giljotinu propisa", ali o tome u nekom narednom postu.

Delegacija

Pogodite ko predvodi delegaciju privrednika na Kubi.

Ali poseta nije bez učinka:
Milosavljević takođe navodi da Kuba podržava terotorijalnu celovitost Srbije u pregovorima oko Kosova.

Sumnjivo lice

Iznenadio sam se kad sam saznao da je moj dobar prijatelj Dušan Pavlović bio deo Organizacione šeme za ubistvo Đinđića. Priznaj, Dušane, da si se kupao u Šilerovoj!

Oduvek mi je bio sumnjiv.

Tržišno rešenje u Danasu i Peščaniku

U svom tekstu "Naši životi uz Če Gevaru", objavljenom u Danasu, a prenetom na sajtu radijske emisije Peščanik, beogradaski profesor istorije Nikola Samardžić govori između ostalog o gostovanju Če Gevarine ćerke na sajmu knjiga, i Rezoluciji Skupštine Srbije o ukidanju blokade Kube. Između ostalog, on kaže: "Do danas je samo filozof i politički pisac Ivan Janković zapisao kako se stidi zemlje u kojoj se slave kubanski diktator i njegov najbliži saradnik, masovni ubica, u kojoj se proslava rođendana Hajnriha Himlera ublažava alternativom poslave rođendana, istoga dana, Vladimira Putina, pod simbolima i idejama vodiljama nacizma, fašizma i neokomunizma."

Reč je o očiglednoj aluziji na moj skorašnji post na Tržišnom rešenju koji je bio posvećen sličnim temama, i sadržavao slične stavove.

Nisam ipak siguran koliko su ovakvi Samardžićevi stavovi, koje pozdravljam, zaista prihvaćeni čak i u takozvanoj Drugoj Srbiji. U istoj emisiji Peščanik, na čijem sajtu je ovaj tekst prenesen, još pre nedelju dana smo mogli da slušamo dve istoričarke koje su nas preko sat vremena uveravale da su komunisti bili jedini antifašisti, da mi treba da slavimo Staljinovu Crvenu Armiju koja je "oslobodila" Beograd, da je "antifašizam" duhovna vertikala itd. S druge strane, u poslednjoj emisiji, sociolog Mirko Đorđević je skrenuo pažnju na fascinaciju srpskih radikalnih desničara Če Gevarom kao borcem protiv globalizma. Ima jedan članak, na koji ukazuje Đorđević, koji govori o Vladiki Nikolaju i Če Gevari kao najvećim antiglobalistima.

Ja navijam da u formiranju ideološkog profila i identiteta Druge Srbije (jer su u našoj stvarnosti i Prva i Druga Srbija prilično maglovito definisani koncepti) liberalni glasovi kao što su Nikola Samardžić, Mirko Đorđević ili Zoran Ostojić (i Vladimir Gligorov i Miroslav Prokopijević, ne zaboravimo njih - česte goste Peščanika) imaju više uticaja od onih mladih partizanki iz predzadnje emisije Peščanika, i raznih drugih razočaranih radikalnih levičara poput Ljubiše Rajića, Zage Golubović i sličnih, koji od Karadžića i Mladića jedino više mrze Ameriku i kapitalizam.

Fama o biciklistima

Ne, nisam postao književni kritičar, ne bojte se. :)

Dakle, mi biciklisti, u svakodnevnom, nebasarijanskom smislu reči, smatramo se ljudima koji rade najmanje dve korisne stvari: popravljamo svoje zdravlje intenzivnom fizičkom aktivnošću, i 2. pozitivno utičemo na životnu sredinu jer za kretanje koristimo sopstvenu fizičku energiju, a ne naftu ili benzin, čime smanjujemo zagađenje okoline. Političari u zapadnim zemljama, kad hoće da pokažu svoju "ekološku svest", idu na posao biciklom. To je vrlo raširena pojava i među običnim svetom u zemljama poput Holandije ili Danske. Sledeći svetsku modu, i neki domaći političari su se pre nedelju-dve slikali kako voze bicikle po nekoj kiši (mislim da je bio "dan planete" ili tako nešto).

Ali, varate se ako mislite da i tako bezazlena stvar kao vožnja biciklom nema svoje negativne ekološke apekte. Pošto je "envajormentalizam" jedna krajnje mizantropska filozofija koja pretpostavlja da je i samo postojanje čoveka opasno po "okolinu", bilo je samo pitanje dana kada će i ova naivna, zdravorazumska dogma o korisnosti biciklizma biti osporena. I to se upravo desilo. Čovek nije (samo) nekakav opskurni ekološki frik, već profesor na Univerzitetu Pensilvanija, i upravo je otkrio da vožnja biciklom, nasuprot preovlađujućim površnim envajornmentalističkim gledištima, ima vrlo negativno dejstvo po životnu sredinu. Ona jeste da smanjuje emisije stakleničkih gasova, ali sa druge strane i poboljšava zdravlje onih koji voze bike, te time doprinosi pogoršavanju najvećeg prokletstva savremenog čovečanstva - nekontrolisanog porasta stanovništva.

Autor ima dva recepta kako stati u kraj ovoj biciklističkoj pošasti: ubediti ljude da umesto bicikla voze neke skutere na struju, jer time takođe ne emituju CO2, a istovremeno ne popravljaju sopstveno zdravlje i time tendiraju ka kraćem životu, čime doprinose ekološkoj ravnoteži i održivom razvoju. Drugi recept je da se pospeše kroz javne politike, kao protivteža biciklizmu, razna po zdravlje štetna ponašanja, tipa pušenje, uživanje teških droga, i vožnja automobila bez sigurnosnih pojaseva.

Ja, međutim za ovog profesora i sve slične ludake imam bolji predlog: da se oni lepo svi kolektivno poubijaju, i time svoje emisije stakleničkih gasova svedu na idealnu, nultu meru. Time će dati najefikasniji doprinos uravnoteženju naše planete.

Ako ste sumnjali u Reismanovu tezu o zelenom pokretu kao esenciji zla i antihumanizma, ova teorija uglednog profesora ekonomije sa Ivy League univerziteta je nažalost direktna demonstracija te teze.

Ja profesoru obećavam da ću nastaviti sa svojim biciklističkim uništavanjem održivog razvoja. Povećaću preko leta dozu sa 30 na 50 kilometara dnevno...Ako je verovati profesoru, svaka godina vožnje bicikla produžava život 10 dana. Pošto ja vozim skoro 30 godina (od najranijeg detinjstva), manje ili više redovno, time sam već za celu godinu produžio teror svog izdisanja ugljen-dioksida nad nezaštićenom planetom - gušterima, bubama, piranama i ledom na Grenlandu koji samo što nije počeo da se topi...Ako nastavim ovako, uništavaću planetu svojim postojanjem cele dve ili dve i po godine duže nego što je bilo nužno (a i ne pušim i ne drogiram se. Jedina nada je što zaista vozim kola bez pojasa...).

Ekonomske mogućnosti građana

Đelić je rekao da će vlada u narednih nekoliko nedelja ispitati da li su namirnice i druga roba široke potrošnje u Srbiji preskupi, ili cene odgovaraju onima u regionu i ekonomskim mogućnostima građana.
1) Kako se to utvrđuje?
2) Šta se dešava ako se utvrdi da cene ne odgovaraju ekonomskim mogućnostima građana?

Podela akcija

"Dodatnih 15 posto akcija EPS bilo bi besplatno podeljeno svim punoletnim građanima, s mogućnošću da njima trguju tek nakon uspostavljanja realne cene" kaže Dinkić. Ja sam mislio da je realna cena ona oko koje se slože i kupac i prodavac, odnosno cena koju odredi tržište. Komunističke države su verovale da njihove vlade i komisije mogu da procene realni nivo cena. Videli smo kako se to završilo.

U ovom slučaju to znači da će komisija zabraniti (usput, gotovo nemoguće sprovesti) građanima da prodaju akcije dok one malo ne poskupe na berzi. Mada, veća ponuda akcija, pošto vlada da zeleno svetlo za prodaju, bi posledično mogla da obori cene istih. Takođe, Dinkić zanemaruje sadašnju vrednost novca, možda bi nekim građanima danas više značilo 300 evra nego 500 evra za godinu dana. I konačno, ovom merom uskraćuje građanima pravo da raspolažu svojom imovinom. Kao kada bi vam deda poklonio pola njive pod uslovom da je obrađujete.

Podela akcija građanima je sjajan i dugo čekani potez. Sa druge strane Dinkić bi trebalo da ima poverenja u građane da će sami najbolje odlučiti šta da rade sa svojom imovinom a ne da ih tretira kao decu i da im otvara "trust" fondove. Šta god da odluče građani će sami snositi posledice svog "neznanja".

Konkurentnost 2008.

Izašao je Global Competitiveness Report Svetskog ekonomskog foruma za 2007-08: 1. SAD, 2. Švajcarska, 3. Danska... 82. Crna Gora, 91. Srbija, od 137 zemalja.
Prošle godine su Srbija i CG bile zajedno na 87. mestu.

Nisam promenio mišljenje o konkurentnosti od prošle godine, zato u ostatku kopiram stari post:

Mada Svetski ekonomski forum i mnogi drugi očigledno ne misle tako, sam pojam konkurentnosti nema mnogo smisla. Preciznije, nema smisla na nacionalnom nivou. Šta znači da je jedna zemlja konkurentnija od druge? Znači da može da proizvede veću vrednost, odnosno da je u proseku produktivnija. Produktovnost se meri u količini proizvoda po jedinici radne snage, pa reći da je jedna zemlja produktivnija od druge ne znači ništa drugo nego reći da je bogatija.

A bogatstvo zemalja se mnogo lakše i pouzdanije meri direktno, merama kao što su GDP, nacionalni dohodak i slično (koje nisu savršene, ali mere bogatstvo, odnosno novostvoreno bogatstvo). Merenje konkurentnosti je tako samo merenje bogatstva zemlje zaobilaznim putem.

Konkurentnost ima smisla na nivou firme ili grane. Ima smisla reći da je Nemačka konkurentna u proizvodnji automobila ili Srbija u prozvodnji malina. Ali ako hoćete meriti celokupnu konkurentnost jedne zemlje u svemu, onda morate obuhvatiti sve što utiče na bogatstvo te zemlje -- od infrastrukture, preko političkog okruženja i pravnih institucija, kvaliteta radne snage, makroekonomske politike, itd. -- broj faktora je neograničen. A kada jedna mera obuhvata sve što utiče na bogatstvo, onda je suvišna -- jer dovoljno je direktno izmeriti bogatstvo te zemlje i na osnovu toga znati koliko je konkurentna.

Indikativno je da su ove godine autori promenili metodologiju i obuhvatili veći broj faktora. Kada ih na kraju obuhvate sve, shvatiće da "konkurentnost" nije ništa drugo nego produktivnost, odnosno GDP po jedinici radne snage ili po stanovniku.

Beč i ekonomska teorija

Kao dodatak prethodnom postu, pokušavam da načinim makar provizorni spisak naučnih disciplina koje su pokrenuli, izmislili i odlučujuće oblikovali navedeni bečki geniji: termodinamika, kvantna fizika, analitička filozofija, filozofija nauke, psihoanaliza, teorija igara, poslovnog ciklusa...Sama činjenica da imamo bar tri-četiri "Bečka kruga" najbolje svedoči o tome: bečki krug u filozofiji, Šlik, Karnap, Vitgenštajn, u ekonomiji - Mizes, Hajek, Šumpeter, Morgenštern, u psihologiji itd.

Zanimljivu primenu ovog uvida o centralnom mestu Austrijanaca i Austro-Ugara u naučnoj i teorijskoj misli XX veka daje Izrael Kirzner u svom odličnom kraćem predavanju. Radi se o razlici između Mizesovog i Robinsovog pojma ekonomskog delovanja/odlučivanja. Robins je, po Kirznerovom mišljenju enormno uticao na kasniju mikroekonomsku teoriju, svojim shvatanjem ekonomskog odlučivanja kao manipulacije datim sredstvima u ostvarivanju datih ciljeva. Ta teorija koja polazi od pretpostavke savršenog znanja o alterantivama sa kojima je onaj ko odlučuje suočen, postala je sastavni teo mainstream teorije cena. A predstavljala je prilagođenu i izmenjenu verziju teorije o ljudskom delovanju koju je Robins pokupio 1920-ih godina u Beču, družeći se sa Mizesom, Hajekom, Haberlerom, Morgenšternom i ostalima. To je pojam ljudskog delovanja kao korišćenja sredstava u zadovoljavanju ciljeva u prostoru neizvesnosti i nepotpunog znanja.

Razlika je očigledna. U Robinsovom neoklasičnom okviru koji je prihvatila celokupna moderna mikroekonmska teorija, ekonomisanje postaje tehnološki i matematički problem; suočen sa datim skupom poslovnih (i epistemoloških, rekao bi Hajek) alterantiva gubi se preduzetnik i pretvara u mašinu za tehničku optimizaciju. To možemo videti kako u teoriji konkurencije, tako i u čitavom nizu drugih teorema ekonomije blagostanja. Teorija savršene konkurencije uzima tehnologiju, znanje o poslovnim alternativama kao dato, a njihovo odsustvo aberacijom od standarda konkurencije. Dinamička konkurencije koju razvijaju Austrijanci, podrazumeva nepotpuno znanje i polovične informacije kao standard, zbog koga nam je konkurencija i potrebna kao procedura otkrivanja. Mizesova (i ja bih dodao, Hajekova) teorija ljudskog delovanja kao preduzetništva podrazumeva traganje za referencijalnim okvirom mogućeg rešenja problema. Alternative nisu poznate, one moraju da budu otkrivene, pronađene, anticipirane - preduzetnik je onaj ko rizikuje materijalna sredstva da bi isprobao određenu anticipaciju mogućeg rešenja koju ima. On odabira jedan od mnoštva mogućih okvira delovanja, umesto da dela u zadatom i unapred poznatom okviru. Tehnološko/matematička optimizacija nasuprot preduzetničkom otkriću.

Eto, tako je bečka škola u ekonomiji obeležila ne samo disidentsku, heterdoksnu ekonomsku misao, već indirektno i mikroekonomoiju glavnog usmerenja.

Beč 1920.

Teško da je ikada postojala takva koncentracija genija na jednom mestu kao što je to bilo u Beču početkom 20. veka. Naišao sam na sledeću listu koju je napravio Hans-Hermann Hoppe: filozofi i fizičari Ludwig Boltzmann, Rudolph Carnap, Edmund Husserl, Ernst Mach, Karl Popper, Moritz Schlick, Ludwig Wittgenstein; matematičari Kurt Godel, Hans Hahn, Karl Menger, Richard von Mises; ekonomisti: Eugen von Bohm-Bawerk, Gottfried von Haberler, Friedrich von Hayek, Carl Menger, Frtiz Machlup, Ludwig von Mises, Oskar Morgenstern, Joseph Schumpeter, Friedrich von Wieser; pravnici Rudolph von Jhering, Hans Kelsen, Anton Menger, Lorenz von Stein; psiholozi Alfred Adler, Joseph Breuer, Karl Buhler, Sigmund Freud, sociolozi i istoričari Max Adler, Otto Bauer, Egon Friedell, Paul Lazarsfeld, Alfred Shutz; pisci Herman Broch, Hugo Georg Trakl, Otto Weininger, Stefan Zweig; slikari Gustav Klimt, Oskar Kokoschka, Egon Schiele, itd.

Kada se doda da se nešto slično dešavalo u Budimpešti (John von Neumann, John Harsanyi, Edward Teller, Eugene Wigner, Karl i Michael Polanyi), imamo opis jedne liberalne monarhije. Hoppe o ovome govori u okviru kritike demokratije, u knjizu Democracy: The God that Failed. Tek sam počeo, ali njegov argument za sada je da bi svet izgledao neuporedivo bolje da evropske monarhije posle Prvog svetskog rata nisu postale demokratske republike.

Ali u svakom slučaju, fascinanto je koliko je genija bilo okupljeno u tada, sa današnje tačke gledišta, relativno malim mestima kao što su bili Beč i Budimpešta. Većina njih je između dva svetska rata izbegla, zauzela mesta na vodećim univerzitetima i kasnije pokupila Nobelove nagrade kao građani SAD, UK ili Australije.

Bueno de Mesquita i Asimov

Iako mi Isaak Asimov nije nikada bio među najomiljenijim sci-fi piscima, njegov koncept psihoistorije mi je bio veoma zanimljiv. Naime, Asimov piše o nauci kojom će ljudi ovladati u budućnosti, a koja će predstavljati spoj sociologije, istorije i statistike i kojom će moći da se predviđa budućnost.

Izgleda da je profesor na NYU Bruce Bueno de Mesquita relativno blizu predviđanja budućnosti. Njegov pristup se, za razliku od psihoistorije, ne zasniva na agregiranju ponašanja velikog broja individua, već na pažljivom analiziranju podsticaja sa kojima se suočavaju individue i vlade širom sveta, njihovim pretvaranjem u jednačine i korišćenjem teorije igara da nekako reši te jednačine. Navodno, tačnost predviđanja mu je oko 90%.

Zanimljiva je recimo njegova analiza sukoba Izraelaca i Palestinaca. On tvrdi da oba rešenja koja su sada u opticaju (dajte nam državu, pa ćemo prekinuti napade - Palestinci, ili, razoružajte se, pa ćemo vam dati državu - Izraelci) ima suštinski problem, a to je da ne postoji način da drugu stranu ubedite u svoju iskrenost. Ako Izraelci pristanu na predlog Palestinaca, Palestinci mogu posle dve godine da kažu - "mi nastavljamo, nismo zadovoljni rešenjem". Ako Palestinci pristanu na predlog Izraelaca, Izraelci mogu, pošto se Palestinci razoružaju, da kažu, "šalili smo se". Zbog nepoverenja, nijedno od ova dva rešenja nije realno.

Bueno de Mesquita predlaže rešenje koje bi moglo da postavi prave podsticaje i jednima i drugima - da unapred dogovore podelu prihoda od turizma u odnosu od, recimo, 60:40. Ukoliko bi Palestinci mogli da računaju na 40% prihoda od Izraelskog turizma, to bi značajno umanjilo podsticaje da izvršavaju terorističke napade. Slično važi i za Izrael.

Kako bi ovakva analiza mogla da se primeni na Kosovo? Jedno rešenje je da EU kaže - "Srbija i Kosovo će ući u EU kao odvojeni entiteti, ali u istom trenutku". Time mi postajemo zainteresovani za sve što se dešava na Kosovu, a oni postaju veoma zainteresovani za sve što se dešava ovde. Svaki naš gest koji odlaže reforme na Kosovu i njihovo približavanje EU, će koštati i nas. Isto važi i za njih. Odjednom bi i nama i njima u interesu bilo da ne provociramo drugu stranu, jer to samo ojačava nacionalističke i antievropske snage.

Doduše, mali problem sa de Mesqutinim pristupom je što pretpostavlja da su akteri racionalni.

Energija, nekad i sad

Pre trideset godina nagli porasti cena nafte su se zvali "naftni šokovi". Ovaj grafik pokazuje zašto to više nije tako. Udeo energije u ekonomiji opada. Energija je danas dovoljno nevažna da više ne može da izaziva makroekonomske potrese, a ni da bitnije utiče na spoljnu politiku.

Crna Gora

Bio sam dva dana u Crnoj Gori na nekom skupu nevladinih organizacija i čuo par zanimljivih stvari.

Prvo, složili su se da se situacija po pitanju demokratije značajno pogoršala od proglašenja nezavisnosti. Radi se o tome da je većina NVO-a i medija podržavala nezavisnost, pa su i oni bili podržavani od strane vlade. Od kako je taj problem rešen, NVO-ovi i mediji su počeli da pokreću pitanja korupcije i kriminala, pa je vlada počela da im šalje poresku policiju. Ja nisam čuo da je u Srbiji od 5. oktobra naovamo ikada poreska inspekcija posećivala NVO-ove.

Drugo, slušao sam intervju Igora Lukšića, ministra finansija. Mogu reći da je to bila muzika za moje uši. Pričao je o budućoj privatizaciji elektroprivrede, o planiranom smanjenju poreza, o tome da oni zasnivaju svoj razvoj na ekonomskim slobodama. Malo sam se zagrcnuo kada je rekao da je učešće javnih prihoda u GDP-ju 53%, ali on tvrdi da je to zbog loše metodologije proračuna GDP-ja i neplanirano visokih prihoda od poreza na promet nepokretnosti.

Takođe, svi se bave vestima da je Milo za nedelju dana zaradio oko 7 miliona evra, a Sveto 3 miliona za samo jedan dan.

Beg nije cicija

Nismo mnogo pominjali Voju Brajovića na TR-u. Skoro sam čuo jednu lepu anegdotu. Voja se zalagao za ukidanje isplate kraljevskoj porodici nekog novca koji je bio planiran u budžetu Ministarstva kulture uz rečenicu "Čega je on Kralj?" Sve čestitke Voji za štednju u slučaju da je ova priča tačna.

Nažalost, nije Voja baš tolika cicija. Odlučio je da daje dodatne penzije od 50 hiljada dinara zaslužnim umetnicima. Ima mnogo zaslužnih umetnika ali će vladina komisija izabrati one najzaslužnije. Nažalost, u Srbiji se zasluge mere komisijski umesto tržišno. Zaslužni su oni koji su uspeli svoja umetnička umeća da prodaju pa im penzija danas i ne treba. Voja Brajović je sigurno zaslužan ali sam siguran da ne bi prihvatio ovu penziju koju sada uvodi. Razumem da mu je žao da gleda svoje starije kolege koje danas možda jedva sklapaju kraj sa krajem, ali onda bi trebalo da im pomogne zavlačeći ruku u svoj džep, ne i moj.

Jedna pozitivna stvar su komentari na B92. Izgleda da nisam samo ja nezadovoljan.

Čas anatomije

Saša Radulović na B92 blogu drži čas ekonomije ministru Milosavljeviću, koji se očigledno u Poligrafu nije najbolje snašao tvrdeći da se mleko u Nemačkoj i Francuskoj prodaje ispod tržišne cene zbog državnih subvencija. Radulović skoro anatomski precizno dešifruje formiranje cena mleka na tržištu uzimajući u obzir ponašanje proizvođača, prerađivača i prodavaca. Pravilno zaključuje da je za visoku cenu mleka kriv nedostatak konkurencije.

I tu se Radulovićev trijumf završava. Naime, njegovo rešenje za uvođenje ozbiljnije konkurencije podrazumeva dodatnu državnu regulaciju. Radulović smatra da država treba da razbije monopol koji imaju prerađivači (Salford) i prodavci (Delta). Ni reči o smanjenju ili ukidanju carina i prelavmana koji bi konkurenciju uveli brže nego bilo koja Komisija za zaštitu iste. Radulović, iako u tekstu naglašava da država ne može da reši problem ustvari predlaže rešenje koje upravo to podrazumeva.

Ja ustvari i ne vidim neku razliku između Radulovićevog i Milosavljevićevog pristupa, odnosno siguran sam da bi se ministar složio sa iznetim predlogom. Obojica veruju da se problemi na tržištu mogu rešavati regulacijom i posledično ni jedan ni drugi ne veruju da tržište nudi najefikasnije rešenje.

Pogledajte opširnije objašnjenje o ceni mleka ovde kao i post koji objašnjava iluziju postojanja monopola u maloprodaji ovde.

Gligorov o monopolu

Vladimir Gligorov tvrdi da nema razlike između zakonskog i privatnog monopola. Kaže da oba proizvode trošak za potrošače i radnike. Možda u teoriji. Meni nije poznat nijedan slučaj privatnog monopola gde su potrošači na gubitku. Jednostavno ako nema barijera za ulazak novih igrača na tržište firme nemaju previše prostora za podizanje cena. Voleo bih da Gligorov ponudi neki primer privatnog monopola i dokaže da grešim.

Ovde možete naći nekoliko postova gde pominjemo monopole.

Oprez ili destabilizacija!

"Deficit tekućeg računa dostigao je nivo koji zahteva opreznost", kaže MMF u najnovijem saopštenju o Crnoj Gori. Kakvu opreznost zahteva trgovinski deficit, nije objašnjeno. Crna Gora ima evro, tako da je valutna kriza i teorijski isključena jer domaća valuta i ne postoji. U čemu je onda stvar? Opreznost da se ne bi dogodilo -- šta?

Zablude o štenosti uvoza su stare, ali su u drugoj polovini 20. veka prevedene u brigu o deviznim kursevima. U sistemu fiksnih deviznih kurseva od 1945. preveliki deficit je mogao značiti gubitak deviznih rezervi i nemogućnost odbrane fiksnog kursa, odnosno devalvaciju. To je tada dalo nekakav razlog za brigu o deficitu, i u tom kontekstu su nastale fraze kao "opreznost". Ali sa fleksibilnim kursevima to više nije bitno, jer se kursevi sami prilagođavaju i uravnotežavaju platni bilans. Devalvacija ne postoji. Briga o deficitu u slučaju fleksibilnih kurseva nema makroekonomskog smisla, a ima još manje smisla kada uz fleksibilni kurs imate i rastuće devizne rezerve, kao što je slučaj sa Srbijom. A načisto je besmislena kada uopšte nemate svoju valutu nego koristite evro. Ali MMF, po inerciji od pre 40 godina, poziva na nekakvu opreznost. Neka samo jednom objasne kakva to opasnost vreba ako slučajno ne budemo oprezni.

To je monetarna politika. Kako stoje stvari sa fiskalnom? Po običaju, MMF je zabrinut da se ne pretera sa smanjivanjem poreza. Nema ni reči o poreskim podsticajima, o efektima poreza na privatnu inicijativu ili na eventualno smanjenje troškovne strane budžeta. Naprotiv, smanjenje poreza može biti "destabilizujuće":

Tax cuts have also been procyclical, and could be potentially destabilizing when the economy slows. Sharp cuts in income taxes when the economy is already booming add to demand pressures. Corporate tax cuts combined with absence of capital gains taxation in a country with the enormous potential of Montenegro only provides investors with a windfall. Strong VAT growth driven by imports, should not be seen as providing scope for further tax cuts, as these revenues are temporary and will eventually disappear.

Dođe mi da odem u alterglobaliste.

Politički kviz

Ko želi da vidi gde se nalazi na političkom spektru za 2 minuta može da dobije odgovor koristeći najkraći politički kviz na svetu.

Kritičari ovog kviza tvrde da je naklonjen libertarijancima. U pravu su. Kada bi se dodala pitanja da li mislite da država treba da pruža usluge obrazovanja, zdravstva, da gradi puteve, sigurno je da bi po osnovu ekonomskih sloboda manje ljudi bilo okarakterisano kao libertarijanci. Autori kviza mudro pominju samo smanjenje državne potrošnje za 50 procenata ili više. Na prvi pogled nije jasno koje bi sve uloge države posledično bile ukinute. Kada pitate ljude da li želite niže poreze, svi odobravaju, nažalost kada ih pitate da li želite da država pruža više usluga uglavnom dobijate isti odgovor. Takođe, pitanja koja pokrivaju društvene slobode su takođe umerena. Verovatno bi manje ljudi (bar u Srbiji) odgovorilo pozitivno na pitanje da li bi trebalo dozvoliti nošenje oružja. Pitanje o pravima životinja bi verovatno dodatno uticala na niži skor.

Zabrana izvoza vs. kontrola cena

Jugoslovenski socijalizam je uvek bio mekši od sovjetskog. Dok se Vlada Srbije protiv rasta cena bori zabranom izvoza (a onda i produženjem zabrane izvoza), Putin je uveo kontrolu cena glavnih prehrambenih proizvoda. Kremlj je objavio da je kontrola cena "dobrovoljna" i uvedena "na inicijativu samih proizvođača". Nema sumnje da su imali slobodan izbor između dobrovoljne kontrole i posete finansijske policije. Naravno, kontrola je privremena, kao i naša zabrana izvoza.

Radikali liberali?

Goran Nikolić na B92 blogu daje svoje viđenje ideologije političkih stranaka u Srbiji. Prvo, mislim da je veoma dobro da se uvede ovakva dvodimenzionalna podela stranaka, jer je klasična podela levica-desnica prosto bez veze, da ne ulazim u to zašto. Međutim, mislim da Goran greši što socijalna i ekonomska pitanja grupiše zajedno, u socioekonomska pitanja. To je najizraženije kod LDP-a recimo, čiji je ekonomski program liberalan, ali socijalni program nije, u smislu neintervencionizma.

Imajući to u vidu, da li je Goran dobro napravio ovu sliku? Po meni, uglavnom jeste, uz nekoliko ozbiljnih mana. Prvo i osnovno, Radikali nikako ne mogu da budu sa desne strane Y ose. Reći da su radikali ekonomski liberalniji od DS-a je prosto apsurdno. Ja bih ih stavio barem gde i SPS, možda i levlje. Takođe, i pored povremene Vukove liberalne retorike, ne bih ni SPO stavio desno. Možda negde na samu Y osu. Nisam uopšte siguran da DSS treba da bude niže od SPO-a, ali tu se otvara pitanje šta tačno Goran podrazumeva pod "odnosom prema tradiciji". Ako je SPO jedina iole ozbilja monarhistička stranka u Srbiji, onda možda njih treba smestiti ispod DSS-a i SRS-a.

U svakom slučaju, mislim da je pokrenuo veoma važno pitanje. Evo kako je Miroljub Labus prezentovao (peti slajd) to isto pitanje pre dve godine. Ako se dobro sećam, ovo nije njegovo viđenje stvari, već rezultat ankete koja je rađena. Ovi gore desno su DS, dole levo su SRS i SPS, a u sredini po oba pitanja su DSS, SPO, G17, NS i ostali. Njegova tadašnja teza je bila upravo to da je politički centar razbijen. Situacija se u međuvremenu jeste promenila, u smislu da je DS otišao malo ulevo, a DSS/NS na dole.

Slobodan Jovanović rehabilitovan!

Odlukom okružnog suda u Beogradu poništena je presuda protiv Slobodana Jovanovića doneta u julu 1946, kojom se ovaj osuđuje na 20 godina robije i gubitak svih građanskih prava, zbog "saradnje sa okupatorom" (koju je sve vreme rata vršio iz Londona).

Međutim, zanimljivo je da general Draža Mihailović nije rehabilitovan. Ovo je zanimljivo jer je Draža Mihailović sve vreme rata obavljao dužnost Ministra vojnog Vlade u Londonu čiji je predsednik jedno vreme bio Slobodan Jovanović, koji je istovremeno bio i zamenik Ministra Vojnog. Na istom montiranom sudskom procesu, pod predsedavanjem Miloša Minića, na kome je Jovanović kao drugooptuženi osuđen na zatvor kao izdajnik, Mihajlović je kao prvooptuženi osuđen za isto delo na smrt, i streljan (po nekim svedočenjima od strane samog Krcuna) i bačen u neku jamu, ili zakopan ko zna gde (postoje razne teorije gde je pokopan), tako da mu se ni danas ne zna grob.

Ostalo je malo nejasno zašto je sudija Minić ovako gradirao optužene, ali bi to moglo biti stoga što je Jovanović bio Mihailovićev zamenik, te je stoga njegova "krivica" bila manja. Ostaje nejasno i zašto advokatska komora nije tražila rehabilitaciju i Ministra i Premijera, a ne samo jednog od njih.

"Pravosljavlje" o globalizaciji

Moram priznati da nikada do večeras nisam čitao časopis "Pravoslavlje". Pogledao sam malo koje rubrike imaju i najviše me je zainteresovalo šta kažu na temu "Crkva i savremeni svet", imajući na umu da se Pravoslavnoj crkvi često zamera upravo to što se ne bavi savremenim pitanjima.

Kada sam malo pročitao tekst, morao sam da proverim još jednom koji časopis čitam, jer je veoma ličio na nekadašnji "Komunist", koji je moj deda voleo da čita. Recimo:

"Kao što se životinja hidra prilagođava novoj sredini i sa više krakova svojih pipaka siše životne sokove žrtve, tako i te idustrijske hidre sišu resurse, radnu snagu i druge „životne sokove" nacionalnih privreda zemalja tzv. periferije."

Ili: "Dakle, oni koriste svoj „uticaj“ na poluge vlasti i na javnost i na taj način aktivno deluju na neusvajanje antimonopolskih zakona, utiču na snižavanje poreskih opterećenja za strani kapital, zakon o zaštiti životne sredine... Na ruku im idu slabo organizovani sindikalni pokreti i politička nestabilnost."

Ima tu svega: i imperijalizma i eksploatacije radnika i antimonopolske politike i zaštite životne sredine i sindikata. A posle kažu da je naša Crkva desničarska organizacija.

Če na sajmu, Fidel u skupštini!

Ćerka komunističkog teroriste Ernesta Če Gevare, Aleida (Aljuša, kako joj je ćale tepao u detinjstvu), došla je u Beograd, da na sajmu knjiga promoviše svoju bigarafiju oca, "heroja revolucije".

Pre toga, bila je u Teheranu, da sa svojim miroljubivim drugarima po oružju ukaže na opasnost američkog imperijalizma. Sve je išlo ok, dok neki drug iz udruženja boraca džihada nije spomenuo da je i drug Če Gevara bio božji čovek, i da je verovao u Boga. Kao i drug Fidel Kastro. Aleida je protestovala - "ali, moj tata je bio ateista." No drugovi mučenici se nisu dali pokolebati - objasnili su drugarici Aleidi da su sada oni glavni, i da posle propasti SSSR-a prezrene na svetu zastupaju oni, te se shodno tome i zasluge druga Čea za otpor Americi imaju tumačiti po slovu Kurana.

Ovde smo već pisali nešto o Čeu. Evo nekoliko priloga za biografiju ovog borca protiv svetske nepravde ovde, ovde ili ovde.

Samo podsećanje - čovek je bio zadužen za formiranje tajne policije i likvidaciju "narodnih neprijatelja" posle pobune na Kubi. Za samo šest meseci 1959 u zatvoru La Kabanja naredio je lično smaknuće od 500-1000 ljudi! Za Kastra je obavljao one poslove koje je za Hitlera radio Hajnrih Himler, a za Staljina Lavrentije Berija. Takvog čoveka obožavaju zapadni levičari i mejnstrim mediji. LA Times je recimo objavio da je u Latinskoj Americi "Čeovo nasleđe jače nego ikad". Mediji se utrkuju ko će lepši panegirik da mu napiše povodom 40-godišnjice smrti. On je deo valjda najodvratnijeg kulta ličnosti koji postoji na Zapadu.

Pre 20 dana su neki momci u Novom Sadu probali da proslave rođendan Hajnriha Himlera, i svi su se s pravom zgrozili na to. Sad ćerka jednog sličnog tipa dolazi u Beograd da promoviše knjigu o svom tati masovnom ubici. Kažu da je posebno uživao da lično posmatra streljanja u zatvoru La Kabanja kojim je komandovao, da nije bio samo beskrupulozni revolucionar koji uklanja protivnike, već sadistički ubica kome je uništavanje i patnja drugih predstavljalo životnu hranu i izvor energije. Osmogodišnji dečak je bio zatvoren, Njegova majka je došla da "Komandanta" moli za dečakov život. Ovaj je podigao slušalicu i pred njom izdao naredbu da malog smaknu iste večeri. Njegovi spomenici su diljem latinske Amerike, a fotografije na majicama morona poput Karlosa Santane, Tijeri Anrija, Majka Tajsona i hiljada dece iz bogataških familija na Zapadu.

No, i Srbija je kako vidimo deo sveta - srpska skupština izdala je rezoluciju kojom se od Amerike traži da ukine blokadu Kubi, uz prisustvo u počasnoj loži Hadži Dragana Antića kao "zastupnika kubanaskih interesa". Nije se setila da donese rezoluciju kojom će osuditi zločine Kastra i njegovog drugara Čea, ili zatražiti demokratiju ili prekid političke torture i progona ljudi na Kubi. A ugledna izdavačka kuća Geopoetika pozvala je Čeovu ćerku da bude gost na sajmu.

Deluje crno? Meni da. Stidim se.

Ekološki rasizam

Nikako mi nije jasno zašto su životinje koje pripadaju ugroženim vrstama toliko bitnije ekolozima od životinja koje pripadaju neugroženim vrstama. Tako je život jedne foke njima mnogo bitniji od života hiljadu pacova. To se verovatno može objasniti time da je njihov cilj da spasu vrstu, a ne individue, što je meni prosto apurdno, ali pretpostavljam da bi oni uspeli da nađu neko objašnjenje, recimo "biodiverzitet".

Drugo, jasna je tendencija da su pojedine atraktivne vrste privilegovane. Recimo, nikada nisam čuo da se neko zalaže za opstanak nekog beskičmenjaka, na primer nekog crva, ili neke posebne vrste posebno gadne gusenice. Jednoćelijske organizme niko i ne pominje! Obično se radi o lepim i zanimljivim životinjama, a najčešće o sisarima ili pticama.

Ali, ako žele da im ja poverujem da je njima zaista bitna "divljina", onda moraju da me ubede da im je podjednako bitna svaka vrsta i svako živo biće. Uključujući i malarične komarce, virus side, i bakteriju koja izaziva kugu. Sve dok se bave spasavanjem samo "atraktivnih" vrsta, ja ću zaključiti da se tu radi samo o PR-u, a da im je agenda potpuno drugačija. Recimo, antikapitalistička.

Diskriminacija

Nemamo ovde običaj da pričamo viceve, ali me tekst Slobodana Antonića podsetio, pa nisam mogao da odolim.

Mala firma u unutrašnjosti Srbije, 8 ujutro. Dolazi gazda i kaže:
- Ljudi, imam lošu vest. Posao ide loše i moraću da otpustim jednoga od vas.
- Mene ne možete, ja ću da Vas tužim za rasizam, reče Rom.
- Ja sam žena, ako mene otpustite, tužiću Vas zbog mizoginije.
- Samo pokušajte, pa ćete završiti na sudu zbog verske diskriminacije, reče musliman.
- Mene tek ne možete, tužiću vas zbog starosne diskriminacije, reče 65-ogodišnji računovođa

Svi pogledaše u mladog muškarca. On se na trenutak zamisli, pa reče:
- Pravo da vam kažem, u poslednje vreme mi se čini da sam pomalo gej.

Lepa vest iz NBS

Predrag Đumić, predstavnik (?) NBS je najavio smanjenje poreza na dobit od kamata od devizne štednje sa 20 na 10 procenata. Ovo je lepa vest. Ipak i malo upozorenje, kada se već smanjuje porez na kamate onda bi trebalo smanjiti i porez na kapitalnu dobit od drugih aktivnosti, npr. ulaganja u hartije od vrednosti koji sada iznosi 20 procenata. Ako postoji razlika u poreskoj stopi između štednje i ulaganja u akcije dolazi do distorzije tržišta, pa tako više ljudi može da se opredeli da štedi nego da ulaže na berzi. Ovakve distorzije mogu da utiču na ekonomski rast, na primer ljudi radije štede nego investiraju što može da utiče na manje investicije od optimalnih.

Mada možda prerano paničim. Setio sam se članka u kome Janko Guzijan iz Ministarstva finansija najavljuje smanjenje poreza na kapitalnu dobit na 10 procenata i na ulaganja. Izgleda da je vlada mislila na sve. Onda za kraj samo jedan savet, najbolje bi bilo da se porez na kapitalnu dobit u potpunosti ukine. Ovaj porez ne predstavlja značajan izvor sredstava za budžet a ostvareni prihod bi bio oporezovan po nekom drugom osnovu (PDV ili porez na dobit).

Usput, sjajan predlog Cato instituta (od pre 14 godina) da se svi porezi u Americi zamene porezom na promet. Kažu da bi dugoročno 11% bilo dovoljno da obezbedi iste prihode koliko i svi ostali porezi zajedno.

Bojkot NIS-a

Blic piše da NIS svakim danom, i pored monopola na uvoz nafte, gubi tržište u maloprodaji. Ljudi izgleda više vole da kupuju kod privatnika, bez obzira što je u pitanju isti proizvod, pa je učešće NIS-a spalo sa 72 na 68 procenata za godinu dana i nastavlja da pada.

NIS se, kao što to državne firme obično rade, žali na nedostatak regulacije. NIS-u nije dovoljno što jedini imaju pravo da uvoze naftu već krive "nekontrolisani" uvoz evrodizela za svoje probleme. Naime, privatnici uvoze evrodizel koji je očigledno jeftiniji i bolji nego što NIS može da proizvede, pa zato gube tržište. Povrh svega, NIS se žali na povećan obim posla odnosno preradu nafte za treća lica, pretpostavljam privatne pumpe, koja očigledno posluju sve bolje. Da li neko zna primer privatne firme koja objašnjava svoj neuspeh velikom tražnjom za njihovim proizvodom ili uslugom?

Vladi se rešenje za ovaj problem samo nameće: zabraniti anarhični uvoz evrodizela, odnosno dozvoliti uvoz samo NIS-u i naravno uvesti kvote za preradu nafte privatnicima. Ne može NIS da radi za privatnike ako im oni otimaju tržište. Siguran sam da mnogi u Vladi i NIS-u ne prepoznaju ironiju.

Zaista, jedino rešenje jeste privatizovati NIS ili bar ukidanje uredbe o uvozu nafte. Jedino tako će se obezbediti snadbevanje tržišta kvalitetnijim i jeftinijim gorivom. Koja privatna firma će imati koliki udeo na tržištu je apsolutno nebitno potrošaču. Trenutna situacija, gde NIS gubi tržište u korist privatnika, može da pomogne i da ubrza ovaj proces; naravno, iz pogrešnih razloga. Niža cena prilikom prodaje NIS-a zbog gubitka tržišta je manje bitna od visoke cene nekvalitetnog goriva koje plaćamo zbog postojanja ovog državnog bisera. Ipak, bolje išta nego ništa. Ko želi da pomogne Vladi da što pre privatizuje NIS, može to da uradi bojkotom ovog preduzeća.

Poljska

Posle pobede protržišne Građanske platforme na izborima, sledeći potencijalni reformator je Poljska. Upoznajte novog premijera Donalda Tuska.

Iran

Odličan clanak Fareeda Zakaria. Odlomak:
When the relatively moderate Mohammed Khatami was elected president in Iran, American conservatives pointed out that he was just a figurehead. Real power, they said (correctly), especially control of the military and police, was wielded by the unelected "Supreme Leader," Ayatollah Ali Khamenei. Now that Ahmadinejad is president, they claim his finger is on the button. (Oh wait, Iran doesn't have a nuclear button yet and won't for at least three to eight years, according to the CIA, by which point Ahmadinejad may not be president anymore. But these are just facts.)

Kralj mleka

Interesantna vest na B92. Mleko proizvedeno u Srbiji se prodaje u Crnoj Gori 20% jeftinije nego što se prodaje u Srbiji. Novinar sa B92 se pita kako je to moguće kada su transportni troškovi do Crne Gore veći nego transport u Srbiji. Ekonomski analitačar Saša Đogović odgovara da je razlog za više cene mleka u Srbiji kartelizacija gde se proizvođači dogovaraju oko cena. Time mlekare pokazuju da im nije stalo do potrošača u Srbiji već do ekstraprofita. Ako je to tačno onda logično sledi da je Srpskim mlekarama više stalo do potrošača u Crnoj Gori nego u Srbiji, što je suludo. Mlekare kao i sve privatne firme se trude da ostvare što veći profit gde god da rade.

Jedini razlog zašto je mleko skuplje kod nas su visoke carine i prelavmani na mleko i mlečne proizvode. Marko sigurno zna koji su procenti u pitanju. Zbog ovih troškova tržište mlečnih proizvoda je praktično zatvoreno za proizvođače iz okruženja, a manja ponuda vodi ka višim cenama. Kako nema strane konkurencije mlekare u Srbiji mogu da naplaćuju više nego što bi za iste proizvode naplaćivali u inostranstvu gde su izloženi konkurenciji.

Umesto da novinar B92 okrene Slobodana Milosavljevića i da ga pita kada će vlada da ukine carine i prelavmane na mlečne proizvode i time omogući smanjenje cena mleka u Srbiji on zove Salford i pita ih otprilike zašto prodaju skupo mleko, odnosno iskorišćavaju monopolski položaj. Time, ovaj novinar, potrošačima čini medveđu uslugu jer mobilizuje gnev javnosti protiv "monopolista" koje ćemo teško ubediti da spuste cene umesto države koja bi to mogla da odradi preko noći. Već sutra će verovatno Komisija za zaštitu konkurencije da izađe sa nekim saopštenjem u kome oštro osuđuje prakse domaćih mlekara i da najavi rigoroznu kontrolu od koje naravno neće biti ništa i cene će ostati kakve jesu. Ipak, popularnije je kritikovati Salford i Milana Beka nego zaista rešavati problem. Ako je prosečnom potrošaču važnija Bekova tuga nego jeftinije mleko, onda je lov na monopoliste odlično novinarstvo.

U odbranu Dinkića

Ivan me je preduhitrio da kažem šta sam imao na temu dodele nagrade Dinkiću za najboljeg ministra finansija, tako da će se post pretvoriti u odbranu Dinkića. Slažem se da je prilično nejasno zašta je tačno Dinkić dobio nagradu. Pripisuju mu se zasluge za stvari koje je uradio kao guverner, a ono što mu se priznaje kao ministru finansija je u velikoj meri nastavak poteza prethodnog ministra.

Međutim, mislim da i pored toga ne treba da budemo zluradi. Što se PDV-a tiče najlakši deo je pripremiti zakon. Dinkić je tu odradio teži deo posla, a to je uvođenje PDV-a bez velikih problema, što je zaista retkost. Što se sive ekonomije tiče, borba jeste započela za vreme prethodne Vlade, ali je tek prva Koštuničina Vlada uvela fiskalne kase, kao osnovni mehanizam borbe. To je, u saradnji sa PDV-om, onemogućilo javnu sivu ekonomiju, tako da ne mislim da je to priznanje neosnovano. Takođe, Đelić je smanjio porez na dobit sa 20% na 14%, a Dinkić sa 14% na 10% (avgusta 2004.).

Što se javne potrošnje tiče, mislim da je pogrešno smatrati ministra finansija isključivo odgovornim za to, jer Ministarstvo finansija samo u maloj meri može da utiče na to kolika će ukupno biti javna potrošnja i našta će se pare trošiti - to je posao i ostalih ministara i cele Vlade. Posao ministra finansija se svodi na prikupljanje poreza i na kontrolu trošenja para. Iza budžeta stoji cela Vlada i Parlament. Ako je neko kriv/zaslužan za to, onda je to pre svega premijer.

Međutim, mislim da je zanimljivije pitanje zašto Dinkić skoro nikome nije simpatičan, iako ja lično mislim da je njegova uloga u periodu posle 5. oktobra bila više nego pozitivna. Tu se verovatno radi o tome da G17 nije održao konzistentnu ideologiju. Počeli su kao relativno liberalna nevladina organizacija, pa se pretvorili u, u velikoj meri, populističku stranku. Tu tranziciju su obavili veoma loše, pa su izgubili urbanu elitu, a populizam se nije najbolje primio kod prosečnog srpskog birača koji ih i dalje percipira kao liberale. I tako su ostali i bez podrške naroda i bez podrške urbane elite. Tako da će Dinkić ostati osporavan od svih šta god da uradi ili ne uradi.

Najbolji ministar finansija na svetu

Meni nepoznati časopis Euromoney, dodelio je Mlađanau Dinkiću nagradu za najboljeg ministra na svetu za 2006 godinu!

No, koliko vidim, izgleda da su Dinkića pomešali sa Đelićem, jer je obrazloženje za dodelu ove nagrade sledeće:

Dinkić je uveo red u poreski sistem, uveo porez na dodatu vrednost i smanjio porez na dobit preduzeća na najniži nivo u Evropi, što je uvećalo javne prihode i značajno smanjilo obim sive ekonomije.

"Red" u poreski sistem je uveo još Đelić 2001 godine. Takođe, koliko se sećam i zakon o porezu na dodatnu vrednost je takođe pripremila Đinđićeva ili Živkovićeva Vlada, a nije usvojen ranije zbog opstrukcije DSS. Smanjenje poreza na korporativnu dobit je takođe uvela Đinđićeva vlada. UVećanje javnih prihoda je takođe stvar koja je vezana za 2001-2002 godinu sa uvođenjem akciza, monopola na naftu i vraćanja velikog dela poreskih prihoda iz sivih kanala u budžet. Sivu ekonomiju je takođe dramatično smanjio Đelić, a ne Dinkić. Dakle, na nivou osnovnih činjenica, malo je čudno da se stvari koje je uglavnom uradio Đelić i Vlade Đinđić/Živković, pripisuje Dinkiću.

Dalje, nejasni su mi malo i sami kriterijumi ove nagrade, pa bio zaslužan za nju Đelić ili Dinkić svejedno. Ministar koji poveća javne prihode uvođenjem monopola na naftu, povećanjem carina i akciza ili sticajem okolnosti - prodajom nekog velikog javnog preduzeća - je dobar ministar finansija. To što su i jedan i drugi, i Đelić i Dinkić ministri koji su povećali javnu potrošnju, koja se nalazi među najvišima u Evropi nije kriterijum. To što i jedan i drugi vrše inflatorni pritisak na privredu održavanjem nereformisanog javnog sektora, to što se i jedan i drugi slažu oko NIPa, tj. da država treba da finansira sve živo, od poljoprivrede, preko radno intenzivnih manjih preduzeća, skijališta, kupovine prvog stana, drugog stana, itd, to takođe nema veze.

McCarthy i drugovi

Komisija za zaštitu konkurencije (takođe vidi post C market) me u poslednje vreme jako podseća na Radiodifuznu agenciju. Danas su rekli da će da proveriti iznenađujuće odluke Vrhovnog suda, što može da znači da će ignorisati rešenje najviše sudske instance, kao što to već čini Cekićeva agencija ili kao što su to radili guverneri NBS u slučaju Astra banke. Ne znam zašto plaćamo Vrhovni sud ako njihove odluke nisu obavezujuće.

Takođe, Komisija se proglasila nadležnom i za proces privatizacije RK Beograd i sada učesnici na aukciji moraju da dobiju potvrdu da nisu monopolisti pre početka procesa. Valjda činjenica da 40 firmi učestvuje u aukciji nije dovoljni dokaz da nema monopola. Drugim rečima svi su krivi dok se ne dokaže suprotno.

IQ, rase i ekonomski razvoj

Opet, skandal sa politički nekorektnim tvrdnjama u vezi rasa i IQ.

Ovaj put, reč je o velikoj ribi - Jamesu Watsonu, jednom od ljudi koji su otkrili DNK pre mnogo godina. U svojoj skorašnjoj izjavi on je ustvrdio da Afrika ima loše razvojne perspektive jer crnci po pravilu na IQ testovima pokazuju skorove niže za 15-18 poena nego belci.

Odmah se pokrenula lavina organizovanog linča na Watsona kao rasistu i nacistu. Kako je smeo da kaže tako nešto! Čak su mu otkazana i predavanja u Engleskoj!

Ja lično verujem da je njegova izjava glupost, ali ne zato što sumnjam u nalaze psihologa o nižoj inteligenciji crnaca, već zato što i pod pretpostavkom da su ti nalazi tačni to ne bi dovelo mnogo u pitanje ekonomske perspektive Afrike. Zapitajmo se - koja grupa ljudi u XX veku je lansirala i primenila najsuludije ideje od marksizma, preko fašizma do nacizma sa desetinama miliona žrtava i neviđenom materijalnom destrukcijom? Ljudi ograničene inteligencije ili oni drugi? Koliki je bio koeficijent inteligencije Karla Marksa? A Lenjina? Albert Ajnštajn je jedan od najvećih genija XX veka. A u jednom ranijem postu ovde ste mogli da vidite u kakve je sve gluposti u ekonomskoj i socijalnoj sferi taj čovek verovao. Da je njemu dato da vlada , napravio bi verovatno nezamislivu katastrofu od društva. Socijalizam je proizvod intelektualaca i mislilaca, a ne radničke klase iz predgrađa i drvoseča.

Stoga, nešto niži stepen inteligencije afričkog stanovništva uopšte ne mora da bude smetnja njegovom privrednom rastu. Ako imaju malo sreće sa selekcijom institucija (mir, niski porezi, vladavina prava itd), prosperiraće čak i ako nisu neki geniji (u stvari, mnoge afričke zemlje, poput Bocvane ili Namibije već sjajno napreduju, uprkos "gluposti" svog stanovništva). Neće biti da je problem Afrike glupost, nego rat, haos, diktature, zatvorenost ekonomije, odsustvo elementarnih pretpostavki vladavine prava. Ako je sve to u Africi proizvod gluposti i neobrazovanja, šta je izazvalo katastrofu u Nemačkoj u XX veku, najobrazovanijoj i najkulturnijoj naciji na svetu? i otkud toliko intelektualaca među tiranima i njihovim obožavaocima? Pa Pol Pot je doktorirao u Parizu na Rembou...

Zato Watsonova pesimistička prognoza ekonomske budućnosti Afrike vis a vis niže inteligencije njenih ljudi za mene nije proizvod rasizma, već neznanja i arogancije intelektualaca. Oni veruju da su njihove vrline, pamet, sposobnost kombinovanja, manipulisanja i povezivanja apstraktnih ideja, ono oko čega se vrti ceo svet. Poredak učionice proširen na čitavo društvo.

Sa sličnog izvora potiču i mnoga preterivanja u naglašavanju značaja obrazovanja za uspešan privredni razvoj. Formalno obrazovanje je uslov napretka samo u državnim službama; u biznisu ono nije preduslov. Da li je Bill Gates visoko-obrazovan? Koliko najbogatijih ljudi na svetu ima visoko obrazovanje? Koliko najbogatijih ljudi u Srbiji ima visoko obrazovanje? Osobe koje izriču sudove o odlučujućem značaju obrazovanja su intelektualci koji prenaglašavaju "vrline učionice" nauštrb vrlina poznavanja načina na koje realni, spoljni svet funkcioniše. I kad govorimo o značaju obrazovanja za rast, onda je to pre poznavanje praktičnih i tehničkih veština, nego apstraktno teorijsko znanje. Naravno, hiljade i hiljade ljudi rade po ministarstvima, agencijama, komisijama, državnim uredima. U MMF i SB rade na hiljade vrlo obrazovanih i pametnih ekonomista. Ali, oni ne stvaraju ništa. Oni troše pare poreskih obveznika na svoje projekte koji su uvek "uspešni". Nije nikakavo čudo da su i intelektualci u MMF otkrili da je obrazovanje važno, jer je njima bilo važno za napredak u karijeri. Ali za pokretanje nekog biznisa u trećem svetu (a to nosi prosperitet) to je od sekundarnog značaja. Najvažnije je da tog ko želi da pokrene biznis ne deru porezima, ne uzimaju reket i da može da izvrši ugovor na sudu.

Dakle, reč je o istoj, samo malo zakamufliranoj predrasudi intelektualaca, podjednako proizvoljnoj i podjednako "rasitičkoj", kao i Watsonova; vi u Africi ne idete na koledže i fakultete, slabo čitate Šekspira i poznajete teorije ekonomskih nobelovaca, pa ste zato siromašni. U večnom traženju nekog objašnjenja sveta ekonomskih pojava intelektualci uvek potežu sa sopstvenim vrlinama kao osovinom oko koje se taj svet okreće.

Kako ovo objasniti?

Greg Mankiw prenosi podatke OECD-a o rastu ukupnog poreskog opterećenja u OECD zemljama. Tome sam dodao i podatke o prosečnom godišnjem rastu GDP-ja u ovom zemljama u istom periodu i dobio sledeću tabelu (zemlje su poređane po povećanju ukupnih poreza, kao procenat GDP-ja).

Šta je problem? Korelacija prirasta poreza (prva kolona) i prosečnog godišnjeg rasta GDP-ja (treća kolona) je pozitivna, mada iznosi niskih 0,15. To znači da je povećanje poreza pozitivno korelisano sa rastom GDP-ja. Vrlo čudno i nikako se ne uklapa u našu priču o tome kako su porezi štetni. Sa druge strane, korelacija druge i treće kolone je negativna, i to visokih -0,44, što znači da je visina poreza negativno korelisana sa rastom.

Suštinski, moje pitanje je - kako tumačiti činjenicu da su visoki porezi štetni, ali da povećanje poreza nije štetno? Nekoliko mogućih odgovora.

1. Loši su podaci. Zaista ne verujem da se u Grčkoj prikupi samo 27,5% od poreza, pa makar i OECD stajao iza te cifre.
2. Rast poreza do nekog nivoa jeste koristan, ali preko toga je štetan (videti Tursku ili Južnu Koreju).
3. Ova analiza je besmislena jer posmatra samo agregate, a ne ulazi u to o kojim porezima se radi i našta se pare troše. Takođe, potpuno se zanemaruju svi ostali faktori rasta GDP-ja.

Najgori političar 2007.

Da ne bude da je prošlo neprimećeno od strane TR-a, ministar Milosavljević najavljuje produženje uredbe (možda je u pitanju zakon) o zabrani izvoza žitarica. Čak, najavljuju i zabranu izvoza nekih prerađevina, npr. brašna. Slaviša je već pisao na ovu temu u postu sankcije i tu zaista nema mnogo toga da se doda.

Milosavljević, koji je najbolji kandidat za najgoreg političara 2007. po analizi TR-a, dodaje kako od zabrane izvoza niko nije pretrpeo štetu jer su cene visoke, a da je između ostalog i sprečen pokolj stoke. Nije mi jasno na koje se podatke poziva ministar kada tvrdi da štete nema (ko to voli da prodaje stvari jeftinije nego što može) i po kojoj je to teoriji pokolj stoke loša stvar.

Ova i slične zabrane su u praksi generalno kontraproduktivne. Ako je jedan od ciljeva da Srbija bude snadbevena kvalitetnim srpskim žitom, kao što tvrdi ministar, ne bi me iznenadilo da za nekoliko godina primene ove uredbe zemljoradnici odustanu od proizvodnje žitarica i preorijentišu se na nešto profitabilnije. Jednostavno kada god vlada uvodi restrikcije tržišta da pomogne određenoj grupi ljudi onda druga grupa a često i ista snosi troškove te odluke. Ako je cilj ove odluke da građani dobiju jeftiniji hleb verovatno će se za par godina građani subvencionisati proizvodnju žita da pokriju razliku između tržišne i limitirane cene.

Rešenje je naravno zaboraviti na uredbu o zabrani izvoza žitarica i ukinuti carine i vancarinske džidžabidže na uvoz poljoprivrednih proizvoda. To bi garantovalo snadbevenost Srbije žitaricama po tržišnim cenama, koje nisu ni previsoke ni preniske već apsolutno potaman.

Finansiranje zdravstva

U planu je prelazak na novi način finansiranja zdravstva. Da se ne obradujete prerano, ne radi se o prihodnoj strani (i dalje ćemo morati da plaćamo obavezno zdravstveno osiguranje), već na rashodnoj strani - prelazi se na sistem kapitacije (a ne kapitalizacije, kao što kažu Novosti).

Zdravstvo je jedna od verovatno najkomplikovanijih oblasti u svakoj državi, gde nema jednostavnih i lakih rešenja. Čak bi i potpuna privatizacija podrazumevala veoma birokratizovan i komplikovan sistem.

Kapitacija znači da će se lekari plaćati po učinku (broju pacijenata, pregleda, operacija i slično), a ne kao sada, kada svi lekari imaju istu platu. Sadašnja uravnilovka ima jednu prednost u odnosu na kapitaciju, a to je da lekari nemaju podsticaj da odbijaju teške pacijente. U sistemu kapitacije, želiš da odradiš što više što lakših pregleda, a svaki teži pregled ti oduzima vreme. Zato će, recimo, lekari opšte prakse upućivati sve iole teže slučajeve specijalistima, kako ne bi gubili vreme na njih. Takođe, u takvom sistemu, lekari imaju podsticaj da zakazuju nepotrebne kontrole i dodatne preglede. Umesto da jednim polučasovnim pregledom lekar sve ustanovi, njemu je u interesu da pacijent dolazi pet puta na po pet minuta, jer mu to donosi pet puta više para. Takođe, kapitacija zahteva znatno više za administriranje.

Što se mene tiče, prelazak na kapitaciju jeste korak u pravom smeru, ali on ni izbliza neće rešiti sve probleme našeg zdravstva. Čak, ukoliko je loše implementiran, može i da pogorša sadašnje stanje. Sve dok neko treći plaća za medicinske usluge (privatno ili, još gore, državno osiguranje), sistem će biti opterećen brojnim problemima, neefikasnostima i nepravdom. Treba odabrati najmanje lošu opciju, a to u zdravstvu zaista nije lako.

Bornovi identiteti

Ko želi da posmatra ono što filozofi zovu "promenama duha vremena" samo neka prati Holivud. Poslednjih godina su tamo oskarovci Al Gor i Majkl Mur, najveći broj zvezda je angažovan u zelenim i mirovnjačkim akcijama, a nadasve mržnji na predsednika Buša.

A producenti i režiseri na određen način prepravljaju i samu istoriju Holivuda. Pogledajte recimo sudbinu filma "Bornov identitet". Pravljen po romanu Roberta Ladlama, ovaj film u svojoj izvornoj verziji 1988 sa Ričardom Čemberlenom u glavnoj ulozi predstavlja jedan od najboljih špijunskih trilera ikad. Zaplet većina vas dobro zna: čovek koji ispliva posle oluje kod obala Francuske pati od amnezije i pokušava da sazna svoj pravi identitet. Saznaje, posle mnogo obrta i komplikacija da je on agent CiA - njenog tajnog odeljenja Treadstone, obučen da ubija slično opasnom teroristi Karlosu, koga treba, za račun agencije, da ukloni.

Svako ko je gledao rimejk istog filma sa Met Dejmonom u naslovnoj ulozi snimljen 2002 godine, mogao je da zapazi nekoliko razlika u odnosu na Ladlamov roman i originalni film; ne samo da je ovaj rimejk poprilično dosadan, nego je politički potpuno prilagođen ukusima savremenog Holivuda. U originalu CIA koristi plaćenog ubicu da bi eliminisala krvoločnog teroristu Karlosa. U rimejku CIA koristi Borna za "prljave poslove", ubistva nevinih ljudi i nepoćudnih političara. U samom "Bornovom identietu" rimejku, glavni junak se priseća ubistva nekog nevinog crnca na njegovoj jahti sa sve slatkom i nevinom porodicom koja to gleda. U nastavku Bornovog identiteta, "Bornova nadmoć", on se čak priseća kako je za račun CIA-e ubio ruskog političara Nevskog, koji je bio "iskreni idealista" i "kritičar ruske privatizacije". Dakle, dobro ste čuli, CIA u sadejstvu s ruskim tajkunima ubija političara idealistu. U rimejku je Karlos potpuno izbačen, jer je pretpostavka da CIA mora biti jedini i glavni negativac, a uvođenje nekog teoriste bi to relativizovalo, i još ličilo na opravdanje akutelne američke spoljne politike. Treadstone je u originalu nužno zlo, tajni projekat plemenitih ljudi za borbu protiv terorista, koji nažalost nekad znači da nevini moraju stradati. U rimejku je to projekat zlikovaca za obavljanje prljavih poslova političkih likvidacija. David Abbot, glavni čovek Treadstonea u originalu je dobri simpatični čikica, koji poznaje Borna od detinjstva, koji je bio prijatelj njegovog oca, učio ga da peca i koji se iskreno kaje što je dečaka uvalio u špijunski posao. U rimejku je David Abbot beskrupulozni zlikovac i šef CIA-e (a šta bi drugo bio), koji gazi po leševima, ubija svoje saradnike itd, i za čiji lik je odabran glumac koji vizuelno dosta podseća na Donalda Ramsfelda. U originalu Born ubija Karlosa pošto otkrije svojui pripadnost projektu Treadstone; u rimejku Born se gnuša CIA-e i napušta posao (a i vi biste, da vam je zadatak da ubijate nevine crnce sa slatkom dečicom i plemenite antikapitalističke idealiste u Rusiji). U Bornovoj nadmoći David Abbot se ubija kad biva provaljeno da je on u dosluhu sa jednim ruskim tajkunom namestio da Born bude lažno optužen za ubistvo. U originalu Abbot umire Bornu na rukama pošto prethodno pokušava da mu spasi život. I tako dalje, i tako dalje...

Ma koliko onaj raniji Born imao nekih melodramatskih, "holivuskih" elemenata, ovaj drugi je ipak pravo holivudsko čedo. On oličava pravo vjeruju "liberalne" elite koja vlada Amerikom danas, i kojoj je najveći neprijatelj Amerika kakvom je znamo. Elite Majkl Mura, Al Gora, Roberta Redforda, Džejn Fonde, Madone, Bonoa, Kevina Kostnera, Martina Šina i desetina drugih. Elite čiji su heroji Fidel Kastro i Če Gevara... Stari Born je hladnoratovski, naivno-američki "apologetski" film; on nema iluzije o CIA-i, politici, intrigama, ali ipak teroriste smatra oličenjem zla a američku vladu borcem protiv zla. On još nije dosegao do vrhunske spoznaje novog Borna - da je Amerika, ovde i sada, na čelu sa svojom vladom, najveći, i zapravo jedini neprijatelj "progresivnog" čovečanstva.

Monopol izaziva rak

Stoga je rešavanje pitanje Kosova i Monopola u najmanju ruku podjednako bitno. Bar tako tvrdi jedan komentator u Glasu:

Delta je stvorila monopol. Na zapadu NE DAJ BOZE da nekog proglase monopolistom, taj gubi sve. A ovde monopolista preti kako ce da tuzi sve koji se usude da kazu da je Delta monopolista. Monopol znaci da nema trzista da se kontrolisu cene. Povecanje cena u prehrani placamo svi Mi. To direkto utice na standard stanovnistva. Gradjani nemogu da se prehrane normalno pa sve cesce idu na bolovanja ili dobijaju razne karcinome. Drzava mora vise da izdvaja na lecenje ljudi i ljudi ne mogu da rade. Dakle gubitak je mnogostruk a drzava cuti. DA LI TREBA DA 70% LJUDI UMRE OD SRBIJI zvog gladi i bolesti pa da se nesto ucini da se monopolu stane na put??? Pitanje demontaze monopla u trgovini na malo je bitno koliko i pitanje Kosova.

MMF o siromaštvu i nejednakosti

Uskoro će se pojaviti obuhvatni izveštaj MMF o kretanju dohotka u preko 50 zemalja tokom poslednjih 20-ak godina. Nalazi izveštaja su da je globalna nejednakost tokom istog perioda porasla, iako je apsolutni nivo siromaštva u svim zemljama opao.

Ne znam koje su zemlje obuhvaćene analizom, ali ovaj nalaz bi govorio da je "scenario divergencije" o kome je često bilo govora pre 5-6 godina sada prevladao. I bogati i siromašni napreduju ekonomski, ali bogati brže. Ne znam kakvi bi se rezultati dobili ako uključimo Kinu ili Indiju (da li su uključene?). Na površini, izgleda da bi to pre bila konvergencija sa Zapadom, nego divergencija, kako u pogledu ukupnog relativnog siromaštva tih zemalja u odnosu na Zapad, tako i brzine porasta dohotka najlošije stojećih u njima u odnosu na iste takve grupe na Zapadu. Ali, to je sad manje važno.

Mnogo važnije od toga je da nalazi MMF govore da globalizacija ide u korist svih, i da samo od kvaliteta domaćih institucija, obrazovanja stanovništva i integrisaanosti u međunarodnu podelu rada zavisi koliko će zemlja prosperirati u eri globalizacije. Recimo, najviše je porastao dohodak visokoobrazovanih, i tu razvijene zemlje odnose najveću prevagu. Ukupno, to je igra za pozitivnom sumom - u njoj nema gubitnika, čak i sa ovako nesavršenim institucijama u mnogim nerazvijenim zemljama.

Već su se pojavile glasine da će antiglobalisti dočekati ovaj izveštaj kao dokaz da su oni u pravu. Ako zaista bude tako, onda će to samo pokazati ono što je već svakome dovoljno jasno - da oni nisu zabrinuti uopšte za stanje u zemljama u razvoju, niti za prevazilaženje siromaštva u svetu, već samo za političku agendu globalne redistribucije dohotka, pa kakve god da to ima ekonomske implikacije po same siromašne, i njihove dugoročne razvojne šanse.

C market

Vrhovni sud je poništio rešenje Komisije za zaštitu konkurencije kojim se zabranjuje integracija Delte i C marketa.

Koliko sam ja čuo, Komisija je tako katastrofalno vodila taj postupak, da Vrhovni sud jednostavno nije mogao drugačije da postupi. To se, na neki način, vidi i iz izjave predsednice Saveta Komisije, jer ona kaže: "Ponovo ćemo pokrenuti postupak i to je za nas možda i dobra okolnost s obzirom na to da je prethodni postupak vodilo, uglavnom, Ministarstvo trgovine, turizma i usluga koje je tada bilo nadležno da sprovodi zakon, a mi smo preuzeli predmet tek u završnici", što ja tumačim kao - "Znamo i mi da je prošli put to loše odrađeno, a sada ćemo da budemo pažljivi."

Mislim da u novi Zakon treba da ubace i odredbu da ne mogu dvaput da vode postupak o istoj stvari. Jednostavno, nema smisla.

Razvoj i institucije

Jedno od velikih pitanja ekonomije je - zašto su neke zemlje bogate, a neke siromašne. Nekoliko odgovora koji su kroz istoriju ekonomije nuđeni su - zbog bolje opremljenosti kapitalom, zbog eksploatacije siromašnih od strane bogatih, zbog obrazovanijeg stanovništva, zbog zdravijeg stanovništva, zbog geografske pozicije, zbog boljih institucija, zbog obilja prirodnih resursa, zbog rasnih (genetskih) razlika.

Neke od ovih teorija (poput rasne, "resursne" i "eksploatatorske") su sasvim opravdano postale nepopularne. Slično važi i za teoriju da siromašnim državama treba kapital. Naime, međunarodne finansijske institucije su im godinama pozajmljivale značajna sredstva, ali razvoja nije bilo, tako da je i ta teorija uglavnom otpala.

Preostale su teorije koje se baziraju na stanovništvu, geografiji i institucijama. Geografska objašnjenja (pristup moru, klima, blizina tržištima) su nepopularna jer impliciraju da ništa ne može da se uradi kako bi se siromašnim državama pomoglo. Takođe, sa padom značaja poljoprivrede a i sa padom transportnih troškova, značaj ovih faktora sasvim sigurno opada. Tako da se danas većina autora slaže da su za razvoj potrebni obrazovano i zdravo stanovništvo i dobre institucije. Ali šta to tačno znači, koje su to institucije?

Iskustvo nam prilično jasno govori da su to one institucije koje postoje u kapitalističkim zemljama, jer su to one zemlje koje su danas najrazvijenije. Problem je u tome što prethodna rečenica ne znači skoro ništa. Različite kapitalističke zemlje imaju različita pravila. Osnovni problem je što se skoro svemu može naći kontraprimer. Recimo, ako kažete da su neophodni niski porezi, pitaće vas za Švedsku ili Dansku, ako kažete da je neohodan nizak nivo ekonomske regulacije pitaće vas za EU, ili čak Ameriku. Ako pomenete demokratiju, pitaće vas za Kinu ili Čile.

U tom smislu, čini mi se da istraživanja kojima se bavi obavlja Andrei Schleifer (jedan od sigurnih budućih Nobelovaca, ako mene pitate), a koja on naziva novom komparativnom ekonomijom (dobar uvodni tekst), mogu dosta da pomognu. Naime, Schelifer se bavi analizom uticaja različitih konkretnih zakonskih odredbi. Recimo, radio je analizu propisa u stotinak zemalja vezanih za sprovođenje sudskih odluka, analizu političkih sistema, analizu ustavnih odredbi, analizu bankarskih sektora, analizu pravila vezanih za korporativno upravljanje, analizu regulacija na tržišta rada i analizu regulative vezane za ulazak na tržište. Odgovori su uglavnom da konkretna zakonska rešenja imaju uticaja na krajnji ishod, ali je objašnjeni procenat varijacije uglavnom relativno mali. Pravo pitanje je - zašto?

Evro i perper

Situacija jeste malo apsurdna -- EU ima stroge kriterijume za ulazak u evro zonu, a sa druge strane Crna Gora koristi evro bez problema. Ali šta bi EU trebalo da uradi?

Prvo, teško je zabraniti korišćenje evra. Crna Gora ne mora da uvede evro kao zvaničnu valutu, nego može dozvoliti ravnopravnost valuta. Ustvari sve što je potrebno da uradi je da ne zabrani korišćenje stranih valuta, de jure ili de facto. Evro bi u tom slučaju spontano postao glavna valuta u zemlji.

Drugo, zašto bi EU uopšte zabranjivala korišćenje evra? Ne samo da od toga nema nikakve štete, nego kada strana zemlja koristi evro to je čist dobitak za EU. Emisioni prihod od novca koji se koristi u Crnoj Gori ili u deviznim rezervama Kine ostaje u Frankfurtu, odnosno ide u budžet EU. U slučaju Crne Gore to je mala suma, ali princip je isti.

Zato pretpostavljam da će se EU braniti ćutanjem. Nema nikakvog stvarnog razloga da reaguje. Kad CG uđe u evro zonu, onda će imati čast da pošalje svog predstavnika ili dva u Frankfurt, a do tada je status quo najbolji za sve.

Ideje

"I have a million ideas. The country can't afford them all".
Hillary Clinton