1000-i post na Tržišnom Rešenju

Juče je, sa Markovim postom Smešno ili Tužno blog Tržišno rešenje probio granicu od 1000 postova. Možda je to vreme za prve male rekapitulacije.

Na molbu kolega, zapalo mi je da napišem nešto o ovom "jubileju", kao jedan od osnivača (uh, već sebi zvučim kao neki matori zaslužni građanin ili "naučni radnik" koji se seća kako je sve to počelo u mladosti, ali, šta ćete, takva je priroda žanra). Dakle sve je počelo prošlog proleća. Slaviša Tasić je bio u Torinu, ja u Beogradu. Pošto sam instalirao na kompjuter čudo tehnike koje se zove skype, stao sam da tražim adrese raznih prijatelja i poznanika, ali nisam imao mnogo uspeha. Većina njih nisu bili prikačeni na ovaj kanal komunikacije. Osim jednog - pronašao sam, naime, podatke o izvesnom Slaviši Tasiću, mesto Torino. Pošto sam znao čoveka pod tim imenom koji studira u Torinu, šanse su bile jedan prema milion da postoji još jedan takav. Javio sam mu se i posle nekoliko dana u kojima smo se dopisivali putem skypea, on je predložio da otvorimo svoj blog (eto, takva vam je uloga slučajnosti u kreiranju istorije). Meni se to učinilo kao dobra ideja i počeli smo odmah da tražimo ime. Ja sam, moram priznati bio za neka radikalna i bombastična imena tipa Tačer kafe, ili Mizes seminar i tako dalje, ali je on to sve tvrdoglavo odbijao. Na kraju je predložio Tržišno rešenje, i ja kao pomirljiv i razuman čovek pristao sam na tu neprijncipijelnu ucenu. Šalim se, ime je bilo odlično, mnogo bolje od Tačer kafe, i krenuli smo odmah u akciju.

Moram priznati da ja tada nisam znao mnogo o zanimanju bloger, i o uticaju koji ta aktivnost može imati na širok krug ljudi. Međutim, kada smo već posle nekoliko nedelja počeli da dobijamo prve reakcije na naša pisanija, postalo je jasno da to ima odjeka mnogo više nego što bi se očekivalo da dva anonimna libertarijanska marginalca mogu da imaju u Srbiji. Danas znamo da su naši čitaoci veliki broj poznatih ljudi koji imaju uticaja u politici. Sam sam prepoznao barem neke od njih, neki su se eksplicitno potpisivali u svojim komentarima, što je sve začuđujuća i za mene barem neočekivano pozitivna strana ovog poduhvata. Naše gledište se barem čuje, ako se već ne uvažava u političkoj i intelektualnoj eliti Srbije.

Posle nekog vremena pridružila nam se miss Tokvil, a još kasnije i Marko i Lazar. Njihova pozicija i doprinos su takvi da se pre po stilu ili temi može prepoznati ko piše nego po tezama. Hoću reći, svi oni su se savršeno uklopili u originalnu ideološku konstrukciju "utemeljivača". Ja imam jednu ideju o daljem proširenju bloga, ali pošto o tome za sada nema konsenzusa, to pitanje će ostati za drugi put.

Mislim da je značaj ovog bloga prevashodno u tome što je jedno od retkih mesta u blogosferi kao i uopšte u javnom prostoru Srbije koje artikuliše liberalnu ideju na jedan neposredno pitak način. Ako ne znate strane jezike, malo ima drugih mesta na internetu, još manje van njega, gde možete naučiti ili pročitati nešto o liberalizmu i liberalnom viđenju društva, da ne govorimo o tumačenju događaja u Srbiji iz liberalne perspektive. Mislim da ne preterujem kad kažem da Tržišno rešenje ima i tu, obrazovnu funkciju, zajedno sa nekoliko drugih malobrojnih organizacija i časopisa sličnog usmerenja.

Na kraju još jedno zapažanje. Naime, jedina dodirna tačka autora Tržišnog Rešenja je ono što se zove "tržišni fundamentalizam". Mimo toga, jedva da ima nešto oko čega bismo se svi ovde složili; od spoljnje do unutrašnje politike, od rata u Iraku, feredža u francuskim školama, o Putinovoj Rusiji, Izraelu, Palestini, da ne govorimo o DSS- i LDp-, o tome zašto je ubijen Đinđić, ili drugim sličnim pitanjima o kojima se uglavnom ljudi svađaju u kafani. Ništa nije bolje ni kod nas. Već ste mogli da vidite da polovina rasprava koje se vode na blogu su između nas samih. Kako o doktrinarnim pitanjima, tako i o ovim koja spadaju u oblast "adiafora" kako bi rekli sholastičari, tj u pitanja koja prema kojima libertarijanizam nema nikakav stav, ali ih mi svejedno komentarišemo kao privatna lica. Što se mene tiče, da ovog polemičkog i pluralističkog karaktera Tržišnog rešenja nema, odavno bih batalio učešće ovde, jer bi mi bilo dosadno.

Zašto je Brodvej bolji?

Cele nedelje se u Glasu vodila interesantna rasprava između profesora glume sa BK i FDU. Linkovi su ovde, ovde, ovde, i ovde. U suštini profesori sa BK se bune jer pozorišta i reditelji favorizuju državni fakultet i ne nude uloge glumcima sa BK. Njihove kolege sa FDU pak tvrde da su glumci sa BK manje talentovani i da zato ne dobijaju uloge. Kažu da iako BK ima sjajne profesore činjenica da se na BK budući glumci ne uče mačevanju, borbi i sličnim pratećim stvarima ih čini lošijim glumcima od onih koji diplomiraju na državnom fakultetu. Važi.

Alisa Stojanović, profesor na FDU, čini diskusiju još interesantnijom pa otprilike kaže da ne mogu profesori koji su se rukovali sa Mirjanom Marković (misleći na Mirjanu Karanović) da budu kvalitetni predavači, pošto je opštepoznato da zli političari kradu talenat dodirom šake.

Profesori sa BK nude naivno rešenje, obavezne audicije za sve predstave koje bi obezbedile uloge najboljim glumcima bili oni sa BK ili FDU. Branislav Lečić dodaje kako je on Zakon koji reguliše audicije u pozorištima (i to postoji) već spremio i da samo treba da bude usvojen u skupštini. Kako je jasno da ovaj zakon sve i da bude usvojen neće rešiti problem ja se jako radujem daljem sukobu ove dve škole. Kao što je sukob između svetovne i crkvene vlasti doneo više sloboda građanima u srednjem veku tako će i ovaj sukob sigurno doprineti stvaranju kvalitetnijeg pozorišta kod nas. Nadam se da će konačni rezultat ovog sukoba biti privatizacija pozorišta, ali ako se to ne dogodi onda bi osnivanje novih privatnih pozorišta koji će protežirati samo BK glumce opet bila čista dobit za publiku.

Siromašni ste jer ste lenji i imate mnogo dece

Knjiga A Farewell to Alms (doviđenja milostinji) Gregory Clarka se bavi starom temom, zašto su neke države postale bogate a druge nisu, i nudi novo objašnjenje. Već smo imali jedan post na temu bogatstva naroda.

Clark tvrdi da kultura ima veću ulogu prilikom ekonomskog razvoja nego institucije. Na primer, kaže da se Evropa prva razvila (pre industrijske revolucije) ne zbog svojih institucija već zbog loše higijene, pogotovu u gradovima. Kao posledica higijene Evropa je imala veću smrntost a veća smrtnost znači podelu bogatstva na manje ljudi, odnosno veće bogatstvo u proseku. Ovo je prvi primetio Thomas Malthus (Malthusian trap). Clark primećuje da je ovaj problem trenutno aktuelan u podsaharskoj africi, koja zbog rasta populacije ne uspeva da se ekonomski razvije, čak naprotiv. To mu je i osnova kritike međunarodnih organizacija koje rade na razvoju Afrike, za koje kaže da leče simptome a ne i uzroke (čak i da radom na smanjenju smrtnosti upravo sprečavaju ekonomski razvoj).

Clark tvrdi da je kvalitet radne snage osnovni preduslov ekonomskog razvoja. Opet nudi primer Afrike u kojoj velike firme ne rade outsourcing. Čak pominje kako neke kineske firme koje su otvorile proizvodnju u Africi zbog jeftine radne snage sada uvoze kineske radnike. Tvrdi i da se Indija nije razvila početkom 19. veka iako je Engleska uvela institucije a engleske firme počele da otvaraju fabrike, koje su bile neuspešne upravo zbog slabe produktivnosti. Po njemu je outsourcing privremeni fenomen i da će bogatstvu razvijenih zemalja najveća konkurencija biti druge razvijene zemlje, ne i zemlje gde je radna snaga jeftina.

Koliko sam ja shvatio činjenica da Clark umanjuje značaj institucija (prevashodno vladavine prava i slobodne trgovine) prilično ljuti libertarijance. Ja se ne slažem sa Clarkom jer zaista mislim da su institucije neophodne za razvoj. Ipak, u manjoj meri, jasno mi je da i kulturološki faktori imaju neku ulogu. Recimo nije mi teško da predpostavim da su neki ljudi manje lenji od drugih koliko god to bilo politički nekorektno. Sa druge strane možda grešim, u svakom slučaju sa zadovljstvom ću da pratim dalju raspravu.

Knjiga nudi zaista sjajne grafikone i analize bogatstva u poslednjih hiljadu godina, što i predstavlja osnovu svih njegovih zaključaka. Ja je još nisam pročitao ali je na internetu dostupno dosta pregleda ovde, ovde i ovde. Knjiga može da se naruči ovde.

Smešno ili tužno?

O uslovima za potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju:

1. "Potpisa neće biti sve dok se Mladić ne nađe u Hagu ili Srbija ne dokaže da se on ne nalazi na njenoj teritoriji"

2. "Crna Gora (će potpisati) već sredinom meseca, ukoliko se u međuvremenu obezbedi prevod sporazuma na bugarski i rumunski jezik"

Ron Paul, ponovo

Pisali smo već (ima i ovde) o jednom od kandidata za predsednika Amerike, libertarijancu Ronu Paulu.

Za sve je veliko iznenađenje da je samo u trećem kvartalu 2007. godine prikupio preko 5 miliona dolara za svoju kampanju, što je približno iznosima koji su sakupili Edwards, Biden, McCain ili Thompson. InTrade ga i dalje drži na oko 2.5% šanse da postane predsednik, što je relativno malo (Giuliani, prvi među Republikancima, ima oko 16% šansi).

Mislim da će taj procenat samo da raste. Velikom delu Amerike je muka i od Demokrata i od Republikanaca. Koliko sam ja video, ljudi tamo često glasaju isključivo iz revolta i mržnje prema drugoj strani. Treći kandidat, neko ko nudi radikalno drugačiju politiku i od jednih i od drugih može da računa na značajan broj glasova.

Ja, naravno, ne očekujem da on postane predsednik. Ali, ako će Hillary u svakom slučaju biti izabrana, onda mi ne smeta da Paul uzme Giulianiju, Thompsonu ili Romneyu glasove. Bar će naterati Republikance da stave prst na čelo.

Eh, kad bi se ovde znao neki red

Velja Ilić kaže da će sačekati da Srbija postane pravna država kako bi nastavio izgradnju čuvene klinike.

Međutim, Zakonom o sprečavanju sukoba interesa pri vršenju javnih funkcija (član 8.) je zabranjeno funkcionerima (pa tako i ministrima u Vladi) da imaju upravljačka prava u privrednim društvima. Da je Srbija pravna država on ne bi mogao ni da osnuje preduzeće sa svojim prijateljima, a kamoli da započne gradnju i da javno priča da je pozajmio petsto hiljada evra od banke.

Nezavisna fiskalna politika

Slaviša piše doktorat na neku temu koja mi nije baš najjasnija ali otprilike se bavi Kaplanovom idejom da je previše demokratije loše za ekonomiju. To nije ništa novo, ali Slave ima odličan predlog. Kao što je praksa da se Centralne banke ostavljaju na miru da vode monetarnu politiku možda bi mogli da primenimo slično rešenje i za poresku i fiskalnu politiku. Kako je malo verovatno da bi se vlade odrekle potpune kontrole nad novcem možda bi sledeći primer mogao da funkcioniše. Recimo, neko nezavisno telo određuje koliko novca vlada u jednoj godini može da potroši i iznos poreskih stopa. Zatim skupština ili vlada odluči na koji način će da raspoređuje novac koji im se stavi na raspolaganje.

Nešto slično postoji na nivou EU, ona čuvena odredba da deficit ne može da bude veći od 3% godišnje. Ta odredba nije obavezujuća ali se plaćaju neki penali u slučaju da se troši više. Mada, koliko se sećam, zemlje članice je se i pored toga baš ne pridržavaju. U svakom slučaju meni se čini da je nezavisnost fiskalne i poreske politike podjednako važna kao i nezavisnost monetarne politke. Ako su već političari smogli snage da dignu ruke od štampanja para možda nije nemoguće da će odustati i od određivanja koliko mogu da troše tokom svog mandata.

O cenzuri

Miodrag Kuzmanović piše za "Svet kompjutera" o cenzuri:

Cenzura... Da li iko može da navede istorijski primer cenzure koja je nekome donela išta dobro? Da li je neki narod postao bolji kada mu je vlast limitirala pristup informacijama ili ograničavala kreativni potencijal? Živeli smo 50 godina pod komunističkim staklenim zvonom, što nas nije sprečilo da se pohvatamo za vratove kao majmuni ispred monolita. Deca koja su odrastala u idiličnom okruženju socijalističkog raja, deca koja nisu znala za eksplicitno nasilne sadržaje u medijima, činila su nezamislive stvari deci sa drugačijim naglaskom.

Srpska braća

Ne treba žuriti sa privatizacijom.

Kaže Mirko Petrović, brat Draškov, direktor Dunav osiguranja.

Argument je, sada već opštepoznati, "čekajte da još malo uvećamo vrednost kompanije, pa onda prodajte, ali da država zadrži većinsko učešće". Šta će uopšte državi osiguravajuće društvo, nije rekao. Naravno, sve to nema nikakve veze sa time da bi novi vlasnik doveo i novi menadžment.

Sa njegovim stavom se slažu i Radikali i Socijalisti, jer žele da spreče "da posle bankarskog bude upropašćen i sektor osiguranja".

NIP i izborni sistem

Lazar pita - ko treba da plaća NIP? Pitanje ulazi u suštinu poreske politike, ali i izbornog sistema.

Većinski sistem kakav postoji u Americi dovodi do dve posledice. Prva je dvopartijski sistem, a druga je pork-barreling, odnosno, što bi se u Srbiji reklo, podmićivanje birača. Iako mnogi misle da je to srpski fenomen (poput NIPa, recimo), po meni se radi o karakteristici demokratije. U svakom demokratskom (a čini mi se i nedemokratskom) sistemu političari otvaraju nepotrebne mostove (sjajan primer pogledajte ovde), puteve, bolnice, škole, zato što to birači traže, a ništa ih ne košta. Lako je kritikovati političare zbog toga, ali političari koji to ne rade, nemaju previše uspeha u politici. Sve dok narod ne shvati da sve to košta, neće ni političari promeniti svoje ponašanje.

Proporcionalni izborni sistem, kakav postoji u Srbiji, je manje podložan takvoj politici jer birači ne znaju ko je tačno njihov poslanik. To, naravno, dovodi do pogubne posledice da se poslanici ponašaju neodgovorno. Takođe, proporcionalni sistem omogućava relativno ekstremnim grupama da uđu u parlament, što neki (ali ne i ja) vide kao lošu stvar.

Naravno, svi su svesni ovih problema, tako da su izmišljena (barem) dva mehanizma kako bi se suzbile loše strane oba izborna sistema. Neke države imaju dvodome parlamente gde su poslanici u jednom domu birani većinski (i samim tim su lokal-patriote), a poslanici u drugom domu proporcionalno (koji treba da misle na nacionalni interes). Neke države imaju u istom domu poslanike koje su birani većinski i poslanike koji su birani proporcionalno (recimo, pola je birano većinski, a pola proporcionalno).

Poenta je da optimalnog načina nema, ali je to Arrow matematički dokazao još 1950. godine.

Problem sa trećim Landsburgovim predlogom je kako finansirati "projekte od nacionalnog značaja", poput recimo vojske, sudova, policije, ili čak autoputa. Vrlo je moguće da građani Horgoša veoma malo koriste autoput. Tako da, kada je moguće ustanoviti ko ima koristi od određenog, što bi gazda Velja rekao, "projekta" (poput autoputa), onda je i rešenje jasno - privatizacija, ili, u najmanju ruku, naplata pune cene. Problem je sa onim stvarima kod kojih je teško identifikovati osobe koje imaju korist od "projekta". Recimo, kada vojska kupi novi PVO sistem i stavi ga na Kopaonik, da li samo građani Raške treba da ga plate?

Roosvelt, Mussolini i Hitler II

Andrej Stanimirović je u komentarima na prethodni post postavio sledeće pitanje:

Ako se složimo sa gosn Musolinijem da "princip da država više ne ostavlja privredu na miru podseća na fašizam", i istovremeno imamo u vidu da država više NIGDE ne ostavlja privredu na miru (laissez faire), možemo li da kažemo da su sve moderne države fašističke, neka više neka manje?

David Boaz, ekskluzivno Andreju, nudi sledeće objašnjenje:

All developed countries today have mixed economies, that is, economies that are largely based on property rights and markets but with a fairly large element of government taxation, regulation, and intervention. So it's true that no modern government "leaves the economy to its own devices." But that's a pretty minimal claim for fascism. To the extent that fascism is usually understood to include a heavy dose of central planning and corporatism, along with one-party rule, usually under the direction of a single authoritarian leader, then few modern countries could be called fascist.

Ko treba da plaća NIP

Steven Landsburg je izneo jedan zanimljiv predlog u svojoj knjizi More sex is safer sex (koju je Marko već preporučio). U Americi su kongresmeni i senatori poznati po tome što se trude da što više federalnih para potroše u svojim distriktima ili državama jer im to pomaže oko reizbora (čast izuzecima). Landsburg predlaže nekoliko rešenja za ovaj problem:

• Svako treba da ima pravo na dva glasa. Jedan u izbornoj jedinici u kojoj živi i još jedan u bilo kojoj drugoj izbornoj jedinici. Drugi glas bi praktično bio korišćen kao način za kažnjavanje kongresmena koji su potrošili previše para, pošto se ne može očekivati od glasača koji su imali koristi od veće potrošnje da kazne troškadžiju. Možda je problem kod ovog pristupa neinformisanost ili nezainteresovanost glasača. Sledeći primeri su bolji.
• Promeniti način izbora kongresmena. Problem je što kongresmeni predstavljaju glasače koje žive koncentrisani na istoj lokaciji što omogućava da svi imaju koristi od novca koji se troši kod njih u distriktu. Umesto da izborne jedinice prestavljaju geografsku kategoriju, Landsburg predlaže da to bude neka nasumična kategorija, na primer azbučni red. Tako bi prvog kongresmena birali građani koji se prezivaju na A, drugog građani koji se prezivaju na B itd. U ovom slučaju bi bilo mnogo teže kupovati glasove trošenjem federalnih para.
• Možda i najbolje rešenje je povećati poreze na dohodak ljudima koji žive u izbornim jedinicima gde se troši najviše federalnih para. Na taj način bi oni koji imaju najviše koristi imali i najveći trošak.

Kako u Srbiji imamo proporcionalni izborni sistem prva dva rešenja ne nude odgovor na naš problem. Poslednji predlog je interesantan i za nas. Uzmite NIP na primer, građani koji žive u gradovima ili opštinama koje dobijaju najviše novca iz NIP-a bi trebalo da plaćaju i veći porez. Tako bi za obilaznicu oko Beograda trebalo najviše da plate Beograđani.

Ko bi trebalo da plaća puteve je teže izračunati ali nije nemoguće. Recimo autoput Horgoš - Požega (da je u pitanju NIP a ne koncesija) bi plaćali ljudi koji žive u blizini puta ili ga najviše koriste npr. Subotica, Novi Sad, Beograd, Čačak, dok bi troška bili pošteđeni Vranjanci i Zaječarci. Dokle god ljudi budu imali samo korist bez razumevanja koliko ta korist košta vlade neće imati motiva da smanjuju potrošnju.

Roosevelt, Mussolini i Hitler

Dobar tekst Davida Boaza o tri lika iz naslova. Jedan zanimljiv citat:

Roosevelt himself called Mussolini “admirable” and professed that he was “deeply impressed by what he has accomplished.” The admiration was mutual. In a laudatory review of Roosevelt’s 1933 book Looking Forward, Mussolini wrote, “Reminiscent of Fascism is the principle that the state no longer leaves the economy to its own devices.…Without question, the mood accompanying this sea change resembles that of Fascism.”

Prethodne tekstove o New Dealu možete naći ovde.

Parivodić o NIS-u

Dobar intervju Milana Parivodića, savetnika premijera, u Blicu:

Svake godine trpimo velike gubitke u ubiranju poreza zbog toga što NIS nije restruktuiran i kontrolisan od strane vlasnika privatnog kapitala. Gubici od nerestrukturiranja NIS se na godišnjem nivou mere cifrom od najmanje 100 do 200 miliona evra. Lično mislim da NIS treba privatizovati u procentu između 49 i 51 odsto, koji je relevantan za ozbiljne partnere.

Ako se oko toga slažu DSS i G17, ostaje samo da DS pristane. Mada, sumnjam, imajući u vidu da su se izgleda konačno dogovorili oko podele plena. U stvari, to je veoma zanimljivo - dok je DSS vodio NIS, nisu bili za većinsku privatizaciju, a DS se nije izjašnjavao. Sada, kada je izgleda dogovoreno da DS uzme NIS, DS ne želi većinsku privatizaciju, a DSS naprasno želi. G17, koji nije ni u jednom trenutku "računao" na NIS, sve vreme traži većinsku privatizaciju.

Nenad Bogdanović

Zaista mi je žao. Bio je jedan od retkih srpskih političara koga nisam nikada čuo da nekoga neargumentovano napada.

Mislim da je sramota što su komemorativnoj sednici prisustvovali samo ministri iz DS-a. OK, Koštunica je u Njujorku, a Dinkić u Ohridu, ali gde su ostali?

Omiljena ministarka

Ministarka Smiljanić odgovara na pitanje "Kada će biti uvedena konkurencija u fiksnoj telefoniji", za novi Ekonomist:

"Da bi bio uveden novi operator, ili novi operatori, u fiksnoj telefoniji potrebno je da Ratel, u saradnji sa Ministarstvom, izradi nekoliko pravilnika među kojima su najvažniji Pravilnik za izdavanje dozvola za izgradnju mreže i Pravilnik za univerzalni servis."

Ovo prvo ne znam baš šta je, ali ovaj drugi pravilnik deluje zanimljivo, posebno zato što mi se od početka činilo da će upravo to biti problem (pogledajte moj komentar na Slavišin tekst). Ministarka kaže da će problem univerzalnog servisa rešiti tako što će postojati fond u koji će telekomunikacione kompanije ulagati deo svog prihoda i iz koga će se finansirati širenje mreže fiksne telefonije u neisplative krajeve. Ideja, čini mi se, ima nekog smisla, ako već neće da prosto ukinu obavezu univerzalnog servisa i dozvole potpuno slobodno formiranje cena.

Zanimljivo mi je da ministarka kaže da "Obezbeđivanje osnovnih komunikacionih usluga Ministarstvo ne tretira kao socijalnu pomoć određenim kategorijama stanovništva, nego kao pravo svakog građanina na elementarni standard." Svaki građanin ima pravo i na hleb, pa nisam čuo da država subvencioniše pekare koje dostavljaju hleb po selima.

Sve je to manje bitno od sledeće rečenice: "Ministarstvo, zajedno sa Ratelom, planira da izrada i usvajanje pravilnika bude gotovo do kraja ove godine, tako da početkom 2008. sve bude spremno za uvođenje novih operatora u fiksnoj telefoniji."

Ako se plan ostvari, zaista će mi postati omiljena ministarka.

@Google serija

Google već duže vreme poziva interesantne govornike da govore pred zaposlenima. Dobra stvar je što se to snima i daje na YouTubeu, na kanalu @Google talks. Ima nekoliko serija, poput Authors@Google, Candidates@Google, Women@Google i slično. Preporučujem svima sa brzim internetom da pogledaju, sigorno će naći nekoga ko ih zanima. Za sada je bilo 140 govornika, a Tyler Cowen je jedan od poslednjih.

Zanimljiva je sledeća stvar. Ubedljivo najgledaniji je govor Rona Paula (ovde) sa preko 270 hiljada poseta. Hilary Clinton je gledalo oko 46 hiljada, a Johna McCaina svega 19 hiljada.

Da ne znam da je besplatno, zakleo bih se da je skupo

Iako sam pre neki dan napisao da ponekad možda i postoje besplatni ručkovi, ovo definitivno nije jedan od njih.

Ako sam dobro shvatio, poslanica DS Gordana Čomić je predložila da država treba da obezbedi knjige za svu decu u osnovnim i srednjim školama u Srbiji, što je ministar prosvete "podržao". Argumentacija je da obrazovanje nije potrošnja nego investicija, a procene su da bi besplatne knjige koštale 42 miliona evra.

Argumentacija nije dobra. Postoje mnoge stvari koje se smatraju investicijom, pa ih država ipak ne finansira i čak ih oporezuje. Na primer zidanje kuće, ili kupovina automobila, ili kopanje bunara. Pretpostavljam da je pravi razlog potreba da se pomogne siromašnima, onima kojima jeste problem da izdvoje 4 hiljade dinara za komplet knjiga (zanemariću činjenicu da mnogi, kao ja u moje vreme, mogu da koriste knjige od prethodne generacije).

Nemam ništa protiv pomaganja siromašnima, a naročito siromašnoj deci. Ali, zašto bi država plaćala knjige i onima koji to mogu sebi da priušte? Podsećanja radi, po zvaničnim podacima, u Srbiji ima 8,8% siromašnih.

Ako je gospođa Čomić u pravu, zašto nam država onda ne bi besplatno davala i cipele, na primer, i one su neophodne. A tek jakna, farmerke, hrana, pa kompjuter, nameštaj, veš mašina... Kad bolje razmislim, najbolje bi bilo da svi radimo koliko možemo, a da nam država da onoliko koliko nam treba. Zvuči baš lepo! A i besplatno!

Ko šta zna i zašto uopšte mora da zna

Izgleda da indijska firma "Embassy Group" hoće da pravi tehnološki park u Inđiji. Lepa vest, mada me naravno nervira činjenica da će Ministarstvo privrede platiti za opremanje infrastrukturom (opština Inđija će im besplatno dati zemljište, ali neka o tome brinu Inđijci). Sa druge strane, pare se troše i na veće gluposti, tako da mi ne smeta previše.

Međutim, uvređeno se javila ministarka za telekomunikacije i informatičko društvo sa primedbom da nju niko nije konsultovao i izrazila je bojazan da ovaj projekat može da nanese štetu domaćoj IT industriji. Takođe, rekla je da njoj projekat nije baš jasan. Onda je Ješić (gradonačelnik Inđije i, ako sam dobro video pre neko veče na TV-u, savetnik potpredsednika Vlade) izjavio da ministarka zna za taj projekat. Par stvari je zanimljivo.

Prvo, zašto bi ona uopšte morala da zna za tako nešto? Da je sreće, ni Dinkić ni Ješić ne bi za to znali, niti bi iko išta morao njih da pita. Drugo, zašto njoj to mora da bude jasno? Ako su se Indusi prešli i uložili u nešto što nema logike, sami će platiti cenu. Treće, naravno da će ta investicija "naneti štetu domaćoj IT industriji", to je i poenta. Isto kao što bi izgradnja nove fabrike automobila, nove čeličane, ili novog hipermarketa nanela štetu Zastavi, US Steelu, odnosno Delti. Ali, mene ne zanima šta će biti sa IT industrijom, mene zanima kako će proći korisnici IT usluga. A od pojačane konkurencije oni samo mogu da imaju koristi. Isto kao i svi koji sada rade ili žele da rade u IT-u.

Možda na kraju od celog posla i ne bude ništa. Naročito ako se još neki ministar nađe uvređen jer ga niko ništa nije pitao.

Poređenja

Doing Business Report Svetske banke, kao i slični dokumenti u kojima se porede države (tipa Heritage Foundationov Indeks ekonomskih sloboda) se zasnivaju na jednoj ključnoj, ne baš izvesno tačnoj pretpostavci - da se ukupno poslovno okruženje može predstaviti prosekom različitih indikatora. Metodologijom se obično definiše neki broj parametara koji se onda "izmere" i na neki način ponderišu. Međutim, šta ako "pravo" poslovno okruženje ne zavisi od zbira (proseka) indikatora, nego od njihovog proizvoda?

Zašto bi to bilo tako? Recimo da imamo samo tri indikatora - stopu poreza na profit, stopu inflacije i korupciju. Država koja ima 100% stopu poreza na profit, 0% inflaciju i u kojoj nema korupcije dobija nula bodova za porez, 10 bodova za inflaciju i 10 bodova za korupciju, a prosek je 6,66. Država koja ima 30% porez, 20% inflaciju i prilično korupcije dobija recimo 6 bodova za porez, 4 boda za inflaciju i 5 bodova za korupciju - prosek 5. U kojoj bi vi voleli da imate firmu? Kada bi se indeks računao množenjem bodova, prva zemlja bi imala nula bodova, kao što verovatno i treba da bude. Čak šta više, u takvoj zemlji je nulta korupcija kontraproduktivna, jer bi korupcija dozvolila zadržavanje makar dela profita.

Problem sa razvojem i faktorima razvoja je u nečemu što Arnold Kling zove "nonlinear feedback". Za razliku od standardne pretpostavke međunarodnih poređenja, neki indikatori su prosto "eliminatorni" i njhov nedostatak se ne može nadomestiti boljim skorom u drugoj kategoriji (kao što je 100% poreza na profit u mom primeru). Takođe, između mnogih indikatora postoje međudejstva koja se teško mere. To ne znači da su ovakva poređenja besmislena, već da treba pažljivo pogledati metodologiju i ocene.

Poslovno okruženje 2008

Novi Doing Business izveštaj Svetske Banke kaže: 1. Singapur, 2. Novi Zeland, 3. SAD, 4. Hong Kong, 5. Danska.

Da, Danska. Ako pogledate razne izveštaje ovog tipa (SB, Heritage, Fraser), skandinavske zemlje su uvek u prvih 15. One se provlače sa tolikim porezima samo zato što je poslovno okruženje stabilno i regulacija mala. Regulacija je gora od potrošnje. Smanjenje državne potrošnje malo vredi kada imate veliki nevidljivi trošak regulacije.

Srbija je 86., negde na nivou od prošle godine. Prema pregledu reformi u toku godine, onoj na kojoj smo bili najbolji pretprošle godine, sada nismo zabeležili nijednu pozitivnu reformu. Hrvatska i Makedonija su sada među deset najboljih reformatora.

Nekom majka, nekom maćeha

Često se potenciraju negativni aspekti globalnog zagrevanja. Uglavnom se zanemaruju dobri aspekti. Međutim, meni je jasno (ako do otapanja glečera uopšte dođe) da će nekome biti lošije nego danas, ali i da će nekome biti i bolje. Mnogo bolje. Recimo, stanovnicima Sibira, Kanade ili Švedske.

Zanimljivo je da takvih "redistributivnih" efekata ima i na mikronivou.

Pogledajte ove cool slike na Bob Rock blogu. Slike pokazuju da bi podizanje nivoa mora spojilo Skadarsko jezero sa Jadranom, čime bi Podgorica praktično izašla na more. Takođe, Bosna bi imala mnogo dužu obalu nego danas. Naravno, stradale bi Albanija i Hrvatska, ali nije u tome poenta. Poenta je da rezultat globalnog zagrevanja ne bi bio loš za sve. Bilo bi i dobitnika.

Svet u sedam slika

Pogledajte.

Ahmedinedžad na Kolumbiji

Možda je predavanje bivšeg predednika Harvarda Larija Summersa na Stanfordu otkazano zbog njegovih politički nekorektnih izjava, ali zato nije predavanje na Kolumbiji poznatog istoričara Holokausta i borca protiv američkog imperijalizma, predsednika Irana Mahmuda Ahmedinedžada.

Sloboda govora koja nije važila za Larija Summersa, omogućila je Ahmedinedžadu da uprkos protesima studenata i raznih grupa, te neprijateljskoj najavi dekana Univerziteta koji ga je nazvao "brutalnim diktatorom" održi svoju seansu na Kolumbiji.

Meni je najzabavnija bila sledeća njegova izjava, koja je odgovor na pitanje jednog od prisutnih o brutalnom postupanju sa homoseksualcima u Iranu:
"In Iran, we don't have homosexuals, like in your country. ... We don't have that phenomenon."

Tako ni u Sovjetskom Savezu nije bilo alkoholizma, još manje homoseksualnosti. Isto ni kod Hitlera...

CEFTA ratifikovana

Dobra vest. Mada napominjem da imam rezervi prema FTA-ovima generalno (pogledajte raspravu u komentarima).

U svakom slučaju, CEFTA je ratifikovana. Jedna od bitnijih stvari, koja prolazi relativno neprimećeno je takozvana "dijagonalna kumulacija" porekla. Radi se o tome da su na tržište EU sve CEFTA zemlje mogle da izvoze svoje proizvode bez carine. Međutim, pod "svojim proizvodima" su se smatrali samo proizvodi kod kojih je učešće domaće dodate vrednosti više od 50%. Tako je proizvod koji je imao 40% kineske, 45% srpske i 15% makedonske dodate vrednosti bio suštinski apatrid, odnosno nije imao definisano poreklo, pa nije imao ni preferencijal ka EU. Od sada, sa stupanjem na snagu CEFTA sporazuma dozvoljava se kumuliranje srpske i makedonske dodate vrednosti. Veoma bitno, naročito za tekstilce, recimo, gde se pamuk uveze iz Egipta, tkanina se napravi u Srbiji, pa košulja sašije u Bosni.

Druga stvar, koja može biti bitna, je moguće uvođenje "Made in CEFTA" etikete. Time će akcije "kupujmo srpsko (hrvatsko, bosansko, crnogorsko...)" postati bespredmetne.

Ljudi, blogujte!

Smisao ovog posta je da motiviše čitaoce Tržišnog rešenja da pokrenu svoje blogove. Za ovih nekoliko meseci koliko pišem na TR-u, video sam da ima dosta komentatora koji zaista imaju šta da kažu. Da li se slažemo ili ne, nije ni bitno. Zašto biste to što imate da kažete ograničili na komentar na ovom blogu?

Budući da ovo ne radim iz materijalnih razloga, konkurencija mi uopšte ne smeta. Čak šta više - što više blogova, to više tema za komentarisanje.

Verujte, sa tehničke strane, danas je veoma jednostavno blogovati. Blogger je toliko jednostavan za korišćenje da je to prosto fenomenalno. A još je i besplatan.

Ideja za bar

Čuo sam večeras priču o baru u Hong Kongu gde je potražanja određivala cene pića. Otprilike, ukoliko svi naručuju džin tonik njegova cena skače dok cena pića koja se manje naručuju pada. Sve cene su prikazane na velikom monitoru iznad bara. Oscilacije u ceni su omogućavale da se piće popije dosta jeftinije nego na drugim mestima, naravno ukoliko ne pijete ono što pije raja.

Bar se zvao Wall Street ali je u međuvremenu zatvoren. Ne znam zašto je propao ali stvarno zvuči kao sjajna ideja.

Hegel i Stiglitz

Evo moje obećane kratke vežbice koja treba da pokaže kako je teorija informacione asimetrije zapravo jedan hegelovski paranoidni svet, bez nekog bližeg dodira sa realnošću.

Uzeću tri najpoznatije paradigme koje su najviše doprinele reputaciji ove škole i ishodovale dodeljivanje Nobelove nagrade trojici poznatih autora (Akerloff, Stiglitz, Spence).

Najpre, kreditno racionisanje. Teorija kaže da ako su kamatne stope visoke loši klijenti će preovlađivati, jer je njima svejedno kolike su, pošto ionako ne nameravaju da vrate kredit. Savesni i dobri se povlače jer znaju da će teško vratiti pare. Banke to znaju, i da bi privukle više dobrih klijenata one moraju da snize kamatnu stopu. Nemaju drugog izbora jer zbog asimetričnih informacija klijent zna bolje od bankara da li je verovatno da će vratiti pozajmicu. Pošto je sada kamatna stopa niža, tražnja za kreditima raste, i onda banke u nekoj tački moraju da uvedu racionisanje, zasnovano na proizvoljnim kriterijumima ili favoritizmu. To vodi nestašici kredita. Informaciona asimetrija vodi tržišnoj grešci.

Problem: U početnoj situaciji loši klijenti neće preovlađivati jer znaju da ako ne vrate kredit, biće aktivirane garancije, tj kolateral koji banke traže. Stoga se ni čitav scenario nikada neće ni odigrati. Stiglitz pretpostavlja da ne postoji tržište, ugovori, institut njihovog izvršenja i zdrav razum bankara koji će tražiti kreditnu istoriju klijenta i kolateral/hipoteku kao uslov za davanje kredita. Hohštaplerima neće ni pasti na pamet da traže zajam ako ne mogu da ga vrate jer ne žive u fiktivnom svetu teorije informacionih asimetrija nego u realnoj tržišnoj privredi sa funkcionišućim pravnim sistemom. Stoga nema ni početnog sniženja kamatne stope ni potonjeg racionisanja, naprosto jer se banke ne plaše loših zajmoprimaca. Zaštićene su pravno od njih. Cela priča je čista fikcija, odnosno krajnje netipični, specijalni slučaj odsustva valjanih institucija (recimo Miloševićeve Srbije), a ne opis stvarne tržišne privrede.

Efikasne nadnice: Ovde se kaže da tržišne nadnice ne čiste tržište rada jer će radnici tražiti premiju preko "ravnotežnog" tržišnog nivoa zarada, da ne bi zabušavali. Pošto su troškovi monitoringa zabušavanja visoki (postoji infromaciona asimetrija između radnika i poslodavca) to će poslodavac biti voljan da plati veću nadnicu od tržišne da bi se zaštitio od zabušavanja. Ako može da nađe najmanje jednako dobro plaćen drugi posao, radnik može da ucenjuje poslodavca. Ali, time će se izazvati nezaposlenost, jer su kapitalni fondovi ograničeni i višak para preko tržišne nadnice za postojeće zaposlene znači manjak para za nove zaposlene. Zaključak, neregulisano tržište rada, nasuprot neoklasičnoj analizi, vodi nezaposlenosti.

Problem: Najpre je čudno da se radnik ne plaši otpuštanja sa negativnom referencom u CV-ju i sigurnim odbijanjem poslodavca da mu da preporuku za novi posao. To dramatično pogoršava njegove izglede da nađe jednako dobro plaćen posao (ključni uslov za kredibilnost njegove pretnje zabušavanjem). Postoji nešto što se zove reputacija. Ako je tako, onda ne samo da radnik može ucenjivati gazdu zabušavanjem, već i poslodavac radnika otpuštanjem sa lošim preporukama. Nejasno je na osnovu čega je radnikova pretnja kredibilnija od poslodavčeve. Dalje, ako su zaposleni radnici voljni da traže premiju preko tržišne cene za savestan rad, onda će i nezaposleni radnici biti spremni da plate premiju da bi dobili mogućnost da rade. Dakle, poslodavac ima još jednu mogućnost da preti - primanjem nezaposlenih radnika koji su spremni da rade za manje. Rečju, efficiecny wage problem postoji u fiktivnoom svetu matematičke ekonomije, ne u realnosti.

Tržište krševa (market for lemons): teorija kaže da će loša polovna kola potisnuti dobra sa tržišta. Prodavac bolje zna od kupca kakvo je stanje kola. I kupac zna da prodavac bolje zna. Pošto bolja kola više koštaju, u nedostaku garancija kvaliteta, kupci će biti voljni da plate manje, tražeći time od prodavaca premiju na rizik dobijanja krša. Postepeno, dobra kola koja više koštaju gube kupce i nestaju sa tržišta, a na njemu ostaju samo krševi.

Problem: Opet ispada da prodavcima nije važna reputacija. Ako postoji organizovano tržište, onda će svako želeti da stekne reputaciju prodavca dobrih kola. Pojaviće se firme (kao što postoje na Zapadu) koje se specijalizuju za prodaju dobrih polovnih kola. One koje steknu dobru reputaciju privlačiće još klijenata i potiskivati krševe a uvoditi dobra kola na tržište. Pozitivna, a ne negativna spirala. Dalje, kupac može povesti automehaničara sa sobom, i smanjiti ili ukloniti informacionu asimetriju. Gde u svetu postoji tržište krševa kao u ovoj priči? Obratno, postoji mnoštvo tržišta sa pouzdanim markama i kredibilnim pojedincima koji smanjuju troškove dolaska do potrebnih informacija. Opet, ekonomska lirika.

Zajedničko za sve ove paradigme je postuliranje jedne ekstravagantne mogućnosti kao relevantnog opisa načina na koji stvari zaista funkcionišu, i izgradnja komplikovanog matematičkog modela na toj osnovi. Ali, kako se to već kaže - garbage in, garbage out. Stvari neće postati ništa bolje argumentovane ni intuitivno prihvatljivije ako se iskažu komplikovanim matematičkim jezikom u odnosu na ovo što sam ja uradio u prethodnim redovima.

Najzanimljivije u celoj stvari je to što teoretičari informacione asimetrije pretpostavljaju da će problem iščeznuti ako se vlada umešta. Stiglitz kritikuje teoriju savršene konkurencije koja podrazumeva besplatne i savršene informacije. Shvata da u realnom svetu informacije nisu besplatne nego su dobra koja koštaju, tj imaju tržišnu vrednost. Ali, umesto da zaključi da teorija ne valja jer ne opisuje stvarnost kako treba, on i drugi teoretičari informacione asimetrije pokušavaju da spasu staru teoriju tako što izmišljaju stvarnost u kojoj će ona važiti: kada vlada interveniše informacione asimetrije će nestati. "Bar neke intervencije su Pareto optimalne" Stiglitz. Ali, ako vlada bolje zna, što onda ne uvedemo centralno planiranje sovjetskog tipa?

Kastro čita Greenspana

Evo.

TANSTAAFL

Skraćenica iz naslova je preuzeta iz knjige "The Moon is a Harsh Mistress" Roberta Heinleina, a znači čuveno "there aint no such thing as a free lunch". Ova izreka je postala toliko popularna da se retko ko i zapita da li je uopšte tačna (poput primera da se izraz "lopta je okrugla" koristi da se ukaže na nepredvidivost fudbala, iako upravo okruglost lopte garantuje potpunu predvidivost - nepredvidivost bi bila mnogo veća da je lopta jajasta, ili kockasta, ili bilo kog drugog neokruglog oblika).

Elem, negde sam pročitao pre izvesnog vremena (sada sam pokušao da nadjem gde, ali nisam uspeo) da je svet pun besplatnih ručkova. O čemu se radi? Ekonomisti poznaju koncept potencijalnog Pareto poboljšanja. Ako tako razmišljate, onda svaka propuštena prilika da se realizuje Pareto poboljšanje predstavlja propušteni besplatni ručak.

Recimo, ukidanje carine na automobile, uz simultani sistem kompenzacija, bi bio besplatni ručak. Suština je u tome da kupci više žele da se ukinu carine nego što proizvođači žele da carine ostanu. Postoji neki opseg u kome bi bilo moguće da se carine ukinu, a da kupci kompenzuju proizvođače, recimo, plaćanjem otpremnina. Takva politika bi rezultovala višim nivoom blagostanja od onoga bio pre takve politike, za svakog pojedinačnog građanina - što svakako predstavlja pravi besplatni ručak.

Studija

Prema Studiji, gradu Beogradu potrebno je 4.572 taksi vozača.

Kao što znamo, Studiju o potrebnom broju vozila u gradu uradili su stručnjaci sa Instituta za taksi i dete. Pri tome su upotrebili komplikovanu formulu za izračunavanje potrebnog broja taksija (PBT).

Dragan Đuričin, minarhista?

Da li je Dragan Đuričin postao minarhista? U intervjuu Politici kaže:

Na kraju, ali ne i po značaju, bitno ograničenje za nastavak reformi po prof. Đuričinu, je i poštovanje "koncepta minimalne države".

Da se ne obradujete prerano, profesor Đuričin objašnjava šta pod time on podrazumeva:

Minimalna država ne znači povlačenje države iz javnog strateškog sektora niti znači zamenu jedne slabo plaćene državne birokratije drugo dobro plaćenom partijskom birokratijom. To je, u slučaju Srbije, država koja obezbeđuje da se manje troši od onoga što se proizvodi.

Koliko ja vidim, on je minarhista isto kao što je i Milosavljević liberal.

Prljava privatizacija

Poslednjih dana se malo podigla frka oko Dinkićeve najave da u buduće u privatizaciji neće moći da učestvuju ljudi koji su osuđivani za krivična dela ili protiv kojih se vodi istražni postupak. Neki komentatori su to ocenili kao licemerno, budući da je "sve što je vredelo već prodano", a drugi su ovakvu odluku hvalili u smislu "bolje ikad nego nikad". Svi su se složili da je to dobro.

Ja mislim da je ta odluka jednostavno loša, iz više razloga.

Prvo, kakve veze ima to što je neko bio osuđen? Recimo, vožnja u pijanom stanju je krivično delo, ali kakve to veze ima sa privatizacijom? Znači, kriterijum krivičnog dela je prosto besmislen, ukoliko nije ograničen na neka konkretna krivična dela. Drugi kriterijum, istražni postupak, je još lošiji. Mogu da zamislim situaciju u kojoj postoje dve zainteresovane strane za kupovinu neke firme. Jedna strana odlazi u MUP i za 2-3 hiljade evra "obezbeđuje" da se protiv druge strane pokrene istražni postupak (čak nije ni bitno za šta, može i za mobing). Na sudu se dokazuje da čovek nije kriv, ali šta da sada radi. Onaj drugi je već kupio firmu. Jednostavno, pokretanje istražnog postupka ne znači ništa. Samo presuda znači.

Naravno, ideja je da se onemogući legalizacija para stečenih na ilegalan način. Ali, šta je posledica? Pa, ako je čoveku onemogućeno da legalizuje svoje poslovanje, nastaviće da se bavi dosadašnjim, ilegalnim. Umesto da narko diler postane proizvođač čarapa, on nastavlja da diluje drogu. Zašto se svima čini da je to dobro?

Mankiw o Greenspanu i državi

Evo šta kaže Greg Mankiw o intervjuu Alana Greenspana na televiziji, poovodom memoara koje je upravo štampao, gde je morao da odgovori i na neprijatno pitanje: "Šta će nam uopšte FED kad smo mi tržišna privreda?"

"Mi ekonomisti imamo rigoroznu i fundamentalnu teoriju koja objašnjava zašto postoje ekološke regulacije (eksternalije), i koje objašnjavaju zašto imamo antimonopolske zakone (tržišna moć), ali ne postoji konsenzus o tome koja tržišna greška zahteva postojanje Centralne banke"?

Ovo zvuči dosta dvosmisleno. Na jednom nivou se može čitati i kao cinizam i ismevanje ekonomista: u slučaju antitrusta i ekologije bar mogu da se slože koju glupost će da navedu kao razlog za nužnost uključivanja države u ekonomiju, a u slučaju novca ne mogu čak ni to. Ovo bi se možda očekivalo od učenika i sledbenika Miltona Friedmana, koji to ponosno ističe.

No, bojim se samozadovoljni kvalifikativi tipa "rigorozno" i "fundamentalno" za teorijsko opravdanje državne intervencije upućuju da on nije toliko zagriženi sledbenik Miltona Friedmana kako bi se reklo. Još manje, on izgleda kao neko ko je dotaknut public choice revolucijom u ekonomskoj nauci. "Fundamentalna" i "rigorozna" objašnjenja državnog uplitanja u privredu njemu su još uvek udžbenička objašnjenja neoklasičnih ekonomista, uparena sa naivnom čikaškom pretpostavkom o političkom delovanju kao sferi borbe za javni interes. Uticaj interesnih grupa na antimonopolsku ili ekološku regulaciju za njega nisu tema, jer je"ekonomska nauka" odredila da je razlog za postojanje antitrusta tržišna moć! Istorijat nastanka ili primene tih zakona nema nikakvog uticaja na presude "ekonomske nauke". One opstaju večno istinite u svim mogućim svetovima.

Tužno je pročitati poznatog ekonomistu sa Harvarda, koji je još uz to prošao dug put od radikalnog kejnzijanca do samodeklarisanog zagovornika slobodnog tržišta, koji i dalje smatra da je razlog zašto se država meša u ekonomiju to što želi da ispravlja tržišne greške. I koji i dalje, sa mladićkom i divljenja vrednom upornošću i naivnošću veruje da je postojanje tržišne moći "fundamentalnan" i "rigorozan" ekonomski razlog za postojanje antitrusta (a ne recimo vrlo tanka i izanđala neoklasična racionalizacija etatizma zasnovana na nerazumevanju tržišnog procesa)? Kakve veze onda ima koji tačno razlog će "ekonomska nauka" navesti za postojanje FED? Ionako znamo da razlog postoji i da je opravdan, inače FED ne bi postojao.

Verujem da bi recimo Mankiw smatrao da je ekonomska nauka "fundamentalno" i "rigorozno" dokazala da su prirodni monopoli izazvani subaditivnom strukturom funkcije troškova monopolske firme, i potrebom dupliranja kapaciteta, koji čine nemogućim profitabilno poslovanje više kompanija u jednoj oblasti. I da "ekonomska nauka", a ne politika, zahtevaju recimo monopole u pošti ili kablovskoj televiziji. A to što je prirodne monopole svuda odredila vlada, i što je u seriji prirodno-monopolskih oblasti kroz istoriju postojala vrlo snažna konkurencija na tržištu na stotine firmi, i što se ekonomska teorija prirodnih monopola pojavila pošto su nacionalizacije bile već obavljene sa protekcionističkim, a ne "ekonomskim" obrazloženjima, to je sve puka kontingencija. Visoka teorija ne može dozvoliti da bude opovrgnuta banalnim empirijskim činjenicama.

Opravdanja da FED stabilizuje ekonomiju (moj, zapravo konvencionalni, predlog za teoriju koja fundamentalno i rigorozno dokazuje potrebu za Centralnom bankom), ne može preživeti test činjenica; ništa više nego teza da antitrust izaziva tržišna moć ili poplavu ekoloških regulacija sveprisutne eksternalije. Ali ih to ne čini ništa manje "rigoroznim" i "fundamentalnim" u sablasnom paralelnom svetu American Economic Review ili Mankiwovog bloga.

Moderna ekonomija me sve više podseća na klasičnu nemačku ili analitičko-logičku filozofiju: intelektualni čardak ni na nebu ni na zemlji, isprazno bildovanje tehničkim žargonom, razvijanje teorija koju su potpuno paralelne bilo kakvoj stvarnosti, uz arogantnu pretenziju da se te paranoične konstrukcije odnose na realnost, a ne na same sebe. Kad su Hegelu skrenuli pažnju da njegova filozofija negira činjenice, on je uzvratio: "utoliko gore po činjenice." Mislim da je mainstream ekonomska analiza koja državnu aktivnost još uvek tumači terminima javnog interesa ekonomski pandan Hegelu. Jednako prezire činjenice kao i on.

P.S. Još jedna analogija koji mi pada na pamet između Hegela i mainstream ekonomista. Hegel je rekao: što je umno to je stvarno, i što je stvarno to je umno". Štigler otprilike kaže "ako neki državni program opstane dugi niz godina, znači da je racionalan i da treba da opstane".
P.S.S O paranoičnom, hegelovskom karakteru nekih drugih dobro poznatih mainstream ekonomskih teorija ovenčanih Nobelovom nagradom obećavam više u jednom od narednih postova.

Razočarenje

Dugo sam smatrao da je Ajnštajn jedan od najpametnijih ljudi koji su ikad živeli. Možda je to zato što nikada nisam uspeo da potpuno shvatim opštu teoriju relativiteta. Posebnu još i mogu, ali mi opšta nikako ne ide.

Evo šta je Ajnštajn napisao 1949. godine:

The economic anarchy of capitalist society as it exists today is, in my opinion, the real source of the evil. We see before us a huge community of producers the members of which are unceasingly striving to deprive each other of the fruits of their collective labor—not by force, but on the whole in faithful compliance with legally established rules.

Prosto ne mogu da shvatim kako nesumnjivo pametan čovek može tako nešto da napiše. Tekst je inače pun ocena na kojima bi i Marks pozavideo. Međutim, na kraju teksta ipak kaže i sledeće:

A planned economy as such may be accompanied by the complete enslavement of the individual. The achievement of socialism requires the solution of some extremely difficult socio-political problems: how is it possible, in view of the far-reaching centralization of political and economic power, to prevent bureaucracy from becoming all-powerful and overweening?

On nije ponudio odgovor, ali mi se čini da je odgovor lak - nikako. Ne znam zašto i njemu to nije bilo jasno.

Progresivna Srbija

Osnovan je Savet za ravnopravnost polova. Sada je konačno zaokružen institucionalni mehanizam za borbu protiv polne neravnopravnosti, pošto Odbor za ravnopravnost polova već postoji pri Narodnoj Skupštini. Ustvari, fali još samo polna policija.

Naišao sam na jedan interesantan slučaj sa kojim bi Savet mogao da počne svoj rad. Dve devojke su u Švedskoj izbačene sa bazena jer su se kupale bez gornjeg dela kostima. Uprava bazena ih je zamolila da pokriju grudi ili da napuste bazen. Devojke smatraju da ako su one primorane da nose gornji deo kostima isto pravilo bi moralo da se odnosi i na muškarce jer je u Švedskoj (a trebalo bi da to bude slučaj i kod nas) zabranjeno tretirati ljude različito. Po njima dvodelni kupaći samo seksualizuje žene jer privlači pažnju na ženske grudi. Pošto nisu želele da se povinuju zastarelim društvenim normama devojke su napustile bazen.

Malo je reći da ovako principijelan stav ima moju podršku. Ovim putem apelujem da Savet što pre uzme u razmatranje pisanje uredbe, zakona ili, još bolje, ustavnog amandmana kojim bi se rešio ovaj problem. Otprilike bazeni i plaže (bez obzira da li su u privatnom ili nekom drugom vlasništvu) se trebaju obavezati da ne puštaju žene u svoje prostorije ukoliko pod pritiskom društva seksualizuju svoje telo pokrivajući grudi odećom. Precedenti već postoje, jer je na javnim mestima u Turskoj ili u školama u Francuskoj zabranjeno nositi marame. Bio bi red da u Srbiji uradimo nešto progresivnije ako želimo da nas EU shvati ozbiljno.

Racionalni ludak

Thomas Schelling je dobio Nobelovu nagradu 2005. godine za svoj doprinos teoriji igara. Između ostalog, radio je i kao part-time savetnik Stanleya Kubricka pri snimanju Dr. Strangelovea. Jedan od njegovih ključnih doprinosa je ideja o racionalnom ludaku. Naime, Schelling tvrdi da neizvesna i nepredvidiva reakcija može mnogo više da zabrine drugu stranu nego izvesna štetna reakcija. (Za dobar pregled Schellingovih teorija pogledajte ovde.)

Suština je glumiti iracionalnost jer su onda sve opcije moguće. Ako druga strana zna da si racionalan, može da predvidi kako ćeš reagovati i na vreme da se za to pripremi. Takođe, racionalnost je u igrama često štetna. Na primer, Rusi su mogli da krenu na Kubu i da onda očekuju da su Amerikanci racionalni i da neće zbog jedne Kube da rizikuju atomski rat. Upravo zato su Amerikanci morali da glume ludilo (da je Kennedy kao u jednom trenutku izgubio kontrolu nad vojskom) kako bi Rusi posumnjali da će Amerikanci možda ipak rizikovati uništenje Zemlje i "samo" zbog Kube.

Neki autori recimo smatraju da je Kim Jong Il, sa svojim štiklama, ludačkim naočarima, poznatim "Joy Brigade"-om i ostalim ekscentričnostima, jednostavno dobar učenik Thomasa Schellinga.

Kako bi Schelling savetovao Tadića i Koštunicu da pregovaraju oko Kosova? Recimo, međunarodnu zajednicu bi mogla mnogo više da zabrine izjava "mi ćemo se truditi da izbegnemo rat, ali ko zna šta će se desiti, možda vojska čak izvrši i državni udar", nego izjava "ratovaćemo za Kosovo". Ovoj drugoj pretnji jednostavno fali uverljivost. Jer, i Tadić i Koštunica imaju imidž racionalnih ljudi i svi znaju da nijedan od njih dvojice neće rizikovati novi rat sa NATO-om. Međutim, pretnja nekim imaginarnim ludim generalom može možda biti uverljivija. Suština je da se stvori takva situacija da se baš i ne zna ko kontroliše situaciju. Problem sa tim pristupom je što u jednom trenutku situacija zaista može da se otgne kontroli.

Krpelj

Ruža Ćirković, inače dobar ekonomski novinar, kritikuje vladu što i dalje diskretno utiče na izbor predsednika Privredne komore. Naime po njenom mišljenju, pored boljih kandidata koje je predložio klub Privrednik ipak je izabran kandidat po političkoj liniji, koji uz to ne priča engleski.

Apsolutno je nebitno ko je predsednik. Da je kojim slučajem Bil Gejts prihvatio funkciju to ne bi rešilo problem. Šteta što gospođa Ćirković ne dovodi u pitanje razlog postojanja ove komore i obaveznu članarinu nego je brine izbor kadrova. Zanima me da li bi masovni bojkot plaćanja članarine ovom krpelju od institucije doprineo njenom zatvaranju?

Hrvatska sledi primer Srbije

Hrvatska, pod uticajem sjajnog efekta koji je zabrana izvoza pšenice imala na stanovništvo Srbije, je odlučila da krene istim stopama. Doduše, ne baš istim, jer oni nisu zabranili izvoz, već su "samo" uveli izvoznu carinu od 98 evra po toni, koja će međutim imati potpuno iste efekte, jer je prohibitivna.

Ako nam je za utehu (a meni jeste), kod njih promene carinske stope može da radi čak i Vlada (menjanjem Uredbe o carinskoj tarifi). Mi smo se još 2001. izborili za to da samo Parlament može time da se bavi (potrebna je promena Zakona). Osim, naravno, u slučajevima kada je situacija veoma hitna i veoma bitna, kao što je bila letos.

Hrišćanski sekularizam

Sveštenik SPC Radovan Bigović je izneo svoju viziju o brendiranju crkve. Otprilike kaže da flertovanje crkve sa nacionalistima dugoročno pogrešna politika jer otuđuje dobar deo stanovništva.

Primećuje kako bi crkva trebalo da glumi opoziciju apsolutno svakoj ideologiji ili politici jer je iznad njih i jer je tako doprinela najvažnijim političkim promenama u istoriji. To je tačno jer je crkva doprinela političkim promenama tek pošto je njen uticaj počeo da slabi, odnosno pošto je postala opozicija. Želim SPC puno sreće prilikom novog pozicioniranja.

Imam i jedan savet. Kapiram da gotive glagoljicu ali bi ponekad svoja obraćanja mogli da prevedu i na srpski. Primer: Hrišćani su ljudi koji žive u trajnoj napetosti između istorijskog angažovanja i nade u eshatološko dovršenje istorije, između fragmenta i punoće, između radikalnih i apsolutnih jevanđelskih vrednosti i njihovog uvek relativnog i ograničenog ostvarenja u životu zemaljskog grada.

Konkurs za esej o Hayeku

Slovenački Free Society Institute raspisao je nagradni konkurs za esej o Hayeku i upotrebi znanja i informacija u ekonomiji. Rok je januar 2008, učesnici mogu imati najviše 28 godina, esej je do 5000 reči na engleskom.

Upotreba znanja u hajekovoskom smislu nema veze sa pričom o tehnologiji i tim stvarima, nego se radi o shvatanju da je tržište najbolji mehanizam za prenos podataka o tome šta i koliko treba proizvoditi, o informacionoj ulozi koju cene igraju u ekonomiji. Sve je počelo kada su mejnstrim ekonomisti u prvoj polovini i sredinom 20. veka dokazivali da socijalizam može lepo da funkcioniše na osnovu proračuna birokrata o ukupnim resursima i potrebama, koji bi odozgo upravljali sistemom. Mises i Hayek su bili praktično jedini koji su tvrdili da socijalstička privreda ne može da uspe čak i kad bi birokrate bili anđeli, zato što jedino cene mogu da prenesu podatke o tome koliko, šta i gde treba proizvoditi. To niko pojedinačno ne može znati. Znanje u ekonomiji je raspršeno. Naučno znanje u ovom slučaju uopšte nije bitno - bitno je konkretno znanje, od slučaja do slučaja, kome šta treba i ko šta može proizvesti. Tržište je mehanizam na kojem se milioni tih sitnih podataka susreću i stalno koordinišu. Hayek je govorio da je ustvari fascinantno da tako nešto postoji. Kada tržište ne bi postojalo, izmišljanje takvog mehanizma bilo bi najveće čudo u istoriji sveta. Mi ga ne cenimo dovoljno samo zato što smo naviknuti na njega.

Ali mejnstrim ekonomisti su dobili debatu jer su matematički dokazali da socijalizam može da funkcioniše jednako ili bolje od tržišne privrede. Bravo. Neki nikad nisu shvatili, a neki su shvatili kasnije. Prvo je Hayek 1974. dobio Nobelovu nagradu (mada stidljivo, ne za radove o upotrebi znanja nego za teoriju ekonomskih ciklusa), a onda je vodeći apologet socijalizma među ekonomistima i jedan od najprodavanijih ekonomskih pisaca Robert Heilbroner konačno 1990. rekao: "Mises je bio u pravu".

Problem uloge tržišta i cena u prenošenju informacija je uvek veoma aktuelan. Kada na primer Đelić kaže da će podržati 1000 najboljih biznis ideja, on pokazuje da nije shvatio tu poentu. Samo slobodno tržište može dobro proceni koje ideje su dobre a koje nisu. Kada Dinkić gradi žičaru na Staroj Planini, on ne shvata da ima saznajni probolem. Da li je potrebna jedna žičara na Staroj Planini ili još jedna pekara u Beogradu, govori tržište. Preduzetnici to saznaju putem pokušaja i grešaka. To se može shvatiti i kao druga uloga tržišta, njegova saznajna uloga, različita od čisto ekonomske.

Elem, ko hoće da učestvuje neka prvo pogleda dva najvažnija Hayekova eseja o tome: ovde i ovde, mada je možda najbolje početi sa njegovim govorom povodom dobijanja Nobelove nagrade.

Sloboda govora je neprikosnovena

Osuđeni za ubistvo dobiju kaznu zatvora. Ali zašto im se oduzima sloboda govora?

Energetska efikasnost na delu

Prošle godine je Ivan imao zanimljiv tekst o štednji vode u kupatilu. Sada malo o štednji struje. Takođe u kupatilu.

Naime, Amerikanci su primetili da im nove mašine za pranje veša ne peru tako dobro kao stare, dobre mašine. Consumer Reports je odradio analizu i došao do sledećeg zaključka - novi standardi, koji zahtevaju da mašine troše 21% manje struje nego ranije, su prilično uticali na kvalitet pranja. Jednostavno, mašine ne mogu dobro da peru uz tako malu potrošnju energije jer skidanje mrlja jednostavno zahteva vrelu vodu.

Competitive Enterprize Institute nudi mogućnost slanja virtuelnog prljavog veša američkom ministarstvu energetike u cilju izražavanja protesta.

Kako preuzeti svoju firmu?

Pitanje je - kako u Srbiji pretvoriti AD u DOO. Odgovor - moraš da stekneš 95% akcija, a onda možeš prinudno da otkupiš ostale. Ok, ima neke logike. Međutim...

Prvo, zašto je to uopšte problem. Pa zato što je Zakon o privrednim društvima sva društva sa preko, čini mi se, sto akcionara proglasio otvorenim. Tako se na berzi našla gomila privatizovanih firmi gde većinski vlasnik ima preko 70% akcija, a svi ostali akcionari imaju 30%. Pošto u ostale akcionare ulaze svi zaposleni i svi penzioneri, a ponekada i naslednici penzionera, njih obično ima mnogo više od sto, tako da su skoro sva privatizovana preduzeća otvorena AD. Obično niko sa strane ne želi tih 30%, tako da je većinski vlasnik jedini realni kupac. Pretpostavljam da većina kupaca firmi žele da ih pretvore u DOO, kako bi mogli lakše da funkcionišu i kako bi ukinuli besmislene skupštine akcionara, radnike u UO, kao i troškove vezane za reviziju, brokere i sve ostalo što je obavezno ako je firma AD. Kako on to može da uradi? Ima samo dva načina.

Jedan je da počne da kupuje akcije na berzi. Međutim, početna cena po kojoj se trguje je knjigovodstvena, koja nema nikakve veze sa pravom cenom. Ta cena se ne koriguje sve dok ne dođe do trgovine, a do trgovine neće doći jer je cena nerealna. Recimo, ako je cena pet puta viša od realne, ta cena može stajati na berzi mesecima, sve dok neko ne ponudi 20% nižu cenu, kada cena pada za 20%. Znači, ako je knjigovodstvena cena 1500 dinara, postoje tri naloga za prodaju po 400 dinara i tri naloga za kupovinu po 500 dinara, transakcija se NEĆE obaviti, jer nije u okviru dozvoljene fluktuacije (+/- 20%). Po meni, potpuno suludo. Broker tada mora da traži od Berze dozvolu za promenu intervala u kojem se realizuju transakcije. Berza onda ceni da li je zahtev opravdan. (Napominjem da mi je ovakvo tumačenje dao jedan od naših uglednijih brokera i da on u tome nije video ništa čudno.)

Drugi način je ponuda za preuzimanje. Međutim, ni tu se cena ne formira slobodno. Najniža cena koja može da se ponudi je prosečna ponderisana cena za prethodna tri meseca. Ali, ako transakcija nije bilo, onda ni to ne može. A transakcija nije bilo jer nije bilo ponuda u okviru dozvoljene fluktuacije.

Treći način, koji se u Srbiji vešto izbegava, a čini mi se iz razloga što su Berza i brokeri relativno uticajni, je potpuno zaobilaženje i Berze i brokera prostim i jednostavnim kupoprodajnim ugovorom. Ako može kuća da se kupuje tako, zašto ne bi mogle i akcije? Zašto je Centralnom registru zabranjeno da vrši preknjižavanje akcija na osnovu kupoprodajnog ugovora, a Katastru nije zabranjeno prekrižavanje vlasništva nad nepokretnostima? To bi tek bilo slobodno tržište kapitala, jer ovo što sada imamo sasvim sigurno to nije.

Praksa, najsavršeniji oblik teorije

Pričao mi je drug danas kako je, ako se igra pametno, statistički nemoguće izgubiti na ruletu. Izneo je teoriju da ako svaki naredni ulog dupliraš i kladiš se na istu stvar ne možeš da izgubiš. Na primer, uložite dolar na crno, izgubite, zatim uložite dva na crno, izgubite, uložite četiri.... itd. Kada god dođe crno zaradićete više nego što ste izgubili.

Pošto je zvučalo logično a bili smo pomalo dokoni, dogovorili smo se da proverimo teoriju na delu. Na ruletu smo igrali kolone (odnos 1:3) i počeli smo sa ulogom od 25. Ideja je bila da igramo jednu kolonu dok ne dobije. Na žalost, nismo imali neograničen budžet već smo mogli da igramo samo 6 ruku (25, 50, 100, 200, 400, 800). Bilo nam je jasno da teorija kaže da se igra beskonačno, ali tri kolone i šest krugova je zvučalo prilično pozitivno. Naravno pukli smo, i kolona koju smo igrali se pojavila u sedmom krugu kada više nismo imali žetona. Ne znam zašto ali pao mi je na pamet Monty Hall problem, a ne Kockar Dostojevskog.

Takođe, setio sam se definicije ekonomije: Nauka koja istražuje alokaciju ograničenih resursa radi ostvarivanja maksimalnih ciljeva (otprilike). Tek sada kapiram zašto je ovaj deo oko ograničenih resursa bitan. Škola se plaća.

Efikasna skupština

Juče je u Poligrafu bio predsednik skupštine, Oliver Dulić. Trudio se čovek koliko je mogao, ali tema ovog posta nije on. Tema je voditeljka koja insistira na "efikasnosti parlamenta".

Naime, izgleda da ona smatra da se efikasnost parlamenta meri isključivo brojem donetih NOVIH zakona. Izmene i dopune zakona, po njoj, nisu toliko bitne, kao ni ratifikacije tu nekih međunarodnih sporazuma.

Prvo, nisu svi zakoni podjednako bitni. Izmene i dopune nekog poreskog zakona, kojima se menja samo poreska stopa, mogu biti mnogo značajnije nego usvajanje celog novog zakona, recimo Zakona o srpskoj enciklopediji. Drugo, pored broja, mnogo je značajniji kvalitet nekog zakona. Ako će da usvoje 50 loših zakona, onda nam je radikalska i LDP-ovska opstrukcija rada parlamenta jedini spas. Treće, harmonizacija sa EU mnogo više podrazumeva menjanje postojećih, nego donošenje novih zakona. Skoro sve što je zakonom uređeno u EU je zakonom uređeno i u Srbiji, ali na drugačiji način. Odluka da li će se donositi novi, ili menjati postojeći zakon je često čisto estetska.

Zašto mislim da je to problem? Pa zato što javnost forsira Skupštinu da "radi nešto", čak i ako za time nema potrebe. Tako je skupština pod pritiskom da stalno nešto radi, menja i dopunjava. Ako poslovni ljudi nešto ne vole, to je nestabilan zakonski okvir. Mnogi od njih su mi rekli da im manje smetaju loši propisi nego stalno menjanje propisa. Pored poslovnih ljudi, sa stalnim promenama propisa problem imaju i oni od kojih se očekuje da ih sprovode - sudovi i državna uprava, koji su potpuno sluđeni.

Da se ja pitam, ja bih efikasnost skupštine, naravno, merio brojem UKINUTIH zakona.

Nesavršene informacije

Bračni par iz Zenice se razvodi pošto su oboje uhvaćeni na delu u on-line aferama. Sana se zabavljala sa Prince of Joy, dok se njen muž Adnan zaljubio u Sweetie. Ironično, sajber ljubavnici su bili oni sami.

Sana, 27, said: 'I was suddenly in love. It was amazing, we seemed to be stuck in the same kind of miserable marriages. How right that turned out to be.' But when it dawned on her what had happened, she said: 'I felt so betrayed.'

Adnan, 32, said: 'I still find it hard to believe that Sweetie, who wrote such wonderful things, is actually the same woman I married and who has not said a nice word to me for years.'

Ovo je textbook primer nesavršenih informacija odnosno jedne od nesavršenosti tržišta za koju je Stiglic dobio nobelovu nagradu. Pošto bi zakon koji obavezuje sve osobe u chat sobama da se prestave sa punim ličnim podacima sprečio ovakve događaje, regulacija tržišta je posledično opravdana.

Francuzi o Iranu i posledice

"Svet treba da se pripremi za rat protiv Irana"..."iransko nuklearno oružje bi predstavljalo pretnju za ceo svet".

Ako mislite da je ovo izgovorio neki "neokonzervativac" iz Vašingtona, grešite. Izjava pripada, od svih ljudi, francuskom ministru inostranih polsova, socijalisti (i osvedočenom srbomrzcu) Bernaru Kušneru. Slične izjave prethodnih dana su ponovili i francuski premijer i predsednik.

Ovo donosi dosta zanimljiv obrt u globalnoj politici. To, u paketu sa prošlonedljenim izveštajem generala Petraeusa u Vašingtonu, koji govori o značajnom napretku u Iraku, menja pomalo raspored karata u svetskoj politici, na koji smo navikli u prethodnih nekoliko godina. Više nemamo grupu desničarskih ratnih huškača i ludaka u Vašingtonu na jednoj, a "ceo miroljubivi svet" na drugoj strani, na čelu sa EU. I namamo priču o porazu Bušove politike u Iraku i predviđanje da će napasti i Iran, takođe bez podrške kolega u NATO-u.

Umesto toga, ispada da su se u međuvremenu stvari malo zakomlikovale. Amerikanci su našli zajednički jezik sa sunitskim šeicima u Iraku, koji su proterali Al Kaidu. I nivo nasilja šiitskih milicija je opao dramatično, a sam Muktada al Sadr iz Irana poziva svoje pristalice da odustanu od nasilja. Situacija posle slanja dodatnih trupa i ovih političkih promena u samom Iraku izgleda mnogo bolje nego pre 6 meseci: Demokratima u Vašingtonu to ne odgovara. Oni su sve katrte bacili na priču o neuspehu u Iraku i nikakve dobre vesti im ne idu u prilog. Zato je i general Petreus bio difamatorski napadnut u NY Timesu kao "lažov" i "izdajnik"

A sada stiže i jedna dodatna komplikacija, ne samo za demokrate U SAD nego i za mnogo širi krug kreatora svetskog "liberalnog" javnog mnenja. Mnogo pre bilo koga iz Bušove administracije, čovek iz kabineta novog Francuskog predsednika (sa nesumnjivim levičarskim akreditacijama) preti mogućim ratom protiv Irana. "Liberali" su verovatno užasnuti: zar smo se tako dogovorili, Francuzi? Zar Buš ne treba da ostane izolovani ratni huškač?

Ništa manje sluđen nije ni istoričar Holokausta Ahmedinedžad: očigledno nije očekivao ovako nešto i sada pokušava da blago ukori Francuze što padaju ispod nivoa svoje slavne kulture i civilizacije. On zna da mu nikakvo proširivanje fronta protiv Zapada ne ide u prilog, i da je najbolja situacija za njega ono što su mu "liberali" na Zapadu već bili izborili; slika o mogućoj vojnoj akciji , pa čak i pooštravanju sankcija, kao unilateralnom američkom ludilu. Ako krene fronatlno na Francuze, ta antiamerička fikcija će se konačno raspasti. Mora da se ponaša kao da laž o američkom unilateralizmu i dalje jednako vredi.

Interesenatno, ali ni u široj "humanističkoj" javnosti na Zapadu nije bilo još uvek mnogo žestokih reakcija na Kušnerove i Sarkozijeve nove izjave oko Irana (kako bismo očekivali). Nagađam da je to iz istih razloga iz kojih je i Ahemdinedžadova "učtivost"; najgora stvar koja može levičarima na Zapadu da se desi jeste raspad slike o "neokonzervativcima" kao unilateralnim krstašima i ratnim huškačima. I oni moraju, jednako kao i Ahemdinedžad da postupaju oprezno, da prebrzim svrstavanjem fransuskih vlasti među ratne huškače ne bi torpedovali sopstvenu propagandu protiv Buša i time obesmislili prethodnih pet godina svog života i politike. Prosto, nastaviti da se prave što duže je moguće da je oko Irana problem agresivnog američkog militarizma a ne problem islamističkog režima koji pravi atomsku bombu. Kušner i Sarkozi su već ozbiljno načeli tu fikciju i predviđam da ukoliko ostanu na ovom kursu narednih nedelja, da tek onda možemo očekivati ozbiljnije orkestrirane napade na njih.

U svakom slučaju, ovo izgleda kao zanimljiva rokada: umesto Blaira i GBR, Buš je dobio saveznika u Sarkozijevoj Francuskoj. Ovo stvar čini znatno težom za "liberalne" spin doktore i u Americi i u Evropi. Nemoguće je to savezništvo otpisati ni preko tradicionalnih transatlanskih veza, ni preko Blerovog statusa "pudlice" ni preko delegitimacije njegove politike zbog koje je i smenjen, ni ičeg sličnog. Novu Francusku politiku vodi predsednik koji je pobedio pre nekoliko meseci na izborima na kojima je otvoreno i prkosno isticao svoje pro-američke stavove i konzervativnu retoriku u ekonomskoj i socijalnoj politici koja se malo razlikuje od Reganove ili Bušove, a francuski antimaerikanizam je nazvao kompleksom inferiornosti francuske kulturne elite! Za šefa diplomatije je postavio socijalistu koji deli njegove prioritete.

Čekaju nas zanimljiva vremena u svetskoj politici.

Robne rezerve, strogo pov.

Goran Živkov, bivši ministar poljoprivrede i redovni čitalac ovog bloga, ima tekst u aktuelnom Ekonomistu (strane 20 i 21) o Robnim rezervama. Poenta:

Iako je još pre pet godina Evropska agencija za rekonstrukciju namenila sredstva za tehničku pomoć za transformaciju RR, promenila su se već tri ministra trgovine (Slobodan Milosavljević DS, Bojan Dimitrijević SPO, Predrag Bubalo DSS, čisto da se zna - primedba MP) koji su uvek tu pomoć odbijali, ne želeći NIŠTA da menjaju. A i zašto bi? Kada ovako pokriveni Zakonom mogu da pozajmljuju, kupuju, prodaju kako hoće, kome hoće, po cenama kakvim oni hoće.

On line strategija o upotrebi energije

Chevron i Economist su napravili interesantnu igru koja se bavi planiranjem snadbevanja grada energijom u periodu od otprilike 25 godina (od danas do 2030). Igrač bira određene izvore energije za svoj grad dok program pokušava da problematizuje snadbevanje povećavanjem cena, terorističkim napadima i sličnim scenarijima. Uspeh se meri na osnovu ekonomskih, bezbednosnih i ekoloških rezultata. Za jednu rundu treba 15 - 30 minuta što je dovoljno da se dosta nauči o energetskim potrebama grada.