Plači Argentino

Da bi smanjila trgovinski deficit, Argentina uslovljava uvoznike da uvoz u jednakoj meri komnpenzuju izvozom. Tako BMW, da bi mogao da uvozi automobile u Argentinu, izvozi pirinač. Ova argentinska nebuloza dopala se srpskim medijima, pa pitaju stručnjake da li je tako nešto moguće u Srbiji. Podrazumeva se da je mera super -- jedino pitanje stručnjacima je da li je moguća.

Mera ne samo da je štetna nego je i glupava -- smanjenje deficita je pogrešan cilj, a odabrano sredstvo neće pogoditi ni taj pogrešan cilj.

Uvoz nije trošak, izvoz nije profit, već su i jedno i drugo dobrovoljne transakcije kojima i kupci uvozne robe i prodavci izvozne robe unapređuju svoje blagostanje. Argentinci su ti koji svakodnevno sa rafova biraju uvoznu robu i za nju plaćaju svojim novcem -- znači da od toga imaju neku korist. Ali kada se suma koji kupe u toku jedne godine sabere i uporedi sa sumom zarada onih koji izvoze argentinsku robu strancima, dobija se negativan broj ili deficit. Pa šta? Cifra koja se tako dobije nije nikakav gubitak ni za koga u svim ovim transakcijama -- samo ima to nesrećno ime "deficit".

Zato je smanjenje te cifre poznate kao deficit pogrešan cilj. A sredstva koja je argentinska vlada odabrala će ga promašiti jer, kakav god da je, taj trgovinski deficit postoji iz makroekonomskih razloga. On nema veze sa uvoznicima i izvoznicima, sa konkurentnošću, carinama, slobodnom trgovinom ili protekcionizmom. On postoji jer u Argentinu ulazi nekakav novac iz inostranstva, po državnim ili privatnim osnovama i određen je tim prilivom. I zato na njega mere trgovinske politike, ili njihovi derivati kao što je ovo primoravanje na izvoz, ne mogu da utiču. Ako Argentina hoće da smanji trgovinski deficit, to može najbolje da uradi smanjenjem budžetskog deficita. To će donekle smanjiti trgovinski deficit, jer će barem država generisati manje tražnje koja odlazi na uvoz. Ako i posle toga ima trgovniski deficit, jedini način da ga dalje umanji je da smanji priliv kapitala u zemlju, na primer otežanjem ulaska stranih direktnih investicija. Ovo ne bih preporučio, ali tako se trgovinski deficit smanjuje -- a ne podsticanjem izvoza ili destimulisanjem uvoza. Trgovinskim i sličnim politikama možete uticati na obim uvoza i na obim izvoza -- ali razliku između ta dva, deficit ili suficit, nećete promeniti.

Kakve će efekte imati ova konkretna mera primoravanja uvoznika da izvoze? Na mikro nivou, to će se ogledati u većim troškovima uvoznika. BMW, ali i svi ostali uvoznici će imati veće troškove i ova roba će za Argentince poskupeti. Neto izvoz neće porasti, nego će pirinač koji bi inače bio izvezen će sada računati kao izvoz BMW-a.

Trgovinski deficit se, naravno, uopšte neće smanjiti.

Anarhisti za etatizam

They’re anarchists for statism, wild free-spirited youth demanding more and more total government control of every aspect of life

kaže Mark Steyn o "okupatorima" u odličnom članku na National Review. Inače članak je o okupatorima u Oklendu Kalifornija (ali i o načinu kako politička klassa koristi proteste za svoje ciljeve), koji su zatvorili luku u tom gradu, vandalizovali mnoge radnje,banke, ATM mašine i ostale simbole eksploatacije radničke klase u centru grada, prisilivši mnoge druge da preventivno zatvore vrata. Preko 80 vandala je na kraju uhapšeno. To su ovi.

"Zabavni park"

Pogledajte vrlo zanimljive slike jednog "zabavnog parka" u Severnoj Koreji.

Štamparska presa ili brze pruge?

Evo još jedne ilustracije moje stare teorije da se zagovornici državnih intervencija i slobodnog tržišta u Americi razlikuju u tome što intervencionisti misle da je lek za lošu ekonomiju još državne potrošnje i zaduživanja, a zagovornici tržišta da je lek - još štampanja para i inflacije. Tradicionalna svađa oko Velike Depresije i njenih uzroka je bila klasični primer ove debate: kejnzijanci su uporno tvrdili da je depresija bila izazvana nekim neidentifikovanim tržišnim defektom, i da je Ruzvelt spasao stvar fiskalnom ekspanzijom za vreme Nju Dila. Monetaristi na čelu sa Friedmanom su odgovarali da je to glupost i da nije tržište bilo uzrok problema nego Fed, time što nije naštampao dovoljno para da spreči deflaciju i masovni bankrot banaka.

Najnoviji izraz ovog "pro-tržišnog" razmišljanja u makreokonomskom domenu imamo u novom broju časopisa New Republic gde ekonomista David Bekeworth i urednik "konzervativnog" magazina National Review Ramesh Ponnuru tvrde da je novo gigantsko štampanje para jedino rešenje za sadašnju stagnaciju, te da je dosadašnja Bernankeova politika bila "suviše restriktivna". Oni, kao i svi dobri desničari i zagovornici slobodnog tržišta odbacuju kejnzijansku ideju fiskalnog stimulusa, i misle da jedino novi trilionski monetarni stimulus može da izvadi stvar. Štamparska presa ili brze pruge, odlučite sami!

Vlada li vlada?

Uz iznošenje razumnih delova naše antikrizne politike koji se odnose na nepovećavanje poreskih stopa, Božidar Đelić me je zaista rastužio. Ako vlada nije u stanju da uvode moderni IT u PIO i ako ima neko ko može da opstruira državu u tako trivijalnoj stvari, mi smo zaista u teškom problemu.

Sloboda govora u Srbiji (n-ti)

Čuveni anti-"biti gej javno" aktivista i ljubitelj žirafa dobio je presudu po kojoj je zabranjeno da vrši dalju diskriminaciju gej populacije. Ja stvarno ne znam smisao toga da nekoga osuđujete zbog rečenice: „Stav JS i moj lični stav je - mi smo protiv svakog skupa gde homoseksualci demonstriraju ulicama Beograda i žele da prikažu nešto što je bolest kao normalno." Poenta je ako budemo svaku rečenicu ovoga tipa podvodili pod govor mržnje (jer ne mogu shvatiti gde je tu ikakva diskriminacija dok je sve na nivou verbalnog prepucavanja), od slobode govora neće ostati ništa. Ovde nema čak ni poziva na činjenje bilo čega lošeg protiv žigosane manjine. Ovo je na nivou stereotipa o etničkim grupama, verama i sektama koje su deo svakodnevnog javnog govora u Srbiji, ali i drugde u svetu. I ne daj bože da ljudskopravaši sada shvate u kom pravcu može da se ide, eto nama "1984" za par godina.

Stav Palme je meni lično glup, pun predrasuda, ali ako sve tradicionalne crkve mogu slobodno da propovedaju iste stvari, ne znam zašto se samo njemu to brani. Takođe, neotuđivo je pravo bilo koga da iznosi takve stavove u zemlji gde postoji sloboda govora. Ne vidim i na koji način profesionalni gej aktivisti misle da će se položaj ove populacije promeniti time što se fokusiraju na Palmu, paradu i ostale trivijalnosti, a ne na predstavljanje dostignuća gej kulture i uopšte prednosti društva u kome bi oni imali potpuna vlasnička prava.

Knjiga Stiva Pejovića

Pre neki dan je nekoliko vas pitalo za preporuke povodom Sajma knjiga i evo, sa zakašnjenjem, jedne velike preporuke. Podgorički CID je preveo i objavio novu knjigu Svetozara Stiva Pejovića, koja na engleskom nosi naslov Law, Informal Rules and Economic Performance (ne znam kako tačno glasi naslov prevoda).

Pejović je jedan od najvećih ekonomista poreklom sa ovih prostora (mada on sam voli da kaže da je Ljuba Madžar iznad svih), jedan od najpoznatijih tržišnih ekonomista u Americi i jedan od osnivača nove institucionalne ekonomije i ekonomije svojinskih prava. Evo jednog prikaza nove knjige. Evo i jedne moje ranije note o njegovom stilu pisanja, da znate šta da očekujete u knjizi.

PS:

Čitalac Dane šalje prevedeni naslov knjige: "Norma i ekonomska efikasnost".

Papandreu

Nakon što su konačno došli do nekakvog dogovora (mada je dogovora bilo i ranije i svaki put se mislilo da je konačno), Papandreu se setio da kaže da će Grčka na referendumu odlučiti hoće li da prihvati plan.

Rezultat referenduma je unapred poznat, već sama odluka o referendumu znači neprihvatanje plana. To se lepo videlo juče, nakon što je Papandreu progovorio o referendumu svetske berze su odmah drastično pale; kasnije se u toku dana proširila priča da referenduma možda i neće biti i indeksi su odmah porasli; da bi se onda ponovo saznalo da je referendum ipak veoma verovatan, što je uzrokovalo još jedan pad.

Nije toliko sporno što Papandreu hoće referendum, nego što svih ovih meseci pregovora to uopšte nije pominjao. Ni njegovi ministri iz vlade do juče nisu znali da je to opcija. Da se ispočetka znalo da će Grčka raspisivati referendum, pregovori u evrozoni bi išli drugačijim tokom. Možda bi do bankrota došlo ranije, kad je to bilo jeftinije i pre nego što je dobar deo novca već potrošen.

Za ovo Papanderu lično zaslužuje bojkot cele Evrope. Odluka o referendumu nema veze sa demokratičnošću, nego je njegova čisto politička kalkulacija, pokušaj da izuzme sebe od odgovornosti i tako produži političku karijeru. Lakše je sakriti se iza volje naroda nego doneti odluku o tome šta je najbolje za zemlju i snositi lični rizik. Nije privrženost demokratiji razlog -- da jeste, onda bi se referendumi sprovodili prvenstveno kod zaduživanja, a ne kod odluka da li da se uzeti dug vrati. A ne sećam se da je bilo koja grčka vlada pitala narod hoće li da se još više zaduži.

Ja inače i ne mislim da Grčka ima moralni razlog da vraća dug -- ceo koncept državnog zaduživanja je po meni nelegitiman. Niti su Grci jedini krivci za nastalu situaciju, u svemu su jednako učestvovale banke koje prihvataju bazelsku regulaciju i na kraju krajeva cela Evropa: sadašnji finansijski sistem je regulacijom gurao banke u kupovinu duga zemalja kao što je Grčka, uz obećanu socijalizaciju gubitaka (državno garantovanje depozita), a konsenzus javnog mnjenja je da je takva regulacija opravdana i da nam treba toga još. Ali i ta takva evrozona i njen finansijski sistem su sada u ulozi žrtve. Jer ako je Papandreu već krenuo putem prevencije bankrota onda je morao da to dovede do kraja i da nekakvu odluku donese. Ovako je protraćio dve godine i naneo milijarde evra štete celoj evrozoni.

"Inteligentne žene su feministkinje"

Kaže feministkinja i pisac Trejsi Ševalije u intervjuu za "Politiku". I onda, u pravom pravcatom aktu performativne protivrečnosti, pokaže da veruje u najcrnje mizoginičarske i seksističke ideje o ženama:

Вероватно моје књиге читају необичнији мушкарци, више отвореног ума, заинтересованији за начин на који жене размишљају. Роман „Изузетна створења” заснован је на научним чињеницама, говори о науци, тако да би више одговарао мушкарцима од осталих мојих романа.

Prvo, ispada da žene "razmišljaju" drugačije od muškaraca. A onda kao ilustracija, nauka je muška stvar (a "osećajnost" valjda ženska). Tako feministkinja "brani" poziciju žena tako što tvrdi da su one po prirodi gluplje a osećajnije od muškaraca.

Ilija Vujačić

Retkost je videti ovakav intervju u domaćim medijima i još ređe je da je dekan jednog fakulteta Beogradskog univerziteta klasični liberal:

EU se pretvorila u mastodontsku “državu blagostanja” koja praktično guši slobodnu inicijativu i koja onemogućava da tržište funkcioniše onako kako bi trebalo. Kriza u Evropi produkt je samog ustrojstva evropskog sistema, odnosno birokratskog centralističkog odlučivanja i prekomerne regulacije koja se nameće svima.

Pročitajte ceo intervju.

OWS i njegovi "kritičari"

Kako to izgleda kad tročetvrtinske glave, nedovoljno glupe da podrže proteste poput OWS otvoreno, a nedovoljno obrazovane ili hrabre da navedu prave razloge zašto su oni loši, vidimo na dva skorašnja primera: Teofil Pančić u Vremenu i Anne Applebaum u Washington Postu, (prevededeno sa sve pljuvačkim komentarima na Peščaniku).

Oboje ovih autora negativno ocenjuju proteste, i to iz istog razloga: što su tobože "antidemokratski". Pošto se u finom društvu nazivanje nekog "socijalistom" ili "komunistom" ne smatra uštivnim, ako misliš nešto loše o njemu najbolje će biti da ga nazoveš "antidemokratom". Okupatori su "anti-demokrati" jer ne priznaju legalne institucije sistema, a ne zato što tvrde da je kapitalizam propao a socijalizam super, što slave Severnu Koreju, Mao Ce Tunga, Če Gevaru, i traže veće poreze i potrošnju države, punu penziju od 20 godine i ukidanje kreditnog sistema. Ne, to je sve kul, jedino ne valja što ne "poštuju demokratiju".

Ali da malo ja glumim njihovog advokata: šta je tačno nelegitimno i nedemokratski u protestovanju na ulicama protiv vlade i isticanju nekih političkih zahteva? Otkad je to protiv demokratije? Nije li to esencija demokratije? Pri tome je savršeno irelevantno da li se to radi u "demokratskoj" zemlji ili ne. Ako sloboda govora i okupljanja važi onda je irelevantno to što se okupatori sastaju i protestuju u američkim gradovima. Jel treba da shvatimo da je svaki masovni protest u demokratskim zemljama usmeren protiv demokratije same?

Politički korektne tročetvrtinske glave bi htele i da kritikuju mlade, new-age kavijar komuniste i da budu i dalje politički korektne i privhaćene u intelektualnim krugovima mladih, new-age kavijar komunista i njihovih intelektualnih podbunjivača i advokata. Da ne budu, znate, "desnica" što reče Teofil Pančić. Applebaumova daje potpuno nebulozan argument da je protest besmislen jer globalizacija uništava društvo pa je potrebna svetska vlada a oni nisu u stanjuu da je naprave pa prema tome...treba da se skoncentrišu na nacionalne demokratske institucije...koje su nesposobne da zauzdaju globalizaciju i kapitalizam protiv kojih se ovi bune...ali...Oni će samo "ubrzati sunovrat" koji globalizacija nosi, ako nastave da se bune.

Pančić je još bolji, ali sa istim zaključkom da je ceo poduhvat drugova okupatora kontraproduktivan. On ne samo da vidi dalji "sunovrat" u globalizaciju i kapitalizam kao posledicu "antidemokratskih" protesta, nego možda čak i u fašizam: kao što su drugovi Markuze i Horhajmer odavno pokazali, svaka pretnja spolja radikalizuje biržoaziju i gura je ka fašizmu. Ako se pod hitno ne prestane sa "delegitimizacijom demokratije" (naime, kroz javne proteste protiv vlasti), dobićemo umesto društva socijalne pravde kome okupatori teže - fašizam i diktaturu "desnice" (desnog, radikalnog krila buržoazije, kako bi rekao drug Lenjin). Za primer kako to izgleda Pančić ukazuje na Mađarsku Viktora Orbana, vodeću fašističku diktaturu Evrope (mladi što sanjaju o nekom evropskom Čavezu, dobiće umesto toga Pinočea, kaže Pančić)!

Ovo je isti fenoment koji je postojao za vrmee Hladnog rata: kada je sukob kapitalizma i socijalizma zamenjen sukobom na levici između "demokratije" i komunizma, tj menjševika i boljševika. I menjševici su pobedili u Hladnom ratu. I to je otprilike to. "Odbrana demokratije" od "okupatora" je ravna odbrani "ljudskih prava" od boljševika i nazivanju istih "konzervativcima", "ruskim autokratima" i antidemokratima, koje je bilo uobičajeno na hladnoratovskoj levici (i ne samo levici). Socijalizam je ok, ali "demokratski", a ne ruski "azijatski". Isto tako, danas su postmoderni boljševici sa Maovim slikama, klicanjem socijalizmu i nacionalizaciji privrede dočekani istim idiotskim optužbama za "antidemokratičnost" i istom ideološkom perverzijom čija je poenta delegitimizacija ne demokratije nego kapitalizma.

Spin NBS

Posle iniciranja bankarskog kartela u okviru kojeg su se banke dogovorile da ne povećavaju kamatne stope na štednju, NBS tvrdi da nije uradila to što je uradila. I kaže:

"U jednoj od najliberalnijih tržišnih ekonomija, u SAD, iz istih razloga, zakonom o bankama, kamatne stope na depozite u bankama su bile ograničene decenijama unazad."

Trik je u reči "depozit". Tačno je da su u SAD kamate na depozite tekućeg računa decenijama bile ograničene, odnosno potpuno zabranjene -- ali u našem slučaju se ne radi o depozitima po viđenju nego o kamatama na štednju. Te kamate u SAD nikada nisu bile ograničene.

Razlika je bitna, jer je ograničenje kamata na depozite po viđenju, koje je do skoro bilo na snazi, ionako bilo beznačajo. Svako je mogao da drži novac na štednom računu, a samo po potrebi premešta na tekući, i to vrlo lako i besplatno.

Ne verujem da ovo NBS ne zna, jer u izjavi promišljeno kaže "na depozite u bankama". Ne kaže "štednju" ili "štedne depozite", što bi bilo pogrešno. Umesto toga, navodi ispravnu ali irelevantnu stvar -- "kamate ne depozite". Što bi se reklo, maže nam oči.

1%

Komentator Vojvoda nas kritikuje što nismo linkovali ovaj video ranije, pa rekoh brže-bolje da smanjim štetu. Moj komentar je da među "okupirajte Wall Street" društvom definitivno ima ljudi sa kojima bi mi bilo zadovoljstvo da popričam. Naravno, ima i onih koje bih zaobišao u širokom luku. Sve u svemu, vrlo zanimljiv video, uživajte.

Islamizam

Kod spoljnopolitičkih rasprava provejavala je konstatacija da će ovakvi ili onakvi islamisti u arpaskom svetu doći na vlast umesto sekularnih diktatora i da je to loše. Ja, kako okrenem, ne vidim šta tu ima loše za prosečnog Evropljanina i uopšte za našu zapadnu, sekularnu i pragmatičnu civilizaciju. Prvi i osnovni argument je da ja neću živeti u zemlji koja izgrađena na potpuno retrogradnom principu da svete knjige daju put kako treba organizovati društvo i državu. Međutim, ako većinski Libijci, Egipćani ili Tunižani žele da iz jedne tiranije uđu u drugu, aferim, njihov je to izbor i šta me se tiče. Ako budu praktikovali te ideje u hard varijanti ostaće bez turista i živeće još bednije (Egipćani i Tunižani), ako budu cinični vernici, onda između takvog islamizma i evropskog demohrišćanstva su male razlike koje će se ispeglati kroz nekoliko decenija. Zemlje čije se pravo zasniva na šerijatu, na primer, Saudijska Arabija, nisu nikakva pretnja, a Iran je samo jak na rečima. Meni se može nedopadati kako oni guše demonstracije, nipodaštavaju žene ili praktikuju divljačke kazne, ali to je njihovo dvorište. U nekim zemljama Zapad je doveo konja do vode, ali ako konj neće da pije, šta se tu može.

E sad kod manje inteligentne ekipe koja slabo da posećuje ovakve blogove rađaju se još konfuznije i čudnije ideje. Šta ako islamisti krenu u nekakvu ekspanziju i slično. Zemlje sa finansijskim sistemom u kome zvanično nema kamate, u kojima verski poglavari propagiraju socijalizam na islamski način, gde nema konstruktivnih sukoba ideja, gde je država glavni investitor, gde su vlanička prava maglovita i gde se pola stanovništva svesno gura sa tržišta rada i društvenih tokova mogu samo da stagniraju, osim ako su veoma male i neverovatno bogate naftom. Takve države mogu biti samo duboko inferiorne u svakom pogledu, ekonomskom, vojnom i obaveštajnom. Njihov ekspanzionizam bi bi na nivou Miloševića koji se 1990-ih junačio i dobio dva puta batine koje su mu popravile razmišljanje o tome šta je rezervisano za Jupitera, a šta za vola. Kako je jedino što Zapadu treba iz tog kutka sveta, nafta, a kako zemlje gde bi islamizam mogao obilno da rodi i te kako zavise od prodaje te nafte, ne vidim da bi iz čistog patološkog islamizma odlučili da odu u pravi mračni srednji vek, a da Zapad izlože jednom malo jačem napadu malih boginja. Ako bih bio ciničan, eto i Evropi prilike da se reši nekih svojih problema na elegantan način i bez da se poteže halabuka ljudskopravaša.

U svetu u kome se tokovi informacija ne mogu sprečiti, čini mi se da će Arape i ine islamiste pre zapljusnuti talas ideja o dobrom i relaksiranom životu ateističkog Zapada nego što će ih kontinuirano oduševljavati da koračaju za mudrim mislima iz 7. veka i da umesto raspojasanih žurki, mašataju o devicama u raju. Pre će biti da će se dozvati pameti i praktikovati islam kakav postoji u Erdganovoj Turskoj koji spaja nešto forme i većinu dobrih strana kapitalizma. Tako da sumiram, lepo će biti da novooslobođene zemlje izaberu nešto pameto, ali ako izaberu nešto tupavije, samo će sebi praviti štetu.

Čeda i Vuk

Ovih dana se izokola najavljuje predizborno udruživanje LDP, SPO, SDU, manjinskih stranaka i još nešto organizacija i uglednih pojedinaca i tvrdi se da im je potencijal oko 14%. Ja volim da se igram političke matematike bez velikih pretenzija, pa evo nekog mog razmišljanja.

Kako je potencijal SDU ravan nuli, a najjače manjinske stranke nije lako pridobiti jer nemaju problema sa prirodnim cenzusom, onda realno ostaju samo manjinske stranke koje taj problem imaju, što znači u idealnom slučaju ne više od 30.000 glasova. Dakle, pravo pitanje je ima li sinergije LDP i SPO. Kada je reč o SPO njihov interes je vrlo jasan, sami ne mogu preći cenzus ni u SF scenarijama, a osim DS i možda negadljivog URS nema ko da ih uzme. Kako sam i dalje mišljenja da su DS i SNS idealni partneri jedni za druge jer među njima više nema gotovo ikakve razlike, ne bi me čudilo da DS pusti niz vodu sve male partnere i uzme jednog velikog koji ne bi sam tražio mnogo iz prostog razloga što nema dovoljno iole sposobnih ljudi koji bi to mogli pokriti. Dakle SPO bi mogao da nastavi svoj život na nivou između dve i tri statističke greške.

Šta tu dobija LDP? Za početak malo-manje će se smatrati da je glasanje za LDP obavezno i glasanje za DS jer nemaju ijednog drugog potencijalnog partnera. Moćiće da privuku i glasače kojima se gadi partizanština i drugosrbijanstvo koju neguju, a valjda među uglednim ličnostima neće biti gromada kao što je JK (onaj, ne ona), čija su dela jednako gnusna kao i dela RM & RK koje LDP osuđuje prilično redovno. Međutim, sa SPO nikako ne ide priča o departizaciji javnih preduzeća jer i čak danas način na koji SPO kadrira i upravlja je isti kao što je bio u vreme dok je bio na vlasti u Beogradu čija je posledica da SPO uopšte ne mora da vodi kampanju u glavnom gradu jer je to čisto bacanje novca. Ja zbog prvog i drugog momenta vidim minimalnu sinergiju koja je malo više od prostog zbira glasača. S druge strane Čeda i Vuk su pojedinačno verovatno najomrženiji političari u Srbiji jer su ih mediji temeljno satanizovali i to rade i danas, tako da se može javiti problem da ako ih neko dvojicu vidi na jednom mestu to ne može da proguta, a mogla/mogao bi nekako jednog od njih. Stoga, mislim da je njihova koalicija ipak prost matematički zbir i da će sve zavisiti ko će još biti u Preokretu. Dakle bez nekih malo interesantnijih akvizicija oni zajedno jedva da mogu da dobace do dvocifrenog rezultata u idealnom slučaju.

Kada je reč o Preokretu i formiranju nove vlade (jer ako ostanu u opoziciji od preokreta nema ništa) stvari su malo teže. Preokret bi uglavnom otimao jedan deo glasača DS koji više ne žele da glasaju za njih i ključno pitanje je koliko će takvih glasača otići Preokretu, a koliko u apstinente. Moguće je da sa Vukom uzmu deo onih koji će glasati za SNS u inat sadašnjoj vladi, ali to nije velik broj. Mala niša su skoro pa redovni apstinenti, ali oni se mogu pokrenuti samo kada se sudbinski lome stvari, a naredni izbori to jednostavno neće biti. Dakle, u zavisnosti od toga kakvu kampanju budu vodili, koga budu privukli i kako se budu brendirali, mogu, ali ne moraju da dobace do tih 14%. Problem je to što da bi oformili vlast treba da se udruže sa DS (koji će jedva prebaciti 20% u tom slučaju), koalicijom oko SPS (recimo oko 7%, ako idu sa PUPS), URS treba prođe cenzus, a SRS ili DSS da ne prođu. TO je mnogo kombinatorike, a takva koalicija bi i dalje bila sklepana. Dakle, ja i dalje tipujem na veliku koaliciju koja će nas odvesti u dalji status kvo, a koja će dobiti kredibilnu opoziciju.

Značaj "male privrede"

Mnogi pričaju o SME sektoru kao ključnom sektoru za rast, razvoj i inovacije. U tom smislu, sledeći grafik (odavde) je veoma ilustrativan:

Kao što možete golim okom da vidite, korelacija između procenta zaposlenih koji rade u firmama sa manje od 50 radnika i ekonomskog rasta je negativna. Kako i zašto, evo šta kaže Yglesias:

Zdrava privreda funkcioniše tako što sve počne sa gomilom firmi, pa se onda ispostavi da je menadžment u nekim firmama bolji nego u drugima. Firme sa dobrim menadžmentom rastu dok one druge bankrotiraju. Na kraju, dođeš u situaciju u kojoj većina radnika radi u firmama sa relativno dobrim menadžmentom. Pošto  firme imaju dobar menadžment, radnici su produktivniji i zaarađuju dobro poznatu premiju za rad u velikoj firmi. Alternativno, može da postoji i privreda poput italijanske sa gomilom ograničenja konkurencije, pa onda i firme koje imaju loš menadžment preživljavaju, a to je praćeno niskom produktivnošću i niskim rastom. 

George Orwell i Draža Mihailović

Kada je 1945 godine George Orwell objavio svoju slavnu knjigu "Životinjska farma" on je napisao jedan predogovor za nju, koga su vlasti u Britaniji cenzurisale i bio je izbačen iz kjnjige. Predgovor je objavljen mnogo godina kasnije, tokom 1970ih u književnom dodatku londonskog Timesa.

Taj predgovor je vrlo interesantan. U njemu George Orwell oštro kritikuje cenzuru u britanskoj štampi na način koji upućuje da je ceo koncept prepravljanja istine iz "1984" formiran pod uticajem ratnog iskustva rada za britansku ratnu mašineriju, pre nego nekog dubinskog poznavanja sovjetske političke stvarosti. Naime, Orwell je radio kao propagandista za BBC tokom rata. Kao deo svog posla, pratio je iz prve ruke falsifikovanje istine o generalu Draži Mihailoviću posle promene britanske politike. Evo šta kaže Orwell u tom cenzurisanom predgovoru o operaciji "medijskog satanizovanja" Mihailovića pošto se Čerčil okrenuo Titu:

In the internal struggles in the various occupied countries, the British press has in almost all cases sided with the faction favoured by the Russians and libelled the opposing faction, sometimes suppressing material evidence in order to do so. A particularly glaring case was that of Colonel Mihailovich, the Jugoslav Chetnik leader. The Russians, who had their own Jugoslav protege in Marshal Tito, accused Mihailovich of collaborating with the Germans. This accusation was promptly taken up by the British press: Mihailovich’s supporters were given no chance of answering it, and facts contradicting it were simply kept out of print. In July of 1943 the Germans offered a reward of 100,000 gold crowns for the capture of Tito, and a similar reward for the capture of Mihailovich. The British press ‘splashed’ the reward for Tito, but only one paper mentioned (in small print) the reward for Mihailovich: and the charges of collaborating with the Germans continued.

Rimejk razbijenog prozora

Alen Grinspen je dao novu ideju za obradu stare priče.

Ispod šljive

Specifičan je Region. Popis je političko pitanje, pa ga u BiH nema jer bi neki da učine irelevantnim jedina pitanja zbog kojih se u BiH popisuju, u Makedoniji bi da nameštaju koliko ima kog konstitutivnog naroda, u Crnoj Gori je bilo stanje koje se ni po čemu nije razlikovalo od izborne kampanje. Kod nas je Zukorlić dobio dva šamara za kratko vreme, a Albancima je bojkot popisa ušao u nacionalnu baštinu. Pristigli su i prvi rezultati o brojnosti nebeskog naroda i digla se tušta i tma da kuka nad činjenicom da je sve manje i Srba i Srbijanaca svih nacionalnosti i da tu država mora duradi nešto, naravno hitno, odlučno i konsekventno glupavo.
Meni je lično cela priča bez veze iz mnogo razloga. Prvo što mi ide na nerve je da država treba da kaže da li je nečiji najprivatniji izbor koji postoji na svetu, dovoljno dobar ili loš i da se trebaju stimulisati određeni izbori tog tipa. Ili da budem još plastičniji, da su deca državno pitanje, a da nečije privatne izbore trebaju da plaćaju oni koji nisu imali isti izbor. To je po nivou zadiranja države u sferu privatnog još gore nego provodadžisanje kod Palme, da ne kažem neku težu ideološku reč, koju svi plaćaju iz budžetske rezerve Srbije, baš kao i njegove druge slične pikanterije. Ali, kako je ovo minoran argument u Srbiji, hajde da zagrebemo po pitanju tarabićke "šljive"
Srbija jednostavno prolazi kroz fazu demografske tranzicije u kojoj su i druge evropske države. Nije valjda da su siromaštvo i teška ekonomska situacija naterale Nemice, Francuskinje ili ine Evrpoljanske da smanje fertilitet. I nije valjda da je u u zemljama velikog prirodnog priraštaja u svetu sve lepo i berićetno. Drugi argument je da postoje programi koji su dali neke rezultate. Meni na pamet pada Britanija i stvaranje generacije profesionalnih majki, u najvećoj meri taloga društva koje se kači na grbaču radnog naroda i stvara nove socijalne slučajeve, koji usput ponešto i zapale. U isto vreme kod nas se ističe problem nedostatka nataliteta, ali je prisutno užasavanje od toga da homoseksualci usvajaju decu koju niko neće (iz poznatih razloga, upravo onih zbog kojih naši naciji razmišljaju kako da se jedna slabo integrisana etnička grupa ne ogrebe previše o ambiciozne programe zavirivanja u spavaće sobe). Kuka se i šta ćemo sa penzionim fondom, odnosno što će generacije koje imaju 40 i kusur godina, avaj, morati da rade duže. I ko će da finansira sve programe države. I mešaju se tu babe i žabe jer sva ta neodrživost je samo delom rezultat demografske tranzicje, a većim delom posledica opsenarskih državnih emisija ljudskih prava u kojima se čarobnim štapićem od ničega pravi nešto, sve dok to ništa ne dođe na naplatu sa kamatom.

U Srbiji kakva je danas, a kakva ima šanse da ostane još duži niz godina, veći natalitet bi vodio samo većem mehaničkom odlivu stanovništva. Ako nam je potrebno još stanovnika možemo učiniti useljenje u Srbiju jednostavnim i na našu sreću, kao mala država lako bi mogli naći dovoljno ljudi kojima bi i današnja Srbija bila lepo mesto za život.I mislim da bi bili na dobitku jer ja od doseljavanja Kineza u Srbiju nisam video nikakvu posebnu kulturološku štetu i problem neintegracije, osim kada je reč o poreskoj evaziji, ali to nije problem Kineza kao takvih, već upravo naše države. Ali to je priča koja danas nije relevantna,jer će se iz ovakve Srbije i dalje mehanički odlivati stanovništvo. Onoliko koliko Srbija bude uspela da bude atraktivna za druge nacije, u toj meri će imati mogućnost da zaustavi tren negativnog priraštaja. To znači državu u kojoj će biti Srbijanac biti kul, biti stvar prestiža i gde će identitet izvirati iz ugleda u svetu, slobode da se traga za srećom, dostignuća i poštovanja različitosti. Trenutna stiuacija je sasvim obrnuta, nikome nismo kul, čak ni samima sebi.

Po zasluzi

Završio je veliki prijatelj Srbije baš kao što sam i očekivao - ubili ga ko psa, a pseće će mu biti i poslednje putovanje. Na Tr smo razmtrali i sav čemer našeg vox populi koji je u njemu video sve i svašta, osim činjenice da je bio ekscentrična budaletina koja je na kraju, a bogami i tokom vladavine, činila zločine nad svojim narodom, tu i tamo kada je mogla i drugde po svetu. Pokazali smo kao i uvek da nam je spoljna politika ponajviše kao durenje deteta koje je s pravom kažnjeno, pa cupka u mestu i pravi različite grimase. Meni je lično drago što će Libijci moći da imaju nekakav izbor i barem malo više slobode, a sa naftom koju imaju novčanici im neće biti prazni. A dok se naši nisu soci-naci nisu prešaltali na druge budaletine kojih ovom svetu i dalje ne manjka nekoliko činjenica o tome koga Srbi vole i posle odlaska na plaćanje računa.
1. Isticanje činjenice da je Libija među zemljama sa najvišim GDP (peta, ispred su Ekvatorijalna Gvineja, Sejšeli, Gabon i Mauricijus, a Bocvana je verovatno pretekla Libiju i pre rata) i HDI (gde zaista jeste prva, to jest bila je pre ustanka protiv tiranije) u Africi je samo po sebi slabo smisleno. Sa rezervama kvalitetne nafte koje ima, uz iole smisleniju spoljnu politiku, Libija bi čak i sa vođom koji je samo lišen potpune nerazumnosti trebala da liči na Ujedinjene Arapske Emirate. I u njima postoje svi programi socijalne države o kojima maštaju naši filozofi amateri, a koji su im se mnogo dopadali kod Gadafija, ali je GDP p.c. znatno viši, kao i HDI. Dakle, umesto da je Gadafi manje oslobađao okolne zemlje i finansirao teroriste u Severnoj Irskoj i kojekude drugde, a više mislio o izvozu nafte, njegovo stanovništvo bi živelo znatno bolje.
2. Čak i da je spoljna politika bila iole normalna, Gadafijev socijalizam bi sprečio Libiju da pametno upotrebi sredstva od izvoza nafte. Najveći problem Libije danas je što oni imaju potpuni institucionalni vakuum jer ne postoji gotovo išta od institucija slobodnog društva. Dakle, da je Gadafi manje glumio velikog filozofa i još gore svoje idiotarije sprovodio u praksi, a sačuvao više elemenata kapitalizma u svojoj zemlji, standard bi im bio možda i veći nego u UEA. E sad, što je ovo sve nedosanjani sam za Srbe koji nekim čudom smatraju da zaslužuju bolji standard od onog koji imaju danas, to je druga priča. Ovde je reč o onome što vole akademski prodavci matematičke magle -razlici onoga što se može stvoriti i onoga što je stvarno urađeno.
Imajući u vidu da moralni argumenti nemaju ikakvu težinu kod onih koji vole sada okrnjenu ekipu, ove fakte i ne navodim. Takođe i slobodu kao vrednost samu po sebi.

Otegle se sankcije

Surfujući bez nekog posebnog cilja po netu, saznao sam za Zakon o merama za otklanjanje i ublažavanje posledica primene sankcija međunarodnih organizacija, a koji je donet negde 1995. godine. Ali, to nije posebno zanimljivo, mnogo glupih zakona je doneseno tokom devedesetih.

Zanimljivo je to da je taj zakon važio sve do marta 2009. godine, kada ga je Ustavni sud ocenio neustavnim.

Ovde možete pročitati zakon, koji je neverovatno kratak i podregulisan. Neke su odredbe proglašene neustavnim još mnogo ranije, ali koliko ja vidim, mnoge od skandaloznih odredbi su važile sve do marta 2009. A ni tada zakon nije van snage stavila Narodna skupština, već Ustavni sud.

Ekonomija danas

Fenomenalan esej Johna Kaya sa Oxforda i LSE o modernoj makroekonomiji, sastavljen delimično od njegovih prethodnih članaka u Financial Timesu. Pošto je esej malo duži evo nekoliko ključnih rečenica najdirektnije vezanih za raspravu o stanju ekonomske nauke u našim prethodnim postovima -- posebno o irelevantnosti u koju je opsesija matematičkim modeliranjem odvela ekonomiste.

"They (models) loosely resemble the world, but a world so pared down that everything about them is either known, or can be made up. Such models are akin to Tolkien’s Middle Earth, or a computer game like Grand Theft Auto. ... The nature of such self-contained systems is that successful strategies are the product of the assumptions made by the authors. It obviously cannot be inferred that policies that work in Grand Theft Auto are appropriate policies for governments and businesses."

"If much of the modern research agenda of the economics profession is thus unconnected to the everyday world of business and finance, this is also largely true of what is taught to students. Most people finishing an undergraduate course today would not be equipped to read the Financial Times."

"The modern economist is the clinician with no patients, the engineer with no projects. And since these economists do not appear to engage with the issues that confront real businesses and actual households, the clients do not come.

There are, nevertheless, many well paid jobs for economists outside academia. Not, any more, in industrial and commercial companies, which have mostly decided economists are of no use to them. Business economists work in financial institutions, which principally use them to entertain their clients at lunch or advertise their banks in fillers on CNBC. Economic consulting employs economists who write lobbying documents addressed to other economists in government or regulatory agencies."

"That blindness was an element in our present crisis, and conditions our still ineffectual responses. Economists – in government agencies as well as universities – were obsessively playing Grand Theft Auto while the world around them was falling apart."

Wall Street okupatori

Ovo je samo post scriptum na prethodni post:

U Londonu okupatori imaju mikrofone i zvučnike, ali i dalje ponavljaju u horu.

Poslovno okruženje

Izašla je nova Doing Business studija Svetske banke.

Neoliberalna Srbija je na 92. mestu, odmah iza komunističke Kine. U odnosu na prošlu godinu Srbija je pala za 4 mesta.

Vreme za štednju?

Klasičan polit-ekonomski argument je da vlada povećava potrošnju uoči izbora. Možda, ali pošto budžetski ciklus odgovara kalendarskoj godini, nije sve jedno kada su izbori. Od toga kada su tačno izbori može mnogo da zavisi budžet za izbornu godinu.

Stavite se u ulogu ministra, pa razmislite.

Recimo da su izbori u novembru sledeće godine, šta ćeš da uradiš? Pa, jasno je, grebaćeš i rukama i nogama za što više para u budžetu tvog ministarstva kako bi mogao da pokupuješ što više glasova. Tako se svi ponašaju, pa je javna potrošnja, a i deficit, verovatno viša nego da izbora nije ni bilo.

OK, ali šta se dešava kada su izbori početkom naredne godine, recimo u februaru ili martu? Tu se situacija značajno menja iz par razloga:

1. Nemaš pojma da li će tvoja stranka uopšte da bude u vladi nakon izbora
2. Nemaš pojma da li će, čak i ako uđe u vladu, tvoja stranka opet da "preuzme odgovornosti" baš za taj resor
3. Čak i ako tvojoj stranci zapadne taj resor, otkud znaš da ćeš baš ti da budeš ministar?
4. Ključno - nemaš mnogo vremena da potrošiš pare. Birače moraš da kupiš već ove godine, dok počne sledeća godina, već je kasno.

Sve to znači da te je velikoj meri baš briga koliki će budžet tvom ministarstvu da zapadne u sledećoj godini.

A to znači da je možda sada pravo vreme za štednju. Sada MMF treba da pritisne vladu oko budžeta za 2012. godinu, jer ih sada nije briga. Čak, ako procene da će izgubiti vlast, u interesu im je da budžet bude što štedljiviji i da što manje prilike ostave narednoj vlasti da troši državne pare, ili da je primora da prvi potez bude rebalans budžeta koji bi znatno povećao deficit i od samog početka iznervirao narod.

Koliko političara u Srbiji ovo shvata? Javno, za sada, niko. Ali, ova ideja nije meni pala na pamet, već sam je čuo od nekoga ko ju je čuo od jednog domaćeg političara. Kada su ga iz MMF-a pitali da li je realno da koalicioni partner pristane na dogovor sa MMF-om jer dogovor između ostalog predviđa značajnu uštedu u jednom od ministarstava tog koalicionog partnera u 2012, ovaj mu je rekao - "Šta njega briga, otkud on zna čije će to ministarstvo da bude nakon izbora!"

Politička nepodobnost "Povratka u budućnost"

Fantazija, putovanje kroz vreme, kompilacije mitskih priča, bizarni zapleti, apsurdne tehnike, propagiranje feudalnih praznoverja, fatalizam i reinkarnacija, dvosmislene moralne lekcije i nedostatak pozitivnog razmišljanja - sve je to zabranjeno u kineskim TV programima od pre jedno šest meseci (ovde je zvanično saopštenje na kineskom, ako nekoga zanima).

Nobelovci o ekonomiji

Još malo o Nobelovcima. Moja osnovna tvrdnja je da je današnja ekonomska nauka i posebno makroekonomija, irelevantna. Matematička formalizacija, koja je nekad bila umerena i smislena, uzela je maha toliko da je negde oko 1980-ih postala svrha samoj sebi. Negde od tada, iz ekonomije kao nauke isparila je suština, a ostala samo ta komplikovana forma. Ishod je situacija koju imamo danas -- možete biti profesor na Harvardu a ne znati baš ništa o osnovnim ekonomskim konceptima kao što su inflacija ili oblici deviznog kursa ili trgovinski deficit. I pod "ne znati ništa" ne mislim ne poznavati njihovu pravu filozofsku suštinu kako ju je izložio fon Mizes -- mislim bukvalno ne znati ništa. Ali morate znati mnogo matematike i nešto fizike.

Iako izuzetaka ima, dvojica ovogodišnjih Nobelovaca su izdanci, ustvari kreatori takve, moderne makroekonomije. Povodom nagrade Princeton je organizovao konferenciju za štampu i pogledajte kako su Nobelovci pokušali da odgovore na neka osnovna ekonomska pitanja.

Komentator Raša šalje ovaj video Petera Schiffa koji se podsmeva njihovom neznanju i daje dva kratka isečka sa konferencije:

Ako hoćete pogledati i ostatak i uveriti se da Schiff ne preuveličava, ovde možete naći ceo snimak konferencije. Ovo što je Schiff izdvojio počinje od 14. minuta, ali pogledajte i minut-dva počev od 29. minuta i odgovor na pitanje novinara iz Kine šta misle o kineskoj ekonomiji.

Jadni Fed

Ako vam kažem da tekst "iz grla bijela" brani Fed, Ben Bernankea koji je svojim herojskim naporima srprečio dolazak nove depresije, dokazuje da su TARP i bailouti bili nasušno potrebni, te napada republikance što nepravedno kritikuju tog divnog čoveka Bernankea koji je svojom štamparskom presom predupredio najveći od svih užasa - "deflaciju" i potpuni finansijski kolaps, pomislićete verovatno da je reč o New York Timesu, Washington Postu ili pak nekom akademskom ekonomisti koji je zaljubljen u Bernankea.

Ali, ne dragi čitaoče, reč je o "libertarijanskom" magazinu Reason.

Podivljali neoliberalizam u Zagrebu

U slikama.

Ogledalo

Kada se iznose ocene uvek je bitno ko je ocenjivač. Cene se određeni tipovi ocenjivača i njihove ocene imaju težinu. U nekim slučajevima, upravo ideološki bekgraund ocenjivača nekim ocenama daje posebnu težinu. Recimo ako vam Evropska komisija kaže da imate suvišnu administraciju to je veoma loša ocena jer su oni sami šampioni prekomerne administracije.

Smehotresno

Robert Wenzel opisuje svoj susret sa jednim "okupatorom" u Vašingtonu.

When I asked Kyle specifically, what "bringing balance to the world" would look like, he told me it would be a world without money or property rights. He explained to me that the Occupation camp which we were in was an example of a community without property rights. "We share everything," he told me.

At that point, since everything was being shared, I asked him for his jacket, the funky glasses in his pocket, the leather necklace he was wearing and his smartphone. Suddenly, a bit of property rights did emerge at the Occupation.. Kyle explained to me that property rights did in fact apply to things on your person and things you can carry.

Posle ovoga mi Facebook dosetka jedne moje drugarice: "Ima li neko primerak bonova za posle okupacije, da se opskrbim na vreme, ili ćemo kasnije da se dogovaramo o tehničkim pitanjima?" - zvuči čak i previše blagonaklono.

Zdravko Čolić traži sponzora

Ne volim da budem od onih koji nikad nisu izašli iz 1990-ih, ali ne može se poreći da je to period koji nas je najviše obeležio. I kada sam video da je baš Zdravko Čolić dobio sponzorski ugovor sa monopolskom državnom firmom, prvo mi je palo na pamet šta je Zdravko radio 1990-ih.

Za mlađe koji o tom dobu znaju samo iz priča, tokom 1990-ih su postojale samo dve vrste ljudi: oni koji su za režim i oni koji su protiv njega. Sada izgleda čudno, ali u toj podeli su Bora Đorđević i Đorđe Balašević bili na istoj strani -- obojica su bili jako glasno protiv režima. Tu je bilo i mnogo drugih celebrities, možda manje glasnih ali sa jednako jasnim pozicijama. Jednostavno merilo ko gde stoji je bilo to ko se mogao pojaviti na RTS-u. Sećam se recimo da su se 5. oktobra uveče u RTS studiju pojavili Bajaga i Vesna Zmijanac i da je to izgledalo jako čudno -- zato što godinama unazad nismo bili navikli da ih tu vidimo.

Zdravko Čolić je bio jedan od onih koji su se redovno pojavljivali. On nije aktivno podržavao Miloševića, kao što mnoge druge javne ličnosti jesu. On je uradio nešto gore -- pretvarao se da je apolitičan. Kao da su se pitanja diktature i slobode, rata i mira, života i smrti mogla svesti na "politiku", Čolić je deset godina o svemu tome ćutao i kroz 1990-te se provukao a da se nikome ne zameri. A kao obrazovan čovek, magistar ekonomije, teško je pomisliti da o svim događajima nije imao baš nikakav iskreni stav.

Nije da bi EPS-ovo sponzorisanje bilo išta bolje da je bilo ko drugi u pitanju, ali eto zašto me vest da je to baš Čolić nije iznenadila.

Revolucija bez dece

Srpski proleteri i proleterke izgleda nisu pokazali dovoljan nivo klasne svesti i solidarnosti sa drugovima i drugaricama diljem sveta. Okupilo se svega desetak revolucionara u Beogradu, voljnih da "okupira srpski Vol Strit" (šta god to značilo).

Drug Ivan Marović je zaključio svoju diskusiju rečima da revolucija zasad nije uspela jer drugovi nisu na odgovarajući način sproveli rad sa masama na terenu, i da je za uspeh revolucije važno da se ubuduće bolje organizujemo.

Iako drug Marović ima dosta iskustva sa organizovanjem masa, ja ipak mislim da je reč o profesionalnoj deformaciji, i da ovaj put nije loša organizacije u pitanju, nego loša komunikacija. Prvo, trebalo je da drugovima objasne šta je to i gde se nalazi srpski Vol Strit, da bi znali šta da okupiraju. I drugo i još važnije, trebalo je zarad proširenja baze kroz regrutovanje sitne buržoazije i malograđanskog sloja, da objave kao glavni zahtev otpis svih dugova uzetih u švajcarskim francima (što bi bilo sasvim na liniji zahteva drugova iz centrale u Njujorku). Mislim da bi tada odziv bio mnogo bolji.

Elemental

Elemental je jedan od retkih bendova iz zemlje i regiona koji mi se stvarno svideo u poslednjih nekoliko godina. Muzika je OK, ali je poenta u stvari u tekstovima. Preporučujem za početak dve pesme koje su meni možda najzanimljivije - "Iz dana u dan" i "Priroda i društvo".





Između ostalog, u pesmama se bave i ekonomskom politikom. Prvo, inflacija (Iz dana u dan):

Sve te tisuce, hiljadarke, konjanici i rudari
stavljali davno na stranu, za neki san da se ostvari
nestali u brojkama, brojke ko snijeg okopnile
dok mi smo prezivljavali, zivotne stvari poskupile

Onda, problem sa prvim stubom penzijskog sistema (Priroda i društvo):

Penzića je previše, a proračun je koma
al pitaj bilo koga u penziju bi išo odma,
da može nešto smuljat, da komisija to potpiše
iz firme bi odma, pun mu je k..c više

Ima i o privatizaciji, iz iste pesme:

Prodali bi sve, al da ostane naše, da
drugi s tim upravlja, e, to nam ne paše

Odslušajte i Zašto te imam (stihovi), pesmu koja je bila cenzurisana u Hrvatskoj. Nekoga nije mrzelo, pa je napravio i "srpsku verziju" ove pesme.

Slobodni i odgovorni

Pogledajte novi dokumentarni film Libeka:

Privatizacija visokog obrazovanja

Ja u suštini verujem da je ideologija u društvenim naukama neizbežna -- dok mislimo da smo neutralni, na svet ustvari gledamo kroz sočiva u boji. Ali ako poznajem nekog ko uvek pokušava da sagleda stvari na nepristrasan način, razmotri sve argumente za i protiv bez unapred smišljenog zaključka, to je Dušan Pavlović sa FPN-a. I takav pristup je ovog puta doveo do argumenta za privatizaciju visokog obrazovanja. To ima posebnu vrednost kad dolazi od nekoga ko radi na državnom fakultetu.

Koalicija

I Goran Nikolić je za fiksni kurs.

Mislim jedino da prenaglašava važnost nivoa kursa. To nije toliko bitno pitanje, jer ono što je važno je realni kurs, a ne nominalni. Država je u mogućnosti da odredi nominalni kurs, to je ono što fiksiramo. Realni kurs ne kontrolišemo, on zavisi od cena -- tačnije, realni kurs jesu odnosi cena između zemlje i inostranstva.

U ekstremu, šta god da se odredi za nominalni kurs, realni (cene) će se prilagoditi tako da sve bude u ravnoteži. U praksi je ipak glupo omašiti kurs za 50%, jer je onda potreban toliki pad ili porast cena za prilagođavanje. Ali poenta je da tačan nivo nominalnog kursa nije presudna odluka od koje će zavisiti konkurentnost na dugi rok.

Druga stvar, ne može se reći da je dinar precenjen samo na osnovu deficita u platnom bilansu. U isto vreme nama devizne rezerve rastu -- što je znak potcenjenog kursa. Šta je pravi kurs može se najbolje reći poređenjem odnosa cena u zemlji i inostranstvu, ali i taj metod ima mnogo mana i daleko je od egzaktnog. Umesto toga, pošto se kurs i sada utvrđuje na kakvom takvom tržištu, najbolje je fiksirati na nivou koji trenutno preovladava ili malo niže, recimo 105 dinara za evro. Ali pošto je evro sada vanredno nizak a 100 je lepa okrugla brojka ni to ne bi bilo pogrešno.

Boettke o Nobelovcima

Za one koji hoće još o najnovijim Nobelovcima, izjasnio se i Peter Boettke -- a po mojoj oceni teško da danas ima boljeg metodologa i istoričara ekonomske misli od njega.

Njegov sud je sličan onima koje smo Ivan i ja ovde izneli -- izgubila je nauka, dobila je lažna naučnost ili scientism. Evo Boettkea:

But both Sargent and Sims represent scientism run amok, and the attitude (especially of Sargent) has further killed scholarship in economics and political economy in the search for more rigorous science.

Intervju sa Richardom Sulikom

Radi se o predsedniku jedne od manjih slovačkih političkih stranaka i čoveku zbog koga je Slovačka odbila da pristane na European Finacial Stability Facilty (bailout fond).

Elem, Sulik je dao sjajan intervju za nemački Spiegel. Nekoliko citata:

SPIEGEL ONLINE: What will you do should the EFSF reform pass despite your opposition?

Sulik: For Slovakia, it would be best not to join the bailout fund. Our membership in the euro zone, after all, was not conditional on us becoming members of strange associations like the EFSF, which damage the currency.

SPIEGEL ONLINE: If the euro only causes problems, why doesn't Slovakia's government just pull the country out of the euro zone?

Sulik: I don't see the euro as the problem. It's a good project. Everyone involved can benefit from it -- but only if they stick to the ground rules. And that's exactly what we're demanding.

I ovo:

SPIEGEL ONLINE: Does one of your reasons for not wanting to help Greece have to do with the fact that Slovakia itself is one of the poorest countries in the EU?

Sulík: A few years back, we survived an economic crisis. With great effort and tough reforms, we put it behind us. Today, Slovakia has the lowest average salaries in the euro zone. How am I supposed to explain to people that they are going to have to pay a higher value-added tax (VAT) so that Greeks can get pensions three times as high as the ones in Slovakia?

SPIEGEL ONLINE: What can the Greeks learn from the reforms carried out in Slovakia?

Sulik: They have to make cuts in the state apparatus. The Slovaks could also give them a few good ideas about the tax system. We have a flat tax when it comes to income taxes. Our tax system is simple and clear.

Wall Street okupatori

U pravu su kad primećuju da nešto sa Wall Streetom stvarno ne valja. To je na kraju krajeva izrodilo i Čajanku i ova dva pokreta ustvari imaju Wall Street banke i "bankstere" kao važnu dodirnu tačku.

Ali razlike među njima su ogromne. Ne znam da li već ima nekih demografskih istraživanja o Okupatorima, ali bilo bi jako zanimljivo to videti. Za pripadnike Čajanke znamo da su bili mahom iz unutrašnjosti, srednjih godina, predstavnici srednje klase po obrazovanju i materijalnom statusu. O Okupatorima ne znamo mnogo, ali znamo da je život u Njujorku jako skup i to što siromašni i obespravljeni već mesec dana borave tamo je jako sumnjiv paradoks. Vidimo i da se radi o mlađim ljudima, verovatno studentima, a u Njujorku i oko njega ima dosta dobrih univerziteta.

Ako pretpostavimo da među njima nema velike razlike u obrazovanju, zašto su ekonomske ideje ova dva pokreta tako različite? Pripadnici Čajanke svoje ideje crpe iz vrednosti i morala. I ako bi trebalo izdvojiti jedno moralno pravilo koje ih vodi, to je samoodgovornost. Svako treba da snosi posledice svojih postupaka -- zato ne treba spašavati bankare bez obzira na navodne strašne posledice, porezi ne treba da služe za raspodelu bogatstva bez obzira na nejednakosti, država ne sme da oprašta ili primorava na oproštaj dugova i nema pravo da stimuliše ekonomiju prekomernim zaduživanjem i premeštanjem tereta na buduće generacije. Mada među njima ima ljudi koji, kao Michelle Bachmann, čitaju Misesa na plaži, ekonomska filozofija Čajanke je izvedena pre svega iz ovakvih jednostavnih moralnih načela.

Ekonomska filozofija Wall Street Okupatora je izvedena iz nešto primitivnijih instiknta. To naizgled nije tako, ali pogledajte ovaj detalj. Pošto im je zabranjena upotreba megafona, Okupatori su smislili drugi metod -- horsko ponavljanje reči gostujućih govornika kao što su Stiglitz ili Žižek. Takav metod, horsko ponavljanje reči lidera grupe, je nešto što se nikako ne bi moglo zamisliti na skupovima Čajanke -- on oslikava kolektivizam do komičnog nivoa, toliko da scene sa govornicima neodolljivo podsećaju na čuvenu scenu iz Žitija Brajanovog.

Taj bazični kolektivizam je onda pomešan sa površnim znanjem i pogrešnim razumevanjem ekonomije i društva, koju propagira grupa levičarskih intelektualaca od Stiglitza do Čomskog, ali koja je najtipičnija za studente prve godine koji su upravo otkrili neke stvari i misle da sada razumeju sve, dok ustvari ne shvataju sopstvenu površnost -- baš kao ovi hipici u South Parku. Činjenica da linkujem dve komedije iako pokušavam da govorim o ozbiljnoj stvari, sama po sebi govori o kakvoj se stvari radi.

Šteta je da je tako, jer kao što rekoh, ispravno su primetili da sa Wall Streetom nešto ozbiljno nije u redu. Ali im nije palo na pamet da je država ta koja je spasila banke -- da sam ja bankar i ja bih prihvatio pomoć. Država ih je izvukla ne zato što im je tako palo na pamet ovog puta, nego zato što je to nastavak višedecenijskog trenda, ne samo bailouta, nego opšte kolektivizacije finansijskog sistema. U poslednjih dvadeset godina u vodećim svetskim ekonomijama je postepeno nastao novi društveni ugovor u finansijskom sektoru -- država reguliše banke, ali i preuzima odgovornost za regulaciju i spašava po potrebi. To je krajnji i najvažniji uzrok i američke krize i ove evropske agonije.

Okupatori Wall Streeta ne vide da je to srž problema i ustvari su za nastavak statusa quo. Stiglitz, njihov lider, je u godinama pre sloma hvalio sistem državno sponzorisanih hipotekarnih kredita i tvrdio da u sistemu nema rizika. Ali okupatori hoće još toga -- još ljudi kao Stiglitz koji će dizajnirati regulacije i ocenjivati rizike na političkom nivou, umesto da puste da sopstvene rizike ocenjuju deregulisane individualne banke ostavljene same sebi u dobru i u zlu. Oni nisu protiv bailouta, kao što nisu bili ni njihovi intelektualni i politički lideri, od Stiglitza i Krugmana do Obame. Oni bi voleli nastavak hiperregulisanog sistema i ne smetaju im bailouti načelno -- smeta im jedino što su bankari, sa ili bez bailoutova, bogatiji od njih. Njihov protest protiv Wall Streeta ne nastaje iz nekog intelektulanog rezona kao kod libertarijanaca, ili iz moralnih principa kao kod konzervativaca iz Čajanke, nego iz socijalističkog instinkta -- istog onog zbog kojeg vole da ponavljaju u horu.

Nobelova nagrada za ekonomiju, kontekst

Slaviša me preduhitrio svojim komentarom o ovoj temi, ali mislim da se nećemo mnogo preklapati, da će ovo biti nadopuna.

Ovogodišnja Nobelova nagrada za ekonomiju mi liči na reductio ad apsurdum iste. Često su i inače ovu nagradu dobijali ljudi koji se više razumeju u matematičke modele ili statistiku nego u bilo kakvu ekonomsku teoriju, ili koji su samo matematički formalizovali neke banalnosti (vidi pod Stiglitz ili Krugman) ali ovogodišnji laureati su nešto posebno. Oni su nagrađeni za to što su, manje više, završili sa svakom teorijom i izjednačili statistiku sa ekonomijom - jedan tvrdi kako je njegova metoda u stanju da koristi statističku analizu da bi razdvojila uroke od posledica u ekonomiji, a drugi ide još dalje - misli da pošto je ionako cilj ekonomije predviđanje makroekonomskih agregata a ne objašnjavanje ičega, treba onda teoriju ukloniti potpuno i baciti se samo na usavršavanje statističkih tehnika.

Najčešće se smatra da je korišćenje statistike u ove svrhe u društvenim naukama vrlo teško pošto imate posla sa svesnim subjektima koji reaguju na podsticaje i svesno odlučuju a ne sa "varijablama" koje možete kontrolisati i manipulisati eksperimentalno. Bilo kakva empirijska ili statistička zakonitost može biti proizvod niza različitih uzroka koji se ne mogu razdvojiti empirijskom ili statističkom, nego samo teorijskom analizom. Empirijska korelacije može biti fiktivna, bez ikakve uzročne relevantnosti, običan artefakt. "Podaci" tj "činjenice" u društvenim naukama su često subjektivni, kako je to rekao Hajek (na užasavanje scijentista).

Dugo se recimo (pogrešno) smatralo da Filipsova kriva koja je pokazivala stabilnu inverznu statističku korelaciju između inflacije i nezaposlenosti znači da vlada može da štampa pare da bi podigla zaposlenost. Kad je stigla stagflacija 1970ih postalo je jasno da nešto nije kako valja sa tom doktrinom i da je navodna kauzalna veza između dva fenomena fikcija. Kako inflacija i nezaposlenost mogu rasti istovremeno ako "empirijski zakon" kaže da su one inverzno korelisane? Frieadman i Phelps su teorijski objasnili da mogućnost stimulisanja privrede višom inflacijom važi na kratak rok, dok na duži rok ljudi ukalkulišu inflatorna očekivanja u svoje poslovne kalkulacije i politika neće imati efekta. Hajek u svom govoru povodom dodele Nobelove nagrade daje klasično teorijsko uobličenje kritike ovakvih teorijskih sujeverja proisteklih iz uverenja da su jedino empirijski opažljive relacije teorijski relevantne.

Dve godine kasnije, Robert Lucas, nobelovac iz Čikaga daje imprimatur mejnstrima ovoj Hajekovoj ideji tvrdeći u svom klasičnom radu da makroekonomski modeli ne mogu biti korišćeni u prediktivne svrhe jer statistički podaci nisu neutralni u odnosu na institucionalne strukture i promene politike. Svaka promena politike utiče na podsticaje, razmišljanja i odluke subjekata, te time fundamentalno menja i "podatke", kao i strukturu samog modela. Više ne znamo šta uzrokuje šta. Stoga su makroekonomski modeli beskorisni za svrhe procene i evaluacije efekata ekonomske politike. Da bi se to postiglo moraju se modelirati ne samo podaci i vremenske serije, nego i ukusi potrošača, tehnologija i znanje tokom vremena. Što kažu Amerikanci, good luck with that!

E sad, 37 godina posle Hajeka i 35 godina posle Lucasa, dolaze dvojice nobelovaca koji koriste statistiku u cilju iznalaženja uzročno-posledičnih veza i koji kažu - batalite teoriju, to je traćenje vremena, mi smo našli zaobilaznicu oko Hajek-Lucasove kritike. Nobelov komitet ovako obrazlaže nagradu:

Although Sargent and Sims carried out their research independently, their contributions are complementary in several ways,” the academy said. “The laureates’ seminal work during the 1970s and 1980s has been adopted by both researchers and policy makers throughout the world. Today, the methods developed by Sargent and Sims are essential tools in macroeconomic analysis.

Posebno se ističe korišćenje njihovih metoda za predviđanje efekata monetarne politike. Kao što vidimo, rezultati nisu izostali. Sargent tvrdi kako njegova teorija pripada onima koje su usavršile makroekonomsko modeliranje i teoriju racionalnih očekivanja koju je razvila čikaška škola. Ali, tu je sad nevolja - ako su očekivanja racionalna i ljudi se prilagođavaju na sve promene koje naiđu i inkorporiraju sve znanje koje imaju, kako je onda moguće da se pojavi "housing bubble" ili nagle recesije? Sargent kaže:

Macroeconomists have done creative work that modifies and extends rational expectations in ways that allow us to understand bubbles and crashes in terms of optimism and pessimism

Dakle, opijum uspavljuje ljude jer sadrži jednu supstancu čija je priroda uspavljivanje. Pesimizam objašnjava recesiju, optimizam bum. Plus statističke korelacije. Jednako je Nobelova nagrada za ekonomiju. Malo grubo ali u osnovi tačno.

Planeri i učenici

Dugo je već prisutna priča o racionalizaciji u obrazovnom sistemu. Na nivou osnovnog školstva, višak nastavnika se povezuje sa smanjenjem broja učenika. Na srednjoškolskom nivou, govori se o „upražnjenim mestima“ za određene profile. Pre nekoliko meseci, u Politici se pojavio tekst o racionalizaciji mreže srednjih škola koje ne uspevaju da upišu dovoljan broj učenika. Autor vidi rešenje u kreiranju novih smerova. Ali, pitanje je na osnovu čega treba da se konstruišu profili. Autor smatra da je problem što „ne postoje egzaktni podaci o stvarnim potrebama tržišta radne snage niti ozbiljno predviđanje budućih kadrovskih potreba. Nijedna ustanova kod nas se time detaljno i ozbiljno ne bavi. Kada bi takva predviđanja postojala i bila zasnovana na istraživanjima i analizi tržišta rada, obrazovnom sistemu bi bilo daleko lakše da se tome prilagodi.“ Sad ne bih ulazila u problematičnost pretpostavke o direktnoj vezi obrazovnog sistema i tržišta rada (čak i da postoji neka svemoćna ustanova za projekcije).

Zanimljivije je to što ovo rešenje Ministarstva prosvete nije sasvim uskladu sa preporukama o racionalizaciji koja je urađena za MP 2007 (ne mogu sad nigde da nađem link na sajtu MP, ali dokument se zove Racionalizacija srednjoškolskog sistema obrazovanja u Srbiji/Rationalization of Serbian secondary school system, autori: John West, André Peer). Neke njihove podatke koristim ovde.

Od 157 četvorogodišnjih profila u 2006, 50% učenika upisuje 12 profila. Razlike su ogromne između, sa jedne strane smerova koji se popunjavaju sa 90% (gimnazija, ekomonija/pravo/administracija, zdravstvo, lične usluge, trgovina/ugostiteljstvo/turizam) i smerova koji ostaju prazni ido 50% (geodezija/građevinarstvo, geologija/rudarstvo/metalurgija, mašinstvo/obrada metala, poljoprivreda, tekstilstvo, šumarstvo). Šta je još upečatljivo? Učenici ne upisuju smerove III stepena. Čak i u okviru „neizabranih smerova“ postoji velika razlika između III i IV stepena (npr. umašinstvu 66% za III prema 88% za IV stepen ili hemija/nemetali/grafičarstvo sa 60% u III i 93% u IV stepenu). Takođe, učenici III stepena kasnije polažu ispite i dobijaju diplome IV stepena (što je baš povoljno za razne koruptivneaktivnosti). Ove proporcije su dosta stabilne tokom godina (na nivou vrste smerova i na nivou stepena).

Iz svega navedenog sledi, međutim, da je rešenje prostije od traganja za velikim planerom koji će proceniti „potrebe tržišta rada“. Racionalnost kolektivnog aktera vidi se u tome što jasno sledi smerove koji su opšteg karaktera ili su procenjeni kao direktno zaposlivi. Takođe, jasno je da postoji tendendcija ka sertifikatima IV stepena. To je suprotno od uobičajenog uverenja da treba učenike specijalizovati. Zaista, svaki pokušaj specijalizacije profila na nivou srednjeg obrazovanja – nemoguća je i beskorisna misija. Ljudi treba da se opismene i steknu „opštetransferne veštine“, a posle će već učiti u realnom „svetu rada“ ili eventualno specijalizovanim školama (koje neće upisivati sa 15 godina). Suština promene trebada bude desegmentacija, tj. nekoliko relativno opštih smerova. Plus, uvođenje opštije srednje škole bi raspršilo višedecenijsku famu oko toga da se čovek „zaposli u struci“.

Nobelovci 2011

Thomas Sargent i Christopher Sims su ovogodišnji dobitnici Nobelove ili tačnije nagrade švedske centralne banke za ekonomiju. Obojica spadaju u mejnstrim, po standardnim kriterijumima su već decenijama u vrhu akademske ekonomije i izbor nije iznenađenje.

Malo je čudno da se u ovakvom trenutku opšte diskreditacije makroekonomije iz pravih ili pogrešnih razloga, nagrada dodeljuje makroekonomistima. Makroekonomija je diskreditovana ne samo zbog nemogućnosti da predvidi krizu, nego i zbog toga što se ispostavilo da se akademska ekonomija uopšte nije ni bavila stvarima od važnosti. Na primer, sa koje god strane da gledate na svetsku ekonomsku krizu pitanje finansijske regulacije je u njenom centru. Ali time se ekonomisti uopšte nisu bavili, veza između regulacije i ekonomije je ostavljena pravnicima i praksi -- ekonmisti su se bavili rešavanjem jednačina tako da se zadovolje uslovi ravnoteže u izmišljenom matematičkom modelu čitave ekonomije.

Po meni je jedna od najvećih neispričanih priča poslednjih nekoliko godina premeštaj akademske debate na blogove, to je prava tiha revolucija koju niko nije primetio. Od akademika se i dalje očekuje da objavljuju radove u naučnim časopisima, ali debata se sada uopšte ne vodi tamo. Posebno kada se radi o makroekonomskim pitanjima, glavnim pitanjima ekonomske politike, vidimo da se debate koje vodeći ekonomisti današnjice vode teško mogu povezati sa bilo kakvim teorijskim doprinosima savremene ekonomije. Naprotiv, vode se na mnogo praktičnijem nivou, gde su od savremenih teorijskih "dostignuća" mnogo važniji pravilna upotreba osnovniih ekonomskih koncepata, intuicija, ideologija, upućenost u politiku, zakonodavstvo ili ekonomsku istoriju. Dostupnost koju sada imamo svakodnevnim razmišljanjima Paula Krugmana, Johna Taylora ili Grega Mankiwa o relevantnim temama ogolila je ono što se sumnja odavno -- da je akademska ekonomija u poslednjih tridesetak godina postala uglavnom irelevantna. Vrlo je teško povezati stavove koje o pitanjima inflacije, nezaposlenosti, budžetskog deficita ili fiskalne politike imaju Krugman ili Mankiw sa teorijskim modeliranjem ili empirijskim nalazima prisutnim u časopisima akademske ekonomije.

Dvojica ovogodišnjih Nobelovaca su predstavnici upravo takve, sterilne, izolovane i irelevantne akademske ekonomije. Sims se najviše bavio ekonometrijskim metodama u makroekonomiji, ali to je Sizifov posao. Ekonometrija je u makroekonomiji neupotrebljiva ne zato što raniji metodi nisu bili dovoljno napredni, nego zbog prirode ekonomije kao društvene nauke, kao sveta gde ne postoje konstantni odnosi između veličina da bi se oni mogli meriti i onda koristiti za predviđanje budućeg ponašanja.

Za Sargenta sam prvi put čuo pre skoro deset godina, kada sam se suočio sa ovim njegovim udžbenikom -- prelistajte sadržinu preko linka sa leve strane i biće vam jasno zašto je akademska ekonomija irelevantna. To je klasičan primer onoga što je Hayek zvao "scientism" ili "privid znanja"; što je Rothbard zvao "plašt nauke", ogrtač čija je svrha da stvori privid naučnosti; paralelno onome što je Tesla mislio o Ajnštajnu:

"...[a] magnificent mathematical garb which fascinates, dazzles and makes people blind to the underlying errors. The theory is like a beggar clothed in purple whom ignorant people take for a king ... its exponents are brilliant men but they are metaphysicists rather than scientists ..."

Iako se kasnije bavio drugim stvarima, Sargent je najpoznatiji kao rani zastupnik teorije racionalnih očekivanja, za koju je potreban poseban post.

Kartel za džentlmene

U kartel se može ući, ali morate biti džentlmeni i tako se dogovoriti, reče nam guverner danas.

Ako je potrebno pojašnjenje zašto su kamate na štedne uloge u Srbiji atraktivne u poređenju sa okruženjem to je zbog toga što obavezne rezerve na pozajmice od majki-banaka poskupljuju takav vid finansiranja, pa se bankama isplati da plaćaju više na devize prikupljene od stanovništva u Srbiji. A nedelja štednje neće rezultirati ni u čemu posebnom ako se ulozi u toj nedelji ne budu tretirali drugačije nego ulozi u ostalu 51 sedmicu, a to će opet zavisiti isključivo od NBS.

A stare karteldžije mogu da odahnu, samo treba da izjave da su džentlmeni koji su se sporazumeli.

Glupost meseca

Uz ogradu da mi je izvor Internet portal, a da me zaista mrzi da proveravam detalje nečga što se na svu sreću ne primenjuje u praksi, apsolutna glupost meseca je Dozvola za nošenje knjiga u inostranstvo. Ako je tačno tumačenje koje imamo u vesti, u našoj zemlji postaju propis koji se može podvesti samo pod kompletan idiotizam.

Restitucija

Ukratko, treba vlasnicima ili naslednicima vratiti fizičku imovinu koja je i dalje državnom vlasništvu. Ali svaka dalja preraspodela, novčana nadoknada imovine koja se zbog promenjenih vlasničkih odnosa ili drugih razloga više ne može vratiti, je dodatna nepravda. Dve milijarde evra koje će iz budžeta biti potrošene na nadoknadu su kriminal ne mnogo bolji od prvobitne komunističke nacionalizacije.

Evo zašto.

1. Komunistički režim je na različite načine oštetio sve građane Srbije -- oduzimanje imovine je samo jedna od nepravdi koje je komunistički režim naneo. Pored materijalne pljačke tu su bila i brojna ubistva, progoni, mučenja, ukidanje osnovnih sloboda, ekonomsko uništavanje zemlje i moralna degradacija čitavih generacija uspostavljanjem komandnog društvenog uređenja. Restitucija je pokušaj da se ispravi samo jedna od tih nepravdi, nacionalizacija imovine. I to bi bilo u redu, ali problem je što se ta jedna nepravda ispravlja na račun nedužnih građana i onih koji su, ili čiji preci su, trpeli druge, gore vidove nepravde. Ako se priznaje zločin komunista i zato nadoknađuje vrednost oduzete svojine, onda treba prvo nadoknaditi veće zločine od nacionalizacije.

Uzmite primer Borisava Pekića, koji je proveo najbolje godine u zatvoru i zatim morao da emigrira. Restitucija njemu ne samo da ne daje pravo na nadoknadu, nego bi da je živ danas morao da plaća dodatni porez kojim bio finansirao nadoknadu sugrađanima koji su bolje prošli -- nekome kome je možda oduzet stan, ali barem nije proveo deset godina u zatvoru a na kraju je možda postao i ugledni funckioner. To ne ispravlja nego duplira nepravdu.

2. Kad se radi o restituciji mnogi liberali nekako zaborave osnovno pravilo koje u drugim situacijama vole da ističu: da država nema svoj novac. "Državna" nadoknada imovine je prazan koncept -- može se jedino raspravljati o tome treba li današnji poreski obveznici, koji u vreme otimanja nisu bili rođeni, da plaćaju nadoknadu drugima čijim precima je nešto oduzeto? Na osnovu kojeg kriterijuma pravde tako nešto treba raditi?

Tako nešto ne bi trebalo da bude dozvoljeno čak ni kada bi država Srbija imala kontinuitet legitimnog režima od 1945. do danas. Stvar je još gora kad se pomisli da su se od nacionalizacije na teritoriji Srbije promenila bar tri režima, tri drugačija društvena ugovora. Iz čega onda sledi obaveza poreskog obveznika iz 2011. godine da plaća za postupke režima iste ili druge države iz 1945 godine? Ne možemo se kriti iza "države" -- argument ne može glasiti "država" je oduzela, "država" vraća. Država je jedna velika fikcija pomoću koje svako pokušava da živi na račun svakog drugog. Nigde ova Bastijina definicija nije bolje primenjiva nego ovde na primeru restitucije.

3. Pretkomunistički režimi na teritoriji Srbije nisu baš bili lokovsko prirodno stanje. Naprotiv, ekonomski sistem je više ličio na Miloševićevo vreme ekskluzivnih prava, dozvola, beneficija i monopola. Povratak na imovinske odnose stečene u takvom sistemu ne može biti dobar razlog za oporezivanje građana danas. -- mada iz razloga pod 1. i 2. restitucija ne bi bila opravdana ni da je Srbija do 1945. bila pravni i tržišni raj.

Po meni je ova restitucija klasična borba (Olsonovih) interesnih grupa. Mala i dobro organizovana interesna grupa ima potencijal da dobije značajnu sumu, dok individualni poreski obveznici gube svako po malo i zato su manje zainteresovani za pitanje. Grupa za restituciju se organizovala i uspela da, bez ozbiljne idejne podologe, bez pravne ili političko-filozofske argumentacije, dobije nešto za sebe. Da je nekome stalo do ispravljanja komunističkih zločina u načelu, prvo bi se raspravljalo o ubijenima i zatvaranima, ali nisam primetio da to nekoga posebno interesuje. Samo se našao dobar izgovor za još jednu državnu preraspodelu imovine.

Primedba na vraćanje fizičke imovine bez novčane nadoknade je da ne tretira sve naslednike jednako. Tačno je da to takođe nije potpuno pravedno rešenje, jer se nadoknađuje onima koji su imali sreće da je njihova imovina ostala netaknuta dok ostali ne dobijaju ništa. Ali za potpuno pravedno rešenje je 70 godina kasno i sada se mogu jedino porediti alternative. Fizičko vraćanje bez nadoknade je pravednije od obe preostale opcije -- bolje je od opterećivanja poreskih obveznika i nove preraspodele, a bolje je i od opcije da se nikome ništa ne vrati jer se nepravda barem delimično ispravlja.

Volim devedesete

Sloboda govora je neprikosnovena. Važi za sve. Stoga i ja imam nekoliko rečenica kojima bi poželeo učesnicima večerašnje manifestacije da osete šarm devedesetih.
- Lepo bi bilo da se barem trećina vrati bez patika. Čist šarm devedesetih.
- I da barem stotinjak učesnika rođenih cca 1990-1 ode do najbližeg ratišta.
- I da đuture svi sa pogrešnim naglaskom odu u rat u kojem nisu želeli da učestvuju.
- I da barem neko dobije batine jer mrko gleda. I da kada se obrati policiji zbog toga ona kaze da bude srećan što je tako prošao.
- I da bubašinter zaradi bar 50 EUR od koncerta.
Ima još, ali u najkraćem, čega se pametan stidi time se budala ponosi. Ali i to je sloboda.

Dve priče o preduzetništvu u turizmu

Ubila se naša vlada pričama o turizmu poslednjih godina. S druge strane, naši građani kada im se pruži prilika između odmora u rodnoj grudi koji nije odlzak korenima & familiji i odlaska u inostranstvo listom biraju drugu opciju. O strancima i da ne govorimo. Kako ne bih da budem mračajski prota vaskolikog srpstva, evo dva lepa primera koja govore mnogo o tome šta je turizam, preduzetništvo i da se neka normalna država koja ne smeta podrazumeva.

Ronjenje s ajkulama u varijanti za poluavanturiste koji se mogu nositi sa polubaucima podrazumeva da uđete u kavez u moru i bezbedno poluinteraktivno posmatrate ajkule. Pitanje je kako obezbediti raspoloživost ajkula na datom mestu u datom trenutku u dovoljnom broju? Elem, u prestonici svetskog turizma (kada se posmatra njegov udeo u GDP + GDP p.c.) su stavili prst na čelo i odlučili da taj odvratni komercijalni projekt čiste kvazi nauke prepuste Institutu za more i slična čudesa. Ne bilo teško akademcima da umesto da se bave uzvišenim stvarima krenu u prizemne obalne vode izbora prehrane za ajkule. I da svaki dan na istom mestu organizuju gozbu za ajkule i da ima daju đakonije koje vlasnici ponosnih leđnih peraja vole. I da procenjuju koje su ajkule najbolje za poluavanturiste. I da oteraju bele ajkule i druga slicna pseta jer teraju one koje bi redovno da dođu na pojilo i da u blizini sviju toplo pandan-gnezdo. I da dođu do zaključaka da su za turiste koji pohode severni Oahu najbolje galapagoske ajkule. I tako se stvara atrakcija. Potom se kupi lep brod, naplati dolazak, prevoz, ronjenje i naravno najmasnije od svega disk u kome poluavanturisti plivaju okruženi desetinama polupripitomljenih ajkula. Toliko dobro utreniranih da vam u kavezu piše "Do not pet the sharks". E to je preduzetništvo. I turisti srećni i ajkule na broju i nauka cveta.

Druga priča je iz sveta podmorničarstva. Mnogo turista voli reći da su se vozili različitim prevoznim sredstvima. A podmornica nije obična stvar. E sad i na južnom Oahuu su stavili prst na čelo i shvatili da je tu lepa lova. Ali, ne lezi vraže, morsko dno na tom delu ostrva je zanimljivo kao padine Ahagara i Tibestija. Ali zar to može da bude problem? Ljudi su lepo potopili jedan avion i par brodova i tu zapatili prve biljke i ribice. Potom su došle kornjače i ostala ekipa. I podmornica sa mnogo prozora da se uživa u autentičnoj podmorskoj avanturi.

To su dve priče o tome zašto je Amerika velika, a sada što je Husein Barak iz tih istih krajeva je samo malo epizoda koju će uskoro svi zaboraviti. I ajde sada da neko proba nešto slično u Srbiji.

Prošireni blogroll i reklama

Nakon nekoliko godina smo proširili blogroll.

Ni sam ne znam zašto su nam trebale godine da uradimo nešto tako očigledno - da stavimo linkove ka blogovima iz Srbije i regiona koje i sami čitamo, a koji se bave sličnom tematikom kao i mi. Dakle, u sekciju "Linkovi" su dodati Club von Neumann, Slobodno tržište, Mizes kafe, Agro Gerila (svi iz Srbije), Usporedbe i Nedjeljni komentar (Hrvatska) i Sloboda i prosperitet (Bosna). Ako mislite da smo nekoga neopravdano izostavili, pošaljite mi mejl.

Takođe, juče smo postavili reklamu hotela Mona sa Zlatibora. Nisam nikad bio, ali ljudi koji su bili mi kažu da se radi o jednom od najboljih hotela u Srbiji. Moraću da proverim.

Deficiti, suficiti i mediji

Ovako glasi vest u svetskim medijima, koju prenosi i B92: "Iz Rusije "pobeglo" 50 milijardi dolara."

(Da, B92 ima i svoje obavezne znake navoda na metafori, da se ne zbunimo i pomislimo da su pare bukvalno pobegle, ali "pustimo" sada to.)

Pre neki dan gledam Economistov izveštaj o Brazilu i po svojoj ustaljenoj formuli Economist je ambivalentan, hrabro tvrdi da je istina negde u sredini, da medalja uvek ima dve strane i tako to. A na drugoj strani medalje kod inače uspešnog Brazila je deficit platnog bilansa -- to je, kažu, problem.

Vratimo se sada na vest iz Rusije. Ona jednako može da glasi i "Rusija ostvarila 50 milijardi dolara suficita u platnom bilansu." To je ekonomski ekvivalentna vest -- minus na kapitalnom računu (odliv 50 milijardi dolara iz zemlje), je plus na tekućem (suficit od 50 milijardi).

Kod Brazila je obrnuto, deficit platnog bilansa znači da je Brazil ostvario ekvivalentan priliv kapitala, možda baš iz Rusije.

Prema medijskom mejnstrimu, uključujući i naizgled kvalifikovane medije kao što je Economist, obe vesti, ova iz Brazila i ova iz Rusije, su loše: Brazil u deficitu, iz Rusije odliv kapitala. Ali one to logički ne mogu biti -- ako je vest za Rusiju loša, onda je suprotna stvar koja se dešava Brazilu dobra! Jer deficit jeste priliv kapitala.

Ili ako je deficit Brazila problem, onda je suficit Rusije odlična stvar! Jer odliv kapitala iz zemlje znači suficit na tekućem računu platnog bilansa.

U stvarnosti, nijedna od ovih vesti nije po sebi ni dobra ni loša, sume u platnom bilansu su u najvećoj meri irelevantne. Ali ako bi trebalo da bez znanja dodatnih detalja izaberemo, onda bih rekao da je Brazil u boljoj poziciji -- novac iz nekog razloga, a da to nije samo državno zaduživanje ili humanitarna pomoć, dolazi tamo. To znači da ima razloga da dolazi, što je dobro. I dok god je tako, Brazil će imati deficit tekućeg računa platnog bilansa.