Ukratko, treba vlasnicima ili naslednicima vratiti fizičku imovinu koja je i dalje državnom vlasništvu. Ali svaka dalja preraspodela, novčana nadoknada imovine koja se zbog promenjenih vlasničkih odnosa ili drugih razloga više ne može vratiti, je dodatna nepravda. Dve milijarde evra koje će iz budžeta biti potrošene na nadoknadu su kriminal ne mnogo bolji od prvobitne komunističke nacionalizacije.
Evo zašto.
1. Komunistički režim je na različite načine oštetio sve građane Srbije -- oduzimanje imovine je samo jedna od nepravdi koje je komunistički režim naneo. Pored materijalne pljačke tu su bila i brojna ubistva, progoni, mučenja, ukidanje osnovnih sloboda, ekonomsko uništavanje zemlje i moralna degradacija čitavih generacija uspostavljanjem komandnog društvenog uređenja. Restitucija je pokušaj da se ispravi samo jedna od tih nepravdi, nacionalizacija imovine. I to bi bilo u redu, ali problem je što se ta jedna nepravda ispravlja na račun nedužnih građana i onih koji su, ili čiji preci su, trpeli druge, gore vidove nepravde. Ako se priznaje zločin komunista i zato nadoknađuje vrednost oduzete svojine, onda treba prvo nadoknaditi veće zločine od nacionalizacije.
Uzmite primer Borisava Pekića, koji je proveo najbolje godine u zatvoru i zatim morao da emigrira. Restitucija njemu ne samo da ne daje pravo na nadoknadu, nego bi da je živ danas morao da plaća dodatni porez kojim bio finansirao nadoknadu sugrađanima koji su bolje prošli -- nekome kome je možda oduzet stan, ali barem nije proveo deset godina u zatvoru a na kraju je možda postao i ugledni funckioner. To ne ispravlja nego duplira nepravdu.
2. Kad se radi o restituciji mnogi liberali nekako zaborave osnovno pravilo koje u drugim situacijama vole da ističu: da država nema svoj novac. "Državna" nadoknada imovine je prazan koncept -- može se jedino raspravljati o tome treba li današnji poreski obveznici, koji u vreme otimanja nisu bili rođeni, da plaćaju nadoknadu drugima čijim precima je nešto oduzeto? Na osnovu kojeg kriterijuma pravde tako nešto treba raditi?
Tako nešto ne bi trebalo da bude dozvoljeno čak ni kada bi država Srbija imala kontinuitet legitimnog režima od 1945. do danas. Stvar je još gora kad se pomisli da su se od nacionalizacije na teritoriji Srbije promenila bar tri režima, tri drugačija društvena ugovora. Iz čega onda sledi obaveza poreskog obveznika iz 2011. godine da plaća za postupke režima iste ili druge države iz 1945 godine? Ne možemo se kriti iza "države" -- argument ne može glasiti "država" je oduzela, "država" vraća. Država je jedna velika fikcija pomoću koje svako pokušava da živi na račun svakog drugog. Nigde ova Bastijina definicija nije bolje primenjiva nego ovde na primeru restitucije.
3. Pretkomunistički režimi na teritoriji Srbije nisu baš bili lokovsko prirodno stanje. Naprotiv, ekonomski sistem je više ličio na Miloševićevo vreme ekskluzivnih prava, dozvola, beneficija i monopola. Povratak na imovinske odnose stečene u takvom sistemu ne može biti dobar razlog za oporezivanje građana danas. -- mada iz razloga pod 1. i 2. restitucija ne bi bila opravdana ni da je Srbija do 1945. bila pravni i tržišni raj.
Po meni je ova restitucija klasična borba (Olsonovih) interesnih grupa. Mala i dobro organizovana interesna grupa ima potencijal da dobije značajnu sumu, dok individualni poreski obveznici gube svako po malo i zato su manje zainteresovani za pitanje. Grupa za restituciju se organizovala i uspela da, bez ozbiljne idejne podologe, bez pravne ili političko-filozofske argumentacije, dobije nešto za sebe. Da je nekome stalo do ispravljanja komunističkih zločina u načelu, prvo bi se raspravljalo o ubijenima i zatvaranima, ali nisam primetio da to nekoga posebno interesuje. Samo se našao dobar izgovor za još jednu državnu preraspodelu imovine.
Primedba na vraćanje fizičke imovine bez novčane nadoknade je da ne tretira sve naslednike jednako. Tačno je da to takođe nije potpuno pravedno rešenje, jer se nadoknađuje onima koji su imali sreće da je njihova imovina ostala netaknuta dok ostali ne dobijaju ništa. Ali za potpuno pravedno rešenje je 70 godina kasno i sada se mogu jedino porediti alternative. Fizičko vraćanje bez nadoknade je pravednije od obe preostale opcije -- bolje je od opterećivanja poreskih obveznika i nove preraspodele, a bolje je i od opcije da se nikome ništa ne vrati jer se nepravda barem delimično ispravlja.
15 comments:
Drzava i sada ima dovoljno imovine da obesteti pristojno. Plus, time se odradjuje privatizacija, sto je posebna prednost.
Hm... Nije dobro. Slaviša Tasić, protivnik restitucije?
Slaviša,
ako "država" ne treba, odnosno ne može da nadoknadi, ko onda treba/može? Teoretski je moguće onda opet oduzeti ljudima imovinu, rukovodeći se logikom da će kroz 100 godina to biti potpuno nevažno, jer će nadoknada biti "nepravedna". Slažem se da se nepravda ne može ispravljati nepravdom, ali mi nije jasno koju alterntativu vi zapravo nudite. Nepravda se mora ispraviti prema svima, a ako ne može onda dolazimo do onoga oko čega se čini mi se svi u načelu slažemo, a to je da je državni aparat nešto što je neopotrebno i nešto što treba demontirati i ukinuti, a tržištu prepustiti da rešava probleme. Moje mišljenje je da je država dužna da nadoknadi štetu po svaku cenu, pa čak i ako to znači proglašenje njenog stečaja i likvidacije kao političko-birokratske organizacije, što ona u krajnjem slučaju i jeste.
Saša,
Niko ne spori da je neprave bilo. Ali kakve veze imaju sadašnji građani Srbije sa Titovim nepravdama iz 1945? Sadašnja "država" i poreski obveznici su za to odgovorni koliko i za pokolje Pola Pota u Kambodži. Zašto su oni dužni da to ispravljaju?
Dve milijarde evra su porez celoj Srbiji,a vraćanje državne zemlje samo može dovesti do one čuvene rečenice Vojina Ćetkovića ,,Srbija nezadrživo srlja u progres". Postavlja se pitanje šta današnja tržišna vrednost imovine koja se ne može naturalno vratiti znači a šta u prošlosti. I još jedno pitanje gde su granice ove restitucije,ko će npr neke pre WWI restituisati ili dalje do Turaka al,mi smo spori ljudi. Mi se najače možda od svih u Evropi opiremo sudbini a približavamo nametnutim rešenjima
Obično se poistovećuje otimačina komunista, sa agrarnom reformom, ili međudržavnim sporazumima. Restitucija je oblik privatizacije, a nadoknade će, sasvim verovatno biti oborene, te će biti supstitucija aktuelna. Gos'n Tasić se protivi privatizaciji, ukoliko je vaučerska?
Sa pravne tačke... Restitucija i rehabilitacija predstavljaju povratak u civilizaciju. Čak i ako se oporezuje stanovništvo, to se radi zbog imovinskih prava, prava na život, i ista se utvrđuju u sistemu. Što opsežnije, to bolje. Nisam očekivao na tr ovo. Na b92 da, ali ovde, ne.
Славиша, Тито јесте узео али није ништа у гроб однео. Одузета имовина је продата или поклоњена много касније. На пример, станове је држава практично поклонила тадашњим корисницима 92 и 93, укључујући и оне који су изграђени у доба социјализма и оне који су одузети након рата. Пољопривредно земљиште - нешто је продато у оквиру приватизације комбината, током последњих десетак година, нешто је остало државно. Градско грађевинско земљиште - највећим делом је поклоњено тек прошле године актуелним корисницима. Дакле, коначни чин пљачке се није догодио тамо негде у доба наших дедова, већ врло скоро или релативно скоро, а доброг дела имовине држава се одрекла након што су бивши власници пре 5 година пријавили своја потраживања. Ето, отуда дужност за надокнаду. Та дужност је у рангу оне да се врати "стара девизна штедња", а свакако много већа од дужности да се враћају коцкарски дугови према штедишама Дафине и Језде, које такође порески обвезници плаћају. Иначе, слажем се да је обештећење кроз обвезнице лоша ствар и начелно а поготово зато што ће неки на основу чистог случаја добити имовину у натури а други само делимичну и одложену надокнаду. Када државна имовина не би била довољна да све захтеве подмири (а наравно да би била) онда би требало сразмерно расподелити оно што има а не правити овакву разлику (која би, по овоме што предлажете била још већа).
jel se meni čini il sad pokušavamo da jednu veliku pljačku koja se dogodila u relativno kratko vrme od strane tačno određene grupe ljudi,sa jasnom ideologijom,opravdamo nizom manjih pljački koje su se događale u dužem i raznolikijem vremenskiom periodu,jerbo su se dogodile nad istom imovinom,a koja je imala toliko vlasnika da možemo slobodno da govorimo o apsolutnoj većini građana Srbije. Opet po stoti put,volim demokratiju zbog njene prostote i pitkosti,kad dva vuka i ovca večeraju veliki su izgledi da će večere biti a Boga mi i šta će biti na meniju
A šta će biti na meniju, u slučaju dve ovce, i jednog vuka?
Slaviša,
možda nisam bio najjasniji. Izvinjavam se. Država je subjekt koji ima prava i ima obaveze, šteta se mora nadoknaditi, ali nisam ni ja za varijantu da se to radi novcem sadašnjih poreskih obveznika, ali mora se nadoknaditi, a niko nema rešenje kako. To je problem. Šta ćemo u tom slučaju? Puj pike ne važi, neće moći! Rešenje se mora pronaći.
1. Mislim da je korisno na ceo ovaj proces gledati kao na stecajni postupak, jer su potrazivanja skoro sigurno veca od imovine.
2. Osnovni princip stecajnog postupka je da svaka kategorija poverilaca treba da bude tretirana jednako. Razlucni poverioci se naplacuju direktno iz odredjene imovine, ostali se naplacuju iz imovine bez tereta proporcionalno potrazivanju.
3. Sadasnji predlog zakona sustinski neke stare vlasnike proglasava razlucnim poveriocima, odnosno smatra se da je njima oduzeta imovina kao pod hipotekom. Ostali poverioci, cija imovina je preprodata ili iz drugog razloga ne moze da im se vrati, se smatraju obicnim poveriocima.
Ja moram da priznam da mi deluje da takvo favorizovanje inace potpuno jednakih poverilaca nije fer.
4. Sta je onda resenje? Pa, resenje je ono sto se inace primenjuje u stecaju na obicne poverioce - prodaj imovinu pa proporcionalno namiri poverioce. Dakle, ja mislim da bi najpravicniji pristup bila finansijska restitucija finansirana iz prodaje drzavne imovine. To ne opterecuje poreske obveznike, a sa druge strane sve bivse vlasnike stavlja u isti polozaj. Ako je tacno to sto kaze Sasa (i neki koji traze imovinu) da drzava ima dovoljno imovine da u naturi izvrsi restituciju (u sta ja by the way sumnjam), onda neka se ta imovina proda pa neka se svi poverioci namire u istom procentu.
5. Operativno, drzava bi napravila spisak imovine koja joj ne treba (sto sustinski treba da uradi i po sadasnjem zakonu, da bi mogla da je vrati), pa neka je proda i podeli pare. Ako bas smatraju da je to premalo, neka dodaju jos koju milijardu iz obveznica. Ali, jednostavno, tretman svih osoba treba da bude jednak - umesto da neko dobije zgradu koju moze odmah da proda za 4 miliona evra, a neko dobije dvadesetogodisnje obveznice na 200 hiljada evra (a potrazuje istu takvu zgradu), neka oboje dobiju po, ne znam, 300.000 evra u kesu odmah i jos po 100.000 u obveznicama.
Meni to deluje fer. Em se svi tretiraju isto, em imamo blagotvorne efekte privatizacije
Rekoh, pristojno obesteti. Osim u ex-DDR nigde nije bilo potpunog obestecenja.Za barabsku drzavu kao sto je nasa i 50% bi bilo neverovatan uspeh.
Saša,
Država se u formalnom smislu tretira kao subjekt sa pravama i obavezema, ali ako se zagrebe ispod površine vidi se da to ne postoji. Postoje samo individue. Jedne individue su donosile odluke i uzimele svojinu, a sada se traži od drugih, nepovezanih lica (mnogi od kojih su takođe bili žrtve) da to vraćaju.
Da sada kažemo "država" treba da vraća svojinu je kao kad socijalisti traže da "država" svima da "besplatne" beneficije. Nemoguće je.
Marko,
Samo kako ovo rešenje sa obveznicama može da bude fer nije mi jasno. Nije poenta samo jednako tretirati potražioce, nego ne oštetiti sve druge u zemlji koji im sada ni krivi ni dužni plaćaju. Obveznice njih tretiraju ekstremno nejednako, pretvaraju ih u dužnike što oni nisu.
Drugo pitanje kod insistiranja na jednakosti poverioca -- zašto samo svojina? U raspodelu treba uključiti i sve koji su drugačije i ustvari mnogo gore oštećeni, ubijani, zatvarani, slati na Goli otok, emigrirali.
Marko,
Dozvoli da primetim da si lošu logiku ovde primenio. Kad je nacionalizovana,svako parče imovine imalo je svog vlasnika/cu imenom i prezimenom,kako je odjednom postalo pravedno rešenje da svu tu imovinu stavimo u isti koš pa svima po zaslugama(jel to nije socijalizam suvi). Stavljaš Pljačku u ulogu firme koju treba zaštititi od poverilaca,a ne pojedinačnu imovinu i vlasnike/ce.
I opet ja ko Švaba tralala,neka mi neko definiše pravdu,ono što je nekada neka npr fabrika značila u smislu tržišne vrednosti nije u relativnom odnosu isto kao i npr komad zemlje koja može naturalno da se vrati sad i nekad.Pravo i pravda su vrlo često suprotstavljeni pojmovi,kad država još krene da ih definiše međusobnu gotovo po pravilu dođe Nepravo i Nepravda.
Naturalna restitucija je jedino logično a i najpravednije rešenje,a i iz ugla slobodnog tržišta,neki delioci pravde bi možda skovali termin multipravedno rešenje je vratiti sve ono što se može onome od koga je oduzeto. Svaka finansijska nadokanda biće porez svima u Srbiji,samo je pitanje koliko će oni koji imaju monopol sile,taj porez da nam razrežu,al u svakom slučaju porez će nam biti onoliki koliko Poreznici smatraju da je potrebno,ne previše jer idu izbori itd itd.
Slaviša,
ako rešenje ne postoji, ostaje jedina mogućnost likvidacija države u ekonomskom smislu, jer takva država ne sme da postoji, a ako to nije moguće, kao što svi vrlo dobro znamo da nije, onda to jednostavno znači da je država subjekt bez ikakve kontrole. Meni trenutno takođe pada na pamet i jedno drugo rešenje, a to je da čitav komunistički režim treba proglasiti zločinačkim i adekvatno kazniti sve one koji bili deo bilo kog nivoa vlasti tog režima. Restitucija bez kažnjavanja tih ljudi, mi nikako ne zvuči logično.
Post a Comment