Uzroci finansijske krize, 2

Evo i drugog i poslednjeg dela - prvi, ko nije video, je u postu odmah ispod.

Polovina svih kredita odmah otpada na državna, odnosno kvazi-državna preduzeća Freddie Mac i Fannie Mae. Kad je kriza izbila Fannie i Freddie su prvi bankrotirali ali ih je država onda finansijski podržala. Oni su držali MBS po političkim instrukcijama i aktivno podsticali banke da pojačaju davanje tih kredita. Senatori kao što su Barney Frank i Chris Dodd su bili među glavnim proponentima ove aktivnosti, u sklopu politike „priuštivog stanovanja“. Ali situacija je tu jasna i ne previše interesantna – znamo da su Fannie i Freddie kvazidržavne firme koje su to radile iz političkih razloga. Mnogo interesantnije pitanje je zašto su privatne komercijalne i investicione banke držale drugu polovinu ovih, ispostaviće se jako rizičnih obveznica? Kako to da privatne banke nisu videle opasnost?

Za razliku od ostalih stvari u vezi ove krize, koje su komplikovane ali u suštini jasne, ovo je zagonetka koje zahteva nagađanje. Postoje dva respektabilna mišljenja o tome. Jedno, čiji je glavni zagovornik Jeffrey Friedman, kaže da je mnogostrana regulacija stvorila takvu konfuziju da na kraju ni privatni ulagači nisu znali šta tačno kupuju. Drugo je Charlesa Calomirisa, koji kaže da je sistem podsticaja bio takav da menadžeri fondova nisu imali mnogo razloga da brinu o tome šta tačno kupuju. Vidimo da u osnovi obe verzije objašnjenja stoji suvišna državna regulacija kao konačni uzrok. Ali pre nego što stignemo do suptilnijih razlika između njih potrebno je razjansiti još neke stvari.

Rejting agencije, opšte je poznato, su redovno davale MBS obveznicama najbolji AAA ili AA rejting. Ove rejting agencije se sa pravom zovu agencije a ne firme, jer su produžena ruka države. One, kao i Fannie i Freddie, jesu u privatnom vlasnitvu, ali je 1970-ih trima od njih, Standard & Poor’s, Moody and Fitch, dodeljen poseban status. Tada su one postale „Nacionalno priznate rejting agencije“, tako da je rejting koje one dodeljuju zvanično korišten za regulaciju i imao snagu zakona. (Kada je to urađeno, kao razlog je citirano to što bi se u suprotnom, ako država ne odredi ko je nadležan, pojavile druge firme koje bi davale rejting po potrebi. Poslednih godinu-dve još agencija je dobilo ovu licencu; one međutim nisu bile u igri kada su osnovi za krizu stvoreni.) Sa jedne strane rejting agancije su imale oligopol; sa druge, rejting je bio obavezan, jer ga je regulacija zahtevala. Prema tome, ove tri agencije imale su garantovan prihod koji uopšte nije zavisio od kvaliteta rejtinga. I rejting sam po sebi je postepeno izgubio prvobitni smisao i postao ništa više nego birokratska zavrzlama. Štaviše, Security and Exchange Commission, glavni regulator finansijskih tržišta, je u jednom trenutku zabranila takozvani „notching“ -- ili miniranje rejtinga jedne agencije od strane druge. Dakle ako je Moody dao A rejting nečemu, Fitch ga nije mogao smanjiti na recimo BBB!

Dodeljivanje rejtinga od strane ovih agencije je posebno važno u kontekstu ukupne bankarske regulacije. Banke i fondovi mogu držati hartije od vrednosti određenog rizika u određenom procentu. Sve je to propisano detaljnim regulatornim pravilima, a za merilo rizika uzima se rejting dodeljen od strane ove tri agencije. I bankarska regulacija je ključni razlog zbog čega su komercijalne banke držale MBS. Da podsetim, banke su prodavale hipotekarne kredite kupcima kao što su Fannie, Freddie i neke privatne investicione banke. Zašto su onda te iste banke koje su prodavale kredite kupovale MBS, koje su bile ništa drugo nego isti ti krediti samo drugačije zapakovani? Moguće je zato što su MBS sadržale teritorijski diverzifikovane kredite, koji su onda bili percepirani kao sigurniji, imuniji na pad cena nekretninta. Ali to nije pravi razlog, jer najveće banke svejedno imaju filijale svuda i daju kredite širom zemlje. Razlog je regulatorne prirode.

Bazelski standardi su međunarodni bankarski standardi koji regulišu kapitalnu adekvatnost banaka. Osnovno pravilo je da banka mora držati kapital u iznosu od minimum 8% od aktive ponderisane rizikom. Razne vrste aktive se po ovom pravilu ponderišu različitim nivoima rizika. Tako se keš, zlato i državne obveznice zemalja OECD smatraju nultim rizikom, odnosno ponderišu se sa 100% ili jednostavnije 1; obveznice drugih zemalja nose rizik od 20%, odnosno ponderišu se sa 0.8; hipotekarni krediti nose rizik od 50% i ponderišu sa 0.5; obični komercijalni krediti imaju rizik od 100% i njihov ponder je 0. Da bi zadovoljili bazelski kriterijum, ako imate $8 miliona kapitala, vi možete imati $100m keša ili zlata (100 x 1 = 100, znači 8 miliona kapitala je 8% kapitalne adekvatnosti) ili $125m (125x0.8=100) državnih obveznica, ili $200m (200x0.5=100) hipotekarnih kredita.

Bazelski standardi su međunarodni, ali detalje njihove primene specifikuje nacionalni regulator. U Americi, pravilo je bilo ovakvo: dok hipotekarni krediti imaju rizik od 50% (ponder 0.5), MBS koje drže Fannie i Freddie su manje rizični od hipoteka i imaju rizik od 20% (ponder 0.8). Štaviše, od 2002. je uvedeno još jedno, ključno pravilo za ovu krizu: MBS koje nose rejting AAA ili AA od strane licenciranih rejting agencija, takođe imaju rizik od samo 20%.

Dakle regulatorna pravila su bila takva da se bankama isplati da prodaju svoje kredite, i onda ih ponovo kupuju u vidu MBS. MBS nosi sličan prihod, ali veći regulatorni ponder od kredita koju su sadržani u njima, čime banke ispunjavaju uslove kapitalne adekvatnosti. Zato je vršena sekjuritizacija. Zato su krediti konvertovani u MBS. Ako se pogledaju podaci, vidi se da je sekjuritizacija kod privatnih banaka krenula tada, posle uvođenja ovog pravila (zvanog „recourse rule“), 2002. godine.

Kriza ne bi dobila ovakve razmere da su MBS bile ograničene na investicione banke. Ali komercijalne banke su ih takođe držale, videli smo zbog čega. Sekjuritizacija je odgovor na regulaciju rizika i dodeljivanje odgovarajćih pondera. Još važnije, niko se 2002. godine nije bunio zbog ovog pravila, ono je prošlo nezapaženo. I realno, malo ko je mogao bilo šta predvideti. I bankari i regulatori su MBS smatrali sigurnim i dodeljivanje većeg pondera njima nije bilo posebno skandalozno. Ali cela poenta ove priče o krizi je da i naizgled smislena regulacija stvara posledice koje uopšte ne možemo predvideti.

Sada dolazimo do možda najkontroverzije hipoteze u priči, a to je da su banke iskreno verovale u AAA rejting MBS. Komercijalne banke su vršile sekjuritizaciju da bi ispunile uslove kapitalne adekvatnosti, ali nisu morale. Mogle su potpuno izbeći MBS i zadovoljiti kriterijume adekvatnosti i držanjem aktive koja donosi manji prihod ali je sigurnija. Kad su prodavale kredite, mogle su tim novcem kupiti super sigurne državne obveznice sa manjim prihodom, umesto MBS sa većim. To je sada lako reći ex post facto, ali tada prosto niko nije to video. Opšta poslovna klima je bila odlična, a rejting agencije i same imaju dugu tradiciju i niko nije sumnjao u njih.

U ovoj verziji objašnjenja, zasnovanoj na konfuziji i nerazumevanju, postoji crta ograničene racionalnosti tržišnih aktera (verzija Jeffreyja Friedmana). Sveznajući biznismen bi znao da je država dala oligopol rejting agencijama; da je monetarna politika ekspanzivna i da zbog toga cene nekretnina rastu, ali da kad se stvari preokrenu one mogu pasti u celoj zemlji; da će zbog toga i zakonske zaštite zajmoprimaca ljudi napuštati kuće pod hipotekom i prestati da vraćaju kredite; zbog čega će onda vrednost MBS pasti bez obzira na njihov rejting. Sveznajući biznismen je sve to mogao znati, ali jako teško. To sigurno nisu znali regulatori koji su do samog kraja ohrabrivali ulaganje u MBS, niti centralni bankari kao Ben Bernanke koji je mesecima pre krize izjavljivao da su ekonomski fundamenti stabilni. Bilo je nekoliko ljudi koji su videli da kriza dolazi – ogromna većina nije. Ali da tržišni akteri nisu sveznajući nije ništa novo zagovornicima slobodnog tržišta i protivnicima regulacije. Upravo suprotno, tržište je mehanizam borbe protiv neznanja, gde svako može da isprobava svoje ideje o svom trošku. Kada neka ideja radi, onda je i ostali prihvate. Kod regulacije to ne postoji. Pogrešna regulacija ne bude istisnuta sa tržišta kao pogrešna biznis ideja. Ona ostane sve dok ne dovede do katastrofalnih posledica, a čak i tada nije sigurno da će ona biti prepoznata kao pravi uzrok.

Druga verzija objašnjenja zašto su privatne banke kupovale MBS je u sistemu podsticaja u sferi korporativnog upravljanja (Chrales Calomiris). Još od 1930. godine, postoji zakon koji zabranjuje investicionim fondovima da imaju veći procenat kapitala u finansijskim institucijama. Kapital najvećih banaka je toliki da nijedna individua ne može imati ni približno značajno učešće u njima. Pošto ni fondovi ne mogu imati značajno učešće, vlasništvo nad bankama je veoma razvodnjeno. Tu nastaje klasičan problem korporativnog upravljanja, jer kad nema dominantonog vlasnika da ih kontroliše, menadžeri gledaju svoje interese umesto interesa akcionara. U ovom slučaju menadžeri su mogli zarađivati milione dok traje bum i opet ne izgubiti mnogo kad počne kriza.

Druga stvar je regulacija plata menadžera investicionih fondova. Tu je dobro poređenje običnih investicionih fondova sa hedž fondovima. Hedž fondovi su partnerska društva velikih ulagača, koja su zbog toga, za sada, uspevala da izbegnu regulacije koje važe za ostatak finansijskog sektora. Pre dve godine kada je sve izgledalo u redu, glavna finansijska briga je bila kako regulisati hedž fondove, jer su oni navodno veoma rizični ne samo za svoje ulagače nego stvaraju rizik i za sve ostale. Šta se desilo tokom krize? Hedž fondovi su bili jedini koji su preživeli. Oni nisu bili podložni regulaciji kapitalne adekvatnosti i nisu imali potrebe da kupuju mnogo MBS. Takođe, oni su, za razliku od običnih investicionih fondova, bili slobodni da plaćaju svoje menadžere kako hoće. Način koji su po pravilu izabirali bio je prema profitu koji menadžeri ostvare. Menadžeru hedž fonda je garantovano učešće u profitu, ali nema obavezu da učestvuje u gubitku. Razlog za to je, prvo, što su to ulagači koji nisu hteli konzervativna nego rizična ulaganja; da su hteli konzervativna štedeli bi u banci. Drugo, ako menadžera uslovite da mora učestvovati i u gubitku, pitanje je kakvog ćete menadžera naći. Najbolji će otići tamo gde su im uslovi bolji. Hedž fond ulagači su prema tome sami, slobodom ugovaranja, izabrali ovaj metod plaćanja. Nasuprot tome, plaćanje menadžera običnih investicionih fondova bilo je regulisano. Regulacija je glasila da oni, ako hoće da učestvuju u profitu, moraju u jednakoj meri učestvovati i u gubitku fonda. Pošto niko nije hteo da radi po tim pravilima a regulacija nije mogla biti prekršena, fondovi su umesto toga nudili plaćanje kao fiksni procenat ukupnog portfolia. Ali kakve je podsticaje to stvorilo menadžerima? Za razliku od menadžera hedž fonda koji maksimizira profitnu stopu, menadžer investicionog fonda maksimizira ukupan obim svog portfolia, odnosno ulaganja. Menadžer hedž fonda, ako sumnja u mogućnost profitabilnog ulaganja, kaže ulagačima da sačekaju. Menadžer regulisanog investicionog fonda radije ulaže u šta god i ne razmišlja mnogo o tome. Još ako rejting agencije sa licencom i tradicijom kažu da je nešto AAA, zar nije razumnije staviti novac u upotrebu, kupiti MBS i profitirati?

Postoje, međutim, činjenice koje su u suprotnosti sa ovom verzijom. Najveći gubitnici krize nisu ni poreski obveznici ni mali akcionari, nego menadžeri najvećih banaka, koji su po pravilu bili među najvećim akcionarima svojih firmi. Evo bilansa nekih CEO-ova. Richard Fuld iz Lehman Brothersa izgubio je milijardu dolara; Sanford Weil iz Citibanka pola milijarde; Jimmy Cayne iz Bear Sternsa milijardu dolara, pri čemu mu je ostao 61 milion.

Niži menadžeri takođe nisu dobro prošli i izgubili su svoje milione, često uložene u sopstvene fondove. Nedavno je završen sudski proces gde su kriminalnih optužbi oslobođeni menadžeri fondova unutar Bear Sternsa, Ralph Cioffi i Matthew Tannin. Jedan od dokaza odbrane bili su e-mailovi (autentični) koje su ova dvojica slali neposredno pre krize, gde se jedan drugom žale na dežurne širioce panike koji se usuđuju da sumnjaju u nešto tako sigurno kao što su obveznice AAA rejtinga.

Takođe, setimo se da su bazelska pravila u američkoj regulacionoj interpretaciji davala AAA i AA obveznicama isti rizik i ponder. Banke su mogle jednako ispunuti kriterijume ali dodatno zaraditi držeći samo malo rizičnije (i profitabilnije) AA obveznice. Ali nisu – 93% svih problematičnih MBS-ova koje su privatne banke držale bilo je AAA rejtinga. Ovo upućuje na dve stvari: prvo, banke nisu gledale samo profit nego i rizik; drugo, pri oceni rizika oslanjale su se na rejting i verovale da razlika između AAA i AA nešto znači.

Konačno, još uvek nema velikog broja empirijskih istraživanja o ovim događajima, ali jedno koje postoji govori suprotno. Rene Stulz i Rudiger Fahlenbrach su pronašli da menadžeri banaka čiji su podsticaji bili u boljem skladu sa interesima akcionara –menadžeri koji su posedovali veći udeo akcija svojih banaka – nisu bolje dočekali krizu. Čak postoji izvesna korelacija u suprotnom smeru, takve banke su dospele u veći problem.

Na kraju krajeva, nije presudno koja od ove dve verzije bolje opisuje situaciju – u oba slučaja radi se o nizu regulatornih mera koje su u interakciji ili stvorile takvu iskrivljenu sliku stvarnosti koja je navela sve banke na istu grešku, ili iskrivile podsticaje na način koji je naveo sve banke da u isto vreme naprave istu grešku. Pojedinačne greške na tržištu su moguće – ali kad svi prave istu grešku, to je neminovno posledica nekih uniformnih pravila koja važe za sve. Još važnije, malo koja od ovih regulacija je bila percipirana kao posebno opasna, najvećem broju ljudi sve su delovale smisleno. Ali zajedno, one su bile pogubne. I sve to samo kada se govori o onoj polovini krize koja se povezuje sa privatnim sektorom; jer krivica za drugu polovina pripada ekskluzivno državnim firmama Fannie Mae i Freddie Mac koje su sprovodile političke ciljeve.

Prvo što bi iz ove krize trebalo da naučimo je kolimo malo znamo o mogućim posledicama regulatornih mera. Ne zato što su regulatori nekompetentni ili zato što su političari sebični, nego zato što su ekonomske interakcije složene do te mere da niko ne može znati šta će se iz čega izroditi. Lek za to je dehomogenizacija tržišnog ponašanja – pustiti firme, banke i pojedince da sami sebe regulišu da bi opstali na tržištu. Tako se dobra poslovna praksa izdvaja, a loša nestaje. Nasuprot tome, regulacija homogenizuje ponašanje – kada se neka praksa uspostavi centralizovanom regulacijom, moguća greška se nameće svima. Regulacija sprečava takmičenje poslovnih praksi.

Politički odgovori na krizu o kojima se u Evropi i Americi danas raspravlja, nažalost, ne uzimaju u obzir ništa od ovih činjenica. Kao rešenje se sprema dodatna regulacija, iako je regulacija – a videli smo do kog nivoa je ovaj sektor bio sa raznih strana regulisan – na prvom mestu izazvala krizu. Govori se o daljem regulisanju plata menadžera, iako jedina studija koja postoji pokazuje da to nije igralo ulogu, i iako je slučaj sa hedž fondovima pokazao čak suprotno. Ako do nove, dodatne regulacije dođe, ona će verovatno sprečiti nastanak nove ovakve krize u dogledno vreme. Ali ako sudimo po iskustvu koje sada imamo, ono što neće sprečiti nego, naprotiv, proizvesti, je nastanak novih, potpuno nepredvidivih posledica, koje će stvoriti uslove za novu vrstu krize kojoj se sada uopšte ne nadamo. I tako u krug. Nameravane direktne koristi od regulacije je lako videti, a stvarne posledice je teško razlučiti čak i ex post, a nemoguće znati ex ante. Zato se na novu, razumnu regulaciju uvek polakomimo, uopšte ne znajući kakvo smo seme ustvari posejali.

Uzroci finansijske krize, 1

Napisao sam poduži članak o finansijskoj krizi pa ću ga preneti u dva posta. Uzroci ove krize su jako složena stvar, mnogo je faktora čija se važnost može razumeti samo u sprezi sa drugima. Zato ko hoće da čita mora biti strpljiv. Meni je trebalo mnogo vremena i mnogo različitih izvora da sklopim sve kockice. Tako i u ovim postovima, neće sve imati smisla odmah, ali sve zajedno nadam se da hoće. Prvi deo teksta sledi.

Vreme je da sumiramo najveću priču iz 2009 godine – svetsku ekonomsku krizu. Kriza je počela 2008., ali 2009. je bila godina posledica. Osim toga, tek tokom ove godine stvari su uspele da se razjasne. Kada je kriza počela niko nije stvarno znao šta se dešava i prve reakcije su bile ideološke – jedni su odmah „znali“ da je u pitanju tržišna greška (jer država ne može da pogreši, ona je tu da popravlja stvari), dok su sa druge, opet, „znali“ da je državno mešanje krivo, samo što su nisu znali kako tačno je to državna intervencija stvorila krizu. Ali negde do polovine ove godine dobili smo prilično jasnu i verovatnu sliku događaja. Ključnu ulogu igrao je ne jedan uzrok, ni više faktora pojedinačno, nego speficična kombinacija više uzroka. Dakle nisu svi ovi uzroci po malo doprineli krizi, nego je stvar kvalitativno drugačija – za krizu je kriva njihova kombinacija, okolnost da su oni postojali u isto vreme na istom mestu i način njihove interakcije. Praktično svi su vezani za državnu regulaciju tržišta nekretnina, finansijskog tržišta i bankarskog sektora. Nijedna od ovih regulacija nije bila posebno skandalozna i može se čak reći da je svaka od njih bila sama po sebi smislena. Zajedno, one su dovele do ogromnih nepredvidivih posledica.

Cilj mi je da objasnim sam nastanak finansijske krize. Ne posledice, ni odgovor na nju, ni širenje u svetu, nego sam nastanak finansijske krize u najužem smislu – serijski banrkot najvećih američkih investicionih i komercijalnih banaka u roku od nekoliko meseci.

Krenimo redom. Da pogledamo prvo šta od nije dovelo do krize. I površna zdravorazumska analiza je dovoljna da se vidi da do krize nije dovela pohlepa jedne grupe ljudi, kao što su mnogi odmah posle krize pokušali da predstave. Kao što je jedan ekonomista rekao, kriviti pohlepu za krizu je kao kriviti gravitaciju za pad aviona. Mislite šta hoćete o ljudima u celini, možete čak imati i gore mišljenje o bankarima nego o ostalim ljudima, ali da bi pokazali da je pohlepa dovela do ove krize morate imati vrlo specifičnu pretpostavku – a to je da su bankari postali pohlepni negde između 2005. i 2006. godine. U suprotnom bi ovakvih kriza bilo stalno, jer ljudi su to što jesu, određeni nivo pohlepe ili sebičnosti je u opisu ljudskog roda. Drugo, opšteprihvaćeno je da je glavni neposredni faktor krize bila preterana izloženost velikog broja banaka riziku. Ali pohlepa i sklonost riziku nisu isto. Oni su čak i suprotstavljeni – pohlepna osoba stavlja novac pod jastuk, a ne ide u kazino.

Do krize nije dovela ni deregulacija. Jer deregulacije nije bilo. Krajem 2008. godine, odmah po izbijanju krize, deregulacija je odmah uz „pohlepu“ bila dežurni krivac. Tokom ove godine, kada izlaze analitički članci i knjige o krizi, niko još nije pokazao o kakvoj se deregulaciji radi. Koja tačno deregulacija, koja bi mogla imati veze sa krizom, se dogodila na tržištu SAD? Gramm-Leach-Blieley zakon iz 1999. je dozvolio ujedinjavanje komercijalnog i investicionog bankarstva. To je nešto što postoji svuda u svetu i što je bila de facto praksa i u SAD i pre donošenja zakona. Teško da se može računati u posebnu deregulaciju. Jedina veza ovog zakona sa krizom je bila mogućnost sanacije krize, jer su usred krize komercijalne banke (Bank of America) mogle legalno kupiti neke investicione banke (Merrill Lynch) i tako ih spasiti bankrota. Druge deregulacije, jednostavno, nije bilo.

Do krize nisu dovele ni misteriozne sile koje su ponekad asocirane sa kapitalizmom. Kod svake krize evociraju se radovi starih ekonomista kao što su Kindelberger ili Minsky, koji su oscilacije na finansijskim tržištima pripisivali psihološkim faktorima ili nekoj fundamentalnoj nestabilnosti kapitalizma. Ali to je izbegavanje odgovora, prizivanjem neke neobjašnjive fundamentalne sklonosti se sve može objasniti. Nasuprot tome, finansijska istorija kaže da, kada se pogledaju uzroci bankarskih i finansijskih kriza u prošlosti u raznim zemljama, uvek postoje neke prave institucionalne pretpostavke za njih. Uvek se radi o poremećenim pravilima igre. Bankarske krize ne nastaju tek tako, same od sebe.

Šta su onda uzroci ove krize? Da ponovim, potrebno je obratiti pažnju na njihovu kombinaciju, na savršenu oluju koja se dobija kombinacijom dobrnonamernih i naizgled smislenih intervencija i regulacija.

Prvi preduslov je ekspanzivna monetarna politika Federalnih rezervi tokom prve polovine 2000-ih. Ja ne verujem da „austrijska“ teorija krize – po kojoj je monetarna ekspanzija i kontrakcija dovoljan uslov krize – ovog puta važi. Ali monetarna ekspanzija je igrala ulogu u rastu cena nekretnina. Da je monetarna politika bila ekspanzivna može se faktualno proveriti poređenjem kamatne stope Feda sa kamatnom stopom preporučenom pomoću nekog od monetarnih pravila, recimo Taylorovim pravilom. Od 2001. do 2006. kamata Feda je bila niža od kamate preporučene Tejlorovim pravilom, da bi onda u 2006. postala viša. Samo je ovakva monetarna politika mogla biti uzrok rasta i pada svih cena nekretninta odjednom. Naime, do sada se smatralo da je tržište nekretnina u Americi lokalno – cene stanova su mogle rasti u Kaliforniji a opadati u Njuorku. Pad cena počev od 2006. je bio prvi opšti pad cena nekretnina u celoj zemlji otkad se to prati.

Hipotekarne obveznice (zovimo ih nadalje MBS – mortgage backed securities) su finansijski instrument smišljen da bi se diverzifikovao rizik. Kada banka da hipotekarni kredit, ona taj kredit može prodati drugom ulagaču. To se radilo tako što banke uzmu nekoliko stotina ovih kredita i prepakuju ih u jednu obveznicu, MBS, koju ulagač, na primer investicioni fond, kupi. Tako fond postane vlasnik kredita i prihod od mesečnih rata ide njemu. (Više MBS-a je ponekad bilo prepakovano još i dalje u hartiju višeg stepena prerade, collateralized debt obligation ili CDO; ali zanemarimo to jer nije od suštinske važnosti i nastavimo kao da se radi samo o MBS hartijama.)

Pošto su krediti hipotekarni, garantovani zalogom, njihovo vraćanje zavisi od vrednosti nekretnine koju kupac ima i za koju je kredit izdat. Rizik nevraćanja kredita je najveći ako vrednost nekretnine padne ispod vrednosti kredita; u tom slučaju banci malo vredi što može prisvojiti nekretninu. Ali banke su diverzifikovale rizik nevraćanja kredita tako što su u jedan MBS pakovale kredite iz raznih delova zemlje. Račun je bio da ako vrednost nekretnina u Kaliforniji padne i dužnici prestanu da plaćaju, neće istovremeno pasti i u Njujorku. Pošto nikada sve cene neće pasti, to znači da MBS kao celina bezbedan jer uvek zadržava barem neku vrednost.

Ali pad cena nekretnina u celoj zemlji, izazvan ekspanzivnom pa restriktivnom monetarnom politikom je onda iznenadio vlasnike MBS-ova.

Zašto vrednost obveznice tako drastično padne kada vrednost nekretnina padne? Amerika je zemlja sa najblažim pravilima bankrota. Posebno je u slučaju hipotekarnih kredita, zakon, koji je na nivou država, štitio zajmoprimce od banaka. U skoro svih 50 država vi možete uzeti kredit na hipoteku i odlučiti da ga ne vratite, bez kriminalnih posledica i čak bez obaveze da vratite ceo kredit. Banka uzima vašu nekretninu, ali vas ne može primorati da vratite kredit jer zakoni ili eksplicitno to zabranjuju ili predviđaju takve pravne prepreke da se bankama ne isplati da vas tuže za ceo iznos kredita, već im je lakše da se zadovolje onim što imaju.

Zato je pad cena nekretnnina doveo do toga da su ljudi masovno napuštali kuće pod hipotekom, samo da bi prestali sa vraćanjem kredita koji sada iznosi više od nove vrednosti kuće. Ako ste uzeli kredit na $100.000 i još niste otplatili ništa, kuća je kada ste je kupili vredela $110.000 a sada vredi $80.000, najbolje vam je da napustite kuću jer ste tako praktično uštedeli $20.000. Pravnih posledica nema, niti kredit morate vratiti.

Setimo se da je u početku ova kriza zvana sub-prime krizom, jer se mislilo da su najveći problem krediti koje ljudi ne mogu da otplate. Delimično se i to dešavalo, ali u najvećem broju slučajeva ljudi su prosto odlučivali da ne vrate. To je direktna posledica regulatorne zaštite potrošača, odnosno zajmoprimaca, od banaka.

Ovom mehanizmu je pomoglo to što je ogromna većina kredita bila bez ili sa veoma malim učešćem. Ako ste već platili učešće onda vam se manje isplati da napuštate nekretninu. Ali učešće u stambenom kreditu je u tipičnom slučaju iznosilo 0-3%. Zašto tako malo? Banke su davale kredite bez učešća jer su znale da te kredite mogu brzo upakovati u MBS i prodati kupcima. Nisu ih morale same držati. (Videćemo uskoro ko su bili kupci i zašto su ih oni držali.) Drugi razlog su opet bili regulatorni pritisci. U većini država postojala je regulacija da banke moraju ponuditi refinansiranje zajmova klijentima. Ako je vaš kredit $80.000; vrednost kuće vam je tokom prethodnih godina buma porasla sa $80.000 (dobili ste kredit sa 0% učešća), na $100.000, vi ste imali pravo na cash-out refinansiranje. Pošto vaš zalog sada vredi $100.000, mogli ste dobiti dodatnih $15.000 keš zajma od banke, tako da sada vaš ukupan kredit iznosi $95.000. Ljudi su ovo pravo obilato koristili. Tako je odnos vrednosti zaloga u odnosu na kredit stalno smanjivan na minimum. I preko svega ovog, postojala su pravila, na regulatornom i zakonskom nivou, oko toga kada banka mora odobriti kredit kojim manjinama i ugroženim kategorijama (npr. Community Reinvestment Act, pojačan 1997). To nije bilo ključno kao što se u početku mislilo, ali jeste doprinelo situaciji gde su kreditni standardi dalje opadali.

Da ponovimo, banke se nisu preterano bunile na sve to jer su mnoge od tih kredita one vrlo brzo prodavale. Ali ko su kupci ovih kredita, odnosno MBS-a? Zašto su oni kupovali?

Već viđeno

Nadao sam se da se neće ponoviti da predstavnik vlasti potpuno neutemeljeno naziva političke protivnike "neonacistima".

Koliko je vremena prošlo od kada je Miloševićev režim nazivao pripadnike Otpora neonacistima? 10 godina?

Žica

Poslednjih nekoliko nedelja, nakon što deca konačno zaspe, gledam sa ženom HBO-ovu seriju "The Wire". Radi se o verovatno jednoj od najboljih serija koje sam ikada gledao. Prosečna ocena na IMDB-u je 9.7, što je neverovatno, imajući u vidu da je glasalo preko 20.000 ljudi. Čak je Obama (jednom prilikom) pomenuo da mu je The Wire omiljena serija. Serija najviše podseća na Homicide, ne samo zato što se dešava u Baltimoru, a ima mnogo, mnogo zanimljivih detalja.

Na primer, jedan od glavnih narko dilera, Stringer Bell, na lokalnom koledžu pohađa Uvod u ekonomiju (ili tako nešto) i pokušava da ekonomske principe primeni i u realnom životu. Recimo, kada mu ponestaje dobre droge (jer Kolumbijci prestaju da ga snabdevaju), pita profesora "Šta je najbolje uraditi u situaciji u kojoj vam se kvalitet proizvoda pogoršava?" a profesor mu, otprilike, kaže "Radi na poboljšanju kvaliteta, a u međuvremenu prodaj svoj proizvod pod drugim brendom, kako ne bi ugrozio reputaciju.", što Stringer i počinje da radi. U jednom trenutku, kada mu policija pretresa stan, policajac na polici nalazi Smithov "The Wealth of Nations".

Sve u svemu, prva sezona serije me je veoma podsetila na Levittovu analizu finansija bande, koju možete naći u Freakonomicsu (ili, još bolje, pogledajte originalni akademski rad Levitta i Venkatesha ovde).

Druga zanimljiva stvar u seriji je prikazivanje besmisla borbe protiv droge. To nekako stalno provejava kroz seriju, jer kako nekoga konačno uhapse, pojavi se novi diler i nove, mlade snage i sve počne ispočetka. A, u dve situacije je taj besmisao prikazan vrlo eksplicitno. Recimo, u drugoj sezoni, službenik zatvora kaže "Kad ne možemo OVDE da se izborimo sa drogom, kakve šanse imamo u spoljnom svetu?". Druga situacija je još zanimljivija. Naime, šef policije u Zapadnom Baltimoru shvata da, ne samo da borbu ne može da dobije, već da borba nanosi mnogo štete ostalim građanima. Zato odlučuje da drogu de facto legalizuje u određenim delovima grada. Nakon što za to čuju političari, on dobija otkaz i pored toga što je oborio stopu kriminala za 16% za samo nekoliko nedelja.

Serija na odličan način pokazuje koliko su propali neki gradovi u Americi. Mešavina lošeg upravljanja, populističke lokalne politike i pogrešne državne politike prema gradovima je dovela dotle da je prosečni kvalitet života u najgorim gradovima u Americi verovatno niži nego u Srbiji. Na primer, sećam se podatka da polovina filadelfijske dece nikada nije napustila Filadelfiju. Mislim da o tome nismo mnogo ovde pisali, možda napišem neki post na tu temu.

Amsterdam je out

Češka je napravila veliki korak ka uvažavanju činjenice da je sloboda izbora temelj blagostanja, a da država nikako ne može brinuti više i bolje o pojedincu nego on sam.

Iako je sloboda ove vrste izbora još uvek ograničena u Češkoj, ljudi koji preferiraju da žive drugačijim životnim stilom imaće mogućnost da ne budu tretirani kao kriminalci, a češka policija će imati prilike da se posveti pametnijim stvarima. Zarekao bih se i da će još neke institucije imati manje nepotrebnog posla.

Kako bilo lepo je kada se barem malo prodrma licemerni moral koji donesi samo štetu društvu.

Fiksni kurs

Guverner Jelašić:

Može li NBS nešto preventivno da učini kako dinar ne bi naglo slabio?

- Da, može da promeni devizni režim i način formiranja kursa, ali mora da se zna da se sa izmenom režima kursa moraju automatski promeniti i svi ostali parametri makroekonomske politike, pre svega u još većem smanjenju potrošnje i drastično čvršćoj fiskalnoj disciplini. To ujedno znači da sa stanovišta životnog standarda ne bi bili ni blizu onog nivoa na kome smo danas.

Znači ovako -- smanjenje javne potrošnje i bolja fiskalna disciplina bi doveli do smanjenja životnog standarda?

Štaviše, to čujemo od guvernera koji godinama poziva vladu na smanjenje javne potrošnje? Sve to samo da bi se našao nekakav razlog protiv uvođenja fiksnog kursa.

Guverner kaže da su zahtevi privrednika da se kurs zajednički odredi na sastanku odraz mentaliteta dogovorne ekonomije. To je tačno -- ali ni guvernerove arbitrarne intervencije na deviznom tržištu nisu egzemplar slobodnog tržišta. Proizvoljni intervencionizam vlasti nije ništa bolji od dogovorne ekonomije.

Postoje samo dva oblika tržišno formiranog kursa: slobodno plivajući kurs i fiskni kurs vezan za slobodno plivajuću valutu. Srbija je ekonomski suviše mala, cenovno nestabilna i politički nezrela da bi priuštila slobodno plivajući kurs. Sa druge strane, trgovinska povezanost sa korisnicima evra ili valutama vezanih za evro, kao i mnogi drugi razlozi, jasno upućuju na odricanje od sopstvene monetarne politike i fiksno vezivanje dinara za evro.

Ekonomisti i politika

Još o Samuelsonu

Sa svetlije strane, Samuelson je imao nekoliko nezaboravnih citata. Neke možete naći ovde, mada među njima nisu moja dva omiljena:

Od poslednjih pet recesija ekonomisti su predvideli osam.

Ne interesuje me ko u zemlji donosi zakone, sve dok ja mogu da pišem njene ekonomske udžbenike.

Oba su ustvari dosta ozbiljne hipoteze političke ekonomije.

Opet sa tamnije strane, ne propustite komentar Maria Rizza, austrijskog ekonomiste sa NYU, koji sumira sve što i ja mislim o Samuelsonu i današnjoj ekonomiji uopšte. Na primer:

The problem for Samuelson’s theoretical contributions is that one cannot easily point to any way in which economics is better rather than just different because of them. ... An idea plainly in Adam Smith became a “new idea” because someone was able to oversimplify it and put in mathematics. Economists overestimated their contributions to knowledge because they confused knowledge about the world with refinements in theory. The fact that Keynes and Hayek became so relevant (once again) to current events and policy made clear, I believe, that refinements of theory were of limited value in understanding the world.

Paul Samuelson, RIP

Danas je u 94-oj godini umro Paul Samuelson, najuticajniji akademski ekonomista 20. veka. Ukratko, Samuelson je dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju druge godine po njenom osnivanju; autor radova kojima je prvi definisao tako osnovni koncept kao što su javna dobra; autor mnogih drugih radova i poznatih teorema iz međunarodne ekonomije; pisac udžebika koji je nekoliko decenija bio vodeći na tržištu i doživeo dvadesetak izdanja; pisac čuvenog udžbenika za postdiplomske studije iz 1948. godine, koji je usmerio dalji razvoj akademske ekonomije.

Ali došli smo da sahranimo Cezara, ne da ga hvalimo. Akademska ekonomija danas je, nažalost, disciplina gde najuticajniji nije kompliment nego optužba. Nema sumnje da je Samuelson bio svojevrsni genije. Kao doktorski student uzeo je kompletnu mikroekonomiju i transformisao u matematički jezik -- to je bila njegova doktorska disertacija, naslovljena ni manje ni više nego "Osnovi ekonomske analize". Od disertacije je nastao taj postiplomski udžbenik koji je u prelomnom trenutku usmerio ekonomiju ka matematičkoj formalizaciji.

Problem je što je matematička formalizacija je u ekonomiji išla pod ruku sa 'sajentizmom', lažnom naučnošću. Privid naučnosti i preciznosti ostvaren je o trošku prizemne analize pravih, relevantnih događaja iz realnog sveta. Tako smo danas dobili ono što ekonomski metodolog Phillip Mirowski zove cyborg nauka; nauka koju više interesuje matematička formalizacija radi održavanja privida naučnosti, nego saznavanje i objašnjavanje ekonomskih događaja u stvarnosti.

Ne može se sva krivica za to svaliti na Samuelsona, ali evo par ilustracija. U Samuelsonovom udžbeniku, u poglavlju o javnim dobrima, je nekoliko decenija stajalo da je svetionik tipičan primer javnog dobra. Pošto se brodovi upravljaju prema svetioniku, znači da im je potreban; ali pošto nijedan brod pojedinačno nema motiv da plati, odnosno ima motiv da izbegne plaćanje svetionika, to znači da izgradnju svetionika treba da sponzoriše država. Problem je, međutim, što je Ronald Coase -- sušta suprotnost Samuelsonu, ekonomista više zainteresovan za realnost nego za visoku teoriju -- pogledao kako su stvari istorijski funkcionisale i pokazao da su svetionici redovno bili organizovani privatno. Ljudi su jednostavno nalazili načine plaćanja koji su akademicima možda nepredvidivi, vezivali su usluge svetionika sa plaćanjem za ulazak u luku, prikupljali nekakve članarine, i slično. Klasični primer javnog dobra ustvari uopšte nije bio javno dobro. I ovde se ne radi o svetioniku nego o trendu -- mnoge stvari za koje nam se kaže da su "javna dobra" i da država "mora" da ih obezbeđuje, ustvari to nisu. Ali ako ih država već prethodno monopolizuje, onda naravno da ih privatni sektor neće proizvoditi.

Samuelsonova najpoznatija zabluda nije to, nego grafik iz njegovog udžebika koji projektuje ekonomski rast Sovjetskog saveza u poređenju sa ekonomsim rastom SAD. Sve do izdanja iz kasnih 1980-ih taj grafik je stajao u udžbeniku, pokazujući kako će SSSR i komunističke ekonomije pre kraja 20. veka dostići i prestići zapadni svet. Visokoparna teorija nije pomogla da se razumeju neke prilično očigledne, zdravorazumske stvari.

Ekonomistima preporučujem ovaj poduži, sada već klasični članak Petera Boettkea o udaljavanju ekonomije od realnosti i zaslugama Samuelsonovog postiplomskog udžbenika za to. Ako hoćete nešto kraće, ovde i ovde je stari Samuelsonov kritičar Mark Skounsen.

Država protiv naroda

Evo jednog članka u Blicu za koji imaju zasluge i još neki sa Tr.

Zašto je Obama u stvari dobio Nobelovu nagradu

Zato što je poslat iz budućnosti da spase svet od dolaska na vlast Sare Pejlin.

Uostalom, pogledajte karikaturu....

Zašto ne fiksni kurs?

Dinkić objašnjava da će dinar ostati stabilan.

Meni nije jasno zašto Srbija ima plivajući kurs dinara, kada je očigledno cilj ekonomske politike da dinar bude stabilan. Cela poenta plivajućeg kursa je da se na eksterne neravnoteže, kao što je finansijska kriza i prestanak priliva kapitala, prilagođava kurs plivanjem, umesto domaćih cena i plata. Ali ako se plivajući kurs sprečava da pliva, zašto onda postoji?

Razumem zašto je vlastima bitno da je kurs stabilan. U Srbiji je sa skorom istorijom hiperinflacije i još uvek hronične inflacije, stvorena slika u javnosti o povezanosti cena i evra. To je nešto što su ljudi iz sopstvenog iskustva naučili i kad god dinar pada svi mirišu inflaciju. Pogledajte samo rečnik, ne kaže se da dinar pada nego da "evro raste" -- sve oči su uprte u stranu valutu. To je potpuno opravdano, ali mi nije jasno zašto onda država, znajući sve to, insistira na plivajućem kursu. I država je u pravu što hoće da ga održi stabilnim -- sa ovakvom ulogom evra, ako dinar i padne cene će porasti i efekat pada će biti brzo poništen. "Stvarni" kurs dinara neće pasti. Ali tako dolazimo u paradoksalnu situaciju da se ima plivajući kurs koji ne sme da mrdne ni gore ni dole a da pola vlade ne izađe u medije da se pravda.

Srbija je udžbenički primer zemlje kojoj je potreban fiksni devizni kurs. Istorija inflacije i loše monetarne politike kažu da je za stabilizaciju i izgradnju poverenja potrebno imati nominalno sidro -- kurs vezan za čvrstu valutu. Srbija je mala i spoljnotrgovinski otvorena zemlja. Glavni trgovinski partneri, zemlje EU i većina drugih zemalja u okruženju koristi ili evro ili ima fiksne kurseve sa evrom. Politički Srbija ide prema EU, dalja integracija sledi, a pre ili kasnije će probati da se priključi i monetarnoj uniji. Sve su to ekonomski razlozi u prilog fiksnom kursu vezanom za evro.

Štaviše, sada kada kriza prolazi, je odličan trenutak za fiksiranje kursa. Jedina mana fiksnog kursa je što u slučaju velikih lomova, naglog prestanka priliva kapitala, ako hoćete održati kurs mora se prilagođavati realni sektor. To sada rade baltičke zemlje, i iako imaju odlične ekonomije pad realnog sektora je tamo bio veliki. (To nije njihov problem na dugi rok nego njihova prednost; problem je jedino što se mora proći bolno prilagođavanje. Ali spreman sam da se opkladim da će baltičke zemlje sledeće godine rasti najbrže u Evropi, jer je prilagođavanje prošlo.) Pošto je to sada izbegnuto i dinar malo depresirao, ovo je odličan trenutak za vezivanje za evro.

Zašto država to ne uradi? Pod fiksnim kursom ne mislim na "fiksirani", gde centralna banka odredi paritet ali i dalje vodi monetarnu politiku, nego pravi fiksni kurs sa pratećim pravilima igre -- odricanje centralne banke od monetarne politike i emisija novca samo na osnovu kupovine i prodaje deviza. Najbolji način da se to uradi je zakonski, uvođenjem valutnog odbora. Moguće je i bez zakona, ali bi zavisilo od volje vlade da ga održava i centralne banke da sledi pravila igre. Eto upravo zato ga i ne uvodi. Teško mi je da zamislim Narodnu banku Srbije, ma ko da je na njenom čelu, da samoukine svoje nadležnosti, odrekne se moći da proizvoljno emituje i povlači novac, izdaje zapise, igra se kamatnim stopama, i umesto toga usvoji automatski mehanizam fiksnog kursa. Malo je ljudi koji bi to sami sebi uradili. Naravno, inicijativa može doći i iz Skupštine i iz Vlade i iz Privredne komore, Naučnog društva ekonomista ili medija. Ali zbog nečega to u zemlji uopšte nije tema. Postoji nekakav konsensuz da je za dinar najbolje da ima plivajući kurs koji ne pliva.

Talentovani političar

Moja baba Dragica mi je rekla jednom tokom devedesetih "Ivica je najbolji političar. On jedini ima završen Fakultet političkih nauka". Nisam ni probao da joj objasnim da to nema baš mnogo veze jedno sa drugim.

A onda sam danas pročitao tekst u Vremenu, i shvatio da je moja baba sve vreme bila u pravu, mada iz pogrešnih razloga:

Za razliku od većine koja se aktivira prema potrebi, Ivica Dačić se svakog dana ponaša kao da su izbori sutra. A to je odlika talentovanog političara, kakav god on bio ministar i šta god mislili o njegovoj ideologiji.

I to je, sa žaljenjem moram priznati, tačno. Činjenica je da Jočić (ili njegova stranka) nije znao da politički "unovči" hapšenja i borbu protiv kriminala. Iako je hapšenja i borbe protiv raznoraznih "mafija" bilo i u Jočićevo vreme, on to prosto nije znao da iskoristi. Ili to, ili Dačić iz raznih drugih razloga uživa podršku medija. Ali, čak i da se o tome radi, opet iza toga stoji činjenica da je Dačić talentovani političar, kome je jasno kakva se igra igra i šta je bitno - da se uvek javljaš na telefon kada zovu novinari.

Poenta je da talentovani političar zna da iz bilo čega napravi politički profit, da li je to hapšenje navodno korumpiranih ljudi, zaštita Brankice Stanković, ili borba protiv droge. Takođe, a to je možda i bitnije, zna da minimizuje štetu od loših poteza i neurađenih stvari. Ko krivi Dačića što vozovi ne mogu da prođu kroz Srbiju ili što US Steel nema pristup svojim postrojenjima u Šapcu, zbog štrajka radnika potpuno druge firme? Manje-više, niko.

Zato je predsednik studentskog parlamenta u pravu kada kaže "ukoliko izazovete krizu, Vlada Srbije će učiniti nešto da tu krizu reši". Zna i on da SPS neće opet da šalje policiju na studente, pa makar i blokirali ceo grad u zahtevima za pečenjem jarećim.

Mizantropija

Istražujući ideološke intuicije - implicitne pretpostavke o društvu koje, po mom mišljenju, igraju važnu ulogu u stvaranju ideološkog identiteta - otkrila sam da je jedna važna razlika između levičara i desničara način na koji vide ljudska bića.

U osnovi, levičari smatraju da, što je više ljudi to je bogastvo manje, dok desničari smatraju da veći broj ljudi uvećava bogatstvo. Argumenti o iščezavanju prirodnih resursa do kojih dovodi neumereno trošenje sve veće ljudske populacije su odavno poznati. Malo manje poznat je argument po kojem veći broj ljudi omogućava veću specijalizaciju, a samim tim, uz pomoć slobodne razmene, i veće bogatstvo za sve.

Takodje, prema mojim podacima, desničari su skloniji da bebe vide kao 'slatke' i mnogo manje skloni da se slože da su 'ljudi životinje'. S druge strane, od ranije je poznato da desničari imaju više dece od levičara. "Višak ljudi" je stara elitistička opsesija i uopšte ne iznenađuje da se se ponovo aktivirala, ovog puta u cilju spasavanja planete.

Alisa u zemlji čuda

B92:

Vlada Srbije i Narodna banka imaju stav da je država loš bankar i da banke ne mogu biti njeno vlasništvo. S druge strane, ekonomisti misle da treba da postoji finansijska institucija, koja bi objedinila sve postojeće koje finansiraju privredu i mnoge razvojne projekte.

Ovo je bizaro svet -- država dokazuje ekonomistima da je država loš bankar i da državna svojina ne funkcioniše!

To je možda zato - videti post ispod - što nam je državni obrazovni sistem školovanjem ovakvih ekonomista omogućio uslove za ubrzani razvoj.

Državni fakulteti i ubrzani razvoj

Posle ovog teksta Branka Medojevića, bivšeg dekana Ekonomskog fakulteta, morao sam da restartujem kompjuter i pustim antivirus program. Pogledajte ovaj efektan završetak:

Na taj način država bi očuvala ono što je najvrednije u Srbiji – državne univerzitete i državni obrazovni sistem i obezbedila jednu od najbitnijih pretpostavki za ubrzani razvoj.

Obećanje ludom radovanje

Ministar Dinkić ne želi da preuzima odgovornost za nisku nominalnu cenu, koja je, kako kaže, politička, a ne tržišna.

“Procena koju sam izneo krajem 2007. i početkom 2008. da će ceo ovaj paket vredeti 1 000 evra – ja iza te procene sam stajao u tim vremenskim uslovima”, poručuje on. “U međuvremenu su se dogodile dve stvari svetska ekonomska kriza i s druge strane, ne mogu da odgovaram za to što se neko politički dogovorio da se ispod cene NIS proda. Za taj deo ne odgovaram”, kaže ministar.

To što je NIS prodat jeftino utiče na nominalnu, ali ne i na tržišnu cenu. Nominalna vrednost akcija je beznačajna -- to u striktnom smislu i nije cena nego obračunsko sredstvo koje nam služi za računicu prilikom raspodele akcija. Kad se akcije jednom podele ona nema značenje. Prema tome Dinkić će morati da preuzme odgovornost što je tržišna cena niža od obećane. Nominalna je mogla da bude i jedan dinar i milion dinara, ali obećanje je podrazumevalo da će tržišna vrednost akcija NIS-a i drugih preduzeća biti 1000 evra.

Ostaje mu svetska ekonomska kriza kao drugo i jednako loše opravdanje. Berzanski indeksi tokom krize nisu pali za 90%, kolika je razlika između obećane i stvarne vrednosti akcija NIS-a. Svetski indeksi su pali mnogo manje i do sada su se uglavnom oporavili, a na Beogradskoj berzi su od prošle godine čak malo i porasli. Zašto bi bilo drugačije sa cenom akcija NIS-a?

Nijedno od dva opravdanja ni približno ne stoji.

Zbor radnih ljudi

Nikada mi nije bilo jasno ko i kako bira organe upravljanja u našim sportskim klubovima. Izgleda da u tome udela ima kako radni kolektiv, tako i šira društvena zajednica, drugi radni ljudi i građani i ostale samoupravno-interesne zajednice našeg društva.

Evo šta piše Blic:

Zborovi na kojima će biti određeni delegati za izbornu skupštinu Partizana, zakazanu za 21. decembar, biće održani danas (privrednici, prijatelji kluba, javne ličnosti) i sutra (bivši igrači, treneri, radna zajednica).

Zborovi? Baš bih voleo da vidim taj zbor "javnih ličnosti"... Ne znam šta je tačno uslov za zborovanje, možda moraš da pobediš u Velikom bratu ili na Farmi.

Voždovac

Evo ishoda glasanja na Voždovcu na parlamentarnim izborima 2007. godine: DS - 26,8%, G17 - 4,9%, LDP - 6,4%, SRS - 28,2%, DSS - 19,3%, SPS - 4%.

Dakle, razlika nije velika u odnosu na rezultate od juče. Jeste došlo do nekih promena na desnici, ali SRS i DSS (koji je nakon tih izbora ipak napravio vladu sa DS-om) su imali skoro 50% još tada.

Jos malo o nepogodama, sankcijama i monetarnoj politici

Vremenske nepogode i međunarodne sankcije nastavljaju da pustoše Severnu Koreju. A imali su koga da pitaju kako se otima novac...

Zakon i mito

To je naslov kolumne Miroslava Prokopijevića u novom Ekonomistu, a koji se bavi novim Zakonom o bezbednosti u saobraćaju. Par citata:

Tako, ako se zakonske odredbe pooštre, a korupcija i sve ostalo ostane isto, kao što i hoce, posledica ce biti samo veci mito. Ranije ste policajcu davali 1.000, sada ce to biti 6.000 dinara. Pored policije, profitirace kroz korupciju i veštaci, sudije za prekšaje i krivicari. Cene njihovih „usluga“ ce višestruko skociti.

Drakonske kazne za ucesnike u saobracaju u kombinaciji sa odsustvom kazne za državnu stranu (putevi, policija, veštaci, sudovi) mogu da postoje samo u policijskoj državi. U gradjanskoj državi postoje ravnoteže.

Naravno, mi nismo građanska država. Ovde policajci pišu zakon koji će kasnije da primenjuju.

A nedelju dana posle Klimagejta

Jeffrey Sachs ima članak o globalnom zagrevanju sa naslovom: "Dosta politike -- vreme je za vođstvo eksperata."

Lament nad TV-om

Pre neki dan je u Politici tema dana bilo istraživanje koje je pokazalo da su Srbi "svetski šampioni u gledanju televizije". Kao da je gledanje televizije u najmanju ruku jednako pokušaju samoubistva, brojni eksperti su dali svoje objašnjenje ovog navodnog problema. Te to je rezultat samoće i otuđenosti, te to je rezultat "lenjosti duha i manjka para", te "opšte propasti" i tako dalje. Nikome nije pala na pamet elementarna stvar - TV program u Srbiji je bolji i jeftiniji nego u većini drugih zemalja.

Ponoviću - TV program u Srbiji je izuzetno dobar. Ako imate osnovni SBB-ov paket bukvalno nema šanse da ne naletite na nešto što vas zanima. Da li su to filmovi, serije, sport, informativni program, obrazovni program, naučni program, crtani filmovi, muzika (bilo koje vrste) sigurno ćete naći nešto što vam se sviđa. I sve to za 7-8 evra mesečno!

Ali, čak i bez tih 7-8 evra dobijate iznenađujuće zabavan program "iz antene". Za one koji će da se žale zbog Farme, Velikog brata ili Zvezda granda - razmislite, da li postoji ijedna druga oblast u kojoj od firmi dobijate toliko toga za džabe. Što se mene tiče, isped domaćih TV stanica (gde ne računam RTS jer ga plaćam) je samo Google.

Nuklearke

Izjava ruskog ambasadora je rasplamsala raspravu o izgradnji nuklearke. Stručnjak za nuklearke Dejan Dimov za Danas kaže:

Moratorijum je usvojen 1989 godine. Njegovom usvajanju je prethodio referendum kao i četvorogodišnja javna rasprava širom bivše Jugoslavije. Političke strukture bile su na strani izgradnje nuklearki, ali je mišljenje stručnjaka i javnog mnjenja preovladalo - kaže Dimov i dodaje da bi Srbija trebalo da se okrene alternativnim izvorima energije i da se u tom pogledu ugleda na Nemačku i Švedsku, koje su na taj način rešile problem nedostatka energenata.

Nemačka, inače, ima 17, a Švedska ima 10 nuklearki. O ostalim evropskim zemljama pogledajte sajt Evropskog udruženja za nuklearnu energiju. Ja mogu samo da zaključim da od "ozbiljnih" (u smislu veličine) zemalja nuklearku nemaju samo Italija, Grčka, Austrija, Portugal, Poljska i Belorusija.

Niske kamate ili olakšani uslovi zaduživanja

Na sajtu Klivlendskog FED-a je objavljen kratak tekst u kojem se porede američko i kanadsko tržište nekretnina. Pošto je kanadsko tržište prošlo znatno bolje (vidi sliku), autor analizira uzroke sloma američkog tržišta - da li je do njega došlo usled preniskih kamatnih stopa ili usled olakšanih uslova zaduživanja (niži depozit i slično).



Autor zaključuje:

Poređenje Kanade i SAD nam sugeriše da je politika niskih kamatrnih stopa u obe zemlje doprinela rastu tržišta nekretnina u periodu 2001. - 2006, ali i da je olakšavanje uslova za zaduživanje u SAD bio kritičan faktor u stvaranju uslova za slom tržišta.

Dobrovoljni porezi

Na sajtu organizacije Americans for Tax Reform se nalazi spisak američkih država koje su građanima omogućile da uplate dodatne pare, ukoliko smatraju da im je određeni porez suviše nizak.

Efekti? Na primer, poslednji ček u Arkanzasu je uplaćen januara 2005. godine.

Međutim, iako se očigledno radi o inicijativi koja nije imala finansijskog efekta, imala je više nego značajan politički efekat. Naime, kad god bi neko u kampanji izašao sa tvrdnjom da "neki ljudi smatraju da treba da plate veće poreze", odgovor bi bio jasan - "pa neka uplate".

Massachusets ima zanimljiv metod - kada popunjavate poresku prijavu, sami birate da li ćete da platite porez po stopi od 5,35% ili 5,85%. Ne znam kakvi su efekti, ali naslućujem.

Klimagejt

Mi smo propustili da prokomentarišemo, ali Jovana Papan nije:

U međusobnoj prepisci, kako se pokazalo, naučnici su razrađivali taktike za "štimovanje" dobijenih podataka, skrivajući jedne a ističući druge, one koji se bolje uklapaju u teoriju po kojoj je globalno zagrevanje rezultat čovekovog delovanja. Takođe, međusobno su se savetovali o metodama zadržavanja tajnosti podataka na osnovu kojih su donosili zaključke i prognoze, i čak su sporazumno pristupali brisanju inkriminišućih baza podataka. Na ovaj način želeli su da prikriju činjenicu da su, manipulišući podacima, temperature iz prošlosti prikazivali nižim, a skorašnje temperature "naduvavali", pretvarajući ravne grafikone u grafikone sa krivuljama koje upadljivo rastu.

Transparentan budžet korisniji od revizora

B92:
Izveštaj Državnog revizora pokazuje da je iz budžeta za 2008. izdvojeno 57 000 dinara za kupovinu novina i časopisa princu Aleksandru Karađorđeviću.

Drago mi je da je državni revizor konačno počeo da radi, doduše sa nekih šest godina zakašnjenja. Uloga državnog revizora je da nadgleda državnu potrošnju i podnosi izveštaje parlamentu i javnosti. Danas su nas na primer obavestili koliko novca se daje Karađorđevićima za novine. Svakako korisna informacija. Međutim državni revizor će nas obaveštavati samo o slučajevima koji su njima interesantni. Trenutno i ne rade reviziju celokupne državne potrošnje.

Iako smatram da je njihova uloga korisna mislim da bi bilo daleko korisnije da vlada objavi programski budžet, odnosno da ovakvi detalji koje pominje revizor budu dostupni svima. Nažalost, kao što smo više puta do sada govorili, budžet koji nam serviraju je više nego škrt i oni su u stanju da rasipaju novac samo zato što je sve obavijeno velom tajne i niko ne zna na šta se pare troše. Ovih 57,000 dinara za novine je verovatno podvedeno pod stavku Specijalizovane usluge Ministarstva kulture što je za 2009. godinu iznosilo 1,637 milijardi dinara. Zamislite koliko tu sličnih gluposti ima. Koliko je tu Palminih žirafa, koja takođe nije nađena analizom budžeta. Dokle god država tretira budžet kao da je službena tajna dotle političare neće biti sramota da troše pare na svakakve gluposti.

Inače juče je na vladi usvojen budžet koji, čak ni ovako tajan, još nije dostupan građanima. Građani će moći da bace pogled tek kada se uradi pravno-tehnička redakcija. Ono što znamo jeste da su planirani rashodi 797,5 milijardi dinara (oko 8,5 milijardi evra). To je nominalni rast od oko 6,5% u odnosu na prošlu godinu i svakako veći nego rast BDPa. Podsećanja radi 2001. prve godine pošto je DOS preuzeo vlast ukupna izvršenja budžeta su iznosila 127,4 milijarde. Nominalno 6,3 puta manji budžet nego ovaj najnoviji. Kako je inflacija za ovaj period (2001 - 2009) iznosila oko 200% (ne mogu da nađem podatke sada) sami procenite koliki je to realni rast potrošnje.

Balkan monitor

Na sajtu www.balkan-monitor.eu se nalazi zaista mnogo korisnih i zanimljivih anketa.

Ovde možete da vidite rezime poslednje ankete, koja je nedavno sprovedena (a o delu nalaza danas izveštava i B92).

Ovde se nalazi odličan softver koji vam prikazuje razne rezultate ankete. Izaberite varijablu desno i pogledajte kako se osećaju ljudi na Balkanu. Na primer, samo 25% građana Srbije smatra da "se može napredovati ako se mnogo radi". Taj procenat je oko 40% u Makedoniji, BiH i Hrvatskoj, a preko 50% u Albaniji i na Kosovu. Ili, recimo pitanje "Da li mislite da je verovatno da uskoro dođe do formiranja Velike Albanije?", procenti za "Da" su: Kosovo 47%, Makedonija 44%, Albanija 40%.

Posebno zanimljiva je čudna razlika između toga kako ljudi kažu da žive i toga da li su spremni da napuste zemlju u kojoj žive. Konkretno, odgovori na pitanje "kako procenjujete ekonomsku situaciju u zemlji?" su direktno SUPROTNI od bilo kog objektivnog merila. Oko 35% građana Kosova kaže da je situacija "loša", dok čak 68% građana Hrvatske kaže to isto. Naravno, kako god da merite, Hrvati žive bolje od Kosovara. Ali, zanimljivo je i to da je želja za migracijom opet suprotna od onoga kako ljudi procenjuju da žive, pa je tako najviše pozitivnih odgovora da će da se iseli iz zemlje upravo u onim zemljama u kojima su ljudi najmanje nezadovoljni životom (Kosovo, Albanija).

Sve u svemu, gomila kontradiktornosti - oni koji objektivno bolje žive su nezadovoljniji, ali zato oni koji su zadovoljniji više žele da napuste svoju zemlju.

Još jedan zanimljiv nalaz je vezan za tzv. socijalni kapital, odnosno poverenje među građanima. Naime, postoji dosta dokaza da što je nivo poverenja u društvu veći, ekonomski razvoj je brži i lakši (za ekonomiste - razmišljajte o nepoverenju kao transakcionom trošku). Odgovor na pitanje "Generalno govoreći, da li mislite da se većini ljudi može verovati ili da treba biti oprezan u odnosima sa drugim ljudima?" je sledeći: "Može se verovati" kaže 23% Hrvata i 21% Kosovara, ali samo 10% Srba i Albanaca. Sa druge strane, kao pozitivni ekstremi, nalaze se skandinavske zemlje sa oko 70%.

Za kraj, dobio sam odgovor na pitanje iz posta od pre par nedelja - Srbiju bi volelo da napusti 22% građana. Pošto izgleda da bi jedan broj ljudi iz regiona voleo da živi upravo u Srbiji, pretpostavljam da se može zaključiti da je broj za "potencijalnu neto migraciju" za Srbiju između 15% i 20%.

Ideja za proleće

Ukinuše nam vize. Šta sad? Evo, daću vam relativno jeftinu ideju, makar onima koji imaju auto koji je u iole dobrom stanju.

Ako ste spremni da spavate u kolima, možete da obiđete veliki deo Evrope za 20-ak dana i za par stotina evra. Ja sam to uradio 2002. godine sa tadašnjom devojkom (sadašnjom suprugom).

Beograd - Budimpešta - Beč - Salcburg - Minhen - Nirnberg - Keln - Amsterdam - Brisel - Pariz - Marsej - Rim - Firenca - Venecija, za, da ne lažem, ne sećam se baš, ali ne više od 800 maraka. Praktično jedini troškovi su bili gorivo, drumarina, piće i delom hrana, pošto smo nešto poneli i od kuće. Onda smo 2004. to ponovili, ali smo iz Pariza otišli u Madrid, pa u Barselonu, a i uz put smo stajali u mestima koja nismo obišli prošli put, recimo Strazbur.

Poenta je da smo skoro sve noći spavali u kolima. Evropski autoputevi imaju ogromne benzinske pumpe, gde možeš slobodno da se parkiraš, a za 1 evro možeš i da se ujutru istuširaš. Jeste naporno, naravno, ali vredi. U roku od 3 nedelje se kupaš u Sheveningenu, San Sebastianu i Saint Tropezu, usput obiđeš pola Evrope, za par stotina evra!

Savet je pre svega upućen onima u ranim 20-im godinama - nemojte da ste konformisti, ima vremena za to. Nemojte da vas pomisao na spavanje u kolima i jedenje iz konzervi spreči da nešto vidite. Ne vredi da čekate da zaradite pare, da "putujete ko ljudi". Moj dobar drug i dalje čeka da "putuje ko čovek" i još nije nigde otišao. Takođe, doći će kasnije porodica, nećete imati prilike da tako nešto uradite. Možete to da shvatite i kao "izvidnicu". Obiđite 20 gradova u 20 dana, kako bi ste jednog dana mogli bolje da odlučite gde ćete da idete na malo duže. U svakom slučaju, čini mi se da je mnogo pametnije ovako potrošiti pare nego na 2 nedelje u Grčkoj, ili Crnoj Gori.

Leges sine moribus vanae

Rečenica iz naslova je moto mog bivšeg univerziteta, a otprilike znači "Zakon bez morala je beskoristan".

Klasičan primer takve zakonske odredbe je nebuloza da ne smeš da piješ alkohol u okolini stadiona kada se odigrava utakmica "povećanog rizika". Tadić je danas na saslušanju rekao ono što bi rekao manje-više svaki građanin Srbije "Nisam znao da je konzumiranje alkohola, makar samo u vidu nazdravljanja, zabranjeno".

Naravno, neznanje ne može da bude izgovor. Ali, vraćam se na izreku - kakav tačno moralni princip stoji iza ovakve zakonske odredbe, kada ni predsednik države nije znao (niti je verovatno mogao i da nasluti) da je (po članu 6. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama) zabranjena:

...prodaja i konzumiranje alkoholnih pića u sportskom objektu i na udaljenosti do 1 kilometra od njega u Beogradu, Kragujevcu, Nišu i Novom Sadu, a u ostalim mestima do 300 metara, za vreme održavanja sportske priredbe i tri časa pre i posle njenog završetka.

Znači, baš tako piše - bez ikakvih ograda da se, na primer, odnosi samo na one koji su već pijani, ili barem da se odnosi samo na one koji idu na utakmicu ili se sa nje vraćaju. Ne, nego je zabranjeno svima da konzumiraju alkohol, pa makar nemali nameru da uopšte idu na utakmicu.

Ali, verovatno najveća nebuloza je kazna - zatvor do 60 dana. Da, bukvalno tako piše u članu 23 Zakona:

"Kaznom do 60 dana kazniće se za prekršaj fizičko lice ako..." pa je Izmenama i dopunama dodata tačka 7a) koja kaže "konzumira alkoholno piće suprotno zabrani".

Da se bavimo hipotetičkim slučajem. Povede deda unuka u park. Dete sedi na ljuljašci, deda vadi sok od jabuke za unuka i limenku piva za sebe iz torbe i počinje da pije, ne znajući da se na 800 metara odatle odigrava "sportska priredba povećanog rizika". Pored parka prolazi policija, vide dedu, pa mu preti robija. Zašto? Da li iko misli da će ijedan sudija za prekršaje zaista da u takvoj situaciji nekoga osudi? Ako ne, zašto onda to stoji u zakonu?

Ekspertska vlada

Vrlo indikativan grafik -- ovo je iskustvo sekretara (ministara) različitih američkih administracija u privatnom sektoru. Po pravilu su administracije Demokrata imale nešto manje tog iskustva od republikanskih, ali apsolutni šampion je Obama. Skoro celokupno radno iskustvo članova sadašnje Obamine administracije je bilo u javnom sektoru.

A da ipak apliciramo za ASEAN?

Baksuz

B92 objašnjava zašto je Severna Koreja u problemu:

Godine lošeg upravljanja privredom, u kombinaciji sa prirodnim katastrofama i sankcijama zbog nuklearanog programa Pjongjanga gotovo su uništili privredu Severne Koreje, navela je britanska agencija Rojters.

Proverio sam i Reuters, piše baš tako. Ispada da su prirodne katastrofe i sankcije tu negde po odgovornosti sa pedeset godina komunističke diktature što u Severnoj Koreji nema svetla; a čak se ni komunistička diktatura ne zove tako, nego je samo u pitanju "loše upravljanje privredom". Kao da totalitarni komunistički diktator, u načelu, može i dobro upravljati privredom ali ovaj baš nije. Sistem je u redu, ali što kiša, što sankcije, što ljudski faktor, upropastiše zemlju.

Deca, penzioneri, vojna lica, novinari, profesori?

To su kategorije koje imaju pravo na povlastice u domaćim vozovima.

Hajde ovo za decu, penzionere i vojna lica još i razumem. Ali, zašto profesori i novinari imaju pravo na 30%, odnosno 50% popusta na kartu, nije mi uopšte jasno.

Još jedan mit

Srbija mora da se regionalizuje ako želi u EU.


Ima mnogo ljudi koji veruju u ovu izjavu. Oni koji iole znaju o čemu pričaju se uglavnom pozivaju na odluku Evropskog parlamenta iz 2003. kojom se uvodi zajednička klasifikacija teritorijalnih jedinica. Međutim, ta klasifikacija se sprovodi isključivo za statističke svrhe. O čemu se radi?

Evropska unija vodi veoma intenzivnu politiku ravnomernog regionalnog razvoja (čitaj, uzimaju se pare od bogatih regiona i šalju se siromašnim regionima). Ako se ne označi jasno šta je "region" i koliki najmanje mora da bude, moguće su zloupotrebe sistema.

Suština je u tome da se ekstremi "gube" sa povećanjem nivoa agregacije. Za one kojima nije jasno šta prethodna rečenica znači, evo konkretnog primera. Ako posmatrate, na primer, prosečnu platu u 2008. u Srbiji, moguća su tri nivoa posmatranja. Prvo, 31.985 din u Centralnoj Srbiji prema 31.065 u Vojvodini. Razlika nije velika. Ako gledate razliku u plati na nivou okruga, najniža je u Topličkom okrugu, oko 24.000, a najviša u Beogradu, oko 40.000 dinara. Znači, odnos 1,66:1. Na nivou opštine, međutim, razlika je ogromna - 50.000 din Novi Beograd, a Bela Palanka oko 13.000 din, znači odnos od 4:1.

Dakle, što je niži nivo posmatranja, razlike su, sasvim očigledno i očekivano - veće.

Kakve to ima veze sa regionalnom politikom? Pa ima, jer ako dozvolite da posmatranje bude veoma nisko, onda svaka zemlja u EU može da napravi tako usitnjen sistem u kojem se više ne zna ko je zaista nerazvijen. Zato je EU izašla sa pravilima oko toga šta se može smatrati regionom za potrebe regionalne politike.

Ali, ponavljam, to je samo za te potrebe. Statistički regioni u EU se često poklapaju sa administrativnom podelom zemlje, ali se često i ne poklapaju. A, čak i kada se poklapaju, ni na koji način ne impliciraju nadležnosti koje administrativni regioni moraju da imaju.

Dakle, sasvim je kompatibilno sa EU pravilima da ne postoji nijedan jedini administrativni region u Srbiji. To, naravno, ne znači da Srbija ne treba da ima regione, jedino znači da korišćenje argumentacije "EU to zahteva" nije na mestu. Jednostavno, teritorijalna organizacija države članice je isključivo unutrašnje pitanje.

Moje lično mišljenje, inače, je da je Srbija mala zemlja i da zaista nema potrebe za administrativnim regionima. Po meni, Republika i opštine su dovoljne. Sadašnji okruzi su, na primer, sasvim sigurno višak. Što se Vojvodine tiče moj stav je - ako su spremni sami da plaćaju svoju administraciju, nemam ništa protiv. Međutim, koliko sam do sada video, niko nikada nije pomenuo uvođenje dodatnih poreza Vojvođanjima za izdržavanje pokrajinske administracije i finansiranje vojvođanskih programa.

Koliko vredi Marakana?

Ne znam, ali ovo deluje zanimljivo.

Naime, Silverdome, bivši stadion Detroit Lionsa je prodat za 583 hiljade dolara.

Kao što u vesti možete da pročitate, stadion (koji je u stvari hala, jer je zatvoren) ima preko 80.000 mesta, a uz njega "ide" i 127 jutara zemlje.

Miša Đurković protiv GZ histerije

U današnjoj Politici je izašao tekst Miše Đurkovića u kojem kritikuje pokret protiv globalnog zagrevanja. Odlično!

Ali, moram da priznam da mi se ne sviđa mi to što je za histeriju pretežno okrivio Ameriku, koja i nije prva "na frontu" borbe protiv GZ-a. Po mom mišljenju, osnovni problem je u Evropi koja, iz meni ne baš sasvim razumljivih razloga, na međunarodnoj sceni ima mnogo više "moralnog kapitala" nego Amerika.

Međutim, da je napisao da iza GZ histerije pretežno stoji Evropa, onda bi morao i da napiše da suština borbe protiv GZ-a nije borba protiv Kine, Rusije i Indije, već borba protiv kapitalizma i globalizacije. Takođe, poslednji put kada je Kjoto protokol bio na glasanju u američkom Senatu (1997. godine), rezultat je bio 95 protiv, 0 za.

Za kraj pogledajte ovu mapu koja pokazuje status ratifikacije Kjoto protokola, pa onda tvrdite da je to bitka koju Amerika vodi kako bi porobila zemlje u razvoju.



Bilo kako bilo, zaključak Miše Đurkovića je na mestu

U svkaom slučaju, ne bi bilo loše da se i kod nas otvori ova debata. Ako smo u poslednjih pola veka bili žrtve nasilja nekoliko totalitarnih ideologija imamo obavezu da ovu sledeću ne prigrlimo sami.

Kome li je ovo palo na pamet?

Zakon o udruženjima, član 13.

Naziv udruženja mora biti na srpskom jeziku i ćiriličkom pismu.

Naziv udruženja može sadržati pojedine strane reči ako one čine naziv međunarodne organizacije čije je udruženje član, ako su te reči uobičajene u srpskom jeziku, ako za njih nema odgovarajuće reči u srpskom jeziku, ili ako se radi o rečima na mrtvom jeziku.

Zašto državu zanima kako se zove neko udruženje, stvarno mi nije jasno.

Ambasadori

Danas smo dobili ekonomske ambasadore. Sledeći teoriju "crnog labuda" neću generalizovati outpute idejnog izvora celog projekta, mada je vrlo verovatno da će labud opet da bude beo.

Prvi argument je logički. Investitori ne dolaze u Srbiju upravo zato jer znaju kako je u Srbiji. Oni imaju pregršt javnih dostupnih izvora podataka koji im pomažu da formiraju sliku o poslovnom okruženju. Teško da bi i Čak Noris uspeo da bude efikasniji od tolikih organizacija, bilo javnih, bilo privatnih, koje se bave analizom poslovnog okruženja u Srbiji.

Drugi argument je dupliranje napora. Ako već imamo PKS koja ima svoje ispostave u svetu i mamutski aparat, da li je bilo pametnije pozabaviti se radom PKS ili lansirati usamljene jahače promocije srpske privrede.

Treće, nosilac ovog projekta kaže da će se ovim poboljšati promocija srpskog izvoza. Prihvatam ovu teoriju, neka odmah ugase SIEPU i ovim ljudima daju i duplo veće plate. Ukupan neto efekt na izvoz će verovatno biti nula, ali će troškovi biti niži.

Četvrto, u opisu posla ambasadora je da prikupljaju podatke i analiziraju poslovno okruženje u zemljama gde su postavljeni. Čak i da ne idem u poslove dnevne štampe koja je već objavila impozantne biografije ambasadora moje pitanje je: "Zar ti podaci već ne postoje i nisu javno dostupni prostim klikom miša, baš kao i analize tih zemalja od strane organizacija koje analiziraju i poslovno okruženje u Srbiji".

Peto, koliko je potrebno biti demagog pa da se javno izjavljuje da će jedan ambasador ili jedan Palma u Moskvi ili živi dokaz tonjenja Srbije u predsednički sistem u bezbrojnim posetama, znati da učine više nego 50.000 preduzeća u Srbiji. Koliki je stepen bahatosti da političari koji su uglavnom sav imetak zaradili upravo politikom promovišu slanje svojih ljudi kao superirono u odnosu na akcije onih koji zarađuju novac na tržištu.

Sve u svemu, nepotreban projekt koji nije skup u monetarnim iznosima, ali je jako loše što se troši dosta vremena u medijima na promociju apsurdnog koncepta da birokrate mogu da efikasno pomognu preduzećima.

Jedna ideja

Danas su protestvovali prosečni i odlični studenti koji su postali prosečni. Njihovi zahtevi su da se izmeni ugovor koji su sami potpisali i da poreski obveznici, ili bilo ko drugi, finansira njihovo dalje školovanje. Meni ovde nekoliko stvari nije logično, čak i ako prihvatimo da država treba da finansira privatne investicije kod kojih su pozitivni eksterni efekti mali.

Ako neko od akademskih građana treba da se žali na ovakav sistem to su većinski studenti privatnih fakulteta, a posebno oni koji spadaju u bolje studente i finansiraju iz svog džepa 100% troškova svojih studija. Ako prihvatimo da treba finansirati neke studente, onda je besmisleno da su prosečni studenti državnih fakulteta u prednosti u odnosu na najbolje sa privatnih.

Dalje, da li studenti državnih fakulteta treba da se bune zbog rezultata ili zbog sistema u kome je i dalje moguće imati minimalnu prolaznost i da za to niko ne odgovara. Ako su već doneli lošu odluku i poverili državi svoje visoko obrazovanje, da li je bolje pitanje zašto će ti isti studenti po završetku državnih fakulteta imati pregršt vremena da razmisle kakva su znanja i veštine, ustvari, stekli.

I da pogodili su gde treba da protestvuju, shvativši da je svaki ministar prosvete od 2004. godine ličnost iz stripa.

Sve su banke jednake

Za mene nema kraja iznenađenjima o tome koliko je ustvari američko finansijsko i bankarsko tržište bilo preregulisano. Pogledajmo slučaj osiguranja bankarskih depozita. Državno osiguranje depozita postoji skoro svuda u svetu, ali se razlikuje nivo garancije. Najviši je u Americi, najniži u Australiji i još po negde. To je sve počelo kao socijalna mera, da bi se zaštitile male štediše ako im propadne banka, da bi joj se kasnije dao i nekakav ekonomski značaj, da bi se sprečile bankarske panike i eventualni domino efekti. Hajde da poverujemo da je to tako kada su u pitanju male štediše. U Srbiji su bili garantovani depoziti do 3.000 evra, da bi se posle krize to povećalo na 50.000. (Sada kada je panika prošla možda bi neko mogao da se seti da ovo smanji na prethodni nivo?)

U Americi je država garantovala do 100.000 dolara štednje, a prošle godine je to povećano na 250.000. Ali to nije garancija za jednu individuu, nego za jedan račun. Ako ste milioner, mogli ste i možete otvoriti stotinak računa u stotinak ili koliko hoćete različitih banaka i imati osiguranu svu tu štednju na račun poreskih obveznika. Da stvar bude apsurdnija, banke su se u saradnji sa Državnom agencijom za osiguranje depozita (FDIC) postarale da ne morate uopšte ići u sve ove banke i otvarati sve ove račune. Možete imati račun i u samo jednoj banci i upotrebiti mehanizam zvan CDARS, koji vaš depozit nominalno raspoređuje po različitim bankama tako da ne prelazi granicu od 100, ili sada 250 hiljada. Vaš novac je i dalje sav kod jedne banke i vi operišete jednim računom, ali država garantuje za njega kao da je raspoređen u različitim! Ovo je potpuno legalni mehanizam koji su regulatori FDIC podržali i ohrabrivali, ali koji obesmišljava limit garancije i u praksi čini osiguranje depozita neograničenim.

Ovde se ne radi samo o osiguranju na račun poreskih obveznika, nego pre svega o tome da ovo opšte i neograničeno državno osiguranje briše osnovni mehanizam bankarske konkurencije. Banke nemaju čime da se takmiče. Ako ste depozitor i strahujete za vaš novac, vi ćete proveriti kakva je banka u koju ulažete, kome daje kredite i kakve vrednosne papire kupuje, ili još bolje, naći će se stručnjak ili firma koja će to raditi za vas. Nećete nositi devize u Beobanku, ali će druge banke morati nečim da vam dokažu da su sigurnije od Beobanke. Ali kada su svi depoziti svima sigurni, niko nema razloga da kontroliše banke, niti banke imaju zašto da se takmiče u opreznošću i disciplini. Glavni mehanizam regulacije - samoregulacija radi uspeha na tržištu -je isključen.

Vekovne težnje Nemačke

Čuli smo svi priče o tome kako postoje vekovne nemačke težnje da se na neki način okupira Balkan, a pre svega Srbija. Evo šta kaže sporazum između Molotova i Ribentropa (Staljina i Hitlera), potpisan 23. avgusta 1939. godine:

Što se tiče Jugoistočne Evrope, sovjetska strana skreće pažnju na svoj interes u Besarabiji. Nemačka strana saopštava potpunu političku nezainteresovanost za ovaj region.

Kada će Kina prestići Ameriku?

Možda već sledeće godine, kaže Scott Sumner.

Možda nikada, a sigurno ne još 100 godina, kaže Lester Thurow.

Da li je mrkanje prelazna bolest?

U regionu se sve više ugledaju na Srbiju, posebno u onim delovima sa kojima nas vežu specijalne veze. Da pauci ne bi nebo premrežili pobrinuće se novi neimar. Za razliku od orginala, ovaj misli da nebeski narod, kao što mu i priliči, treba da leti.

Za ovo nije bilo strategije

Odličan tekst Branka Milanovića o proglašenju Beograda za najbolje mesto za provod. Ključna rečenica je:

I upravo danas možemo da osetimo kako će se komparativne prednosti Srbije ispoljiti u onim oblastima o kojima uopšte ne mislimo, i gde ih nijedna strategija razvoja neće videti.

Hrišćanstvo i ekonomija

Pošto se ovih dana mnogo govori o SPC, ovde Vladimir Gligorov analizira vezu između religije i ekonomije. U suštini pravi dobru poentu, da crkva nije ni neophodan ni dovoljan uslov moralnog ponašanja koje vodi opštem napretku. Takođe, pre neki dan sam naišao na ovaj grafik iznad i dosta razmišljao o njemu. Grafik je s namerom komičan, ali kao i sve ostalo komičan je zato što u njemu vidimo zrno istine. Na kraju krajeva to je ono čemu nas školska istorija uči. Hrišćanstvo je dugi niz vekova sputavalo razvoj nauke i tehnologije i opšteg napretka; pre hrišćanstva Grci i Rimljani su bili na dobrom putu razvoja nauke, ali je to naprasno prestalo, da bi se progres nastavio tek posle nekoliko vekova mračnog doba.

To nije skroz pogrešna hipoteza, ali evo šta izostavlja. Arapski svet i Kina su u srednjem veku bili tehnološki i naučno napredniji od evropske civilizacije. Ali onda se, očigledno, dogodilo nešto što je drastično promenilo tok istorije i preokrenulo zapadnu Evropu u apsolutnog lidera u političkom, ekonomskom i naučnom smisu. Do današnjeg dana gotovo celokupni progres ostvaren bilo gde u svetu može se pripisati ovom skoku zapadne civilizacije. Dalekoistočne zemlje su počele da rastu tek kada su počele da se integrišu u zapadni sistem i ugledaju na njega, prihvatile već gotove naučne i tehnološke rezultate i prepisale zapadne političke i pravne sisteme (mislim posebno na period od kraja 19. veka do posle II sv. rata). Sada funkcionišu odlično, ali to je istorijski dosta novi fenomen.

Šta je to što je Evropu negde u srednjem veku preokrenulo u lidera civilizacije? Tu dolazi uloga religije i jedan, možda i sasvim slučajan događaj koji nema direktne veze sa suštinom hrišćanstva i koji je sigurno pomognut ostalim slučajnim geografskim i istorijskim faktorima. Centralni događaj je Papska revolucija u 12. veku koja je uspostavila novi politički sistem iz kojeg se izrodio novi pravni sistem. U ostatku sveta, svetovni i religiozni vođa je bilo jedna te ista stvar, apsolutni vladar koji legitimitet dobija direktno od Boga, koji je iznad svetovnog zakona i čijoj neograničenoj vlasti se ne suprotstavlja. Isto je važilo i u zapadnoj Evropi, sve dok papa Grgur VII nije krajem 11. veka sa Svetim Rimskom Carstvom krenuo u borbu oko postavljenja biskupa. Posle nekoliko decenija sukoba i ratova, papa je uspeo da uspostavi autoritet i da situaciju okrene naglavačke. Ne samo da se vladari nisu više mešali u postavljanje sveštenika, nego je Papa, obrnuto, dobio autoritet da imenuje vladare. Vladar nije više bio dat od Boga nego je morao da traži autoritet od njegovog izaslanika na zemlji. Autoritet svetovnih vladara bio je zauvek narušen i njihova volja postala ograničena nekim višim pravom. I osim narasle svesti o višem, prirodnom, od boga datom pravu, regularno kanonsko pravo je i bukvalno tretiralo vladara jednako kao i ostale građane.

To je događaj koji razlikuje zapadnu Evropu od ostatka sveta. Što se više udaljavate od zapadne Evrope, manje je to slučaj. U Rusiji je, i sa pravoslavnim patrijarhom, car sve vreme bio smatran za polubožanstvo, a onda se ta aura prenela na političke lidere sve do danas. U islamskom svetu religija i do današnjeg dana nije odvojena od države.

Da se sada vratimo na grafik, šta bi bilo bez zapadnog hrišćanstva? Da li bi kriva progresa nastavila da raste posle Grka i Rimljana? Sudeći po ostatku sveta, ne. Ostatak sveta je bio na manje ili više istom nivou političkog, ekonomskog i naučnog razvoja već dve hiljade godina, sve do upliva zapadnog uticaja. Da nije bilo zapadne Evrope i Papske revolucije u njoj, kako znamo da mi danas ne bi bili na nivou 13. veka? Nauka i tehnologija su direktni, ali političke i pravne institucije su krajnji, konačni uzrok ekonomskog razvoja.

Ako vas ova tema interesuje, autor teorije je pokojni harvardski profesor Harold Berman, u knjizi Pravo i revolucija. Priznato je da je Reformacija u 16. veku igrala ulogu u daljem razvoju ograničene vlade i individualizma, ali Papska revolucija je istovremeno ubedljivija teorija -- jer su zapadno pravo, slobodni gradovi i trgovina i nauka u njima, počeli da se razvijaju odmah posle nje -- i za razliku od Reformacije neobjašnjivo zanemarena. Berman je prvi koji je skrenuo pažnju na to.