Pages

13 December 2009

Paul Samuelson, RIP

Danas je u 94-oj godini umro Paul Samuelson, najuticajniji akademski ekonomista 20. veka. Ukratko, Samuelson je dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju druge godine po njenom osnivanju; autor radova kojima je prvi definisao tako osnovni koncept kao što su javna dobra; autor mnogih drugih radova i poznatih teorema iz međunarodne ekonomije; pisac udžebika koji je nekoliko decenija bio vodeći na tržištu i doživeo dvadesetak izdanja; pisac čuvenog udžbenika za postdiplomske studije iz 1948. godine, koji je usmerio dalji razvoj akademske ekonomije.

Ali došli smo da sahranimo Cezara, ne da ga hvalimo. Akademska ekonomija danas je, nažalost, disciplina gde najuticajniji nije kompliment nego optužba. Nema sumnje da je Samuelson bio svojevrsni genije. Kao doktorski student uzeo je kompletnu mikroekonomiju i transformisao u matematički jezik -- to je bila njegova doktorska disertacija, naslovljena ni manje ni više nego "Osnovi ekonomske analize". Od disertacije je nastao taj postiplomski udžbenik koji je u prelomnom trenutku usmerio ekonomiju ka matematičkoj formalizaciji.

Problem je što je matematička formalizacija je u ekonomiji išla pod ruku sa 'sajentizmom', lažnom naučnošću. Privid naučnosti i preciznosti ostvaren je o trošku prizemne analize pravih, relevantnih događaja iz realnog sveta. Tako smo danas dobili ono što ekonomski metodolog Phillip Mirowski zove cyborg nauka; nauka koju više interesuje matematička formalizacija radi održavanja privida naučnosti, nego saznavanje i objašnjavanje ekonomskih događaja u stvarnosti.

Ne može se sva krivica za to svaliti na Samuelsona, ali evo par ilustracija. U Samuelsonovom udžbeniku, u poglavlju o javnim dobrima, je nekoliko decenija stajalo da je svetionik tipičan primer javnog dobra. Pošto se brodovi upravljaju prema svetioniku, znači da im je potreban; ali pošto nijedan brod pojedinačno nema motiv da plati, odnosno ima motiv da izbegne plaćanje svetionika, to znači da izgradnju svetionika treba da sponzoriše država. Problem je, međutim, što je Ronald Coase -- sušta suprotnost Samuelsonu, ekonomista više zainteresovan za realnost nego za visoku teoriju -- pogledao kako su stvari istorijski funkcionisale i pokazao da su svetionici redovno bili organizovani privatno. Ljudi su jednostavno nalazili načine plaćanja koji su akademicima možda nepredvidivi, vezivali su usluge svetionika sa plaćanjem za ulazak u luku, prikupljali nekakve članarine, i slično. Klasični primer javnog dobra ustvari uopšte nije bio javno dobro. I ovde se ne radi o svetioniku nego o trendu -- mnoge stvari za koje nam se kaže da su "javna dobra" i da država "mora" da ih obezbeđuje, ustvari to nisu. Ali ako ih država već prethodno monopolizuje, onda naravno da ih privatni sektor neće proizvoditi.

Samuelsonova najpoznatija zabluda nije to, nego grafik iz njegovog udžebika koji projektuje ekonomski rast Sovjetskog saveza u poređenju sa ekonomsim rastom SAD. Sve do izdanja iz kasnih 1980-ih taj grafik je stajao u udžbeniku, pokazujući kako će SSSR i komunističke ekonomije pre kraja 20. veka dostići i prestići zapadni svet. Visokoparna teorija nije pomogla da se razumeju neke prilično očigledne, zdravorazumske stvari.

Ekonomistima preporučujem ovaj poduži, sada već klasični članak Petera Boettkea o udaljavanju ekonomije od realnosti i zaslugama Samuelsonovog postiplomskog udžbenika za to. Ako hoćete nešto kraće, ovde i ovde je stari Samuelsonov kritičar Mark Skounsen.

5 comments:

Željka Buturović said...

odlicna analiza. i samo da pomenem, da se ovaj pasus

"Problem je što je matematička formalizacija je u ekonomiji išla pod ruku sa 'sajentizmom', lažnom naučnošću. Privid naučnosti i preciznosti ostvaren je o trošku prizemne analize pravih, relevantnih događaja iz realnog sveta."

u najvecoj meri odnosi i na psihologiju. osnovna razlika je sto se privid naucnosti umesto matematickom formalizacijom obezbedjuje statistickim ritualima.

puzz said...

Imam jedno laičko pitanje, a vezano uz svjetionike. Ukoliko je svjetionik financiran od strane lokalne vlasti - nije li i to, samo po sebi, jednako prihvatljiva posljedica Coaseovog teorema. Ljudi pregovaraju, prigovaraju i lobiraju. Kao što je sasvim moguće da je rezultat pregovora - privatni svjetionik kojeg se plaća od nekakvih taksi u luci, tako je i sasvim moguće da općina plaća nekog na puno radno vrijeme da "dežura" u svjetioniku. Jer, i ta općina je jedan od "igrača"; uz ljude, brodove, brodovlasnike i luku.

Drugim riječima, ne može li biti javno dobro koje je ujedno i državno vlasništvo - posljedica Coaseovog teorema (a ne uvijek i nužno nametnuti monopol)?

Slaviša Tasić said...

Ne bi trebalo. Cela teorema kaže da će se (kad nema trans. troška) naći privatno rešenje, pa javno nije potrebno. Tako da javno rešenje ne bi trebalo da se računa, ustvari je suprotnost zaključku teoreme.

Tačno je da se do javnog rešenja dolazi pregovaranjem; ali poruka teoreme nije u samom pregovaraju, nego da kolektivna intervencija u ovim slučajevima nije potrebna, ma kako se do nje došlo (silom ili pregovaranjem svejedno).

puzz said...

To mi je sve jasno, ali upravo zato sam kao primjer naveo lokalnu vlast (općinu ili grad). U mom primjeru - nije da vlast nameće riješenje nego ljudi lobiraju s općinom. Općina jest državna institucija, ali nema ni približno sve ovlasti koje ima centralna država.

Mislim, odluka luke da naplatom ulaska u luku plaća brodove je nastala nakon nečijeg lobiranja kako je to potrebno. Ne vidim drastičnu razliku između naplate rada svjetionika iz gradskog prireza nakon lobiranja lokalnim vlastima.

Slaviša Tasić said...

Pa opet ne menja stvar, bar sa stanovišta teoreme. Opet je to kolektivna akcija. To što je nešto na lokalu opet ne menja suštinu, sve što radi država a ne privatna inicijativa, podrazumeva prinudno nametanje rešenja. Da nametanje nije uslov, onda ni država (opština) ne bi bila potrebna. Ljudi bi se dogovorili sami.

Alternativa je organizacija javnih dobara putem dogovora, ali bez bilo kakvog upliva vlasti. To se događa, zato je Eleonor Ostrom ove godine dobila Nobelovu nagradu, ona je našla slučajeve gde se tako nešto događa, ljudi samostalnom organizacijom rešavaju problem javnog dobra, bez bilo kog nivoa vlasti.