Pages

30 November 2009

Baksuz

B92 objašnjava zašto je Severna Koreja u problemu:

Godine lošeg upravljanja privredom, u kombinaciji sa prirodnim katastrofama i sankcijama zbog nuklearanog programa Pjongjanga gotovo su uništili privredu Severne Koreje, navela je britanska agencija Rojters.

Proverio sam i Reuters, piše baš tako. Ispada da su prirodne katastrofe i sankcije tu negde po odgovornosti sa pedeset godina komunističke diktature što u Severnoj Koreji nema svetla; a čak se ni komunistička diktatura ne zove tako, nego je samo u pitanju "loše upravljanje privredom". Kao da totalitarni komunistički diktator, u načelu, može i dobro upravljati privredom ali ovaj baš nije. Sistem je u redu, ali što kiša, što sankcije, što ljudski faktor, upropastiše zemlju.

25 comments:

Lighthouse said...

Severna i Južna Koreja 1953/54, na kraju rata: Sever, kao prirodno bogatiji, bio je razvijeniji, čak je bilo Južnjaka koji su, dok se moglo, bežali na Sever. Danas, Sever je jedna od najnerazvijenijih i najbeznadežnijih zemalja na svetu, a Jug je u ekonomskom razvoju prestigao prosek EU, dok je u politici demokratska zemlja u kojoj se vlade uredno smenjuju na izborima a ljudska prava manje više poštuju.

Brut said...

Zar Južna Koreja nije doživela ekonomski bum pre nego što je usvojila demokratske institucije i počela da poštuje ljudska prava? Ili čak, uprkos tome?

Thomas said...

Kapitalizam je čak bitniji od demokracije.

Lighthouse said...

Brute,

Jeste, imala je J.Koreja bum i pre demokratizacije, zahvaljujući kakvom takvom tržištu, tj. prednostima kapitalizma. Demokratizacija je došla kao logična posledica ekonomskog napretka, stvaranja jake srednje klase i činjenice da je diktatura postala prepreka daljem razvoju. Uostalom, tada, u drugoj polovini 1980-tih, u vreme R.Regana, redom su padale nacionalističke diktature u L.Americi, pa je i J.Koreja, iako na drugoj strani okeana, postala deo tog procesa. Posle demokratizacije, brz razvoj Juga se nastavio. Severna Koreja je za to vreme i dalje tonula.

Thomas,

Za brz ekonomski napredak kapitalizam jeste važniji od demokratije. Ali, nedostatak demokratije uvek u jednom trenutku postane ograničavajući faktor, ili bar izbije na videlo nelogičnost da građani imaju pravo da slobodno zarade novac, ali nemaju pravo da slobodno izaberu vlast, a iz čega često sledi i da ne mogu slobodno da troše svoj novac.

perica said...

Ovde se malo brkaju frogs and grandmas.
Lighthouse iz nekog razloga poistovećuje slobodu sa mogućnošću da se izabere vlast. Tvrdi da sloboda da se troši svoj novac pre ili kasnije biva ograničena ako nema demokratije.
Nije tako. Demokratska ili ne, vlast ograničava slobodu da se troši svoj novac. Fetiš demokratije koristi se da zamagli činjenicu da je vlast parazit društva. Kad nas autokratski režim maltretira to je svima očigledno a kad nas maltretira demokratski ispada da mi to nekako sami sebi radimo. Čak i kada na demokratskoj političkoj sceni ostanu samo protuve i šljam, kada se demokratski bira između hulje i đubreta, kada na izbornu šaradu izlazi 20% stanovništva - business as usual.
Zločinačka priroda institucije "vlasti" ne menja se uvođenjem demokratskih proceduralnih začkoljica, to je samo paravan za porobljavanje. Demokratija je samo perfidniji i prikriveniji oblik porobljavanja. I demokratija uvek u jednom trenutku postane ograničavajući faktor. Look around you.

Lighthouse said...

Ne poistovećujem slobodu i mogućnost da se vlast bira, nego tvrdim da dok god je vlasti sloboda podrazumeva i slobodu da biramo tu vlast. Pošto mislim da je država nužno zlo, tvrdim da je manje zlo kada je pristup državnim funkcijama otvoren i kada se na njih dolazi kompeticijom u ravnopravnim uslovima, nego kad je vlast samozvana, ili zatvorena za newcomere, ili uopšte nepromenljiva mirnim, zakonski uređenim putem.

Brut said...
This comment has been removed by the author.
Brut said...

Lighthouse,

radi se o tome da ste svoj komentar upakovali tako da je izgledalo da Juzna koreja ekonomski napredovala zato sto je bila demokratska, dok je Severna Koreja nazadovala zbog nedostatka demokratije. U Juznoj Koreji su se skoro 50 godina smenjivali periodi politicke i vojne diktature. Za sve to vreme je ona izuzetno napredovala. Zasto? Zbog kapitalizma. Zasto je Severna Koreja nazadovala do stupnja divljastva? Zbog totalitarne prirode vlasti koja je unistila bilo kakvu privatnu inicijativu, a ne zbog izostanka slobodnih i postenih izbora. Prema vasem komentaru, neko bi mogao zakljuciti da je glavni problem Severne Koreje autoritarizam a ne totalitarizam, nedostatak politickih a ne ekonomskih sloboda.

Stoga mi nije jasno kako i u kom trenutku nedostatak politickih sloboda moze da postane ogranicavajuci faktor za opstanak ekonomskih sloboda - ako vec nije bilo ogranicavajuci faktor za uspostavljanje tih sloboda i tome da J. Koreja postane "azijski tigar"? Zar za ekonomske slobode nije najvaznije jasno definisanje i postovanje vlasnickih prava? Politicka demokratija s tim nema nikakve veze.

Ovako kako ste vi napisali, neko bi mogao pomisliti da su vlasnicka prava i kapitalizam samo merdevine (koje posle mozemo i odbaciti) za dostizanje uzvisenijeg civilizacijskog ideala koji se zove uspostavljanje politicke demokratije i vlasti koja postuje ljudska prava (koja ne moraju uvek podrazumevati i individualna i vlasnicka prava).

perica said...

Lighthouse, "...tvrdim da dok god je vlasti sloboda podrazumeva i slobodu da biramo tu vlast."
Upravo tu je naše neslaganje. Ja tvrdim da dok god je vlasti, prave slobode nema, tu su samo surogati slobode, na primer "političke slobode", "slobodni izbori", "politička konkurencija" i slične prevare. Vlast - to je monopol na agresivnu i odbrambenu silu, to je otimanje praktične mogućnosti stanovništva da se brani od nasilnika, razoružavanje stanovništva i potom mirno, "dostojanstveno" porobljavanje i pljačkanje. To je vlast, samo to i ništa drugo. Država nije nužno nego nepotrebno zlo. Tim veće što se vešto sakriva iza "zakonitosti" i "uređenosti".

Saša said...

Polako ljudi, povucite ručnu :-) Ekonomske slobode uvek vode "spontano" ka političkim slobodama, a političkih sloboda ne može biti bez ekonomskih. Upravo je to i slučaj sa Južnom Korejom. Mislim da je diktatura o kojoj je Lighthouse govorio nestala "spontano" zato što su ekonomske slobode bilo toliko jake da nisu dopustile da pojedinac i/ili pojedinci ograničavaju bilo šta. Političke slobode koje su nastale, nisu ništa drugo nego institucionalizacija ekonomskih sloboda. Demokratija je ipak manje zlo od diktature, mislim da ćemo se svi složiti sa time. Na drugoj strani imamo Srbiju koja je prema slovu ustava politički slobodna zemlja, odnosno nije reč o diktaturi, ali budući da nema ekonomskih sloboda, logično nema ni faktičkih političkih sloboda.

Lighthouse said...

Brute,

Da je Severna Koreja bila demokratska, verovatno bi u jednom trenutku birači rešili da (ponovo) isprobaju kapitalizam. A izričito sam bio napisao da je prednost Juga bio kapitalizam - to je očigledno, jer je i u periodu pre svoje demokratizacije Jug napredovao neuporedivo brže od Severa.

Što se tiče "ograničavajućeg faktora", mnoga ljudska prava i političke slobode mogu pozitivno uticati na ekonomske slobode i ekonomski razvoj. Jedan primer: sloboda štampe pomaže borbi protiv korupcije.

Naravno, poznato mi je da birači mogu pucati sebi u nogu (pa to i čine) glasajući ponekad za političke opcije koje smanjuju ekonomske slobode i tako miniraju ekonomski razvoj i ekonomske slobode.

Napokon, u društvu gde su svojinska prava poštovana, a lične i/ili političke slobode ograničene, ljudi se u jednom trenutku s pravom mogu zapitati: a šta će mi sva ta svojina, ako mi je njeno korišćenje ograničeno čak i kad ne ugrožavam nikoga, ako mi je traganje za srećom usko ograničeno vladajućim (verskim ili drugim) dogmama koje nekad ne smem javno čak ni da verbalno dovedem u pitanje, ako ne mogu da gledam šta hoću, slušam ili sviram šta hoću, čitam ili pišem šta hoću, posećujem željeni Internet sajt (pa makar bio i pornografski), ili ako mi država stalno viri u spavaću sobu, npr. zabranjujući trudnoću ili zabranjujući abortus pa čak i kontracepciju, ili je zabranjen razvod braka, ili ako samozvanci na vlasti sve češće posežu za korupcijom i bogate se od poreskog novca ili drugih javnih dobara (čak i ako ne kradu direktno od mene), itd? I kad mi sve to brane, hoće li jednog dana ti samozvanci na vlasti i pravo na svojinu u najužem smislu da mi zabrane, tj. nisam li ja u njihovoj milosti a ne slobodan, pa je stoga glupo da ovde više ulažem, nego daj da bežim negde gde se da slobodnije živeti, gde te niko ne pita kako trošiš svoj novac dok god ne ugrožavaš slobodu drugih? Kad su se to ljudi zapitali u Frankovoj Španiji, demokratizacija je bila neizbežna, a onda se ispostavilo da je frankizam, iako ekonomski liberalniji od npr. boljševizma, objektivno mereno bio dosta intervencionistički, čak toliko da su reforme koje su izveli tadašnji španski socijalisti bile velika liberalizacija. Na takvim prelomnim tačkama se lepo vidi razlika liberalizma i konzervativizma. Nisu isto, a konzervativci se tu, kao i socijalisti, pokazuju kao dušebrižnici koji u stvari hoće da vladaju ljudima, samo, umesto kontrole njihove svojine, radije bi da kontrolišu njihovo traganje za srećom (ukoliko uopšte priznaju legitimnost sreće a ne misle da je ona po sebi greh).

perica said...

Demokratija je kolektivistički surogat slobode. Sve zloupotrebe vlasti koje Lighthouse pominje moguće su i dogodile su se ili se događaju i u demokratskim državnim aparatima. Demokratija je ništa više nego većinski princip, pripisivanje demokratiji nekakve pravednosti i naprednosti su samo mokri snovi. Dobro društvo je slobodno društvo, bolje društvo je slobodnije društvo. Demokratija je marginalna. Ako smo pristali na okupaciju društva od strane vlasti, dakle kad smo pristali na položaj roba države, od značaja je da li je država autokratska ili demokratska. Stvar je u tome da ne treba da pristanemo na degradaciju u status "građanina" alias podanika države.

Brut said...

Lighthouse,

Nadam se, pre svega, da je jasno da ja ne branim autoritarni oblik vlasti, nego samo dovodim u pitanje potencijal (parlamentarne) demokratije da predstavlja neki pouzdaniji oblik politicke zastite ljudskih sloboda. Vi mi to niste ni prebacili, ali zelim to da podvucem. Uostalom, i sami kazete da demokratija ponekad zna da "puca sebi u nogu", tj. da objavi razvod individualnim slobodama i pravima. Kod vas je to incidentalno, po meni, to je pravilo. (Tu se slazem sa pericom) Zbog toga mi u vasim komentarim zvucite "fukujamovski", ako mogu tako da kazem. Mislite da je liberalna demokratija kraj istorije, stupanj savrsenosti kojem civilizacijski tezi. Svi problemi koji postoje treba da se resavaju unutar tog okvira, tj. spoja parlamentarne demokratije i ekonomskog liberalizma.

Ja mislim da time samo imenujemo nevolju. I tu se razlikujemo. Vas koncept nam ne daje izlaznu strategiju. Sta ako se pokaze da politicka demokratija predstavlja nepremostivo ogranicenje za ostvarenje individualnih i vlasnickih prava? Sta ako je demokratija u smislu zastite tih prava predstavljala istorijski nazadak? Primer od juce: Svajcarci su referendumom odlucili da zabrane gradnju minareta. Kakav je vas odgovor na to? Sleganje ramenima i belezenje toga kao incindenta nije odgovor. Vas primer: sloboda stampe i korupcija. Mislim da problem korupcije nije u netransparentnosti rada drzavnih organa, nego u strukturi vlasnistva, tj. drzavno vlasnistvo je "alajbegova slama" po defaultu. Kako to da nema korupcije u privatnim firmama? Stoga je meni zalaganje za slobodu stampe malo precenjeno, jer podrazumeva ovo duplo golo vlasti. Mi vama slobodu stampe, a vi lepo priznajte da je demokratija savrsen oblik vlasti; istrazujte korupciju, raskrinkavajte gramzive pojedince, ali nemojte da dovodite u pitanje drzavno upravljanje svojinom.

Priznajem da su novinari uvek bili progonjena manjina, ali i prezreni od "javnog mnjenja". Mnogo progonjeniji od njih, ipak, su privatni preduzetnici i biznis, i isto tako prezreni od javnosti. Mislim, stoga, kad smo kod ljudskih prava, da je mnogo vaznije od zalaganja za ustavnu zastitu slobode stampe, ustavna zastita privatne svojine - tj. zabrana drzavne svojine.

I tu je mislim razlika izmedju nas - vi biste to nazivali, mozda, dozom realizma u sagledavanju stvari. Ja bih to nazvao zmurenjem na jedno oko pred pravim problemom. Problem nije u kontroli vlasti, nego u postojanju vlasti. Time sto nece da nas biju iako nas kradu, necemo ih nazvati milosnicima?

Vasi primeri su uglavnom primeri kako, po vama, autoritarna vlast narusava sferu privatnosti pojedinaca, zbog cega im na kraju takva vlast dosadi, pa se oni odlucuju da "glasaju nogama". To, ipak, sve radi i demokratska vlast. Mozda i u vecoj meri. Samo sto intelektualci nisu posebno osetljivi na tu vrstu uzurpacije. Daj im slobodu stampe i markicu za prevoz, i mirna Backa.

Kontraprimer iz istorije: Kada su tridesetorica tirana preuzeli vlast u Atini, deo opozicije koji nije uspeo da pobegne na vreme, sakrili su se - u svoje domove. I tako su preziveli! Cak ni tirani (cuj to, tirani) se nisu usudili da naruse privatnost i svetinju doma! Zamislite takav slucaj u bilo kojoj modernoj prosvecenoj demokratiji.

Lighthouse said...

Brute,

Dobro ste primetili da zagovaram liberalnu demokratiju, tj. spoj političke demokratije i ekonomskog liberalizma. Naravno, uz sva ograničenja putem ustava, subsidijariteta, itd.

O jučerašnjem referendumu u Švajcarskoj: isti pre toga nije prošao u kantonima jer je bio u suprotnosti sa švajcarskim ustavom koji ne dozvoljava glasanje o ljudskim pravima. Sad su se dosetili da menjaju sam ustav. Ali, srećom, postoje nadnacionalne institucije, uklj. Evropski sud za ljudska prava, i ja verujem da će on naterati Švajcarsku da izmeni odluku, ako želi da ostane članica Saveta Evrope i da ima SSP sa EU. Eto konkretne vajde od EU, zato, zato sam inače tako oprezan u kritici EU.

O korupciji. Brute, kucate na otvorena vrata. Naravno da ne treba biti državne svojine, javnih preduzeća i sličnog. Ali, i najminimalnija država mora nešto da kupuje: tenkove, pendreke, haljine i kape za sudije, rešetke za zatvore, itd. Nije svejedno kupuje li to na tenderu ili u četiri oka. Sloboda štampe (i) tu pomaže.

Kontra-kontraprimer, novijeg datuma. Dok se još držala principa nepovredivosti svojine koji je, u duhu Islama, sama proklamovala, homeinijevska vlast u Iranu je vrlo brzo prekršila drugi princip i počela slati versku policiju u domove, da vide šta se pije, ko s kim spava, itd.

Slaviša Tasić said...

Brute, kad smo već kod toga interesuje me šta ti misliš o švajcarskom referendumu?

perica said...

Slaviša, nisam pitan ali nemrem šutat.
Referendum je najdemokratskija tekovina demokratije. Ne može biti demokratskiji. Ali u Švajcarskoj, kao i drugde, demokratski se ograničavaju ljudska prava - na primer pravo švajcaraca da grade šta hoće. Ideja političke demokratije je antipod ideje lične slobode. Volja većine je uvek nametnuta manjini. Koliko god se većina trudila da propagandom sakrije tu činjenicu. Da pomenem i praktičan problem da je vlast najčešće manjina jer je izlaznost na izbore mala.
Legitimno je agresivnoj manjini nametnuti ograničenja (ustav), ali je legitimno i agresivnoj većini nametnuti ograničenja. Očigledno, pitanje većine/manjine je nebitno, agresija je ključna. Ali se to prikriva fetišizovanjem demokratije.

Slaviša Tasić said...

Hvala Perice. Za tebe i za Lighthousa već mogu da pogodim šta mislite, samo Brut je još uvek enigma.

Lighthouse said...

Slaviša, nema šta da pogađaš, pročitaj moj komentar, treći iznad tvog. Da ponovim: o tome se ne može glasati, nelegitimna je i odluka i samo glasanje. Da dodam i da je odluka štetna, jer će otežati integraciju muslimana u švajcarsko društvo. Verujem da će odluka pasti na Evropskom sudu za ljudska prava, a da se Švajcarska neće usuditi da ignoriše odluku suda i postane izolovano ostrvo usred Evrope. Ako su za nešto potrebne nadnacionalne evropske institucije, onda su to ovakvi slučajevi, a ne za oblik i broj kvrga na krastavcima.

Brut said...

Nema engigme, evo Bruta:) Malo kasnim sa odgovorom, izvinjavam se, al evo par stvari.

@Slaviša

Mislim da je i moja pozicija ovde jasna, već smo Lighthouse i ja imali sličnu diskusiju. Ja ne verujem da je parlamentarna demokratija održiv okvir za ostvarenje liberalnih ideala; političke slobode nisu ni prirodni, ni logički, ni iskustveni, ni metafizički, niti bilo kakav legitiman nastavak osnovnih i ekonomskih sloboda, niti garant za njihovo ostvarenje. Mislim da je bitno demontirati koncept liberalne demokratije da bi se videlo da liberalno-demokratska država nije deo ideala ili priče kojoj težimo, da sa njom nismo stigli do kraja priče, nego do zamagljivanja problema. Država ostaje problem i njena represivna priroda. Zločinac opranih ruku i finih manira i dalje je zločinac, makar svoj zločin činio i u ime celog naroda.

Svi se ovde, manje-više, slažemo kakav bi to ideal bio. To perica najbolje i najčistije izlaže u svojim komentarima. Lighthouse se boji izvrgavanja anarhije u tiraniju, pa preporučuje nešto što je mnogo više nego minimalna država, u stvari, brani koncept lib.dem. kakav imamo danas, s tim što veruje u mogućnost odbrane liberalnih principa unutar zadatog lib.dem. okvira. Ja sam ponekad sklon posredničkim rešenjima (bar u svrhu intelektualnog eksperimentisanja), kao i Lighthouse a za razliku od perice. Stoga, ja verujem da je apsolutna monarhija bila mnogo bolji i delotvorniji okvir za ostvarenje liberalnih ideala nego što su to moderne parlamentarne demokratije. Stvari su od kraja XVIII veka krenula nagore. Francuska revolucija je bila korak unazad u istoriji slobode. "Austrijanac" H-H. Hoppe je dao neke argumente tome u prilog. (Prevod njegovog teksta o tome je bio jedno vreme na Katalaksiji ali sada ga nema.) Apsolutna monarhija je bila mnogo manja i slabija država nego bilo koja moderna parlamentarna demokratija.

Uspon liberalne-demokratije je bio kompromis koji je umnogome zamaglio čitavu stvar i etatizovao mnoge liberalne principe - prirodno pravo je otislo u smeru pozitivno-pravnog mišljenja i praksi, vladavina prava u smeru pravne države, itd. Demokratizacija je drugo ime za etatizovanje prvobitno liberalnih impulsa. Liberalna demokratija je ime za ovu obmanu. Kao kad biste radnicima podelili vaučere preduzeća koja bi i dalje ostala državna i to slavili kao trijumf individualnih sloboda i privatnih vlasničkih prava nad državnom svojinom. Kao kad biste Friedmanov model školstva slavili kao privatizaciju obrazovnog sistema. U stveri se radi o potpunoj etatizaciji i privatnog i državnog sektora obrazovanja. tako i demokratija znači podelu političkih vaučera svim punoletnim građanima, ali to ipak nećemo slaviti kao trijumf slobode. To ja zovem potpuno cementiranje etatističke ideje i izopačenje reči sloboda.

To su ukratko moji načelni stavovi u ovoj priči.

Brut said...

Evo i nekih mojih odgovora.

@Lighthouse,

Švajcarskoj puca dugme za EU i za njene sudove. Ali, problem je bio nedostatak izlazne strategije kad jednom prihvatite demokratiju kao najbolji (ili najmanje loš) oblik vladavine. To je ono što sam vam prigovorio. Ne postoje korektivni mehanizmi demokratskih institucija koji bi i sami bili demokratski. Zar ne primećujete da je ovde vaša izlazna strategija za faulove demokratije: autoritarizam – prosvećeni i evropski, doduše, ali ipak autoritarizam. A to smo rekli da nećemo. Ako ne prođe Strasbur, proći će neka pretnja ili ucena iz Brisela, neki nadnacionalni supervizor. (Ovaj put neće.) Ne znam gde se denula sloboda da biramo kao prirodni nastavak osnovnih prava? Pravo na život, slobodu i svojinu (vi biste rekli “traganje za srećom” – što nije mala promena; to je Džeferson vs. Mason, konstitucionalizam vs. utilitarizam, zar ne?), bagatelisano je demokratskim pravom da biramo. Ja isto mislim da ta osnovna prava nisu i ne mogu biti demokratsko pitanje, niti da o tome može da se glasa. Ali, ja i nisam neki liberalni demokrata. Vi ćete reći da su sudovi i ustav konstitutivni deo liberalne demokratije, brana koja štiti demokratiju od samoskrivljenog incidentnog “pada u varvarstvo”. Međutim, od samog početka, od Francuske revolucije je jasno da konstitucionalizam nema nikakve šanse pred demokratskim idealom. Hitler je drugi primer – izabrani vođa brani ustav. Možete podići kvotu većinskog glasanja potrebnu za promenu ustavnih prava koliko hoćete, pukotina neće nestati. Demokratija će uvek biti pretnja za liberalne institucije i osnovna prava. Zato je jako loše kada liberali hvale demokratiju.

Štampu sam samo pomenuo kao slučaj za primer kako će danas kao liberalno-demokratska biti priznata pre ona vlast koja ne guši slobodu štampe, nego ona koja ugrožava privatna vlasnička prava. Sećam se mape zemalja koju daje Fukujama u svojoj knjizi (radio ju je Freedom House, mislim), po kojoj je Čile pod Aljendeom bio kotiran kao liberalna demokratija, a pod Pinočeom ne. Iz kojeg Čilea biste vi pre "glasali nogama"? Ja znam da bih u jedan od ta dva rado imigrirao.

Homeinijeva teokratska revolucionarna vladavina je bila totalitarnog tipa a ne autoritarnog. Znam da Kuran i običajno pravo islamskih zemalja imaju dosta liberalnih elemenata što se tiče trgovine, privatne svojine i poreza, ali zar mislite da je to bila glavna stvar koja ih je inspirisala na revoluciju? Pre je ličila na Severnu Koreju nego na Južnu, a nimalo na Pinočeov Čile. Levica 80-tih, na čelu sa Fukoom je pozdravila iransku revoluciju kao zoru rađanja jednog novog sveta. I Teheran je uživao podršku Moskve.

Brut said...

@Saša

Šta mislim o referendumu. Nisam ja to pratio baš, ne znam detalje, ali znam da je institucija referenduma Švajcarcima mnogo bitnija nego tamo nekakva briselska birokratija ili evropskii sudovi. Švajcarska ne želi da uđe u EU. Ovo će je udaljiti od EU, u smislu da će njena želja „da ostane usamljeno ostrvo u EU“ postati samo jasnija. Moguće da će ovaj referendum imati efekta da ohrabri i neke druge islamofobne snage u Evropi da pokušaju isto. Nacionalizam je demokratska ideja. „Nacija, jedna i nedeljiva“ – kako je govorio onaj Ženevljanin. I ima istorijski velike veze upravo sa prodorom islama u Evropu. Ruso je o tome i pisao, tj. baš na otpor islamu „hrišćanske“ Evrope je i mislio kad je stvarao svoju ideju demokratske nacije i kada je slavio „vojnički duh“ Sparte i Rima. Mislim da ovaj referendum zato ima i veliku simboličku snagu, zato što se desio baš u Švajcarskoj, koja je poslužila kao uzor najvećem teoretičaru demokratije.

Možda kao literarni kontrapunkt ovome treba podsetiti na Monteskijeova „Persijska pisma“. A Monteskije nikako nije bio demokrata, već teoretičar konstitucionalizma, po uzoru na britanski sistem vladavine. U njima Monteskije pravi obrt tako što preokreće sliku prosvećene Evrope o Aziji kao o orijentalnoj despotiji (slika koje se plašio Ruso) i vraća tu sliku prosvećenim Evropljanima kao sopstvenu sliku u ogledalu. On se stavlja u poziciju Drugog, kako bi rekli strukturalisti, (ne mogu da se setim kako se zove lik iz romana) i slika francusko društvo kao orijentalnu despotiju. Možda je vreme da neko ponovo uzdrma samopouzdanje prosvećene liberalno-demokratske Evrope, i naslika je kao novi homeinijevski raj, sa sve njenom policijom misli, političkom korektnošću, sa mastodonskom birokratijom, sa demokratskim idealima i verskom netrpeljivošću - kao novi Teheran obogotvorene Države. Može i bez alegorijskog pristupa.

perica said...

Ima tekst Država je bila greška Voltera Bloka, prikaz knjige Demokratija: Bog koji je omanuo H. H. Hopea. Da ne misliš na taj?
http://www.katalaksija.com/v2.0/index.php?option=com_content&task=view&id=240&Itemid=31

Brut said...

Ne, bio je i Hoppeov sazeti prikaz teza iz knjige "Demokratija: Bog koji je omanuo" pod istim nazivom. Ovaj tekst:
http://www.lewrockwell.com/hoppe/hoppe4.html

Saša said...

Švajcarska je vrlo dobar primer kako institucija demokratije kao što je referendum može da posluži kao izgovor za ograničavanje slobode pojedinca. Moja mentalna mapa jednostavno nije u stanju da pronađe opravdanje za zabranu gradnje minareta. Zabranu poziva mujezina na molitvu uz pomoć elektronskog ozvučenja mogu da razumem, naravno samo pod uslovom da potpada pod kategoriju "noise pollution", ali za zabranu gradnje minareta nema opravdanja.

Lighthouse said...

Iako se diskusija odužila, prozvan sam da odgovorim: bi lih pre "glasao nogama" protiv Aljendeovog ili Pinočeovog Čilea? Zavisi u kom trenutku. U avgustu 1973. verovatno ne bih, jer bih verovao da ću nekako izdržati u tom socijalističkom paklu do prvih narednih redovnih izbora i angažovati se da se opozicija ujedini, pobedi Aljendea i vrati stvari u relativnu normalu, a ako Aljende pokuša da spreči izbore ili ih učini neslobodnim ili nefer da će vojska intervenisati, srušiti Aljendea i odmah zatim obezbediti uslove za izbore koji će se ubrzo i održati. U oktobru 1973. bih verovatno pobegao, jer bih video da Pinoče nema nameru da organizuje izbore nego se naoštrio za dugotrajnu krvavu diktaturu koja ne štedi nikoga i u kojoj nema suda ni vladavine prava, a nema ni ekonomske slobode (1976. i njegov susret sa "Čikažanima" još nije na vidiku), pa pošto nemam ni u levoj (lične slobode) ni u desnoj (ekonomske slobode) bolje bežati. Negde 1981, pak, gledao bih da nešto zaradim na slobodnom tržištu u toj zemlji, a onda da pobegnem negde gde se taj novac može slobodno trošiti, gde nije zabranjen razvod i pola filmova i muzike sa "Zapada", gde ne hara tajna policija i prisluškuje građane, itd. Opet, negde 1987, videvši kako padaju desničarske nacionalističke diktature po Latinskoj Americi, ostao bih da sačekam i pomognem da se to desi i u Čileu. Posle 1989, svakako bih ostao, imavši i u levoj i u desnoj.