Papir trpi sve

I argue that decent regimes may indeed be rational, but cannot be considered reasonable,  and so do not permit essential elements of the three strands of justice as fairness; those of  fairness, freedom and equality.  So instead of the toleration that Rawls prescribes towards  states where regimes do not allow certain freedoms but maintain a veneer of political  legitimacy, this thesis proposes that such regimes could become legitimate targets for intervention because of the violation of basic human rights implied in the denial of such freedoms as voting or free speech.

Radi se o citatu iz doktorske teze "The Role of Civil Society in the Democratisation of Global Governance Institutions: From ‘Soft Power’ to Collective Decision-Making", a koju je napisao i na LSE-ju odbranio Saif Al-Islam Alqadhafi, poznat i kao "Borićemo se do poslednjeg metka" Gadafi Junior.

Kako i zašto režimi padaju?

Pitanje je zanimljivije nego što na prvi pogled izgleda. Naime, režim kontroliše vojsku, avione, tenkove, kako goloruka (ili lako naoružana), neorganizovana i neobučena gomila ljudi može uopšte da obori režim?

Ovaj post na blogu Monkey Cage tvrdi da je to zato što nijedan dikatorski režim nije u suštini monolitan, već predstavlja koaliciju različitih grupa ljudi - vojske, policije, tajnih službi, vođa sindikata, biznismena, pa da onda "veštinu revolucije" predstavlja upravo unošenje razdora među te grupe. U tekstu se posebno naglašava činjenica da u diktaturama ne postoji sloboda govora, tako da niko (uključujući i režim) nije siguran u to šta se zaista događa i ko koga zaista podržava. Tu činjenicu može da koristi režim da demotiviše opoziciju, ali kada nastane haos, to se okreće protiv režima.

Sve to me je podsetilo na odličnu knjigu koju sam čitao pre par godina - The Logic of Political Survival. Osnovna teza knjige je sledeća.

Političko preživljavanje zavisi od uspešnog održavanja pobedničke koalicije. Članovi koalicije su iz grupe koju autori nazivaju "selektorat", a koja se sastoji od svih ljudi koji se mogu naći u pobedničkoj koaliciji. U demokratiji, pobednička koalicija predstavlja veliki deo "selektorata", a koji predstavlja praktično sve ljude koji mogu da glasaju. U diktaturi poput severnokorejske, selektorat predstavlja vojska (a pobedničku koaliciju nekoliko glavnih generala), dok je u SSSR-u selektorat predstavljalo članstvo Komunističke partije )(a pobedničku koaliciju Centralni komitet). Po autorima, činjenica da u demokratiji pobednička koalicija predstavlja veliki deo selektorata znači da postoji velika šansa da će određeni član koalicije podržati drugog kandidata na izborima, pa zato lideri nemaju jake veze sa članovima svoje koalicije. U autokratijama, pobedničke koalicije su male u odnosu na selektorat, pa članovi sadašnje koalicije ne mogu da se nadaju da će ih prihvatiti i naredni vođa. To dovodi do jake lojalnosti između članova koalicije.

Sve to znači da, pošto članova koalicije ima malo, svaki od njih može dobro da se "ogrebe" o državu, odnosno vladar vodi takvu politiku koja deli pare i resurse malom broju bitnih ljudi (država pruža privatna dobra malom broju ljudi). Kada je pobednička koalicija velika, vladar to ne može da radi, već mora državna sredstva da koristi za pružanje javnih dobara velikom broju ljudi, ako želi da ostane na vlasti.

Nakon što objasne svoj osnovni model, autori ga u knjizi primenjuju na analizu brojnih izazova sa kojima se vladari suočavaju, poput rata, revolucije, protesta, sankcija i slično.

Jedna od stvari koju autori posebno potenciraju je važnost promene vladara u diktaturama, a do koje može doći i smrću. Tu se nalazi i jedna od najboljih rečenica u knjizi, otprilike "Naravno, u našem modelu, smrt vladara smatramo endogenom varijablom", ili čitaj "Na vladara se može izvršiti i atenta.". Da mi je neko rekao da ću se slatko smejati čitajući veoma matematizovanu političku teoriju, ne bih mu verovao.

Elem, svakom vladaru dramatično opada šansa da opstane na vlasti kada ostari, ili kada se sazna da boluje od neizlečive bolesti. Tada pripadnici elite shvataju da nešto moraju da urade ako žele da nastave da budu članovi elite i u budućnosti, pa se ponekad okreću protiv dotadašnjeg vođe.

Da vidimo kako se ta teorija drži u poslednjim događajima: Ben Ali (74 godine), Mubarak (82 godine), Gadafi (68 godina), Saleh (Jemen, 64 godine), Al Khalifa (Bahrein, 60 godina). Sve u svemu, teorija bi otprilike tvrdila da će elita lakše da se okrene protiv Mubaraka i Ben Alija, nego protiv Saleha, Al Kalife i Gadafija, naročito ako su poslednja trojica zdravi. Koliko ja vidim (a situaciju u Jemenu i Bahreinu ne poznajem skoro uopšte) za sada se upravo tako nešto i dešava.

Audio intervju o knjizi sa jednim od autora možete čuti ovde.

Više se ne zna šta je šala

Dakle, Njuz.net je objavio vest da će Kina da reguliše reinkarnaciju, odnosno da će za reinkarnaciju biti potrebna dozvola države. Deluje kao još jedan štos njuzovih saradnika, jel da?

Međutim, imao sam osećaj da sam sličnu vest pročitao još ranije, ali nisam mogao da se setim gde. Prvo sam pogledao na mom omiljenom sajtu, kad stvarno - evo ga Slavišin tekst od pre više od tri godine u kojem linkuje na tekst (link više nije aktivan), a u kojem piše da će Kina doneti zakon kojim će propisati da će za reinkarnaciju biti potrebna dozvola državnog organa. Iako taj link nije više aktivan, ako malo guglujete, naći ćete dosta tekstova vezano za ovu temu, upravo iz avgusta 2007, recimo ovaj iz Timesa.

Pitanje je šta se dogodilo i zašto je Njuz objavio nešto što izgleda da je prava vest? Da li je moguće da se ovog puta desilo suprotno od one priče sa srpskim turistom i ajkulom u Šarm el Šeiku (kada su neki "pravi" mediji preneli izmišljenu vest), odnosno da je Njuz kao šaljivu objavio pravu vest?

Kina

Interaktivna mapa Kine na kojoj možete videti GDP po stanovniku u poređenju sa drugim zemljama. U boljim provincijama Kina je ravna Mađarskoj, u gorim je slična Kongu.

Zanimljivi tekstovi

1. O šaolinskom kung fuu iz National Geographica

Over the past decade Shi Yongxin, the 45-year-old abbot, has built an international business empire—including touring kung fu troupes, film and TV projects, an online store selling Shaolin-brand tea and soap—and franchised Shaolin temples abroad, including one planned in Australia that will be attached to a golf resort. Furthermore, many of the men manning the temple's numerous cash registers—men with shaved heads and wearing monks' robes—admit they're not monks but employees paid to look the part.

And yet, whether a force for evangelizing or profitmaking, the Shaolin Temple has helped foster an undeniable kung fu renaissance, which has coincided with China's own resurgence as an international power. Nowhere is this more evident than in Dengfeng, a sprawling city of 650,000 just six miles from the temple gates. Here some 60 martial arts academies have sprouted over the past two decades and now boast more than 50,000 students. A drive down a main road passes some of the biggest schools. They rise like Vegas casinos, with towering dormitories adorned with murals of kung fu fighters, dragons, and tigers. 

2. Izuzetno zanimljiv članak o TV industriji u Rusiji, korupciji i tome zašto se neke rijaliti emisije tamo nisu primile:

The fundamental premise for most Western reality shows is what people in the industry call ‘aspirational’: someone works hard and is rewarded with a wonderful new life. The shows celebrate the outstanding individual, the bright extrovert. For the Russian version of The Apprentice, Vladimir Potanin, a metals oligarch worth more than $10 billion, was recruited to be the boss choosing between the candidates competing for the dream job. Potanin goaded, teased and tortured the candidates as they went through increasingly difficult challenges. The show looked great, the stories and dramas all worked, but there was a problem: no one in Russia believed in the rules. The usual way to get a job in Russia is not by impressing at an interview, but by what is known as blat – ‘connections’. Russian society isn’t much interested in the hard-working, brilliant young business mind. Everyone knows where that type ends up: in jail like Mikhail Khodorkovsky, or in exile like the mobile phone billionaire Yevgeny Chichvarkin. Today’s Russia rewards the man who operates from the shadows, the grey apparatchik, the master of the politique de couloir – the man like Putin. 

3. Propusti u "vanzemaljci napadaju" filmovima, počev od toga da uglavnom napadaju goli, preko toga da uvek prvo napadnu Ameriku, pa do najzanimljivijeg - zašto, kog đavola, napadaju Zemlju zbog resursa, kad mogu iste te resurse da nađu na nenaseljenim planetama? Dobro, u nekim filmovima jedu ljudske mozgove, tu priča ima smisla.

Zašto prosečna plata raste?

Čitam sutrašnji Ekonomist, pa u rubrici "Reč po reč" vidim izjavu premijera:

Prosečna plata nam uopšte ne pada uprkos tome što se priča. Ona čak realno raste.

Tačno, ali iz razloga koji su, blago rečeno, veoma loši - prosečna plata raste pretežno zato što su oni sa niskim platama ostali bez posla.

Otkud to znam? Pa, ne znam baš pouzdano, ali pogledajte tabelu, pa zaključite sami (podaci RZS). Pre nego što pogledate tabelu, jedna napomena - statistika plata u Srbiji je veoma, veoma loša. Obuhvat malih privatnih firmi je posebno loš, naročito obuhvat preduzetnika i zaposlenih kod njih. Ovi podaci koje dajem čak i ne uzimaju u obzir te zaposlene. Dakle, ovo svakako nije dokaz, ali je vrlo indikativno.

Tabela: Broj zaposlenih po rasponu plate

	Septembar 2008	Septembar 2010	Razlika
Nisu primili zaradu	74561	51811	-22750
Manje od 15000	39712	23660	-16052
15001-20000	71435	35562	-35873
20001-25000	112698	88927	-23771
25001-35000	191611	163969	-27642
35001-45000	183056	165534	-17522
45001-65000	256029	252248	-3781
65001-85000	89631	122733	33102
85001 I vise	82142	124205	42063

Dakle, vidi se da onih sa nižim platama ima manje, a da ovih sa višim platama ima više. Ja tvrdim da je to zato što su neki sa nižim primanjima "ušli" u kategoriju sa višim primanjima, a da su neki izgubili posao. Alternativna tvrdnja, da su svi sa nižim primanjima prešli u više kategorije, pa da su ovi sa najvišim primanjima izgubili posao je naravno moguća, ali veoma, veoma malo verovatna.

Za one kojima matematika nije jača strana - kada iz populacije izbaciš one sa najnižim platama, prosečna plata raste, čak i ako nikome pojedinačno plata nije porasla.

Par komentara na događaje na Bliskom Istoku

Prvo, pročitajte odličan tekst Džordža Fridmana na Stratforovom sajtu u kojem se, pored svega što se dešava,  bavi i prethodnim globalnim revolucijama  - 1848, 1968, 1989. Poenta teksta:

U međuvremenu, dok gledate šta se dešava u regionu, zapamtite da ne obraćate pažnju na demonstrante. Posmatrajte ljude sa oružjem. Ako oni ostanu da brane državu, demonstracije su propale. Ako neki pređu na stranu demonstranata, postoji šansa za pobedu. A ako dođe do pobede, i uspostavi se demokratija, nemojte odmah da pretpostavite da će ono što sledi da bude dobro za Zapad - demokratija i prozapadna politička kultura nisu ista stvar.

Drugo, pročitajte vrlo zanimljiv post Waltera Russela Meada o modernoj istoriji Egipta. Ima dosta stvari koje nisam znao. Recimo, evo šta je Ismail paša rekao 1879. godine:

Moja zemlja više nije u Africi, mi smo sada deo Evrope. Zato je za nas prirodno da odbacimo stare običaje i uspostavimo novi sistem prilagođen našim društvenim uslovima.

 Treće,  Čarls Kroford je imao nekoliko odličnih postova u poslednje vreme, od kojih je možda najzanimljiviji ovaj, o konceptu Muddle Through Somehow (što bi mi možda preveli kao "Nekako će se sve srediti samo od sebe"), a u kontekstu demonstracija/revolucija na Bliskom Istoku.

Probably best to do nothing for now. Waiting and seeing looks inglorious, but being glorious and wrond does no help much in these circumstances.

In the meantime, my heart leaps at the thought of all those 2010 FCO risk-management matrices and target-setting roadmaps being revealed as so much drivel.

All that laborious, meaningless work - trashed! By reality!

The whole 'risk-management' bureaucracy as developed by Whitehall is phoney. Why? Because it basically assumes variations on Muddle Through Somehow. It allows no serious role for non-MTS events.

And as we are now seeing, non-MTS events are the ones which really matter.

Zašto se Evropa razvila

Pročitajte intervju sa Niallom Fergussonom, jednim od vodećih savremenih istoričara. Između ostalog, tekst se bavi njegovom novom knjigom Civilization: The West and the Rest, u kojoj pokušava da identifikuje razloge zašto je Evropa, počev od 15. veka, počela da dominira svetom. Navodi sledeće razloge:

1. Konkurencija. Koliko vidim, ovo se uglavnom odnosi na političku konkurenciju, u smislu da je u Evropi uvek postojalo mnogo država, koje su jedna drugoj konkurisale.
2. Razvoj nauke
3. Privatna svojina
4. Razvoj medicine i povezanih nauka
5. Koncept "potrošačkog društva"
6. Radna etika

Koliko vidim, nema tu ničeg posebno novog. Ali, budući da knjiga nije ni zamišljena kao revolucionarni doprinos istorijskoj nauci, već kao dodatno štivo za srednjoškolce, deluje veoma zanimljivo.

U intervjuu ima još zanimljivih stvari, a posebno vezano za Fergusonovu vezu sa Ayaan Hirsi Ali.

Porez na banke

Kakve bi bile posledice ovog poreza o kojem se govori u Srbiji i Hrvatskoj?

Popularna verzija je jednostavna -- uvedemo porez na banke, plaćaju bogati bankari, profitira država i preko nje mi svi. Pošto se radi o porezu na banke, jasno je da ga plaćaju banke.

Ekonomija kaže drugačije. U realnosti, porez ne plaća nužno onaj od koga se porez naplaćuje. Ko plaća porez, odnosno na koga se teret poreza prevaljuje zavisi od elastičnosti ponude i tražnje oporezovane robe.

Elastičnost je cenovna osetljivost -- stepen u kojem ponuda ili tražnja reaguju na promenu cene.

Kod poreza, mehanizam je sledeći. Što je ponuda elastičnija, što na smanjenje cene prodavac više reaguje smanjenjem ponuđene količine, veći deo tereta poreza se preko cene prevaljuje na potrošače. Što je tražnja elastičnija, što potrošači više reaguju na porast cene smanjenjem kupovine, veće su šanse da porez plate prodavci, a u našem slučaju banke kao prodavci kapitala.

Elastičnost domaće tražnje za kreditima je stepen u kojem zajmoprimci reaguju na kamatu. Kamatna stopa je svima važna, ali stanovništvo i privreda nemaju previše izbora jer su uglavnom ograničeni na domaće tržište. Kad se uvede porez na sve banke kamate porastu svima, a vi svejedno od nekog morate uzeti kredit.

Sa bankama je drugačije. Kapital je veoma pokretljiva, najpokretljivija roba. Banke koje posluju u Srbiji imaju filijale i u matičnim zemljama i po celom istočnoevropskom regionu, što znači da njihovo tržište nije ograničeno na Srbiju. Zato je cenovna elastičnost ponude kapitala velika. Banke mogu i na relativno malu promenu cene u Srbiji reagovati relativno velikim premeštajem plasmana u druge zemlje.

Šta bi onda bila posledica poreza na banke? Ponuda kredita bi opala i kamatne stope bi skočile. Teret poreza bi najvećim delom pao na domaće potrošače. Banke bi takođe bile pogođene, ali dosta manje, jer imaju opciju premeštanja plasmana u druge zemlje. Čisti dobitnici bi bili jedino potrošači tih drugih zemalja, u kojima bi zbog dodatnog priliva novca kamatna stopa opala.

To na grafiku izgleda ovako -- kad je kriva ponude horizontalnija (elastična), a kriva tražnje vertikalnija (neelastična), porez plaćaju potrošači.

Jeftina zabava

Nikako mi nije jasno šta je problem sa "jeftinom zabavom". Zašto bi "skupa zabava" bila bolja?

A ova izjava je sjajna (govori se o srpskim TV gledaocima):


To su ljudi koji nemaju mogućnost izbora

Besplatno, velika većina ljudi u Srbiji ima makar 10-ak kanala, a za manje od 1000 dinara se čovek može pretplatiti na kablovsku i imati nekih 50-ak kanala. Da ne pominjem da uvek postoje i egzotične opcije poput "nema ništa na TV-u, idem u šetnju", "ajde da igramo jamb" ili "idemo kod mojih na kafu".

Sve u svemu, reći da "ljudi nemaju mogućnost izbora" je preterivanje koje se vrlo približava potpunoj budalaštini. 

EF

Ako je Nemačka rekla da je u IT sektoru budućnost i dala po 10.000 evra plate kompjuterskim stručnjacima, morali bismo i mi da favorizujemo ovu oblast", smatra Medojević (profesor i bivši dekan Ekonomskog fakulteta).

Šta Medoje misli, da u Nemačkoj država određuje plate?

Definicija neoliberalizma

Čim neko pominje neoliberalizam ne miriše na dobro, ali ovaj intervju u Vremenu sa "piscem, levičarem i aktivistom" Tarikom Alijem je otišao korak dalje od ostalih. Evo šta kaže sagovornik Vremena, prvo o EU:

Taj projekat je potonuo ekonomski i politički. Ekonomski, jer je EU prigrlila neoliberalizam. Rezultat: Island, Irska i Grčka danas, sutra možda Španija, Portugalija i Italija.

Jeste da su ove zemlje u problemima zato što su njihove države nagomilale preveliki državni dug, ali krivac je nekako taj nedefinisani neoliberalizam. Za koji nismo ni znali da su ga ove zemlje bile prigrlile, dok nisu dospele u krizu.

Interesantije je, međutim, ovo, što je Vreme takođe izabralo za podnaslov:

Elite u zemljama bivše Jugoslavije su veoma slične: korumpirane su i nemaju političkih principa. Desni centar ili levi centar, nebitno je. Postoji samo jedna vrsta političke zverke: neoliberalni političar koji gleda kako da uzme novac za sebe, za svoju porodicu, svoj klan, svoje kompanjone.

Dakle neoliberalizam nije više ni ideološki određen, već je postao karakterna crta. Možete biti desno od centra ili levo od centra -- neoliberal ste ako uzimate novac za sebe.

Nije mi cilj da ocrnim ovog filozofa i humanistu, nego da ukažem na ispraznost termina neoliberalizam. Već odavno se koristi za sve i svašta, ali je barem do sada bio nekako, makar i pogrešno, bio povezan sa ideologijom. Sada više nije ni bitno da li ste levičar ili desničar, neoliberal je svako ko je sebičan i zao.

Klajnovanje

Jezik je jedan od primera spontanog poretka, austrijski ekonomisti su još od Mengera poredili evoluciju ekonomskih i društvenih institucija sa evolucijom jezika. U oba slučaja optimalna pravila igre su ona koje postepeno dolaze odozdo, koje nastaju iz promena ponašanja samih aktera -- koja su rezultat ljudske akcije, ali ne i namernog ljudskog dizajna. Suprotno tome je nametanje osmišljenih pravila od autoriteta odozgo.

Jezik je nastao spontano, ali kad su ga se u 19. veku dohvatile države, počele su da nameću svoja pravila. To u jednom trenutku nije smetalo jer je u pitanju bila kodifikacija već postojećih spontano nastalih pravila, ali postepeno sa spontanom promenom govornog jezika počinje da se vidi razlika između starih pravila i svakodnevnog govora. Ali umesto da menjamo ili proširimo pravila koja više ne odgovaraju modernom jeziku, mi se pridržavamo starih pravila koje je propisala zvanična akademija, a onda se svako odstupanje denuncira kao nepravilnost.

Šta mi je konkretno palo na pamet je upotreba neke vrste negacija. Ne znam za druge, ali meni je mnogo prirodnije reći "za nikoga", što je zvanično nepravilno, nego "ni za koga", što je navodno pravilno. I slično, "za ništa" ili "zbog ničega" umesto "ni za šta" ili "ni zbog čega". Mislim da se ne radi samo o različitim dijalektima, nego je tako prirodnije i u mejnstrim srpskom.

"Pravilna" verzija ("ni za koga") dolazi iz ruskog jezika, što verovatno znači da je starija i da je bila prirodnija kada se srpski jezik kodifikovao. Ali u međuvremenu je srpski evoluirao i približio se zapadnim jezicima -- na engleskom, italijanskom i verovatno ostalim zapadnim jezicima kaže se nešto ekvivalentno našem "za nikoga". Ali sa okoštalim, zvaničnim gramatičkim pravilima deca u školi uče da je to nekako nepravilno, dok je staroslovenska verzija pravilna.

Apsurdno je što se uz sve to srpski jezik ponosi devizom "Piši kao što govoriš". Kad bismo pisali kao što govorimo, onda bi Matica srpska, ako već mora da se meša u jezik, rekla da su pravilne i jedna i druga verzija. Pa neka koristi ko koju hoće.

Porno antitrust

Antitrust je stigao ne samo do interneta generalno, nego i do internet porno industrije. U Kaliforniji postoji vebsajt pod imenom Redtube, koji daje svoje sadržaje besplatno. Drugi sajtovi koji prodaju barem nešto od svojih sadržaja tužili su Redtube za nelojalnu konkurenciju. Argument je, iznenađujuće (sarkazam), da Redtube prodaje "ispod troškova" da bi uništio konkurenciju. Sud je na sreću odbaco tužbu, mada na uskoj osnovi da "na internetu svako može da postavlja šta hoće" (van interneta ista sloboda ne važi, implicira se).

Na šta vas ovo podseća? Da, na zlikovački Microsoft koji je izbacio iz posla čestite ljude iz Netscapea svojim anti-konkurentskim poklanjanjem Explorera. Sad Redtube ugrožava mnoge čestite pregaoce u porno industriji davanjem "akcije" besplatno preko interneta.

Još jedan dokaz stare istine: Antitrust = zaštita potrošača od niskih cena (ili čak besplatne robe, kao u ovom slučaju).

Oda državnom, pardon, gradskom socijalizmu

Juče je B92 preneo sa Pressa retko glup tekst. O PKB smo već pisali nekoliko puta jer su vrlo "kretivna" tumačenja stizala i iz Vlade o od Grada Beograda. Međutim, najnovija oda gluposti zaslužuje da bude obrađena jer su na jednom mestu spojene najbesmislenije i najštetnije ideje.

Prvo naslov, grad spasao PKB od privatizacije. Retko glupo. Valjda je privatizacija nešto što treba da bude sprovedeno do kraja od strane te iste države, a ne neko zlo koje je nametnuto pa sada nekoga treba spasavati. Pravi naslov bi bio da su Beograđani spaseni od još malo svoga novca koji će davati za još jednu partijsku firmu.

Dalje, opet isti argument da PKB čuva snabdevanje Beograda hranom. Pa kada bi PKB bio čuvar u Beogradu bi se gladovalo na veliko. Ipak, vrh rečenica stiže od izvesnog Čučkovića, člana Gradskog veća, koji kaže da je poznato da sva gradska preduzeća posluju pozitivno i profitabilno. Biće da se čovek hranio u PKB pa mu se od gladi priviđaju stvari. Ko zna možda postavi i Harija Potera za menadžera.

Direktor PKB nema dilemu, građani ima da plate 25 miliona da bi se oni igrali gradskog poljoprivrednog preduzeća. Uostalom, šta ima prirodnije od gradskog poljoprivrednog preduzeća.

Naravno, rekoše i šta je razlog elana za poljoprivredu na asfaltu. Naravno, prenamena zemljišta. Da ne daj bože to ne kupi neki tajkun. Ili još gore da se ne daj Bože to zemljište vrati onima od kojih je oteto.

U najkraćem, prava praksa socijalizma.

Subvencije investitorima

Moj komentar u Politici.

Trejler za Atlas Shrugged

Vizuelno, dosta dobro deluje. Videćemo kakav će film biti...

Putinova vila

Sećam se onog čuvenog intervjua Bebe Popovića za "Insajder" u kome on u jednom trenutku kaže kako je Jovica Stanišić savetovao Đinđiću i njegovoj vladi da Miloševića ne izručuju Hagu i ne napadaju za kršenje ljudskih prava i demokratije: "udrite ga za korpuciju, narod to voli". No, urkos svom trudu, malo šta su našli, osim nekog sumnjivog naloga Mire Marković da se nekome dodeli stan, ništa posebno.

Izgleda da je ruska opozicija veštija u primeni taktike Jovice Stanišića protiv diktatora. Pošto narod izlgleda i u Rusiji "više voli" korupciju nego priče o ljudskim pravima, mangupi su krenuli da kleveću i lažu i o ruskom "najvećem sinu". Njihov je doduše još na vlasti, ali ovo što je isplivalo nije mala stvar. Izgleda naime da je na Crnom moru sagrađena vila za Vladimira Putina koja košta otprilike milijardu dolara! Na dokumentima je potpis šefa Kremlja za stambena pitanja ili tako nešto, u vreme dok je Putin bio predsednik 2005. Ovo je znakovito jer koliko vidim i ljudi poput Njemcova i Kasparova, koji su trenutno jedina opozcija sada, više insistiraju na pričama o korupciji ljudi iz vlasti, nego na manjku demokratije.

Ovo je zanimljivo tim više što je cela stvar propraćena otvorenim pismom predsedniku Medvedevu da se nešto učini po ovom pitanju koje je uputio jedan službenik ruske vlade koji je otpušen nekoliko godina ranije kad je pokrenuo to pitanje "iznutra". Biće zanimljivo da li je nada koju neki ljudi na Zapadu polažu u razlike i mogući raskol između Putina i Medvedeva realna, ili (kako je verujem) čist wishful thinking.

Žene u nauci

Časopis američke akademije nauka i umetnosti je nedavno objavio članak o navodnoj diskriminaciji žena u akademiji, pre svega prirodnim i tehničkim naukama gde žena ima mnogo manje nego što bi "trebalo". Dakle, tema je praktično identična onoj kojom se svojevremeno pozabavio Leri Samers i što je bio jedan od povoda da bude smenjen sa funkcije predsednika Harvarda.

I šta su ova dva psihologa sa Kornela pronašla? Praktično isto ono što je tvrdio Samers. Osnovni uzroci manjka žena u određenim oblastima su pre svega drugačija interesovanja (žene više vole da rade sa ljudima nego sa stvarima) i tendencija da porodicu stavljaju ispred karijere. Pominje se kao manje važan uzrok i različita varijansa sposobnosti po polovima koja rezultira značajno većim brojem muškaraca na krajnjem desnom kraju raspodele (i sam Samers, koji je zbog ove elementarne opservacije satanizovan, je to naveo kao najmanje bitan razlog). Koga ne mrzi, članak ima samo šest strana i pominje i neke čuvene dokaze diskriminacije, kao što je sviranje muzičara iza zavese i sl.

U ovim rezultatima nema ničeg posebno novog za bilo koga sa trunkom zdravog razuma. U nekom smislu, veća vest je da je ovaj članak napisan i objavljen, nego šta u njemu piše. Inače autori i dalje vide manjak žena kao problem koji treba rešiti - radi se o tome da se, po njima, treba skoncentrisati na uzroke koje su oni identifikovali, kao što su interesovanja i porodica - a ne na diskriminaciju.

Odmah da kažem da nisam oduševljena ovim predlogom. Ne razumem zašto se profesionalni i životni izbori žena tretiraju kao legitiman predmet društvene korekcije. Više puta sam na svojoj koži osetila pritisak da se bavim "muškim" oblastima koje me uopšte ne zanimaju, samo zato što sam za to sposobna. Zapravo, jedan od razloga zašto mi priča o diskriminaciji nikad nije zvučala ubedljivo je to što su mi se celog života penjali na glavu ljudi (uključujući mnogobrojne dobronamerne muške profesore) koji su me usmeravali ka matematičko/tehničkim oblastima.

Ovo sa porodicom je posebna priča, koja se pominje i u ovom članku. Pre izvesnog vremena sam pročitala knjigu u kojoj se tvrdilo da ogroman broj (reda veličine 40%) uspešnih žena nema decu, a još veći ima manje dece nego što bi htelo. Što je još gore, u anketama i interjvuima koji su u knjizi navedeni, ove žene su bile prilično nesrećne zbog toga. Što će reći, rešavanje jednog statističkog problema na kraju može nenameravano da proizvede drugi, verovatno i veći problem. Ne bi bilo prvi put.

Coca Cola mit

B92 javlja da je neko otkrio čuvenu tajnu formulu Coca Cole.

U nekoj knjizi sam čitao, ne sećam se više gde, priču autora knjige da je prilikom istraživanja koje mu je Coca Cola dozvolila unutar firme slučajno naišao na tu famoznu formulu. Onda je pitao nekog od direktora kako je moguće da se tajna tako slabo čuva i evo šta mu je direktor odgovorio -- šta ako neko i sazna formulu? U najboljem slučaju može napraviti potpuno isti napitak kao Coca Cola, ali mu nedostaje sve ostalo -- brend Coca Cole, organizacija, znanje i ekonomija obima zbog koje su cene niske, uhodana distributivna mreža, marketing i tako dalje. Zašto bi bilo ko kupovao piće potpuno istog ukusa, a skuplje od Coca Cole?

Treća smena vraća tuđi dug

Državno zaduživanje je moralno veoma sumnjiv koncept. Kad je prošle godine izbila grčka kriza drvlje i kamenje se sasulo po Grcima koji su se navodno zaduživali da bi živeli lagodno, a bune se sada kada dugove treba vraćati. Ali ko su tačno "Grci"? Ko se tačno zaduživao i u čiju tačno korist? Velikim delom to nisu oni koji sada dugove treba da vraćaju. Od zaduživanja su imali korist prvo sami političari, drugo banke koje su kupovale dug, i treće Grci na koje se nešto od te potrošnje prelilo.

Čak i da se odluka o zaduživanju donosila na referendumu, opet bismo imali problem legitimnosti duga, jer prvo, postojala bi manjina koja je glasala protiv zaduživanja a koja sada svejedno mora da učestvuje u vraćanju, a drugo, u međuvremenu je došlo do smene generacija, neki ljudi su umrli, a drugi su postali poreski obveznici.

Uzmimo sadašnje zaduživanje Srbije. Zadužuje se grupa ljudi na vlasti, koja je nekada dobila a sada jedva da ima glasačku podršku, a dugove će vraćati svi oni koji su sada protiv zaduživanja. U međunarodnom pravu postoji doktrina "odious debt" (odious se prevodi sa "mrzak" ili "odvratan", ali mi prevod "odvratan dug ne zvuči prirodno -- možda samo "nepošteni dug"), po kojoj dugove diktatorskih režima ne treba vraćati. To je nesumnjivo ispravno u mnogim slučajevima -- zašto bi Iračani vraćali dugove Sadama Huseina? Ali mislim da za primenu doktrine ima mnogo više prostora. Jer i kod demokratskih država jedva da postoji neka demokratska saglasnost prilikom zaduživanja -- a čak i kad bi postojala to ne znači ništa a) manjini koja je bila protiv; b) potpuno drugim ljudima koji 10 ili 30 godina kasnije vraćaju taj dug.

Uz ove kvalifikacije, nije preterano reći da svaka vlada ima legitimno pravo da odluči da ne vraća prethodni dug. Šta bi bile posledice prihvatanja ove doktrine, što u praksi nije ništa drugo nego objavljivanje bankrotstva? Pre svega, niko vašoj državi više ne bi pozajmljivao novac. Ali to uopšte nije loša stvar -- loša je za trenutnu vlast, ali veoma dobra za zemlju uopšte.

Ne samo da je ekonomski smisleno nego nije ni nepošteno. Banke koji pozajmljuju novac Vladi Srbije dobro znaju da ga daju manjini koja ga troši neproduktivno, a da će im ga vraćati produktivna većina.

Šta će uraditi Dinkić?

Dušan Pavlović:

Očekujem, prema tome, da će se Dinkić ponuditi naprednjacima kao koalicioni partner nakon narednih izbora (ako im bude nedostajao manji broj glasova da naprave vladu).

I ovo:

Tadić sada ima bombu u džepu za koju ne zna kada će eksplodirati. Bolje mu je da je on aktivira nego da ga ona iznenadi. Očekujem, prema tome, da Tadić uskoro raspusti Vladu i raspiše prevremene izbore.

Zašto je vlast pala baš u Tunisu i Eguptu?

Dominantno objašenjenje je da osiromašeni i nezaposleni narod nije više mogao da trpi otuđene i korumpirane diktatore. Međutim, da li je baš tako?

Deni Rodrik navodi vrlo zanimljiv podatak da se Tunis nalazi na šestom, a Egipat na četrnaestom mestu u svetu po poboljšanju životnog standarda, mereno Human Development Indexom, u poslednjih 40 godina.

[Mala napomena vezana za HDI. On se izračunava kao prosek tri stvari - zdravlja (mereno očekivanim trajanjem života na rođenju), obrazovanja (mereno prosečnim trajanjem obrazovanja i prosečno očekivanim trajanjem obrazovanja) i ekonomskog razvoja (mereno BDP-om)]

Dakle, po Rodriku, Tunis i Egipat u stvari predstavljaju primer zemalja u kojima ekonomski rast možda nije bio spektakularan, ali je zdravstveno i obrazovno stanje stanovništva značajno unapređeno u poslednjih 40 godina. Na primer, očekivano trajanje života u Tunisu je 74 godine, što je praktično na evropskom nivou. Ukratko:

Egipat i Tunis su poslali otrežnjujuću poruku kineskom i drugim autoritarnim režimima širom sveta: ne računajte na to da će vas ekonomski razvoj držati na vlasti zauvek.

Zli eksploatatori

Juče i danas sam saznao zašto nema novih radnih mesta. Elem problem su zli poslodavci koji teraju radnike da rade prekovremeno i neprijavljeno. Zbog takvih praksi ne otvaraju se nova radna mesta. Tekst nudi potpuno besmislene zaključke i stoga se vredi osvrnuti na tu vezu izrabljivanja i nezaposlenosti.

1. Rad, a posebno onaj nekvalifikovani i osrednje kvalifikovani je obilan faktor na tržištu. On mora da bude jeftin, a kako država svojim merama podiže njegovu cenu iznad tržišne, tržište reguje na način na koji može - neplaćenjem doprinosa, produženjem radnog vremena i slično. Kada se cena rada ne bi veštački podizala imali bi manju nezaposlenost, niže plate i verovatno normalnije radno vreme zaposlenih.
2. Cena rada u privatnom sektoru je niska jer taj isti privatni sektor mora da finansira raspojasanu državnu potrošnju koja uglavnom ide u plate u javnom sektoru i penzije.
3. Da je postojeća cena rezultat nekih magičnih sila eksploatacije, a ne tržišnog ugovaranja, firme koje "eksploatišu" radnike imale bi problem sa fluktuacijom i nepopunjavanjem radnih mesta. Kako toga nema, očigledno je da je ovde reč o tržišno određenoj ceni rada.
4. Ovo se nekome ne mora svideti, ali nisu za to krivi poslodavci, nego država koja nije stovrila ambijent za investiranje, porast produktivnosti i posledično porast plata. Ako bi bilo više radnih mesta radnici bi imali veću moć jer bi oni mogli pretili otkazima, jednako koliko i poslodavci.
5. Kako se u najboljem duhu mešanja uzroka i posledica poziva na inspekcije i kažnjavanje "zlih poslodavaca" treba informisati one koji bi to radili da bi jedini rezultati bili još manje radnih mesta, dalje izmeštanje privrede u sivi sektor i još manji nivo plata. A najomrženiji poslodavci bi i dalje živeli mnogo bolje od radnika, ali bi zapošljavali radnike u nekoj drugoj državi.
6. Subjektivne ocene o tome šta je mala plata, mnogo rada i slično, su potpuno irelevantne sa stanovišta ponuđene analize. Ono što je sigurno je da su neprijatelji dobrog života radnika upravo ni koji se upiru da ih štite, a da su pravi prijatelji radnika tržište i "zli" kapitalisti.

Litvinenko

Mi smo imali više postova o tome koje i zašto ubio Aleksandra Litvinenka, bivšeg agenta ruske obaveštajne službe.

Međutim, nismo pokrili neke vrlo zanimljive stvari. Recimo ovde imate snimak jedne tribine u Londonu gde je Litvinenko direktno optužio Putina za smrt novinarke Ane Politkovskaje, dve nedelje pre misterioznog trovanja.



Ali, ja mislim da je jedan od ključnih detalja zašto je Litvinenko ubijen zapravo sledeće svedočenje. Ajman Al Zavahiri, drugi čovek Al Kaide je agent FSB (KGB):

The second person in the terrorist organization "Al Qa'eda", about whom they speak as about the organizer of the series of explosions in London , Aiman al-Zavahiri, is an old agent of the FSB. Being sentenced to death penalty in Egypt for terrorism and searched by the Interpol, Aiman al-Zavahiri in 1998 was in the territory of Dagestan , where for half a year was trained a special preparation at one of the educational bases of the FSB. After the preparation he was transferred to Afghanistan , in which he had never been before and where, following the recommendation of his Lubyanka chiefs, he at once after the arrival penetrated into the surrounding of Ben Laden and soon became his assistant in the "Al Qa'eda"...During my service in one of the most confidential departments of the FSB, those heads from the UFSB of Dagestan, who directly had worked with Aiman al-Zavahiri, after his successful terrorist preparation and transferring to Afghanistan , were called to Moscow and received high posts.

Više o optužbama koje je Litvinenko izneo na račun Putina, pre nego što je ubijen donosi čak i vrla Vikipedija.

Simpozijum o Rusiji

Na Frontpage magazinu. Učestvuju, između ostalih, Jon Mihai Pacela, Pavel Stroilov i Vladimir Bukovski. Evo po mom sudu najboljeg pasusa, u kome Stroylov i Bukovski komentarišu Pacepinu tezu da je komunizam posledica tradicionalnog ruskog samodržavlja i autoritarizma:

The “historic traditions” theory has been disproved time and again over many decades – even Vladimir here wrote much about it in his 1989 book USSR: From Utopia to Disaster. And yet, alas, it does not die – because it is convenient to everyone. With this theory, the intellectuals don’t have to recognize the KGB and Gulag as legitimate children of their utopia. Moscow’s sympathizers invoke it in mitigation, like a provincial lawyer who invokes the hard childhood of his client in mitigation of his crimes. Putin and company simply love it, because it gives them historic legitimacy where they have none. Those nations who were lucky enough to survive the 20th century without being taken over by communists are flattered by the implied superiority of their civilization. Those who were taken over by communists can forget the inconvenient fact that, Moscow’s influence notwithstanding, most communist crimes in, say, Romania, were committed by Romanians and not Russians. In brief, all of us are relieved of our responsibility, since all responsibility is now laid on one man: Ivan the Terrible. And he no longer cares. Nor can we put him on trial. It makes much more sense to blame Adam and Eve, who started all this mess by eating the apple.

Boris Njemcov za predsednika

Pravo iz Putinovog zatvora zbog "verbalnog delikta", na BBC da se objasni sa voditeljem kome nikako nije jasno šta to ima loše u današnjoj Rusiji.

Izbor pred Egipćanima

Zanimljiva karikatura iz Chatanooga Times-a.

CIA i Egipat

Leon Panetta, direktor CIA, juče: Mubarak večeras daje ostavku.

Hosni Mubarak, nekoliko sati kasnije: Nema govora o ostavci, stabilnost zemlje, ne podležemo pritiscima, potpredsednik je ovlašćen i tako to.

Zato mi nije jasno zašto se svet onomad uznemirio oko kablova koje šalju diplomate pet-šest platnih razreda ispoda šefa CIA.

"Slobodni gradovi" u Hondurasu?

Pisali smo i ranije o konceptu "slobodnih gradova" (charter city) Pola Romera. Nakon što je ideja propala na Madagaskaru, na red je došao Honduras. Naime, tamošnji parlament je izglasao izmene Ustava koji omogućavaju formiranje slobodnih gradova koji bi bili samo pod delimičnim suverenitetom Hondurasa.

Pročitajte tekst Pola Romera na njegovom blogu i ovaj članak iz Vol Strit Džurnala za više informacija.

A, ako već niste, obavezno pogledajte i Romerov govor na TED Conferences, u kojem obrazlaže celu ideju:

Najbolja. Decenija. Ikada.

Robin Hanson skreće pažnju na članak u Washnington Postu:

U novom izveštaju Brukings institucije pod nazivom  Siromaštvo u brojevima: Promene u stanju globalnog siromaštva od 2005. do 2015. apdejtovali smo zvanične podatke Svetske banke o osobama koje žive sa ispod 1.25$ dnevno kako bi smo videli šta se desilo sa siromaštvom u svetu  nakon rasta zemalja u razvoju. Procenjujemo da je između 2005. i 2010. godine, skoro pola milijarde ljudi "pobeglo" iz ekstremnog siromaštva, dok je ukupan broj siromašnih u svetu pao na 878 miliona ljudi. Nikada ranije u istoriji sveta nije toliko veliki broj ljudi pobegao iz siromaštva u tako kratkom periodu. Milenijumski ciljevi razvoja UN su postavili za cilj prepolovljavanje stope siromaštva u svetu u između 1990. i 2015. godine; taj cilj je verovatno postignut još 2008. godine, sedam godina pre plana. Štaviše, koristeći procene rasta per capita potrošnje, predviđamo da će do 2015. godine manje od 600 miliona ljudi ostati siromaštvo. U tom trenutku će stopa siromaštva iz 1990. godine biti prepolovljena, a zatim još jednom prepolovljena.

Smanjenje siromaštva se događa u svim krajevima sveta i većini zemalja, mada uz različite brzine. Rastuća tržišta Azije imaju najviše uspeha; dva džina u regionu, Kina i Indija, su verovatno zaslužne za tri četvrtine ukupnog smanjenja siromaštva u periodu 2005. - 2015. Procenjujemo da će tokom ovog perioda, učešće Azijata u ukupnom broju siromašnih pasti sa oko dve trećine na jednu trećinu, dok će učešće Afrikanaca porasti na 60%. Ali Afrika takođe napreduje; mi procenjujemo da je u 2008. godini stopa siromaštva pala ispod 50% po prvi put. Procenjujemo da će do 2015. godine siromaštvo u Africi pasti ispod 40%, što se u Kini nije desilo sve do sredine 90-ih.

A onda pogledajte i ovaj grafikon o broju ljudi koji su poginuli u oružanim sukobima:

Zaključak se sam nameće - decenija od 2001. - 2010. treba da ostane zlatnim slovima zapisana u istoriji - nikada se siromaštvo u svetu nije brže smanjivalo i nikada ljudi nisu manje ginuli u ratovima.

Da li će to tako i biti? Ne, prethodna decenija će ostati upamćena po 11. septembru, ratovima u Iraku i Afganistanu i velikoj ekonomskoj krizi.

Nije 1100 nego 695 evra

Komentatori sa B92 su u pravu.

Gde je pogrešio Miladin Kovačević? Računanje standarda po paritetu kupovne moći je standardna metoda i tu nije ništa sporno. Ali izgleda da je greška bila u računu.

Ako se pogledaju podaci za GDP i GDP po paritetu kupovne moći, vidi se da se je kod Srbije taj odnos oko 1.85. Po MMF-u, GDP po paritetu kupovne moći je 1.85 puta veći od GDP-ja Srbije po cenama.

Ako se prosečna plata u Srbiji od 380 evra pomnoži sa tih 1.85, dobije se 695 evra (i ovde zanemarujemo odnose cena između Evrope i Amerike).

Šta je uradio Kovačević? Izgleda da je pogledao vrednost PPP konvertora, koji je za 2009. godinu oko 38 (isto u gornjem linku). Ali je onda prevideo da je konverter prema dolaru i umesto toga ga obračunao prema evru. Ne mogu sa sigurnošću da tvrdim da je to uradio, ali ako se to uradi dobija se njegov rezultat da 37 evra u Srbiji vredi 100, a odatle prosečna plata 1100.

Standard

Vidim da se na B92 digla velika frka (trenutno 450 komentara) povodom tvrdjenja nekog srpskog statističara da, po paritetu kupovne moći, 37 evra u Srbiji vredi koliko 100 evra u EU, iz čega sledi da je prosečna plata u Srbiji na nivou prosečne plate u EU od 1100 evra.

Ne znam da li je ovo dobro proračunato, ali ovako odokativno, ne izgleda mi uopšte suludo kako bi se iz komentara moglo zaključiti. I ja se u Beogradu neprijatno iznenadim kako su neke stvari skupe (npr. tehnika, garderoba), ali objektivno, oni glavni troškovi ne mogu da se porede. U Beogradu može da se stanuje u centru grada za manje od hiljadu dolara, školarine na privatnim univerzitetima su reda veličine par hiljada evra, privatni vrtići su, koliko sam gledala, nešto tipa trista dolara. Privatni lekari i zubari bi takodje trebalo da su dosta jeftiniji, neka hrana je možda skuplja ali ima i mnogo jeftinije... Zar nije pretplata za kablovsku nešto tipa dvadeset dolara? Naravno, nisu sve te stvari sasvim uporedive, ali s druge strane, postoji tu još i mreža jeftinijih državnih varijanti.

Kapiram da je ljudima teško, i meni je grozno kad čitam ispovesti onih koji ne mogu da nadju posao, i to neki plaćen par stotina dolara, da ne pominjem sve te ljude koji žive od raznih crkavica. Ali, ne vidim razlog da se zbog toga tvrdi da, sa tim istim crkavicama, bi u EU živeli bolje, ili čak isto.

Poziv na dogovore

Svetomir Marjanović u svojoj kolumni za Press poziva Tadića i Nikolića da sednu i da se dogovore "kako rešiti probleme koji čekaju Srbiju". Nije Sveta jedini, mnogi ljudi veruju da bi sve bilo bolje kada bi neki ljudi seli i dogovorili se.

Čitajući ovo, setio sam se starog predloga Stevena Landsburga (iz knjige Armchair Economist, poglavljeThe  End of Bipartisanship) da antimonopolski zakon treba da se primenjuje i na političare. Landsburg tvrdi da, ako je zabranjeno Maksiju, Merkatoru i Idei da sednu za sto i da se "dogovore", onda treba da bude zabranjeno i demokratama i republikancima. Argument je isti onom koji koristi Adam Smit u čuvenoj rečenici:

Ljudi iz iste industrije se retko sreću zajedno a da se razgovor ne pretvori u zaveru protiv javnosti...

Dakle, Lendsburg smatra da političari, kada se dogovaraju, neće to vreme potrošiti na temu "kako da narodu bude bolje", već na temu "kako da tebi i meni bude bolje". Ako je dosluh zabranjen na tržištu proizvoda, ima nekog smisla da bude zabranjen i na tržištu političara.

Nisam siguran da se baš 100% slažem, ali ima nečega u tome.

Najuticajnijih 20

American Economic Review je proglasio 20 najuticajnijig članaka ovog žurnala za 100 godina postojanja. AER je, prvo, najprestižniji ekonomski časopis na svetu (par njih kao Journal of Political Economy je blizu, ali AER je malo iznad). Drugo, pošto ga izdaje American Economic Association, AER je oličenje mejnstrijma i kao takav obično forsira tehnički složene radove, koje ja ne volim jer im zbog akcenta na formalizaciji obično nedostaje pravi sadržaj.

Ali kada se proglašavaju najuticajniji, kvalitet ispliva na površinu. U top 20 svih vremena časopisa poznatog po cyborg nauci su daleko iznad proporcionalnog dospeli članci bez ikakvih ili sa sasvim jednostavnim formalnim modelima, ali važnim sadržajem -- kao što su članak Alchiana i Demsetza o teoriji firme, Roberta Mundella o optimalnom valutnom prostoru, teorija rent-seekinga Anne Krueger, Friedmanova "Uloga monetarne politike" i Hayekova "Upotreba znanja u društvu". Pogledajte celu listu.

Da mi je mobilni pri ruci

Negde sam ranije pročitao da postojanje mobilnih telefona znatno otežava posao scenaristima i piscima uopšte. Jednostavno, teško je osmisliti radnju u kojoj se problem ne može rešiti mobilnim telefonom, jer je problem u komunikaciji uglavnom u samom središtu radnje. Recimo, klasična scena u kojoj ona zauvek napušta grad, a on pokušava da stigne na aerodrom i da joj kaže da je voli, danas nema nikakvog smisla, jer može prosto da je pozove na mobilni. Ne mogu sada da pronađem taj tekst, ali je autor navodio gomilu sličnih "klasičnih scena" koje se vrlo lako rešavaju mobilnim.

Elem, naleteo sam na sledeći video (izmišljena pilot epizoda serije 24 iz 1994. godine), koji dobro ilustrije taj problem, ali i ukazuje na tehnološki napredak ostvaren u poslednjih 15-ak godina.

See more funny videos and funny pictures at CollegeHumor.

Poreski rashodi

Ovogodišnji budžet sadrži stavku o takozvanim "poreskim rashodima" u iznosu od oko 21 mlrd dinara, a što znači da je država po osnovu različitih poreskih oslobađanja propustila da naplati tih 21 mlrd dinara. Struktura je sledeća: 17 mlrd kod poreza na dobit (olakšice vezane za reinvestiranje, kao i za velike investicije), 1 mlrd porez na dohodak i socijalni doprinosi (vezano za zapošljavanje nekih kategorija) i 3 mlrd vezano za refundaciju PDV-a kod kupovine prvog stana.

Pitanje je sledeće - da li ovo sve ima smisla? Moj odgovor je da ne znam, a evo i zašto.

S jedne strane, jasno je da su poreske olakšice slične subvencijama. Između toga da li će država nekome da pokloni 5 mlrd dinara, ili će mu reći "ne moraš da platiš porez u iznosu od 5 mlrd dinara", načelno posmatrano, nema neke razlike. Dakle, ima smisla evidentirati ove stvari.

Međutim, sa druge strane, postavlja se pitanje kako su i zašto odabrani baš ovi poreski rashodi. Po čemu se tačno razlikuje refundacija PDV za kupovinu prvog stana od umanjene stope PDV za gomilu proizvoda (hrana i slično)? Zašto se činjenica da se bioskopske ulaznice oporezuju stopom od 8% ne smatra poreskim rashodom usmerenim na posetioce bioskopa? Odgovor je da objektivnog kriterijuma nema, već da Ministarstvo finansija (ili već neka druga institucija u zavisnosti od države) mora da utvrdi "odstupanja od uobičajene poreske politike", pa da takva odstupanja evidentira. To znači da mora prvo da utvrdi šta je uopšte "uobičajena poreska politika", a tako nešto je veoma sporno. Po čemu je niža stopa PDV za bioskopske ulaznice "neuobičajenija" od oslobađanja velikih investitora od nekih poreza. Nemam pojma.

Sve u svemu, još jedna potencijalno zanimljiva debata koju u Srbiji nismo imali.

Pogledajte i nedavni post Dona Budroa na tu temu.

Reagan i Obama

Kažu da je Obama opsednut Reaganom, njegovim moćima komunikacije, prijemčivošću, sposobnošću da neprijatelje pridobije na svoju stranu i tako dalje. Posle najnovijeg govora naciji mediji su ga često poredili sa Reaganom u tom smislu. Peter Robinson sa Hoover instituta, pisac čuvenog govora "Srušite ovaj zid, mr Gorbačov" objašnjava zašto je pogrešno porediti Obamu sa Reaganom.

Međutim, meni je za ovu priliku zabavnije da ih uporedimo na jedan drugi način, relevantan za ekonomsku politiku, pa čak i teoriju. Naime, obojica predsednika su se suočila u prvim mesecima svoje vladavine sa vrlo oštrim recesijama. I reagovali su vrlo različito. Pod Reganom, Fed je nastavio sa restriktivnom monetarnom politikom, dok je sam Reagan drastično smanjio poreze i odbio da poveća državnu potrošnju. Šta su Obama i Bernanke uradili neću da trošim reči: ukratko, sve suprotno od toga. I evo rezultata:

GDP rast pod Reganom i Obamom u prve dve godine:



Zaposlenost pod Reganom i Obamom:



Izvor Cato institute.

Kako sa 500 hiljada evra očistiti državu?

Možeš da postaviš bilbord na teniskom turniru, a možeš i da uradiš ovako nešto:

Za one koji nemaju 5 minuta da pogledaju video:

Estonci su organizovali kampanju "Let's Do It" čiji je cilj bio da se u jednom danu očiste sve divlje deponije. Pomoću posebnog softvera, ljudi su mogli da šalju geografske koordinate deponija, a koristili su i Google Earth. Onda je 3. maja 2008. izašlo oko 50.000 Estonaca i počistilo preko 10.000 tona smeća za 5 sati. I to je bilo to.

Ovde je zvanični sajt akcije, a ovde je jedan novinski članak.

PS. U komentarima, Stanislav skreće pažnju na svetski sajt ovog pokreta i poziva zainteresovane da se jave na stanislav@letsdoitworld.org.

Srećan rođendan, Gipper!

Danas je ravno sto godina od rođenja Ronalda Reagana. Umesto mnogo priče, evo njegovog govora iz predizborne kampanje Barry Goldwatera iz 1964 koji je, sa ove distance očigledno predstavljao jedan od važnijih momentara u modernoj istoriji koji je dramatično uticao na razvoj događaja u Americi a time i u svetu.

Ponovo o istoriji

Woodrow Wilson, 1917:

Does not every American feel that assurance has been added to our hope for the future peace of the world by the wonderful and heartening things that have been happening within the last few weeks in Russia? Russia was known by those who knew it best to have been always in fact democratic at heart, in all the vital habits of her thought, in all the intimate relationships of her people that spoke their natural instinct, their habitual attitude towards life.

The autocracy that crowned the summit of her political structure, long as it had stood and terrible as was the reality of its power, was not in fact Russian in origin, character, or purpose; and now it has been shaken off and the great, generous Russian people have been added in all their naive majesty and might to the forces that are fighting for freedom in the world, for justice, and for peace.

Barack Obama, 2011:

Over the past few days, the American people have watched the situation unfolding in Egypt. We’ve seen enormous demonstrations by the Egyptian people. We’ve borne witness to the beginning of a new chapter in the history of a great country, and a long-time partner of the United States.

To the people of Egypt, particularly the young people of Egypt, I want to be clear: We hear your voices. I have an unyielding belief that you will determine your own destiny, and seize the promise of a better future for your children and your grandchildren

Neuspelo udvaranje 2

Danas stupa na snagu novi sporazum o razoružanju između Rusa i Amerikanaca. Mnogi su to u Americi kritikovali kao nepovoljan sporazum po Ameriku, ali je na kraju ipak verifikovan u Senatu.

Međutim, juče je londonski Daily Telegraph objavio jedan od wikileaks telegrama u kome se kaže kako je Obama, da bi ubedio Ruse da prihvate sporazum, odao osetljive britanske nuklearne tajne! Britanci imaju politiku da ne objavljuju broj svojih nuklearnih raketa, za šta su Rusi vrlo zainteresovani. Obamina administracija je prvo pokušala da ubedi Engleze da sami odaju ovaj podatak Rusima, i kad su ovi naravno odbili, Obama je odao Rusima serijske brojeve svih američkih Trident projektila koje su isporučili Englezima (što može pomoći u idenitifikovanju broja raketa)!

Ovo je jedna od onih instanci gde Marksova čuvena invektiva o tragičnoj istoriji koja se ponavlja kao farsa ima punog smisla. Kao i Ruzvelt koji je na sve načine pokušavao da se dodvori Staljinu, uključujući žrtvovanje sopstvenih saveznika i poklanjanje pola Evrope i dve trećine zarobljene italijanske flote, isto tako i Obama misli da će odobrovoljiti Putina i navesti ga da vodi "politiku prijateljstva" tako što će mu na tacni isporučiti britanske nuklearne tajne. Ruzvelt je za svoju "dobru volju" dobio brzu komunizaciju Istočne Evrope, blokadu Berlina i dalje širenje komunizma uz pretnju nuklearnim ratom, o Obama će dobiti, u skladu sa već opisanom relacijom farsa-tagedija dalji pritisak na Gruziju, Poljsku, Ukrajinu, i dalju pomoć Iranu da napravi atomsku bombu.

Tužna istorijska istina je da su i Ruzvelt i Obama su, umesto da budu "vizionari" i "mirotvorci", bili korišćeni od svojih ruskih "partenra" kao korisni idioti podrivanja Amerike i Zapada.

Sizifov posao

Mlađan Dinkić piše u Politici o svojim projektima, ali kao glavni razlog privlačenja investicija vidi smanjenje spoljnotrgovinskog deficita:

Dakle, jedini način da se oslobodimo spoljnotrgovinskog deficita jeste, naravno, da postojeća preduzeća nastave da izvoze još više, ali i da ovde dođu nove kompanije, poput „Fijata”, „Panasonika”, „Benetona” i ostalih. Ove kompanije mogu toliko da doprinesu porastu izvoza da naš izvoz bude jednak uvozu.

Možda će Srbija jednog dana uravnotežiti spoljnotrgovinski bilans, ali ako se to desi neće biti zbog investicija nego uprkos njima.

Zato što stanje na tekućem računu nema veze sa vrednošću izvoza, konkurentnošću ili investicijama. Stanje na tekućem računu je posledica razlike između domaće štednje i investicija. Ako se u zemlji više ulaže (iz stranih i domaćih izvora) nego štedi, zemlja će imati deficit. Ako se više štedi nego što se ulaže, imaće suficit.

Investicije, izvoz i konkurentnost su odlične stvari, ali one ne stvaraju suficit na tekućem računu. Kina nema suficit zato što je konkurentna, nego zato što ima veliku državnu i privatnu štednju. Amerika nema deficit zato što je sa Microsoftom i Appleom nekonkurentna, nego zato što su domaće i strane investicije u SAD velike, a štednja mala. Državna potrošnja je tu važan faktor, jer se budžetski deficit računa kao negativna štednja.

Pretpostavimo da sve firme koje Dinkić planira dođu u Srbiju, još trostruko povećaju ulaganja i proizvodnju usmere na izvoz. Da li će to smanjiti deficit? Neće, ako nema promena u razlici između štednje i investicija. Izvoz će porasti, ali će taman toliko porasti i uvoz, jer ćemo moći više uvoza da priuštimo. To će podići životni standard (uslovno rečeno, jer ove investicije izgledaju da nas više koštaju nego što donose), ali deficit ostaje.

Što, naravno, nije ni najmanji problem.

Rade Pendrek, godina 40

Nekada je štrajk policije mogao da se dogodi samo u Zoni sumraka.

Nauka u Srbiji

Pogledajte odličan članak u novom Vremenu. Iz članka:

Verovatno najsumorniji mogući podatak o srpskoj nauci je onaj da je prosečan broj publikacija po istraživaču manji od jednog rada na dve godine.

Vezano za to, iz budžeta za 2011. godinu, Ministarstvo nauke će za specijalizovane usluge (čitaj - plate državnih istraživača) potrošiti 10,35 mlrd dinara, ili oko 100 miliona evra. Budući da se godišnje u Srbiji objavi oko 4.000 naučnih radova, to znači da jedan prosečan naučni rad košta srpskog poreskog obveznika oko 25.000 evra. 

Vlast kvari

Najava ... da će “blokirati Beograd” svedoči o nezrelosti srpske opozicije.Opozicija nema nikakvu političku ponudu, oni se trude da na nasilan način produkuju probleme i sukobe. To je veoma opasan put. Srećom, oni za to nemaju podršku građana.

Ja između ove izjave Trivanove i izjava Govana Markovica,Šešelja i ostalih štetočina 1990-ih jedva da vidim razlike.

Perpetum mobile

Otkrio ministar perpetum mobile. Uložiš jedan evro, dobiješ osam. Jedina je nepoznanica zašto se takva praksa ne smatra poželjnom opcijom u razvijenom svetu.

Ili, hajde pretpostavimo da naša vlada zna nešto što drugi ne znaju jer nije nam prvi put da čujemo takve skromne samoocene. Zašto onda stati na 3 milijarde za subvencije. Zašto ne uložiti 300 milijardi? Pa vredi se i zadužiti ako se pare vraćaju tako dobro. Biće posla za sve i para u budžetu i privreda će da cveta, a država će da deli socijalu šakom i kapom.

Šta reći osim kec kao kuća. Jedini perpetum mobile je da vlada uzme od mnogobrojnih koje niko ne vidi, slika se sa malobrojnim koji su vrlo vidljivi i proba da pokupi nešto regionalnih glasova. Ko je kriv Valjevu što nema regionalnog subašu. Dakle stvarno dobiješ čiste glasove, a da te ništa ne košta. Ceh u kafani jednostavno ne plaća onaj ko je jeo i mnogo pio.

Plate u javnom sektoru

Gledao sam sinoć malo emisiju na RTS-u o štrajku prosvetara. Razgovaralo se o bodovima, jubilarnim nagradama, koeficijentima, poređenju sa privatnim sektorom, pa sam se setio ovih scena iz sjajne britanske serije Yes, Prime Minister.

Bolje od savršenog

Čitajući Ivanov post ispod, ponovo sam razmislio o nekim osnovnim ekonomskim konceptima.

"Savršeno tržište" je mikroekonomski model, konstrukt koji nam pomaže da analiziramo neke stvari -- recimo kako veća tražnja ili manja ponuda utiču na cenu. Ali fraza "savršeno tržište" je odavno izašla iz tog konstrukta. Prvenstveno su za to krivi neekonomisti, koji nerazumevajući da je "savršeno tržište" samo teoretska konstrukcija, kritikuju tržišnu ekonomiju površnim i promašenim argumentom da tržište ustvari nije uvek savršeno, iz čega sledi da ga neko treba usavršiti.

Jedan problem sa tim je što su nesavršenosti tržišta koje država može popraviti -- i tu ostajemo u standardnom, neoklasičnom, intervencionističkom ako hoćete, modelu -- jasno definisane. To su eksternalije, javna dobra i monopoli. Ali te stvari su po bilo kojim kriterijumima izuzetno retke u odnosu na raširenu državnu intervenciju u stvarnom svetu, da državno mešanje više niko i ne pokušava da opravda postojanjem neke od navedenih nesavršenosti. Industrijska politika, podsticaji, subvencije ili državno vlasništvo u profitnim delatnostima blage veze nemaju sa standardnim teorijskim opravdanjima za intervenciju.

Ali da se vratim na neekonomsku kritiku da model savršenog tržišta ne postoji u stvarnosti -- to je tačno. Kritičari, uglavnom sociolozi i politikolozi, su u pravu, ali ne na način na koji oni misle. U stvarnosti tržište radi mnogo bolje nego što model nalaže. Teorijski model savršene konkurencije kaže da će se sva roba proizvoditi po najnižim mogućim troškovima, uz jednaki prosečan profit u svakoj grani -- ali ne kaže da će Watt izumeti parnu mašinu, ili da će Henry Ford pretvoriti automobil od luksuzne u potrošnu robu ili da će Apple ove godine napraviti i-Pad a sledeće godine ga prodavati upola cene. Sloboda akcije na slobodnom tržištu donela je stvari za koje nismo mogli sanjati da će biti izmišljene, a još manje da će postati pristupačne. A da smo počeli da živimo u teorijskom modelu savršene konkurencije 1820., danas bismo još išli kočijama i čitali na sveću. Model savršene konkurencije je jako ograničen jer je statičan i orijentisan samo na količine i cene. Tržište u stvarnosti nije stanje nego proces, a preduzetništvo i inovacije su ključni delovi tog procesa. Zato je u stvarnosti tržište - što je samo drugo ime za slobodnu ekonomsku akciju miliona pojedinaca - neuporedivo uspešnije od svog "savršenog" teorijskog blizanca.