Žene u nauci

Časopis američke akademije nauka i umetnosti je nedavno objavio članak o navodnoj diskriminaciji žena u akademiji, pre svega prirodnim i tehničkim naukama gde žena ima mnogo manje nego što bi "trebalo". Dakle, tema je praktično identična onoj kojom se svojevremeno pozabavio Leri Samers i što je bio jedan od povoda da bude smenjen sa funkcije predsednika Harvarda.

I šta su ova dva psihologa sa Kornela pronašla? Praktično isto ono što je tvrdio Samers. Osnovni uzroci manjka žena u određenim oblastima su pre svega drugačija interesovanja (žene više vole da rade sa ljudima nego sa stvarima) i tendencija da porodicu stavljaju ispred karijere. Pominje se kao manje važan uzrok i različita varijansa sposobnosti po polovima koja rezultira značajno većim brojem muškaraca na krajnjem desnom kraju raspodele (i sam Samers, koji je zbog ove elementarne opservacije satanizovan, je to naveo kao najmanje bitan razlog). Koga ne mrzi, članak ima samo šest strana i pominje i neke čuvene dokaze diskriminacije, kao što je sviranje muzičara iza zavese i sl.

U ovim rezultatima nema ničeg posebno novog za bilo koga sa trunkom zdravog razuma. U nekom smislu, veća vest je da je ovaj članak napisan i objavljen, nego šta u njemu piše. Inače autori i dalje vide manjak žena kao problem koji treba rešiti - radi se o tome da se, po njima, treba skoncentrisati na uzroke koje su oni identifikovali, kao što su interesovanja i porodica - a ne na diskriminaciju.

Odmah da kažem da nisam oduševljena ovim predlogom. Ne razumem zašto se profesionalni i životni izbori žena tretiraju kao legitiman predmet društvene korekcije. Više puta sam na svojoj koži osetila pritisak da se bavim "muškim" oblastima koje me uopšte ne zanimaju, samo zato što sam za to sposobna. Zapravo, jedan od razloga zašto mi priča o diskriminaciji nikad nije zvučala ubedljivo je to što su mi se celog života penjali na glavu ljudi (uključujući mnogobrojne dobronamerne muške profesore) koji su me usmeravali ka matematičko/tehničkim oblastima.

Ovo sa porodicom je posebna priča, koja se pominje i u ovom članku. Pre izvesnog vremena sam pročitala knjigu u kojoj se tvrdilo da ogroman broj (reda veličine 40%) uspešnih žena nema decu, a još veći ima manje dece nego što bi htelo. Što je još gore, u anketama i interjvuima koji su u knjizi navedeni, ove žene su bile prilično nesrećne zbog toga. Što će reći, rešavanje jednog statističkog problema na kraju može nenameravano da proizvede drugi, verovatno i veći problem. Ne bi bilo prvi put.