Dominantno objašenjenje je da osiromašeni i nezaposleni narod nije više mogao da trpi otuđene i korumpirane diktatore. Međutim, da li je baš tako?
Deni Rodrik navodi vrlo zanimljiv podatak da se Tunis nalazi na šestom, a Egipat na četrnaestom mestu u svetu po poboljšanju životnog standarda, mereno Human Development Indexom, u poslednjih 40 godina.
[Mala napomena vezana za HDI. On se izračunava kao prosek tri stvari - zdravlja (mereno očekivanim trajanjem života na rođenju), obrazovanja (mereno prosečnim trajanjem obrazovanja i prosečno očekivanim trajanjem obrazovanja) i ekonomskog razvoja (mereno BDP-om)]
Dakle, po Rodriku, Tunis i Egipat u stvari predstavljaju primer zemalja u kojima ekonomski rast možda nije bio spektakularan, ali je zdravstveno i obrazovno stanje stanovništva značajno unapređeno u poslednjih 40 godina. Na primer, očekivano trajanje života u Tunisu je 74 godine, što je praktično na evropskom nivou. Ukratko:
Deni Rodrik navodi vrlo zanimljiv podatak da se Tunis nalazi na šestom, a Egipat na četrnaestom mestu u svetu po poboljšanju životnog standarda, mereno Human Development Indexom, u poslednjih 40 godina.
[Mala napomena vezana za HDI. On se izračunava kao prosek tri stvari - zdravlja (mereno očekivanim trajanjem života na rođenju), obrazovanja (mereno prosečnim trajanjem obrazovanja i prosečno očekivanim trajanjem obrazovanja) i ekonomskog razvoja (mereno BDP-om)]
Dakle, po Rodriku, Tunis i Egipat u stvari predstavljaju primer zemalja u kojima ekonomski rast možda nije bio spektakularan, ali je zdravstveno i obrazovno stanje stanovništva značajno unapređeno u poslednjih 40 godina. Na primer, očekivano trajanje života u Tunisu je 74 godine, što je praktično na evropskom nivou. Ukratko:
Egipat i Tunis su poslali otrežnjujuću poruku kineskom i drugim autoritarnim režimima širom sveta: ne računajte na to da će vas ekonomski razvoj držati na vlasti zauvek.
15 comments:
Kaže Ron Pol da su Mubaraku dali 70 milijardi i da ga je to održavalo na vlasti.Meni se čini da je obrnuto,da ga je to na kraju oborilo s vlasti.Ameri su finansirali ono što bi ionako bilo ukradeno pa je narod mogao lakše da diše,da se obrazuje i podiže svest što je dovelo dovde.
Možda će zvučati cinično, ali ja bih rekao da je vlast i u Tunisu i u Egiptu pala prvenstveno zbog nezadovoljstva unutar vladajućih krugova, odnosno činjenice da su oba diktatora (baš kao, uostalom, i Milošević, zato je bombardovanje bilo ključno, jer su bilmezi koji su ga do tada bespogovorno sledili shvatili da je vrag odneo šalu, i da vrlo lako mogu da se nađu dva metra ispod zemlje ili na doživotnoj robiji ako nastave da slede Šefa koji je izgubio kompas) ostala bez podrške represivnog aparata. I Ben Ali i Mubarak su jednostavno proveli predugo na vlasti, opustili se, ugojili i zaboravili neka od osnovnih pravila modernog diktatorskog zanata, poput onog da nije bitno šta misli narod dokle god su policija i vojska srećne ili da se na uslovnu podršku Zapada može računati čak i ako nisi uzor čovekoljublja i demokratičnosti, ali isključivo ako ne dovedeš sebe u situaciju da moraš da radiš stvari koje ružno izgledaju na TV-u :) Narod je, u takvim zemljama (a dosta dobro znam i jednu i drugu pa znam o čemu pričam), isto kao i u Srbiji, uprkos premudrim palamuđenjima o osvešćenju masa koje post festum prosipaju pseudointelektualni zabavljači chattering classes, bez oblandi rečeno, marva koja ima pamćenje od tri meseca, i sasvim sigurno se ne razume u HDI, :) tako da je dovoljan i mali pad životnog standarda (koji je sa nedavnim skokom cena hrane nastupio) da izbriše sve pozitivne efekte relativno pametne ekonomske i spoljne politike koju su i jedan i drugi režim vodili poslednjih par decenija (nesrećni Ben Ali je, umesto da ulaže pare u tajnu policiju, :) čak napravio i nešto što se zvalo "Nacionalni fond solidarnosti", a što je, kanališući privatne donacije i državne dotacije u razvojne projekte i pomoć individualnim selima i porodicama, paradoksalno, uspelo da prepolovi broj ljudi ispod granice siromaštva, naročito u najzaostalijim pustinjskim područjima, gde "trogloditi" još uvek žive u podzemnim kućama nalik na pećine :) ), posebno ako su se diktatori u međuvremenu osilili i zaista pomislili da su bogom dani, što se desilo u oba slučaja, Mubarak je na silu boga hteo da progura sina Gamala i uspostavi porodičnu dinastiju kao u Siriji ili Azerbejdžanu, a Ben Ali je izgubio kontrolu nad vlastitom porodicom i tazbinom i njihovim po imidž režima katastrofalnim "poslovnim aktivnostima" :))
Drugim rečima, ni Mubaraku ni Ben Aliju ne bi bio nikakav naročit problem da brutalnim policijskim ili vojnim nasiljem u korenu saseku proteste dok još nisu eskalirali i "odrobijaju" ekonomski i poltički karantin od par godina koji bi ih od strane EU I SAD sigurno zadesio, da su mogli da se oslone na vlastitu vojsku i policiju i da je establišment verovao u njihovu sposobnost i isplativost rizika sa nasilnim gušenjem demonstracija. Pozitivna posledica ovakvog ishoda, naročito sa gledišta stranih investitora i finansijskih tržišta (što je, iz nekog mističnog razloga, i pogled koji je meni lično najbliži :) ), jeste da se, živi bili pa videli, nikakva stvarna promena režima neće desiti, ni u jednoj ni u drugoj zemlji (što je, zbog veličine ekonomije i strateškog značaja te države naročito značajno u Egiptu), i da je promena dva diktatora koji su preživeli svoju korisnost, samo strateški manevar koji će omogućiti očuvanje postojeće ekonomske i političke strukture moći sa neznatnim kozmetičkim izmenama i minimizirati kratkoročnu ekonomsku štetu. To nije loše, ne zato što sam ja fan autoritarnih režima kao takvih ili isključivo zato što bih možda mogao da zbog toga izgubim nešto para, :) već zato što bi prava demokratizacija naročito u Egiptu sa gotovo stoprocentnom izvesnošću značila dolazak na vlast religioznih ekstremista i skoro siguran ekonomski i socijalni kolaps u ovoj prenaseljenoj i skučenoj zemlji koja već duže vreme balansira na oštrici brijača i jedino delimična ekonomska liberalizacija i visok rast još omogućavaju da sa 80 miliona stanovnika i iole upotrebljivom površinom manjom od Srbije za dlaku izmakne haosu i gladi. To je, međutim, takođe i loša vest, jer je jedan od primarnih razloga zašto je represivni aparat, a naročito ključna vojska, koja od 1952. odlučuje o tome ko će voditi zemlju, i sva tri diktatora potiču iz njenih redova, bila nezadovoljna Mubarakom upravo brzina i domet poslednjeg talasa ekonomskih reformi započetog 2004. (koje ova tradicionalna institucija, koja direktno ili indirektno kontroliše i teško procenjiv ali u svakom slučaju značajan deo egipatske ekonomije vidi kao potencijalnu pretnju za stabilnost Egipta i vlastitu neprikosnovenu ulogu u njemu), pa je otpor Mubarakovim pokušajima da progura Gamala velikim delom u suštini bio posledica ne samo te monarhističke nakane kao takve (to bi se možda još nekako i progutalo, iako je bilo izrazito nepopularno), već i njegovog oskudnog vojnog pedigrea i izrazito liberalnih ekonomskih ideja koje je javno iznosio, a jedna od prvih žrtava postepenog puštanja Mubaraka niz vodu bio ministar finansija i glavni arhitekta tih reformi, nećak bivšeg generalnog sekretara UN i nekadašnji predavač na MIT, Jusuf Butros-Gali, koga je zamenio Samir Radvan, dugogodišnji funkcioner International Labour Organisation, dakle osoba mnogo pogodnija za populističke potrebe i birokratski i ne odveć proreformski ukus vojne oligarhije. Što, naravno, ne mora da znači nikakvu tragediju ili čak ni značajniju promenu smera i tempa dosadašnjih uspešnih reformi, i nadajmo se da neće, ali bi, s druge strane, u zemlji čija je jedina nada da uspešno preživi demografski pik i amortizuje ogromne kulturne i političke izazove brz i robustan ekonomski razvoj koji će ojačati koliko-toliko racionalnu i sekularno orijentisanu srednju klasu i napraviti pare kojima mogu da se premoste razna prirodna ograničenja, moglo da u nekoj daljoj perspektivi znači i kobni pomak ka okoštavnju sistema i privrednoj stagnaciji.
U članku se uspostavlja veza između HDI i potresa u rigidnim političkim sistemima. Te sisteme nazivaju autoritarnim, diktaturama (modernim?!), despotijama, ograničenim (što je pogrešno navođenje) i mladim demokratijama. Sa druge strane, ja volim da ih držim u skupu TOTALITARIZMA. I Srbiju u tom skupu držim.
Tema je potres i uslovi za istim. Potres politički je posledica potresa ekonomskog. Ukoliko politički sistem nema mogućnost amortizacije - ukoliko je rigidan, nastupa lomljava koja nanosi dodatnu štetu ekonomiji.
Znači, HDI je poseban slučaj, podskup ovog pravila, po mom viđenju.
Heh. Počinje ponovo zamlaćivanje tzv. izborima.
To je postala omiljena igračka!
Moram da priznam da mi nije baš najjasniji post. Jel' Mubarak pao zbog slabe ekonomske situacije ili nije? Ako jeste, zašto bi se onda autokratski kineski režim bojao da znatan ekonomski rast nije garant o(p)stanka na vlasti? Koliko je meni poznato, porast ekonomskih sloboda dovodi do privrednog rasta, a samim tim i do porasta političkih sloboda, budući da politički akteri postaju manje podložni državnoj kontroli.
"Tunis i Egipat u stvari predstavljaju primer zemalja u kojima ekonomski rast možda nije bio spektakularan, ali je zdravstveno i obrazovno stanje stanovništva značajno unapređeno u poslednjih 40 godina"
Ova rečenica je najviše zbunjujuća. Kuba takođe ima izvanredan obrazovni sistem i zdravstvenu zaštitu, ali su ekonomske slobode, pa samim tim i ekonomski rast "nula". Jednostavno mi ne deluje logično da životni standard znatno raste, a ekonomski rast je neznatan. To nije libertarijanska doktrina.
dosta puta sam videla tu teoriju da je politicko ponasanje prevashodno motivisano materijalnim stanjem. pretpostavljam da postoji neka pozitivna korelacija na osnovu koje se to tvrdi, ali sam prilicno skepticna prema jacini kauzalne veze. secam se npr. perioda anta markovica, kojeg sada mnogi i u srbiji zale jer se "nikad nije bolje zivelo", a koji je u to isto vreme bio jedan od najnepopularnijih politicara u zemlji.
ono sto mi je manje ubedljivo je da su politicke slobode mnogo jaci motiv. moj utisak je da se kineska vlast ne odrzava zahvaljujuci samom rastu standarda, nego nacionalisticko/patriotskom osecaju da se dobro takmici sa ostalima. ekonomski rast je potreban za to takmicenje, ali sam zivotni konfor koji sa njim ide ne mora da bude presudan.
Ima tu istine, gospođo Buturović, ali ima istine i u tome da su na vlasti i zato što su jednom napravili Tjenanmen, pa i oni koji ih iz najrazličitijih razloga ne vole, a takvih sigurno ima dovoljno da naprave makar solidnu reprizu, prosto to ne smeju da urade, jer misle da im je jasno da će ovi to opet bez problema uraditi, iako to danas najverovatnije nije tako, previše bi koštalo, ali čak ni ja nisam sto posto siguran... :)) A ima veze i sa materijalnim blagostanjem, što više imate para, to vam je manje stalo do političkih sloboda, jer vam, da opet budem malo ciničan, realno sve manje trebaju, a i kad zatrebaju, uglavnom mogu da se kupe na kilo ili na vezu :)) (u jednom trenutku, doduše, počnete da priželjkujete političku kontrolu u vašim rukama, ali tu već odavno niste oni koji će da fizički čuče na nekom trgu i demonstriraju :) ) Ja bih istinu o stabilnosti svih vrsta režima tražio jednostavno na nivou percepcije, kako pozitivne, tako i negativne, i tu počiva glavna umetnost političke kontrole u diktaturama, to jest, potpuno ista kombinacija menadžmenta i marketinga kao i u demokratijama i na standardnom kapitalističkom tržištu robe i usluga, samo s nešto manje sofistikovanom ciljnom grupom (da izbegnem moje omiljene zoološke metafore :) ) i s mnogo širim i okrutnijim spektrom potencijalnih tehnika ubeđivanja. Drugim rečima, primenjeno na Kinu, kineski režim je na vlasti zato što je jedan značajan deo ponosan, drugi značajan deo nafatiran (što ne isključuje ponos, naprotiv :) ), a stotine miliona gladnih i besnih, iako ništa drugo ne pamte duže od dva meseca, još dobro pamte 1989. ili poznaju barem jednu osobu koju je zbog ovog ili onog glatko pojela pomrčina. Primenjeno na Egipat, s jedne strane se zbog objektivih spoljnih razloga prilično povećao broj nezaposlenih i gladnih, a sve dobrto što je Mubarak na ekonomskom i spoljopolitičkom planu uradio da osigura stabilnost i relativni prosperitet (mir s Izraelom, dobri odnosi sa SAD i zapadom, delimična liberalizacija ekonomije) veliki deo populacije, pošto su pobožni muslimani, to jest, posebno opasna vrsta psihopata potpuno odvojenih od objektivne realnosti, :) a priori i bez obzira na stvarne efekte vidi kao lošu stvar i izdaju njihove omiljene psihopatije (što sve dok je Mubarak neprikosnoveni alfa-mužjak koga se svi plaše kao đavo od krsta, naravno, nikako nije dovoljno da mu neko otvoreno izađe na crtu, jer standard, uostalom, pada od 2008., a politika se u suštini nije menjala od Sadatovog vremena). Međutim, onda Mubarak postaje lako senilan i pravi nekoliko loših poteza, na osnovu kojih to postaje očigledno, i ti ljudi, navikli ne na praćenje ekonomskih indikatora kao mi, već njušenje i najsitnijih političkih vetrića i tračeva i pomno posmatrranje ljudi, jer je to jedini zanat koji znaju, počinju da slute da vojska više možda i nije toliko iza njega koliko je bila pre par godina (a manji deo na racionalnom ili intuitivnom nivou shvata i da Zapad od koga zemlja prilično zavisi neće dati nikakav blanko ček za gušenje demonstracija u krvi), i nepogrešivo osećaju da je glavnom siledžiji u kraju jutros nešto kvrcnulo u leđima, i da je sada trenutak da mu se naplate, ne toliko za nedostatak političkih sloboda, sirotinju ili teror, već prosto što je sve vreme bio to što jeste, a oni to što oni jesu... :)))
Čujte, Speaker, komentari su sjajni. Jako blisko oslikavaju realnost.
Ono oko čega se ne bih složio je ta bespotrebna pretpostavka o ljudima kao o gomili ovaca. Nije to baš tako. U ostalom, dovoljno je čekati i videti.
U drugom delu Vi ih više ne poistovećujete sa ovcama, već sa vukovima - što je malčice nedosledno. Taj deo ne stoji, jer umesto protesta imali bi paljenje, vešanje i slične ludosti.
Svako svet meri po sebi, al' Vi preteraste.
Markic,
imas i tekst Eichengreena sa slicnim sadrzajem o naravouceniju za Kinu. Znam da si fan Rodrika, ali cisto da vidis : ). Meni se posebno dopada opsesija o 8% rasta kao donjoj prihvatljivoj granici za Kineze.
Jutros sam predao tekst, a iskoristio sam jedan paragraf, jer mi se tekst ucinio veoma zanimljivim, a ostalo je uglavnom o Tullockovom paradoksu revolucije, tako da se uglavnom slazem sa iznetim.
Branko
Jeste, Srđane, imate pravo, ponekad me literarni polet malo previše ponese, :) pa umem i da preteram, ali to da se mase nekad ponašaju kao stado ovaca, a nekad kao čopor vukova je nažalost čista empirija :))
Pre svih osvih diskusija preliminearno pitanje: sta se desilo u Egiptu? Jeste, bili su demonstranti 15 dana i Mubarak je podneo ostavku. I? Vojska je preuzela vlast, razjurila demonstrante koji su se podelili u dve grupe, raspustila parlament i suspendovala Ustav, rekavsi da ce oni ostati sest meseci bar, a mozda i duze, dok se stvar ne konsoliduje. Hm, Meni to bas ne lici na neku demokratsku revoluciju. U ovom trenutku postoje tacno nulte garancije da ce ovo sto se do sada desilo voditi demokratiji.
A tek kad uzmemo u obzir da je najorganizovanija politicka grupa u zemlji Muslim Brotherhood! Tek to malo nade uliva. Meni se cini da je barem u ovom trenutku demokratija najmanje verovatan ishod. Od onog sto je realno moguce, bolja opcija je vojna hunta na neodredjeno vreme, a losija pobeda Muslimanske brace (na izborima ili van njih).
Srđane, by the way i on the second thought, ovo "svako svet meri po sebi" je ipak pomalo ad hominem i ispodpojasno, :) ako nemam iluzija o kvalitetu ljudske vrste, to još uvek ne znači da sam Pol Pot (tako me možete zvati samo kad zapalim džoint) :)))
Ivane, potpuno se slažem, a mislim da sam to negde gore i napisao: do nekakve "demokratizacije" ili suštinske promene režima niti je došlo, niti će verovatno doći, i znajući obe zemlje, mogu samo da kažem "na sreću". Pod idealnim okolnostima, koje se u tom delu sveta prosto skoro nikada ne posreće, neka vrsta "turskog modela" bi za Egipat mogla da postane nešto pogodnija opcija od sadašnje vojno-plutokratske oligarhije za nekih trideset do četrdeset godina. S druge strane, šanse da se umesto toga desi potpuni ekonomski, socijalni i politički kolaps zbog krize resursa i populacione eksplozije su, isto kao i za dve trećine zemalja u tom delu sveta, prilično visoke. Tunis je dugoročno gledano verovatno nešto stabilniji i manje problematičan, a takođe, s globalnog gledišta, i prilično irelevantan :)
Speaker,
može se tako razumeti poslednja rečenica i ako ste tako razumeli, izvinite.
Sve je u redu, Srđane, ja ionako samo malo teram šegu :)
Post a Comment