Zašto su se crnogorski socijalisti predomislili 2000. godine?

Već jedno 10 godina me "muči" jedno pitanje - zašto 2000. godine Crnogorci nisu napravili Vladu sa SPS-om i JUL-om?

Naime, 5. oktobra je priznata pobeda Koštunici nad Miloševićem, ali je stanje u tadašnjem saveznom parlamentu bilo daleko drugačije. U Veću Republika, u kojem su obe Republike imale po 20 poslanika, crnogorska partija bliska Miloševiću (Socijalistička narodna partija) je imala svih 2o poslanika, jer koalicija oko Đukanovića nije ni učestvovala na tim izborima. DOS je, ako se ne varam, imao samo 11 ili 12 poslanika. U Veću građana DOS takođe nije imao većinu (ne mogu sada da nađem rezultate izbora, ali recimo da je DOS imao 55 poslanika od 120, ili tako nešto).

Ja sam do nedavno mislio da Crnogorci nisu želeli da od njih zavisi i da su prosto napravili koaliciju sa najjačom grupacijom iz Srbije. Međutim, izgleda da nije bilo tako jednostavno.

Naime, pre par nedelja sam imao priliku da razgovaram sa jednim čovekom koji je tada bio poslanik SPS-a u Veću građana. On mi tvrdi da su socijalisti pregovarali sa Crnogorcima i da su se dogovorili da naprave Vladu, da su čak usaglasili i sva "kadrovska rešenja". Dogovor je dakle bio da Koštunica bude predsednik države, ali da saveznu vladu, koja je i inače bitnija od mesta predsednika, čine predstavnici SPS i crnogorskih socijalista. Ovaj čovek mi tvrdi da su socijalisti otišli u Skupštinu uz veru da će biti izabrana ta vlada. Navodno je na početku zasedanja izbio neki problem oko toga ko će da predsedava Skupštinom - Mićunović je seo u fotelju, pretpostavljajući da je najstariji, ali se onda ispostavilo da je neki crnogorski poslanik još stariji. Napravljena je pauza od par sati u kojoj se, iz perspektive čoveka koji mi je to pričao, desilo nešto bitno, pa su se Crnogorci za vreme te pauze predomislili i odlučili da naprave koaliciju sa DOS-om.

Dakle, pitanje je - da li neko zna šta se tada desilo? Jednostavno, zašto su se Crnogorci predomislili?

Porez na šund

Jovana Papan:

U pitanju nije nova ideja - takav porez postojao je i u bivšoj Jugoslaviji, a svi znamo da su kultura i prave vrednosti u socijalističkom raju bujale kao korov.

Ceo tekst je izvanredan.

Ugovor sa Amerikom

Demokratski nacionalni komitet, centrala Demokratske partije u Americi, izdao je propagandni oglas kojim napadaju/kritikuju Tea Parties. Naziv je "Republican Tea Party Contract on America", aludirajući na čuveni Ugovor sa Amerikom (Contract with America), programski dokument republikanaca iz vremena njihove pobede 1994 na kongresnim izborima.

Ovaj novi proglas bi trebalo da bude plašenje birača ekstremističkim stavovima koje imaju Tea Party kandidati, poput Rand Paula, Sharon Angle i drugih. Međutim, kad pogledate listu stvari za koje američki demokrati optužuju "čajdžije", vidite da je to zapravo jedan sjajan libertarijanski ekonomski program, dosta sličan programu LDP iz 2008, i možda još i bolji i konkretniji. Evo tih grozomornih desničarskih ujdurmi Tea Party:

- Repeal the Affordable Care Act (Health Care Reform) ("Obamacare" - prim, prir.)
- Privatize Social Security (or phase it out altogether)
- End Medicare as it presently exists
- Extend the Bush tax breaks for the wealthy and big oil
- Repeal Wall Street Reform
- Protect those responsible for the oil spill and future environmental catastrophes
- Abolish the Department of Education
- Abolish the Department of Energy
- Abolish the Environmental Protection Agency
- Repeal the 17th Amendment which provides for the direct election of senators

Osim stavke 6 (zaštita ekoloških prekršilaca), što je glupost koju niko ne zagovara, i stavke 5 koja ima element istine ali je namerno tendenciozno formulisana (smanjenje poreza, naime, neće važiti samo za "naftaše" nego i za "ekološki svesne" firme poput General Electrica, Microsofta i drugih velikih donatora Demokratske partije), sve ostalo su zapravo sjajne libertarijanske ideje.

Problem sa ovim oglasom je upravo u tome što je on propagandna fikcija, a ne realnost: kamo sreće da postoji i jedan političar koji bi bio spreman da javno podrži išta od ovoga (osim možda dve najmanje kontroverzne stvari - ukidanja Obamacarea i produžavanja poreskih smanjenja, ali nije jasno do koje mere čak i to uživa nepodeljenu podršku republikanskog establišmenta). Čak i neki političari bliski Tea Parties koji su pominjali nešto od toga ranije, povukli su ili minimalizovali odanost takvim idejama.

Kumulacija funkcija

Uopšte mi nije jasno zašto se podiže tolika graja oko kumulacije funkcija. Zašto poslanik ne bi smeo da bude i predsednik opštine, uopšte mi nije jasno. Odnosno, postoje dva argumenta, ali mi se čini da su oba loša.

1. Ne može dobro da radi oba posla. Možda, ali sud o tome daju birači. Ako je biračima OK da neko pola radnog vremena radi kao gradonačelnik, a pola kao poslanik, meni je tek OK. Na kraju krajeva, neko može za 3 sata dnevno da odradi bolji posao nego neko drugi za 16 sati dnevno.

2. Dolazi do sukoba interesa između lokalnog i nacionalnog nivoa. Vrlo konkretno, ako je Palma poslanik, onda će on da se bori samo za Jagodinu. Tačno, ali šta se tačno menja ako Palma za poslanika postavi svoju ženu, ili šuraka? Odjednom će postati nacionalno svesni i početi na isti način da tretiraju Sombor i Jagodinu? Da li bi se situacija promenila da imamo većinski izborni sistem? Da li bi onda bilo OK da građani za poslanika izaberu postojećeg gradonačelnika? Ako ne, zašto ne?

Moram priznati da mi se čini da iza cele ove histerije stoji stari komunistički koncept "sprečavanja gomilanja funkcija", kada je drug "taj i taj" bio predsenik ovoga, sekretar onoga, delegat tamo i delegat vamo.

Po meni, sukob interesa može da postoji SAMO između privatnog i javnog. Zato ministar finansija ne sme da tezgari kao poreski konsultant, a ministar pravde da radi kao advokat. Ali, zašto ministar finansija ne bi smeo da bude u Upravnom odboru PIO fonda, a naročito ako je spreman da volontira, stvarno nemam pojma.

Za deset godina smo došli od toga da nam uopšte nije smetalo da premijer bude direktor polu privatne firme, a danas bi nam smetalo da premijer bude u UO fonda RZS.

Legalize!

I’m all for legalizing polygamy, because I’m all for legalizing almost everything.

Kaže Steven Landsburg.

Najbrže rastuća religija u istoriji

Peter Berger tvrdi da su to Pentakostalci, jedna od protestantskih denominacija.

Naime, pokret je osnovan početkom dvadesetog veka u Los Anđelesu, a danas ih navodno ima nekoliko stotina miliona širom Severne i Južne Amerike, Afrike i Azije:

Until recently Brazil was quite correctly perceived as a Catholic country. It is still the largest such country in the world, if one counts all those who are nominally Catholic. The new Protestantism has been challenging this Catholic hegemony. As in all the Global South, Protestantism is mostly of the Evangelical variety—characterized by a strong belief in Biblical authority, the importance of a personal (“born again”) conversion experience, the efficacy of prayer and the duty to engage in missionary activity, and, last not least, conservative morals. Pentecostals share all these characteristics, but they add their own defining ones—glossolalia (“speaking in tongues”), spiritual healing, exorcisms and other alleged miracles. And it is Pentecostalism which has been exploding in Brazil and all over the developing societies—throughout Latin America, Africa and parts of Asia (most recently in China).

Koga religija zanima, a naročito one poput mene, koji i dalje ne mogu da pohvataju sve protestantske pokrete, linkovani Bergerov tekst je odličan.

Kad smo već kod religije, pogledajte i govor Christophera Hitchensa, poznatog ateiste.

Šok terapija

Pošto se zaleteo sa dozvolama za privatne frizeraje i taksiste Brat nacije je postao oprezan:

Raul Kastro je, međutim, još pre šest meseci najavljujući ekonomske reforme među kojima je i privatizacija malih trgovinskih radnji, rekao da će reforme biti sprovođene sporo kako bi se izbegle greške.

Govor mržnje

Vrlo zanimljiv esej danskog profesora u National Reviewu o cenzuri govora mržnje. Posebno je interesantan deo o korenima ovog koncepta koji ide otprilike ovako.

Kada su UN sastavljale prvu Međunarodnu konvenciju o građanskim i političkim pravima 1947. godine, prvi nacrt je sadržao zabranu eksplicitnog pozivanja na nasilje. Francuska, Sovjetski Savez i Poljska predložile su da se tome doda i zabrana govora mržnje. Većina zapadnih demokratija, kao UK, Švedska, Australija i Danska protivila se ubacivanju ovog ograničenja slobode govora, a Eleonor Ruzvelt (ne preveliki liberal) je klauzulu nazvala "izuzetno opasnom". Ali većina u UN nije imala razumevanja za njihove argumente. Predstavnik Saudijske Arabije je procenio da je zapadnjačka "vera u inteligenciju ljudi malo preterana". Tako je zabranu govora mržnje u međunarodno pravo uveo skup totalitarnih komunističkih zemalja i diktatura trećeg sveta.

Pola veka kasnije, cenzuru "govora mržnje" i dalje promovišu oni koji, kao nekada predstavnik Saudijske Arabije misle da su prosvećeniji od ostalih -- samo što oni sada sebe nazivaju liberalima.

WSJ

Vuk Jeremić brani Kosovo u Wall Street Journalu.

Inače pretplatu na WSJ možete lako zaobići ako provučete naslov članka kroz Google News. Ako je članak zaključan kopirajte naslov u Google News i onda ga otvorite otuda.

Komplikacije

Bosna je komplikovana država. Toliko komplikovana da, navodno, mora malo da se pojednostavi da bi postala članica EU.

Šta onda reći za Belgiju, koja je jedna od "država-utemeljivača" Evropske unije? Pogledajte prvih par članova belgijskog ustava, na koji mi je pažnju skrenuo Čarls Kroford.

Član 1

Belgija je federalna država, sastavljena od zajednica i regiona.

Član 2

Belgija se sastoji od tri zajednice: francuske, flamanske i nemačke zajednice.

Član 3

Belgija se sastoji od tri regiona: valonskog, flamanskog i Briselskog.

Član 4

Belgija ima četiri jezička regiona: francuski, holandski, dvojezički region glavnog grada Brisela i nemački. Svaka komuna (okrug) Kraljevine je deo jednog od ova četiri jezička regiona.

Dva entiteta (od kojih je jedan podeljen na kantone) i jedan distrikt više i ne deluju tako komplikovano. Makar se međusobno ne preklapaju.

Birokratija

Zašto za običnu bankarsku transakciju u Srbiji treba žrtvovati slobodno popodne i pola krošnje drveta (pretvorenu u dva kilograma papira)? Ko je kriv za taj pakao besmislenih bankarskih procedura? Iznenadićete se, ali za maltretiranje bankarskih klijenata u Srbiji nisu krive banke. Kriva je Narodna banka Srbije. Šta mislite zašto? Zato što oni koji propisuju bankarske procedure (NBS), vas bankarske klijente, s visine i hladovine svojih udobnih birokratskih fotelja, ne vide. A i zašto bi? Za njih bankarski biznis su brojevi i procenti, a ne ljudi. A i zato što smatraju da su nedodirljivi, zato što im se može, a pre svega zato što ne znaju i ne žele da znaju kako je u naprednom svetu. Zato vas i maltretiraju besmislenim procedurama. Dok svuda u svetu klijent postaje prioritet, u Srbiji se i dalje sprovodi bankarstvo s početka devetnaestog veka. Zašto je to tako? Pa zato što Narodna banka Srbije i dalje živi u vremenu „Dange“ i „Stradije“ i Branislava Nušića. Za njih 20. vek još nije ni počeo, a o 21. da i ne pričamo. U stvari, pitanje je da li je za njih uopšte i došao kapitalizam, da li su čuli šta znači reč slobodno tržište, važnost uzajamnog poverenja i ono da je kupac uvek u pravu.

Iz odličnog teksta Miodraga Kostića u Akteru. Hvala Nemanji na mejlu.

Moram priznati da je i za mene bilo otkrovenje kada sam ovo shvatio. Naime, pre jedno 6-7 godina sam otišao u banku u kojoj radi moja drugarica iz osnovne škole. Počela je da lupa neke silne pečate i dala mi je jedno 10 papira da potpišem i ja je pitam "Pa dobro, bre, šta će vam sve to?", ona kaže "Ma ne treba to nama uopšte, ali NBS zahteva." Od tada sam postao znatno manje drčan u razgovoru sa bankarskim službenicima.

Dve stvari koje nisam znao o Drugom svetskom ratu

1. SAD i SSSR su priznale tzv Višijevsku vladu u Francuskoj, koja je nastala nakon okupacije od strane Nemačke i održavale su normalne diplomatske odnose sa tom vladom sve dok nisu ušle u rat.

2. SSSR je objavio rat Japanu tak 8. avgusta 1945. godine, dva dana NAKON bačene bombe na Hirošimu i dan pre bacanja bombe na Nagasaki.

Pola šest

Sjajan komentar na B92 vest o skupštinskom zasedanju o odluci MSPa.

Umesto da o odluci skupština kaže da je primila k znanju odgovor na POSTAVLJENO pitanje, predlaže se skupštini da špekuliše o "sustinškim" pitanjima koja nisu bila postavljena. To je kao ja tebe pitam "koliko je sati", a ti mi odgovoriš "pola šest", a onda ja tebe krivim što mi nisi rekao i da pada kiša iako te ja uopšte to nisam pitao. (Matko).

Keš za krv?

Ministarstvo zdravlja je pozvalo građane da dobrovoljno daju krv. Karakteristično za letnji period, rezerve krvi u Institutu za transfuziju krvi Srbije i drugim centrima za transfuziju krvi u Srbiji su smanjene, a broj davalaca manji je od neophodnog. Logično rešenje bi bilo keš za krv ali to izgleda nigde nije praksa. Jedno od objašnjenja je da bi "profesionalni" davaoci krvi imali motiv da lažu o neophodnim podacima (seksualne navike ili istorija konzumiranja narkotika) i da bi se destimulisali altruistični davaoci. Mislim da se time bavi i Freakonomics i da zaključuju da bi krv bila lošija odnosno da bi bilo manje kvalitetne krvi. Nisam baš siguran da je ta teorija tačna ali je činjenica da krv ne može da se testira na određene bolesti (u Americi na primer ne možete da date krv ako ste proveli 6 meseci u Velikoj Britaniji od 1980 - 1996 zbog takozvanih ludih krava jer još uvek ne postoji test koji otkriva prisustvo u krvi). Moral sa plaćanjem ne bi trebalo da ima nikakve veze jer crveni krst u Americi prikupljenu krv ne poklanja već prodaje bolnicama.

Sa druge strane donacije plazme se plaćaju. Plazma može da se donira dva puta nedeljno i otprilike se plaća 20 za prvu i 40 dolara za drugu posetu nedeljno. Dosta ljudi to koristi kao dodatni prihod. Farmaceutske kompanije koriste plazmu za proizvodnju preparata za tretman hemofilije i opekotina. Za razliku od krvi, nestašica plazme je praktično nemoguća.

Alternativno bankarstvo

Banke, zelenaši, rodbina i prijatelji više nemaju monopol na kreditiranju. Na internetu možete naći nekoliko "peer-to-peer" sajtova koji povezuju ljude koji bi da investiraju i one kojima treba pozajmica. Najpoznatiji sajtovi su Lending Club i Prosper, a ta dva portala ujedno predstavljaju i dva različita pristupa problematici.

Skoro svako može da traži pozajmicu na Prosperu a da li ćete dobiti kredit zavisi isključivo od investitora na sajtu koji odlučuju da li će vam pozajmiti novac ili ne. Prosper je doduše uveo neka ograničenja od skoro poput minimalnog kreditnog skora koji morate da ispunite da bi ste mogli da listirate zahtev. Lending Club se ponaša više kao tradicionalna banka i procenjuje ko može da traži pozajmicu putem njihovog sajta. Za razliku od Prospera oni odlučuju i o visini kamate koju kreditor plaća. Nisam siguran ali čini mi se da Lending Club ima i neki kolateral. Oba sajta nude mogućnost trgovine vašim pozajmicama koje još nisu dospele na naplatu. U poslednje vreme postoji i veliki broj sajtova koje kombinuju ovu vrstu pozajmljivanja sa mikro-kreditima za zemlje u razvoju.

Ova vrsta usluga se nudi od 2005. i prva je počela da je primenjuje firma iz Velike Britanije Zopa. Sve firme su imale tu nesreću da se početak njihovog posla vezuje za globalnu recesiju, mada kako tvrde, investitori su imali manje gubitke nego u alternativnim investicijama. Trenutno je 5,8 milijardi dolara investirano putem peer-to-peer mreža i ta cifra će verovatno nastaviti da raste.

Očigledna mana ove vrste investiranja je negativna selekcija. Ljudi koji ne mogu da dobiju kredit od banaka će pokušati da dobiju kredit alternativnim putem. Sa druge strane, očigledna prednost su niski transakcioni troškovi, koji čine ovu vrstu posla lukrativnom. Standardna provizija za Prosper je 1 procenat dok Lending Club naplaćuje od 2,5 do 4,5 procenata. U svakom slučaju mislim da bi ovo bila odlična prilika za preduzetnike u Srbiji.

Ustavotvorna skupština

Čitam ovih dana ponovo The Moon is a Harsh Mistress, pa sam naleteo na par sjajnih strana. Jeste dugačak citat, ali se nadam da će biti zanimljivo.

Ukratko, ljudska kolonija na Mesecu je proglasila nezavisnost od Zemlje, pa sada drže ustavotvornu skuštinu. Intelektualni vođa pokreta, Bernardo La Paz, drži sledeći govor:

Comrade Members, like fire and fusion, government is a dangerous servant and a terrible master. You now have freedom--if you can keep it. But do remember that you can lose this freedom more quickly to yourselves than to any other tyrant. Move slowly, be hesitant, puzzle out the consequences of every word. I would not be unhappy if this convention sat for ten years before reporting--but I would be frightened if you took less than a year.

Distrust the obvious, suspect the traditional . . . for in the past mankind has not done well when saddling itself with governments. For example, I note in one draft report a proposal for setting up a commission to divide Luna into congressional districts and to reapportion them from time to time according to population.

This is the traditional way; therefore it should be suspect, considered guilty until proved innocent. Perhaps you feel that this is the only way. May I suggest others? Surely where a man lives is the least important thing about him. Constituencies might be formed by dividing people by occupation. . . or by age. . . or even alphabetically. Or they might not be divided, every member elected at large---and do not object that this would make it impossible for any man not widely known throughout Luna to be elected; that might be the best possible thing for Luna.

You might even consider installing the candidates who receive the least number of votes; unpopular men may be just the sort to save you from a new tyranny. Don't reject the idea merely because it seems preposterous--think about it! In past history popularly elected governments have been no better and sometimes far worse than overt tyrannies.

But if representative government turns out to be your intention there still may be ways to achieve it better than the territorial district. For example you each represent about ten thousand human beings, perhaps seven thousand of voting age--and some of you were elected by slim majorities. Suppose instead of election a man were qualified for office by petition signed by four thousand citizens. He would then represent those four thousand affirmatively, with no disgruntled minority, for what would have been a minority in a territorial constituency would all be free to start other petitions or join in them. All would then be represented by men of their choice. Or a man with eight thousand supporters might have two votes in this body. Difficulties, objections, practical points to be worked out--many of them! But you could work them out. . . and thereby avoid the chronic sickness of representative government, the disgruntled minority which feels--correctly!--that it has been disenfranchised.

But, whatever you do, do not let the past be a straitjacket!

I note one proposal to make this Congress a two-house body. Excellent--the more impediments to legislation the better. But, instead of following tradition, I suggest one house legislators, another whose single duty is to repeal laws. Let legislators pass laws only with a two-thirds majority . . . while the repealers are able to cancel any law through a mere one-third minority. Preposterous? Think about it. If a bill is so poor that it cannot command two-thirds of your consents, is it not likely that it would make a poor law? And if a law is disliked by as many as one-third is it not likely that you would be better off without it?

But in writing your constitution let me invite attention the wonderful virtues of the negative! Accentuate the negative! Let your document be studded with things the government is forever forbidden to do. No conscript armies . . . no interference however slight with freedom of press, or speech, or travel, or assembly, or of religion, or of instruction, or communication, or occupation. . . no involuntary taxation. Comrades, if you were to spend five years in a study of history while thinking of more and more things that your governinen should promise never to do and then let your constitution be nothing but those negatives, I would not fear the outcome.

What I fear most are affirmative actions of sober and well-intentioned men, granting to government powers to do something that appears to need doing. Please remember always that the Lunar Authority was created for the noblest of purposes by just such sober and well-intentioned men, all popularly elected. And with that thought I leave you to your labors. Thank you.

Gospodin President! Question of information! You said 'no involuntary taxation'-- Then how do you expect us to pay for things? Tanstaafl!

Goodness me, sir, that's your problem. I can think several ways. Voluntary contributions just as churches support themselves . . . government-sponsored lotteries to which no one need subscribe. . . or perhaps you Congressmen should dig down into your own pouches and pay for whatever is needed; that would be one way to keep government down in size to its indispensable functions whatever they may be. If indeed there are any. I would be satisfied to have the Golden Rule be the only law; I see no need for any other, nor for any method of enforcing it. But if you really believe that your neighbors must have laws for their own good, why shouldn't you pay for it? Comrades, I beg you--do not resort to compulsory taxation. There is so worse tyranny than to force a man to pay for what he does not want merely because you think it would be good for

him.

Naučno je dokazano: igranje igrica ne poboljšava uspeh u školi

Dva profesora ekonomije (jedan sa Čikaga, drugi sa Kolumbije) su na VoxEU postavili tekst pod naslovom "The Effect of Home Computer Use on Children Outcomes", u kojem su testirali mit da deca koja imaju kompjuter imaju i bolje ocene u školi.

Naravno, imam i ja par drugara koji su uspevali da ubede roditelje da im treba PC (sve sa najboljom grafičkom kartom) "za školu", ali mislim da je većini ljudi jasno da je PC pre svega IGRAČKA. Naravno, na Internetu se može naći gomila poučnih stvari, ali koje dete će pre koristiti PC da nešto sazna o detinjstvu Vuka Karadžića, nego da gleda smešne klipove na Jutjubu, igra poslednji GTA ili traći vreme na Fejsu?

Elem, u Rumuniji su mislili da će, samo ako država deci kupi kompjutere (u stvari, da vaučere), poteći med i mleko, da će se deca odjednom zainteresovati za nauku i da će Rumunija, kao pionir razvoja zasnovanog na ekonomiji znanja, brzo sustići Zapad. Malo karikiram, naravno, ali su svakako mislili da će kompjuteri pomoći u tome. Šta je rezultat? Evo citata:

Our analysis shows that providing home computers to low-income children in Romania lowered academic achievement even while it improved their computer skills and cognitive ability. How do we interpret these findings? The Euro 200 programme was extremely successful in increasing home computer ownership and use among low-income children.

Yet despite the efforts of the Romanian Ministry of Education to encourage the use of these computers for educational purposes, relatively few children have educational software installed on their computer, and fewer still report using their computer for educational purposes. This may have contributed to the decline in academic achievement. In other words, time spent on a computer may have displaced valuable educational activities. On the other hand, access to a home computer resulted in increased computer skills which may lead to improved labour market outcomes in the future.

Koji savremeni političar je ovo rekao?

Trgovina nije igra sa nultom sumom. Samo zato što izvoz jedne zemlje raste ne znači da izvoz druge zemlje mora da padne. Kada uvozimo jeftinu robu iz Kine, mi nemamo štetu, već korist - korist od većeg izbora, konkurencije i nižih cena.

Dejvid Kameron, za Wall Street Journal.

Jeftina radna snaga

Tyler Cowen:

Ako hoćete da kupite Mercedes-Benz, nemačka radna snaga je za tu svrhu najjeftinija na svetu.

Vodič za izbornu krađu

Na blogu Democratist je objavljen vodič za izbornu krađu. Vodič je, doduše, prilagođen bivšim sovjetskim republikama, ali ga dovoljno sposoban političar može prilagoditi bilo kojim uslovima. Poenta je, između ostalog, da je plaćanje za izborni monitoring jedan od najboljih načina na koji Britanci mogu pomoći drugim zemljama (više o tome piše u ovom postu).

Ove stavove je na svom blogu komentarisao bivši ambasador Velike Britanije u Srbiji, Čarls Kroford. Između ostalog,ima dileme upravo povodom stranih posmatrača.

Why? Because the governments sending and supporting these missions suspect (not unreasonably) that whatever happens they are stuck with a bad outcome dragging in to the indefinite future, and so condemning it outright makes their job harder. Plus there is no outcome so scandalous and unjust that the UN will not proclaim it legitimate.


Krofordov blog je inače prilično zanimljiv. Pogledajte njegov poslednji post, o tome zašto su demokratije bolje osposobljene da izađu na kraj sa zemljotresima (tvrdi da postoji i nešto više od toga da su to bogate zemlje), a takođe je i linkovao na sjajnu satiru o vikarima Albertu i Džonu (Al Gor i Džon Edvards). Iz pričice:

Subsequent to his release from the mad-house, Vicar Albert returned to the pulpit with an evangelical fury not seen since John the Baptist himself. "Sinners!" he cried from the alter, to the astonished flock. "Behold the picto-gram of the hockey stick divine! By thy carbon ethers thou hast brought great righteous anger to the Lord God and his holy mother Gaia! Repent now, lest ye be damned to an eternity of summers most uncomfortable!" Upon which he presented for sale to the duly frightened parishioners the only two true paths to their salvation: Vicar Albert carbon indulgences and Vicar Albert arse-corks.

In due time Vicar Albert's curious wares found great favour in the royal courts of Europe, and soon vast pilgrimages of dandy-men and gentlewomen arrived at his worship house, begging from him the latest carbon forgiveness parchments and fine porcelain arse-corks, by which they could better display their fashionable piety to nature. In consequence Vicar Albert found himself with five fine manses, each more elaborate than the last, and for each a stately mews filled with a gilded coach and a twelve-stallion team.

Neoliberalizam, rehabilitacija reči

Već drugi put u poslednjih par nedelja nailazim na upotrebu ovog termina u svom originalnom značenju. Prvo Scott Sumner (i duža verzija) razlikuje klasični liberalizam od neoliberalizma i govori o skandinavskim zemljama kao neoliberalnim, a onda i libertarijanski Reason magazin objavljuje uvodnik sa naslovom "Smrt neoliberalizma".

Originalno značenje termina neoliberalizam je umereni liberalizam ili klasični liberalizam dopunjen socijalnom državom. Izraz je nastao u vajmarskoj i posleratnoj Nemačkoj, kada je grupa ekonomista htela da klasični liberalizam prilagodi duhu vremena, da bi tržišna ekonomija imala kakve takve šanse za opstanak u novom kolektivističkom poretku. Vremenom je to značenje zaboravljeno, a klasičnom liberalizmu su antiglobalisti počeli strateški dodavati prefiks "neo". Sam liberalizam je već bio na isuviše dobrom glasu, tako da je najbolje bilo prisvojiti taj termin za sebe, a klasični liberalizam preimenovati. Tako smo dobili neoliberalizam u današnjem značenju -- termin sa kojim niko sam sebe dobrovoljno ne identifikuje i koji označava u boljem slučaju ekstremni tržišni liberalizam, a u gorem socijalni darvinizam i korporativizam, što je opet miljama daleko od klasičnog liberlizma.

Ni Reason i Sumner ne pridaju mnogo važnosti ovim terminološkim razlikama, nego jednostavno koriste izraz neoliberalizam u svom originalnom značenju liberalizma socijalne države -- Reason čak kaže da se neoliberalizam drugačije zove "treći put".

Tito

Pošto je na prethodnoj temi povezanoj sa drugim svetskim ratom i komunizmom došlo do određene rasprave, palo mi je na pamet da priložim još nešto toj raspravi. Ovde je dokmentarni film O Titu iz 12 nastavaka koji je snimio i pre nekoliko meseci na HRT-u prikazao hrvatski režiser Antun Vrdoljak. Film je izazvao veliku pažnju, a bogami i pometnju među komunističkim simpatizerima u Hrvatskoj jer je voljeni komandant i rosno cveće prikazan kao cinkaroš u Kominterni, a bogami i kao dosta težak ratni zločinac (posebno videti 6 nastavak, koij je iz 6 delova. UPOZORENJE: sklonite decu pre nego što gledate ovaj deo). Porodica Josipa Broza je obećavala da će učiniti sve da "oteža snimanje filma", a provereni virtuelni levičarski dobošar Vikipedija post festum pokušava koliko god je moguće da ograniči štetu navođenjem koji je sve prvoborac optužio film za iskrivljeno prikazovanje druga Starog, i naglašavanjem da film na kraju i nije videlo toliko mnogo ljudi (koliko smo se plašili) iako je prikazan na HRT-u!!!

Ja sam gledao svih 12 nastavaka i prijatno sam iznenađen kvalitetom filma i nekim novim saznanjima koja on pruža. Ima tu i tamo ispada hrvatskog nacionalizma, i ceo film jeste u izvesnoj meri pravljen iz uske hrvatske nacionalne perspektive (velo malo ima o događajima u drugim delovima Jugoslavije, a najmanje o Srbiji). Ipak, toga je mnnogo manje nego u srpskim filmovima koji su pravljeni iz antikomunističke vizure. Recimo, Draža Mihailović je prikazan kao razuman čovek koji vodi politiku čekanja po instrukcijama Vlade iz Londona, kakvu su vodili svi antifašistički pokreti u Istočnoj Evropi (osim komunista). Komunistički pokret generalno nije tretiran kao antihrvatska ujdurma, nego sa jasnim razumevanjem političke filozofiej i tehnologije vlasti komunista svuda. Posebno su po mom sudu kvalitetne epizode koje se bave Titovim boravkom u Rusiji, učešćem U Kominterni i Drugim svetskim ratom.

Contracted City

Grad Mejvod u Kaliforniji će otpustiti SVE zaposlene. Iz LA Timesa:

The city of Maywood will lay off all city employees and begin contracting police services with the Los Angeles County Sheriff's Department effective July 1, officials said.

In addition to contracting with the Sheriff's Department, the Maywood City Council voted unanimously Monday night to lay off an estimated 100 employees and contract with neighboring Bell, which will handle other city services such as finance, records management, parks and recreation, street maintenance and others. Maywood will be billed about $50,833 monthly, which officials said will save $164,375 annually.

"We will become 100% a contracted city," said Angela Spaccia, Maywood's interim city manager.

Top Secret America

U novom Wašington Postu je izašao veoma zanimljiv poseban izveštaj Top Secret America, koji se bavi organizacijom i funkcionisanjem američkih obaveštajnih službi. Citat iz teksta:

Every day across the United States, 854,000 civil servants, military personnel and private contractors with top-secret security clearances are scanned into offices protected by electromagnetic locks, retinal cameras and fortified walls that eavesdropping equipment cannot penetrate.

854.000? Mnogo. Ali, ne samo da ih je mnogo, već se sistem veoma, veoma komplikovan. Na primer:

In the Department of Defense, where more than two-thirds of the intelligence programs reside, only a handful of senior officials - called Super Users - have the ability to even know about all the department's activities. But as two of the Super Users indicated in interviews, there is simply no way they can keep up with the nation's most sensitive work.

"I'm not going to live long enough to be briefed on everything" was how one Super User put it. The other recounted that for his initial briefing, he was escorted into a tiny, dark room, seated at a small table and told he couldn't take notes. Program after program began flashing on a screen, he said, until he yelled ''Stop!" in frustration.

"I wasn't remembering any of it," he said.

Besplatni peškiri na gradskim bazenima

To je bilo jedno od predizbornih obećanja "Najbolje partije" (tako se zvanično zove), koja je na nedavnim izborima u Rejkjaviku osvojila skoro 35% glasova. Osnivač partije je komedijaš Jon Gnar, a pored peškira obećao je i polarnog medveda u zoološkom vrtu. Takođe, obećali su i da neće ispuniti nijedno svoje predizborno obećanje i tako napravili dobru mozgalicu (čekaj, ako neće da ispune nijedno predizborno obećanje, to znači da neće da ispune ni obećanje da neće da ispune nijedno obećanje?).

Promotivni spot je vrlo zanimljiv, uz muziku iz pesme The Best Tine Tarner.

Ovde im je sajt, liči na sajt nekog američkog sitkoma.

Godišnjica

Danas je godišnjica ubistva dvojice značajnih ljudi čija je jedina zajednička stvar bila da su ih komunisti smatrali smrtnim neprijateljima. Obojica su ubijeni na isti način, od strane iste političke ruke, jedan od ruskih boljševika 1918, drugi od strane njihovih jugoslovenskih učenika 1946. Prvi je car Nikolaj II (čovek pod čijom vladavinom je Rusija počela da ekonomski rapidno napreduje a Nemci da je smatraju komercijalnim ruglom), koji je ubijen 1918 sa čitavom porodicom, a drugi general Draža Mihailović, Ministar vojni Vlade Kraljevine Jugoslavije u egzilu i komandant jugoslovenske vojske tokom II svetskog rata, koji je ubijen posle montiranog sudskog procesa 1946 i pokopan na nepoznatom mestu.

O tome gde se (post?)komunističke Srbija i Rusija danas nalaze najbolje svedoči činjenica da ni jedan od ove dvojice ljudi do danas nije zvanično rehabilitovan. Ruski Vrhovni sud je odbio da rehabilituje Cara Nikolaja, sa obrazloženjem da boljševici nisu doneli zvaničnu presudu protiv Cara, dok srpske vlasti kobajagi pokušavaju da pronađu mesto gde je Draža pokopan, ali odbijaju i dalje da ga otvoreno rehabilituju.

Ruzvelt da, Obama ne, stvarno?

Slavopojka FD Ruzveltu u National Review i frontalni napad na sve klevete i laži da je on produžio Veliku Depresiju i napravio išta loše uopšte.

Ja sam čitao i nisam iskreno mogao da verujem. U godini kad republikanci i "konzervativci" planiraju da naprave veliki comeback sa pro-tržišnom filozofijom i kritikom Obame kao etatiste, vodeći konzervativni list donosi hvalospev najgorem fašisti i kolektivisti u američkoj istoriji na tri strane!!! I kaže kako je on bio uspešan, a Obama nije. Nije dovoljno kompetentan. Zaista sa takvim zagovornicima "desnice" nikakav drugi neprijatelj Americi i nije potreban.

Nulifikacija

Istoričar Tom Woods, sa Mises instituta, izdao je knjigu koju su mainstream istoričari počeli da napadaju i pre nego što je izašla: Nullification, How to Resist Federal Tyranny in 21th Century. Ideja je stara i seže do vremena ratifikacije Ustava i dalje u kolonijalnu prošlost - države imaju pravo da ponište protiv-ustavne zakone koje donese centralna Vlada, prekoračujući svoje eksplicitno navedene kompetencije. U dubljem smislu, doktrina "nulifikacije" je srednje rešenje između secesije i slepe poslušnosti: onaj ko je praktikuje ostaje u Uniji, ali rezerviše pravo da odbaci neke federalne zakone, odnosno odbija federalnu vladu kao konačnog sudiju toga šta je ustavno, a šta ne (uključujući i Vrhovni Sud). Ova doktrina sledi direktno iz originalnog razumevanje Ustava kao "kompakta" između nezavisnih država koje imaju pravo u svakom trenutku da povuku svoju saglasnost, i koje su zapravo nosioci suverenita. Ovde države upražnajvaju svoj suverentitet rezervisanjem prava konačnog tumačenja ustavnosti federalnih zakona.

Woods analizira kako je ova doktrina istorijski nastala i kako je korišćena. Najpre su je formulisali Jefferson i Madison 1798 čuvenim rezolucijama Kentakija i Virdžinije kojima se poništavaju delovi Zakona protiv pobune (Sedition Act) kojim se direktno kršio prvi amandman tj sloboda štampe. Kasnije je "duh 1798" korišćen na nebrojeno načina, od odbrane odbeglih robova u Viskonsinu, poništavanja carina u Severnoj Karolini, do protivljenja pomorskoj blokadi koju je uveo Jefferson u Novoj Engleskoj. Woods kaže da je to stara, časna tradicija konstitucionalnosti u Americi, da se ona koristi i danas (recimo, odbijanje država da poštuju federalne zakone o medicinskoj marihuani, nacionalnoj ličnoj karti, ograničenjima dozvole nošenje oružja itd). I dodaje da bi se ista procedura mogla koristiti i za nulifikaciju Obamacarea i drugih stvari.

Ne treba ni naglašavati kakav eksplozivni potencijal ima ova knjiga, jer pruža neku vrstu priručnika ljudima u Tea Party sa argumentima zašto zalaganje za prava država (koje i levičari i neokoni jednako napadaju kao izraz rasizma i neokonfedearlne filozofije) predstavlja bolji pristup u ostvarenju ograničene vlade od investiranja u u političke bitke na nacionalnom nivou. Poslednja trećina knjige je sastavljena od klasičnih tekstova koji podržavaju nulifikaciju, od Jeffersona i Madisona, preko Calhouna do čuvenog sudije Ushera itd. Ideja je jednostavna - pokušaji da se stane ukraj jačanju države u Americi nastojanjem da se izaberu pravi ljudi u Kongres i Belu Kuću nisu dali rezultate. Čak ni slavni Regan nije učinio ništa da preobrne taj trend ka velikoj državi: samo ga je privremeno usporio. Šta ako bismo umesto jalovih nada u reformu federalne vlade tu vladu dramatično oslabili, korišćenjem originalne doktrine američkog Ustava za jačanje moći država? Ako se više ne bismo trudili da vladu reformišemo u pravcu libertarijanizma, nego učinimo irelevantnom?

Knjiga je vrlo jeftina i može se kupiti za 16 dolara na Amazonu. Ja sam je pročitao za pola dana. Svako ko je i malo zainteresovan za Ameriku i američku politiku ne treba da želi 16 dolara, jer će mu knjiga vredeti 100 puta više od toga! Ovde je jedan intervju sa Woodsom gde on predstavlja svoju knjigu i njene osnovne teze u intervjuu sa "Zombijem" (Robert Murphy sa Mises Instituta koji glumi mainstream novinara).

Jednostavno rešenje

Pre par meseci je izašla knjiga čiji autori tvrde da su našli lek za siromaštvo. Knjiga se zove "Just Give Money to the Poor". Evo kratkog objašnjenja:

Amid all the complicated economic theories about the causes and solutions to poverty, one idea is so basic it seems radical: just give money to the poor. Despite its skeptics, researchers have found again and again that cash transfers given to significant portions of the population transform the lives of recipients. Countries from Mexico to South Africa to Indonesia are giving money directly to the poor and discovering that they use it wisely – to send their children to school, to start a business and to feed their families.

Directly challenging an aid industry that thrives on complexity and mystification, with highly paid consultants designing ever more complicated projects, Just Give Money to the Poor offers the elegant southern alternative – bypass governments and NGOs and let the poor decide how to use their money. Stressing that cash transfers are not charity or a safety net, the authors draw an outline of effective practices that work precisely because they are regular, guaranteed and fair. This book, the first to report on this quiet revolution in an accessible way, is essential reading for policymakers, students of international development and anyone yearning for an alternative to traditional poverty-alleviation methods.

Meni deluje razumno. U indijskim novinama The Hindu je objavljen tekst sa nešto više informacija, a ovde je post Armanda Barrientosa, jednog od autora knjige, na blogu Ending World Poverty.

Štednja u Britaniji

U Spiegelu je izašao zanimljiv tekst o merama štednje u Britaniji:

According to economist Mike Devereux of the University of Oxford, the austerity program unveiled by George Osborne, 39, the youngest chancellor of the exchequer in 120 years, is more radical than anything the Greek government has approved to date. Even the famously icy hand of former Prime Minister Margaret Thatcher in the 1980s felt, by comparison, gentle.

This year, Great Britain has a record budget deficit of £174 billion, or about €197 billion ($248 billion), equal to 12 percent of gross domestic product. Osborne hopes to have almost completely balanced the budget by the next election in five years.

First, he forced almost every cabinet minister in Whitehall to come up with detailed plans on how to save 25 percent of their budgets by the end of the legislative period. The wailing had hardly subsided before Osborne struck again, telling cabinet ministers that 25 percent wasn't enough, and that he wanted them to describe what they would have to do to reduce their expenditures by as much as 40 percent.

The only public sectors Osborne intends to spare are the national health system and foreign aid. The bloodletting will also be less severe at the Defense Ministry. Everything else is potentially dispensable for Osborne. In the future, ministers will have to defend their budgets, million by million, before a tribunal made up of leading experts.

Kineska sela i gradovi

Kina je svet za sebe. Jedini put sam tamo bio još 1990. godine, doduše samo u Pekingu. Otišli smo ćale i ja turistički, tamo kupili 3 torbe svile, ćale je to prodao prijatelju koji je imao butik u Požarevcu i isplatili smo put. Peking mi je tada delovao veoma zaostalo. Na primer, vodič nam je rekao da "specifičan miris" dolazi od toga što najveći deo solitera nema kanalizaciju. Valjda koriste septičke jame, ali zamislite septičku jamu za 1000 ljudi. Ili, nije bilo ptica uopšte. Te godine je Peking bio domaćin Azijskih igara, pustili su par desetina hiljada golubova mesec dana pre početka igara, već nakon dve nedelje nigde nije bilo nijednog. Navodno su ih pojeli.

Elem, zemlja je bila zaostala i siromašna, ali nije bila "čudna", nekako je sve bilo prilično zaostalo, siromaštva je bilo bukvalno na svakom koraku. I tada mi je, iako klincu, bilo neverovatno da je civilizacija koja je napravila Kineski zid uspela da padne tako nisko. "Komunizam", reče mi ćale. (Uzgred, mislim da nije bio skoz u pravu. Komunizam svakako nije pomogao, ali je relativno zaostajanje Kine počelo mnogo, mnogo ranije.) Sećam se kada smo ušli na pekinšku železničku stanicu, pod je bukvalno bio prekriven stotinama ljudi koji su tu spavali, čekajući voz za rodni kraj koji možda polazi tek za par dana.

Fast forward 20 godina, u kojima se desilo mnogo toga, počev od liberalizacije, veoma brzog razvoja, urbanizacije i dobijate veoma, veoma čudnu zemlju. Čudnu, u kom smislu?

Pa, u smislu da se dešava mnogo teško objašnjivih stvari. Na primer, gradi se ruralni soliter, odnosno ogromna moderna zgrada u sred ruralne Kine.


Naime, selo Huaxi je izgleda najbogatije selo u Kini i odlučili su da naprave soliter. Kada malo o tome razmislim, ukoliko se farmer bavi isključivo gajenjem žitarica, može sasvim normalno da živi u stanu, ne trebaju mu štale i slične prostorije. Uzgred, evo kako izgleda ruralna Kina između Hangžoa i Šangaja. U Americi bi to nazvali urban sprawl.

Kao dodatnu čudnovatost, linkujem na tekst o kineskom gradu duhova. Grad Chenggong je nedavno napravljen, sve sa stotinak hiljada stanova i kompletnom infrastrukturom, jedini problem je što tamo niko ne živi.

Znači, sa jedne strane postoje relativno bogata sela, postoje prazni novi gradovi, ali tu su i ljudi koji sa sela idu u gradove i tamo ih živi po 50 (!) njih u stanu od 80 kvadrata.

Da li je ekonomija "teška"?

Katryk Athereye iz Banke federalnih rezervi Ričmonda misli da je vrlo teška, i da ne treba da verujemo blogerima i drugim amaterima koji imaju razne teorije na tu temu. Jedini koji je vlastan da kaže nešto o ekonomiji je "ekonomista" koji je prošao PhD programe i zna puno matematike i statistike. I još više od toga, čak i ako je prošao te programe ali ipak smatra da je "makroekonomija" jednostavna, i da se treba držati samo nekih opštih principa a ne kalkulacija svoje nadrinauke, on takođe nema ništa pametno da kaže, i treba ga ignorisati kao i svakog drugog plebejca bez PhD-ja.

Gotovo je komično koliko u ovom tekstu progovara lični interes i gotovo feudalno- aristikratska, staleška samosvest državnog planera koji bi da održi po svaku cenu iluziju o "ezoterijskoj mudrosti" (makro)ekonomije koju su u stanju da razumeju samo šačica posvećenih iluminata sa Harvarda i Stanforda, rukopoloženih od strane države da naučno menadžerišu stoku nerazumnu.

Naravno, ekonomija nije "laka" u smislu da se njeni zaključci često suprotstavljaju zdravom razumu i istinsko razumevanje zahteva znatan napor apstraktnog mišljenja (slično kao u filozofiji). Recimo, ideja da decentralizovano odlučivanje i ekonomska kooridinacija putem cena vodi porastu bogatstva, predstavlja znažan izazov prirodnom, antropomorfističkom iluzionizmu ljudi da samo ono čime se svesno upravlja i planira može da proizvede korisne rezultate. Ili zamislite ideju da povećanje zakonskih minimalnih nadnica šteti najsiromašnijima. Ili da povećanje zaštite domaćih roba vodi padu domaćeg standarda. Ili da nije bolje imati što veći izvoz. Ili da niske kamatne stope često mogu da budu gore po biznis od visokih kamatnih stopa. Ili da je recesija rešenje problema, a bum problem. Sve su to "teške" propozicije u izvesnom smislu, ali ne zato što je potrebno znati višu matematiku ili imati PhD sa Harvarda da bi se razumele, već zato što zathtevaju napor apstrakcije i spekulativnog mišljenja, i suspenziju zdravorazumskog načina gledanja na stvari. Svaki laik koji je u stanju da misli spekulativno i u apstraktnim kategorijama, u stanju da je da bolje shvati "ekonomiju" od čoveka sa PhD-jem, koji nije u stanju da spekulativno misli (ili nije motivisan da to radi, jer ga više cene ovako).

Ali,nije to ono što naš iluminat misli kad kaže da je ekonomija "teška". On misli da ekonomija nije stvar komplikovanog razumevanja logike ljudskog delovanja za koje je svako ko ume da misli sposoban, nego baratanja ezoetrijskim bajalicama, što su samo oni, iluminati, u stanju (recimo računanje fiskalnog multiplikatora, optimalne poreske stope, optimalne kamatne stope, razlike između potencijalnog i stvarnog GDP-ja, matematičko rearanžiranje Filipsove ili IS-LM krive...)

Dobar rezime kako izgleda kad "amater" sa odličnim poznavanjem ekonomskih principa i PhD mudrac koji se drži "mudrosti" moderne makroekonomije razgovaraju je ovde. Problem sa tezom da je ekonomija "teška" a da običan svet nije u stanju da je shvati je možda tačna, ali irelevantna, kao što vidimo iz snimka. Moderna makroekonomija je vrlo teška i opskurna disciplina, ali to još uvek ne znači da ima išta pametno da kaže o realnom svetu. Naprotiv, sve što ona ima da kaže odnosi se na virtuelni svet u kome cene i količine nisu određene individualnim akcijama ljudi, nego su "date" po pretpostavci. Dakle, nema ništa da kaže. Da bi se ekonomska realnost mogla opisati u matematičkim terminima, potrebno je ljudsko delovanje predstaviti kao automatsko prilagođavanje nekih agregatnih veličina, na isti način na koji se numeričko prilagođavanje zadatih veličina vrši u fizici i mehaničkom inženjerstvu. Nije slučajno da je Staljin komunsite nazivao inženjerima ljudskih duša, a svi zapadni socijalisti upravljanje društvom - "socijalnim inžinjeringom". Moderni ekonomista (onaj sa Harvarda koji ima posvećeno znanje, recimo ovaj iz videa) je vrhunski izdanak socijalnog inženjerstva, šraf u mehanizmu univerzalnog Gleichschaltunga.

Evo nekih teorijskih knjiga koje treba ljude da ohrabre da studiraju ekonomiju, iako ne znaju mnogo matematike ni makroekonomskog modeliranja, i da ih ubede da to nije nikakav nedostatak, naprotiv, da je matematički pristup savremene ekonomije najveća prepreka istinskom razumevanju ekonomskih fenomena.

Metodologija - Lionel Robbins, Ludwig von Mises.

Monetarna ekonomija - Murray Rothbard

Ekonomija i ekonomska politika - Henry Hazlitt, Frederick Bastiat 1, Frederick Bastiat 2

P.S. Evo jednog komentara sa mises.org

Igrice i političari

Gledajući linkovanu sliku, video sam da malo-malo pa kreće priča o nasilnim video igricama, koja verovatno sledi dinamiku izdavanja samih igrica (u leto, kada nema novih igrica, nema ni tekstova o njihovoj štetnosti). To me je podsetilo da prokomentarišem zakon koji je usvojen u Kaliforniji na predlog guvernera Švarcenegera još 2005. godine i kojim je zabranjena prodaja "nasilnih" kompjuterskih igrica deci i uvedena kazna od 1000$ dolara po "prekršaju".

Zar nije komično to što je tu priču pokrenuo guverner Arnold Švarceneger, najveća zvezda akcionih filmova u poslednjih nekoliko decenija_ Broj ljudi koje je on pobio u filmovima poput Konana, Crvene Sonje, Komandosa, Totalnog opoziva, Terminatora i ostalih je oko 400 (po ovoj listi u čije brojanje nemam razloga da sumnjam), a ovde je proglašen za čoveka koji je ubio najviše ljudi u filmovima ikada, u konkurenciji Stalonea, Klinta Istvuda i (pazite ovo!) Čaka Norisa.

E, TAJ Švarceneger je nekako spoznao da je igranje nasilnih igrica štetno i zabranio je njihovu prodaju deci. Neko će reći "Pa to već postoji kod filmova", ali ne bi bio u pravu. Naime, rejting sistem koji se primenjuje na filmove (i po kojem se većina Švarcenegerovih filmova, zbog nasilja, nalazi u najrestriktivnijoj grupi) je potpuno dobrovoljan. Znači, film je ocenjen, ali niko ne može da kazni bioskop koji pušta desetogodišnjaka da gleda film koji se PREPORUČUJE za starije od recimo 16 godina.

Sada je taj zakon došao na američki Vrhovni sud, koji treba da oceni njegovu ustavnost.

Amerikanci ne bi bili Amerikanci, kada već ne bi bilo formirano udruženje/lobi grupa za zaštitu prava igrača, pod nazivom Video Game Voters Network.

Zanima me samo koliko će vremena proći pre nego što u kampanji za predsednika Amerike, u jednoj od debata, ne budu pitali kandidate "Where do you stand on the violent games issue?".

Od komarca magarca

Pogledajte veoma zanimljivu sliku koja pokazuje frekvenciju novinskih izvestaja o (iz tadasnje perspektive) katastrofama koje nas čekaju u bliskoj budućnosti. U legendi je (koju možete videti ako kliknete na sliku) u zagradi dat broj potvrđenih smrti od tog uzroka.

O fašizmu u Dverima Srpskim

"Obavezno štivo" za danas: vrlo dobar tekst Borislava Đakovića u časopisu Dversi Srpske o ekonomskoj krizi. Đaković kaže da je ekonomski sistem zapadnog sveta danas mnogo bliži fašizmu, nego liberalnom kapitalizmu, i da shodno tome, jedino fašizam danas može i biti u krizi. Odlična "peleolibertarijanska" analiza fašističke ekonomske politike. Autor je na liniji Golbergovog "Liberalnog fašizma",Schivelbusch-ova "Tri Njudila" i savremenih paleolibertarijanskih argumenata.

Članak donosi i afirmativnu analizu političkog delovanja Ron Paula i Tea Parties. Kao i toliko puta do sada, pokazalo se da ćete sveže ideje mnogo pre pronaći na "margini", nego u etabliranim medijima. Čik nek Vreme, Nin ili Danas i Politika objave išta slično. Odjeci i reagovanja bi trajali nedeljama.

Integracija privatnika

Na Katalaksiji možete da pročitate izveštaj sa konferencije o reformi zdravstva u Srbiji od pre jedno 6 meseci, kao i odličan komentar Borislava Ristića. Između ostalog, razmatrano je i pitanje integracije državnog i privatnog zdravstvenog sistema.

Do pre jedno godinu dana sam i ja mislio da bi to možda bio korak u pravom smeru, ali sam od onda počeo da se ozbiljno premišljam.

Naime, prošlog leta sam se nešto glupirao na Dunavu i povredio rebra. Pošto su me bolela par dana, žena me ubedi da odem kod lekara, da proverim da ih nisam polomio. Odem u privatni "dijagnostički centar" u Požarevcu (rade neke osnovne analize, imaju ultrazvuk i rendgen), platim 20 evra, dobijem rendgenski snimak, lekar specijalista kaže "Nije ništa polomljeno, maži gel protiv bolova i proći će". Posle par nedelja je zaista i prošlo.

E sad, neko može da kaže "Pa glupo je što si platio, trebalo je da to dobiješ za džabe kod državnog lekara, kad već plaćaš doprinos za RZZO". Ili "Treba da postoji sistem koji ti omogućava refundiranje tih 20 evra".

To su dobri argumenti, ali poenta je da sam ja za 20 evra i manje od 20 minuta imao snimak u ruci i mišljenje lekara specijaliste. A to je super. U Americi sam sličan rendgenski snimak pluća platio 400 dolara i izgubio ceo dan. (Inače, nije moje iskustvo sa rebrima toliko specifično, žena i ja smo "izneli" dve trudnoće posetama privatnicima za 20 evra po poseti. Sve zakazano, sve na vreme, ne izgubiš ni pola sata po pregledu.)

Sve u svemu, u poslednje vreme sam sve skloniji tome da mislim da bi integracija privatnih lekara u državno finansiranje ceo sistem toliko poskupela i zakomplikovala, da bi se izgubila svaka razlika. Jednostavno, ako neko drugi plaća (država ili privatna osiguravajuća kuća), onda ne može lekar da mi snimi rebra tek tako, zato što je meni to palo na pamet. Morao bih prvo da odem kod lekara opšte prakse, da on utvrdi da me rebra baš bole (mada mi nikada nije bilo jasno kako to utvrde, valjda gledaju koliko glasno jaukneš kad te pritisnu na mesto za koje si im već tri puta rekao da te boli na pritisak). Onda bih uzeo uput i otišao kod specijaliste, koji bi me snimio i dao mišljenje, ali bi uz to morao da popuni gomilu formulara kako bi od RZZO naplatio snimak i pregled. A tu više nema nikakve konkurencije, država propisuje cene.

Elem, poenta je da, od kako sam za 20 evra i 20 minuta završio nešto što bi koštalo makar 100 evra, 4 sata i pola kila živaca u integrisanom sistemu, mnogo spremniji da cenim sadašnji haos na tržištu medicinskih usluga. Naravno, ne daj Bože da se ozbiljno razbolim, ali za ovakve manje-više rutinske stvari sistem funkcioniše brzo i efikasno (čitaj - jeftino).

Dakle, za mene je sadašnji sistem možda čak i BOLJI od single payer sistema u kojem, grubo govoreći, država plaća sve, a pacijent bira između državnih i privatnih lekara. Jednostavno, u takvom sistemu lekari su "privatni" samo na papiru, ali sve odluke moraju da donose u skladu sa državnim pravilima (kao što rekoh, ne mogu da me snime tek tako). Suština je da bez postojanja prave konkurencije na tržištu zdravstvenof osiguranja, prave reforme nema. Što kaže Borislav u citiranom tekstu, parafrazirajući Džefersona "Ako bih mogao da biram između potpuno transparentnog sistema državnog zdravstvenog osiguranja i sistema privatnog zdravstvenog osiguranja - bez ikakve dodatne kontrole javnosti, osim one tržišta - svakako bih izabrao ovo drugo."

Inače, setio sam se da napišem o svom iskustvu nakon što sam video da su na sajtu Udruženja privatnih lekara i stomatologa stavili link na Tržišno rešenje.

Blagodeti globalizacije

Ajde, Jano u izvođenju Faith no More na Exitu (Mike počinje i da peva negde oko 3:30).

Zabranom uvoza do velikog izvoza

Piše Dnevni avaz pre neki dan, a dojavljuje redovni čitalac nesoxy:

Ako inicijativa za zabranu uvoza sezonskog voća i povrća u BiH uspije dobiti potrebnu podršku, bh. proizvodi postali bi mnogo konkurentiji na domaćem tržištu, a uz to bi naša država imala i zavidne količine ove robe za izvoz.

Ovaj prvi deo rečenice, da bi zabrana uvoza dovela do boljeg položaja domaćih proizvođača, to je valjda tačno po definiciji. Ali, kako bi sad odjednom proizvođači koji danas ne mogu da se izbore sa konkurencijom na domaćem tržištu sutra postali konkurentni na izvoznim tržištima, to mi uopšte nije jasno. U stvari, oni i ne kažu da bi BiH proizvođači zaista bilo šta i izvezli, već kaže da bi "naša država imala i zavidne količine ove robe za izvoz". To što te skupe i nekvalitetne proizvode ne bi niko u inostranstvu kupovao, to im valjda nije problem. Otkud znam da su skupi i nekvalitetni? Pa zato što su mi tako rekli građani BiH odlukom da ignorišu domaće i kupuju uvozne proizvode.

Nesoxy u mejlu kaže da će, ako se donese ovakav zakon, u Bosni biti gladni kao u Severnoj Koreji, a ja sam mu odgovorio da to nema šanse da se dogodi, mi barem imamo razrađene švercerske kanale.

Sve u svemu, CEFTA je dobra ideja koja mnogim lobijima na svim stranama smeta. Sva sreća da sprovođenje nadgleda EU.

Stranac

Njujork Tajms je prošle nedelje u svojoj ekonomskoj rubrici imao zanimljiv, i kako se pokazalo, veoma provokativan članak. Na prvi pogled, članak se bavi teškoćama sa kojima se susreću mladi, fakultetski obrazovani Amerikanci na tržištu rada. Rekordna nezaposlenost mlade generacije je ilustrovana primerom Skota Nikolsona, koji pored solidnog proseka i pomoći uspešne i imućne porodice već dve godine ne može da nadje posao.

Medjutim, kao što se vidi iz oko 1500 gnevnih komentara, u tekstu se nalazi i jedna druga priča. To je priča o produženom detinjstvu, prezaštićenosti, maloj vrednosti fakultetskog znanja, precenjivanju sebe i, uopšte, lošim procenama u širem smislu reči. Naime, u tekstu se ispostavlja da je Skot diplomirao političke nauke, da je odbio posao od $40,000 godišnje, da ga izdržavaju mama i tata i da se prijavljuje na samo 4-5 poslova nedeljno. U suštini ovo je i tekst o suočavanju sa realnošcu života i dobronamernoj i požrtvovanoj porodici koja pokušava da ublaži muke odrastanja.

Na kraju, tu postoji i treća priča, a to su ton i uniformnost čitalackih komentara. Na razmaženog ali u osnovi pristojnog mladića se sručila lavina besa kao da je reč o ubici ili siledžiji. Skoro da nema čitaoca koji se nije ostrvio na njegov po svemu sudeći neutemeljen osećaj da je bogom dan za prestižan posao. Neki su išli toliko daleko da su istraživali statut njegovog univerziteta ne bi li dokazali da mu ni prosek nije tako visok kao što umišlja.

A mi koji smo u Srbiji ili iz nje, možda možemo da se zapitamo, koliko je produžena adolescencija uvreženi deo srpske kulture. Kakvi bi, na primer, bili komentari u "Politici" na dirljivu priču o diplomiranom dvadesetčetvorogodišnjem politikologu koji dve godine ne može da nadje posao? Lično bih očekivala daleko više komentara tipa "Nadam se samo da Dinkić čita ovo...", "Miladin je dobio milion dolara a ovaj momak samo traži posao...", "I onda se pitamo zbog čega dolazi do odliva mozgova...", "Tajkuni se bogate a raja gladuje..." itd. od onih kakve su dali čitaoci Njujork Tajmsa.

Najskuplji navijači na svetu

Najbizarniji primer u vezi sa svetskim prvenstvom je činjenica da je Gana platila sve troškove za 1,000 navijača da posmatraju utakmice na svetskom prvenstvu. Problem je nastao kada je Gana je prošla kvalifikacije jer vlada nije bila spremna da i dalje snosi troškove navijanja. Da su nastavili da plaćaju navijače Guyan možda i ne bi bio toliki tragičar meča sa Urugvajem.

Zašto treba navijati za Holanđane

Met Ridli navodi 10 razloga. Meni su posebno ubedljiva dva - osnovali su Njujork, a i Holandija je najbolji primer da, ako si dovoljno bogat, život ispod nivoa mora uopšte nije problem.

Ja ću sve jedno navijati za Špance.

Naučni, ekonomski i politički aspekt pisoara bez vode

Alex Tabarrok skreće pažnju na izuzetno zanimljiv tekst u novom Wired-u o problemima sa kojima su se susreli "tvorci" pisoara koji ne zahteva vodu.

Tekst prilično detaljno opisuje borbu između Džejmsa Kruga, "urinal evangelista", kako ga u tekstu zovu, i njegovih arhineprijatelja - vodoinstalatera. Vodoinstalateri, naravno, nisu rekli "Ostaćemo bez posla", već su rekli sledeće

But the reality is that plumbers protect the health of the nation. That’s how we think of our job.

Onda je Krug angažovao jednog stručnjaka koji je pokazao da su pisoari sa vodom u stvari opasniji, jer je vlažna sredina odlična za razvoj bakterija, a da stalno povlačenje vode širi bakterije po vazduhu. Nisu ni vodoinstalateri ludi, oni su angažovali drugog stručnjaka (za razliku od prvog koji je bio "environmental microbiologist", ovaj drugi je bio "environmental engineer and water specialist"), koji je pokazao da kroz filter u bezvodnom pisoaru ipak može da procuri vodonik sulfid i da su bezvodni pisoari u stvari prave tempirane bombe.

Krug se onda opametio i angažovao lobistu da, od grada do grada, lobira za promenu standarda. Prvi uspeh je imao u Pitsburgu. Onda su se i vodoinstalateri organizovali i počeli da prave mitinge širom Amerike zahtevajući zabranu.

Na kraju je otprilike postignut najbizarniji mogući kompromis:

When the code change was finally approved in 2009, it stated that water had to be piped to the waterless urinals. Standard plumbing still has to be done, but the water pipe is simply capped off behind the wall and never used.

Najskuplji grad

Lazar je već pisao da pivo u Luandi košta 6 dolara, a sada je i zvanično:

Foreigners plop down $15 for a cheeseburger, $150 for haircuts; $2,500 for a one-year gym membership and tens of thousands of dollars for rent.

Lazar je imao još zanimljivih tekstova o Angoli - ovde je tekst o saobraćaju, a ovde o izborima.

Boje dresova

Pitanje je - zašto neke zemlje odstupaju od standarda da im dresovi budu u bojama zastave?

Holandija je nekako najočigledniji primer, ali su tu i Italija i Nemačka. Plave boje nema nigde na italijanskoj zastavi, a nemački belo-crni dresovi takođe nemaju nikakve veze sa zastavom (ali imaju veze sa starom zastavom, koja je umesto žute imala belu, možda je to odgovor). Čak se sećam da je Nemcima dugo rezervni dres bio zelen (ovde piše da je to zato što su posle II svetskog rata Nemci prvu utakmicu odigrali sa Ircima, pa kao u znak zahvalnosti su nosili zelene dresove... deluje mi neverovatno da je to pravi razlog). Slovenija takođe odstupa od standarda sa forsiranjem zeleno-belih kombinacija.

Što se Holandije tiče, izgleda da je stara zastava umesto crvene imala narandžastu, a i njihova kraljevska dinastija se zove House of Orange-Nassau.

Slično pitanje je i zašto naši fudbaleri imaju dansku zastavu na dresu?

Regan, Tito, Musolini

Jedna od poslednjih stvari koje biste očekivali da pročitate u nekom govoru Ronalda Regana je pohvala korporativizmu i samoupravljanju. Nije li Regan bio veliki govornik i istovremeno veliki "konzervativac" i zagovornik slobodnog tržišta? Nekoliko neokon mislilaca su se još koliko prenedelju dana žalili da "nema novog Reagana", nikog ko bi sa njegovom doslednošću i retoričkom snagom branio načela slobodnog tržišta..

Ipak, u govoru održanom u Beloj Kući 1987 Reagan tvrdi kako je korporativizam, tj saradnja poslodavaca i radnika, i vlasništvo radnika nad sredstvima za proizvodnju budućnost, u Americi i na Zapadu (!):

I can't help but believe that in the future we will see in the United States and throughout the western world an increasing trend toward the next logical step, employee ownership. It is a path that befits a free people.

Walter Reuther was one of the first major labor leaders to advocate that management and labor shift away from battling over wage and benefit levels to a cooperative effort aimed at sharing in the ownership of the new wealth being produced. He was looking far beyond the next contract

Što je najperverznije, Regan vidi kooperative i sindikalizam kao sledeći logičan korak iz sadašnje forme kapitalizma u Americi gde veliki je broj ljudi samozaposlen ili ima akcije firmi u vlasništvu. To nije dovoljno, nego da bismo imali istinski progres neophodno je da svaka firma ima sindikat koji će da deli vlasništvo sa kapitalistima ("majku ti božju, pa to je ono Marksovo "fabrike radnicima"" - Tito, kad mu je Đilas izložio osnovne crte samoupravne doktrine). Da bismo imali istinski individualizam nije dovoljno da ogroman broj ljudi osniva svoje male firme, niti pak da ljudi poseduju akcije i obveznice - moraju da budu "suvlasnici" korporacija u kojima rade.

Teoriju "fabrike radnicima" do sad sam nalazio u raznim doktrinama: u sindikalizmu i anarhosindikalizmu, u Marks-Tito-Đilas doktrini samoupravljanja, u nemačkoj kvazisocijalističkoj shemi "kodeterminacije", na neki način i u Muslonijevom fašizmu. Jedino što do sada nikad nisam čuo je da neko zagovara "fabrike radnicima" kao preduslov ostvarenja - kapitalizma. Još manje bih ikad očekivao da advokata te teorije nađem u Ronaldu Reganu.

(Zahvaljujem Željku Simoviću koji mi je poslao Reaganov govor)

Gde ide kapital

B92 piše o stranim kompanijama i korupciji:

Član Saveta za borbu protiv korupcije Stjepan Gredelj kaže da je u logici kapitala korupcija normalna pojava i da je kompanije neće izbegavati ako nema nekog ko će im to zabraniti i ko će kontrolisati njihove klijente: "Zašto svetske kompanije beže u poludivlje banana države kakva je još uvek Srbija? Zato što je najlakše loviti u mutnom. Da sam ja kapitalista verovatno bih radio isto."

Imam vest za Gredelja: svetske kompanije ne beže u poludivlje banana države. Čak je jedna od velikih zagonetki druge polovine 20. veka bila zašto kapital nije odlazio iz razvijenih u manje razvijene zemlje. Ekonomisti su predviđali da će odlaziti, ne zbog lova u mutnom, nego iz ekonomskih razloga -- kapital je sa mesta gde ga ima više, trebalo da odlazi tamo gde je relativno oskudan, gde bi zbog toga ostvario veći profit. Ali to se nije dogodilo. To što vidimo da kapital odlazi u zemlje u razvoju je sitnica u odnosu na strane direkte investicije između samih razvijenih država. Ako pogledamo i samo Istočnu Evropu, kapital ide tamo gde je bolje poslovno okruženje, gde ima manje, a ne više korupcije -- ide u Baltičke zemlje pre nego u Bugarsku ili Ukrajinu. Po svim merilima, kapital radije odlazi tamo gde su institucije uređene i gde se ne lovi u mutnom. Ima neku logiku drugačiju od Gredeljove.

Prava i privilegije

U američkom Kongresu u toku je procedura usvajanja nove finansijske regulacije. Tekst zakona ima preko 2000 strana, a pošto ni u njih nije sve stalo, admiinistrativne agencije će dalje specifikovati kako tačno tumačiti pojedine regulacije. Pisci i sponzori zakona su Chris Dodd i Barney Frank, senator i kongresmen koji su verovatno najveći direktni krivci za nastanak krize, koji su bili umešani u dosadašnju i finansijsku regulaciju i politiku priuštivog stanovanja. Frank je onaj koji je 2003. izjavio da "Fannie Mae i Freddie Mac nisu u opasnosti of bilo kakve finansijske krize". Sada se novi zakon tragikkomično zove Frank-Dodd zakon. Marko je pisao o fenomenu da koliko god gluposti država napravi, ljudi i dalje ne gube poverenje u državu kao takvu i njene sposobnosti u načelu, nego okrive samo individualne političare ili konkretna rešenja i uporno traže nove koji će ovog puta uraditi sve kako treba. Ovo je ekstreman primer toga. Iako je čak i među glasačima demokrata prepoznato da su Dodd i Frank krivci ze prethodnu krizu, istoj dvojici se daje šansa da novim regulacijama isprave grešku. Možda će ovog puta ubosti.

Ali hteo sam da skrenem pažnju na jednu drugu stvar. Jedna od stvari predviđenih zakonom je Agencija za zaštitu finansijskih potrošača (koja nije tu da štiti vlasnička prava niti da oktriva prevare, nego da štiti ulagače od loših odluka menadžmenta). Ovo je zanimljivo ne iz ekonomskih razloga, nego iz socio-psiholoških. Ja sam ubeđen da je jedna od najvećih pretnji sa kojima se Zapad suočava osećaj "zasluženosti" koji su ljudi vremenom stekli (možda i nemam pravu reč, na engleskom bi se reklo 'entitlement'). To je osećaj da smo nešto zaslužili ili da nam nešto s pravom pripada.

Ovaj osećaj je glavni pokretač socijalna države. Manje bogati, iako su već po svetskim merilima veoma dobrostojeći i sa velikim životnim šansama od ostatka sveta samim tim što su rođeni u Americi, Francuskoj ili Švedskoj, ipak imaju osećaj da im od pripada više i da je neko dužan da im dodatno pomogne. Osećaj zasluženosti je i u osnovi mnogih vrsta intervencionizma, recimo antimonopolske politike. Ne samo da zaslužujemo da imamo, po standardima ostatka sveta ili po našim sopstvenim standardima pet godina ranije, superbrzi i supermoćni laptop, nego imamo pravo da putem države naložimo Intelu kako će i za koliko prodavati svoje procesore. Microsoft, nakon što je izmislio softver, sada nekako ima 'dužnost' prema nama da nam da ga da po povoljnoj ceni. Imamo 'pravo' i na zdravstveno osiguranje od tuđih para i na najsavremenije lečenje, lekovima i spravama koje su drugi za nas izmislili. Privilegije, kada smo se na njih navikli, postale su "prava".

Sada, u Srbiji mali broj ljudi investira, investiranje je još uvek rezervisano za boljestojeće. Zbog toga bi, nadam se, i tržišnim skepticima trebalo da deluje čudno da država posebno štiti one koji hoće da investiraju. Niko nije prinuđen da investira na berzi -- to je dobrovoljna aktivnost veoma slična kockanju. Uvek se može štedeti u kešu, evrima, dolarima, zlatu ili obveznicama. Ali zato što je Amerika uznapredovala do faze gde najveći broj ljudi makar indirektno, putem penzionih i drugoh fondova, investira, tamo se razvio osećaj zaslužnosti kakav imamo kod drugih stvari. Zato sada demokratama nije problem da predlože Agenciju koja će zaštititi sirote investitore od ćudi finansijskih tržišta. Jer igranje na berzi, a da se ne izgubi, je osnovno ljudsko pravo.

Američki progresivni socijaldemokrata je za ovo izgubljen, on već misli da svako rođenjem ima neotuđivo pravo na profit bez rizika. Ali zanima me šta srpski socijaldemokrata misli o ovoj Agenciji -- ako ima takvih među čitaocima.

Arhiva

Koga takve stvari zanimaju, na sajtu Time Magazinea možete naći sve tekstove koje je magazin objavio od 1923. godine. Ako na sajtu tražite tekstove u kojima se pominje Serbia i ako ih složite hronološki, dobićete sledeće tekstove.

Na primer, možete pročitati u članku od 21. marta 1923. godine o nedavno održanim izborima, kao i to da je Hrvatska seljačka stranka Stjepana Radića ostvarila odlične rezultate i povećala broj poslanika sa 49 na 70. Za Radića kažu " He is in favor of the separation of Croatia from the rest of Yugoslavia and setting his country as an independent republic." Zanimljiv je i članak pod naslovom "Montenegro: Cessession" od 4. juna 1923. A članak od 2.jula 1928. počinje sledećom rečenicom "Serbia was the traditional Land of Assassinations".

Sve u svemu, možda bi bolje bilo da deci, umesto udžbenika iz istorije, daju da čeprkaju po Time-ovom sajtu.

Važan rođendan

Na jučerašnji dan, pre 209 godina se rodio Frederic Bastiat. Mislim da je nemoguće pročitati njegovu Peticiju i ostati iskreni protekcionista.

Na Econlib sajtu možete pročitati njegova najvažnija dela (ako znate engleski), a na sajtu Global Booka možete naći i srpsku verziju knjige Zakon.

Citat iz knjige (koja je napisana u Francuskoj 1850.):

Ali, nažalost, zakon se nikako ne ograničava na svoje prave funkcije. I, kada prevaziđe svoje prave funkcije, to ne čini samo u nekim nevažnim i spornim pitanjima. Zakon je otišao dalje od toga; on je delovao direktno suprotno svojoj sopstvenoj svrsi. Zakon je korišćen da uništi svoj sopstveni cilj: primenjen je za uništavanje pravde koju je trebalo da održava; za ograničavanje i uništavanje prava koja je, po svojoj stvarnoj nameni, trebalo da poštuje. Zakon je stavio kolektivnu silu na raspolaganje beskrupuloznim ljudima koji žele da, bez rizika, eksploatišu ličnost, slobodu i svojinu drugih. Pretvorio je pljačku u pravo, kako bi zaštitio pljačku. I pretvorio je zakonitu odbranu u zločin, kako bi kaznio zakonitu odbranu.

Kako je ostvareno ovo izopačenje zakona? I kakvi su rezultati?

Zakon je izopačen pod uticajem dva potpuno različita uzroka: glupe pohlepe i lažne filantropije.

Letnji seminar u Češkoj

Češki Liberalni institut od 13. do 18. avgusta organizuje letnji univerzitet liberalnih studija. Predavanja će drzati profesor ekonomije sa George Mason univerziteta, Daniel Klein, i njegova žena Charlotta Stern sa Svedskog instituta za društvena istraživanja.

Cena je 2200 čeških kruna (navodno oko 100 dolara), u šta je uključen smeštaj i prateća literatura. Ako je neko od čitalaca zainteresovan za više detalja neka se obrati Kleinu na dklein@gmu.edu. On je vrlo pristupačan i lako ćete uspostaviti komunikaciju.