Deficit se smanjuje!

Ko ne uči iz grešaka osuđen je da ih ponavlja. Godinama nas ekonomisti, političari i novinari upozoravaju da je "spoljnotrgovinski deficit najveći ekonomski problem Srbije". Sve to vreme, sledeći što Adama Smitha ("nema veće budalaštine od čitave te doktrine platnog bilansa"), što zdrav razum, mi ovde govorimo kako je trgovinski deficit dosta beznačajna cifra, koja je samo odraz kretanja u kapitalnom bilansu. Koliki je priliv kapitala iz inostranstva po bilo kojim osnovama, toliki je deficit. Veći deficit ne predstavlja problem, nego naprotiv, samo ukazuje na veliki priliv inostranog kapitala. Ili kako smo često govorili, kada se bude smanjio priliv kapitala, smanjiće se i deficit -- i to će onda biti loša vest.

Evo sada B92 javlja:
Izraženo u dolarima, deficit je bio 2,5 milijardi, što je smanjenje od 39 odsto, saopštio je Republički zavod za statistiku.

Da li je to što se deficit smanjuje sada dobra vest? U godini kada je industrijska proizvodnja pala za 20%? Ali po logici svih koji su mislili da je deficit bio problem, njegovo smanjenje bi sada trebalo da bude znak nekakvog privrednog buma u Srbiji, zar ne?

Sad se najbolje vidi koliko je to pogrešno. Manji deficit samo znači da manje uvoza možemo da priuštimo. Upravo ovo smanjenje deficita, a ne njegovo povećanje, ukazuje na postojeću ekonomsku krizu. Kada kriza bude prošla, deficit će opet početi da raste. Neki će to videti kao dobar znak, ali sve mi se čini da će većina opet početi da viče da je to veliki problem.

Političke i ekonomske slobode

Ja sam od početka čvrsto verovao u to da će Obamina administracija vladati na način koji će mnogi naknadno opisivati kao "autoritarni", a oštriji kritičari kao "fašistički".

Osnova za ovakvu teoriju je činjenica da se ne može slepo verovati u vladu kao rešenje svih problema, a da ne veruješ istovremeno da si ipak ti nekako pozvaniji od drugih da je koristiš za "dobrobit naroda". Tendencija ka politizaciji ekonomije, koja je započela krajem Bušove druge administracije a enormno ojačala već tokom prvih nekoliko meseci prve Obamine, nužno mora voditi političkom autoritarizmu. Ne možeš dati vladi ekonomsku moć, a da joj ne daš političku moć; ne možeš političarima dati dodatna izuzetna ovlašćenja poput kontrole bankarskog sektora ili automobilske industrije, i očekivati da je oni ne upotrebe tj zloupotrebe, što je isto.

Ovo u američkom kontekstu može da iznenadi samo ljude koji imaju idealistički tj. nerealan pogled na američku istoriju. Neki od najslavnijih, najcenjenijih i najviše obožavanih američkih predsednika su bili prilično čisti fašistički diktatori. Linkoln je ukinuo habeas corpus tokom Građanskog rata koji je poveo da spreči zakonitu secesiju Juga, tokom koga je izginulo 650 000 ljudi, a njegovi oficiri počinili ratne zločine protiv civilnog stanovništva u poređenju sa kojima opsade Vukovara i Sarajeva deluju kao dečja igra. On je bacio hiljade političkih protivnika u zatvor i pozatvarao sve novine koje mu se nisu sviđale. Vudro Vilson je bio doktrinarni fašista koji je iskoristio rat da nacionalizuje privredu, organizovao paravosjku koja je nezakonito špijunirala, zastrašivala a povremeno bogami i mlatila sve sumnjivce, uveo prvo ministarstvo propagande u modernoj istoriji (daleko pre Hitlera i Staljina) takođe potrpao sve političke rivale u zatvor i sproveo san svih kolektivista o emancipaciji od kapitalizma putem rata. Franklin Ruzvelt je organizovao "industrijske armije" vrlo slične Hitlerovim, kartelizovao ekonomiju na skoro identičan način kao i Hitler, oživeo i obnovio do u detalje Vilsonovu ratnu ekonomiju, delovao potpuno protivustavno u nizu situacija, ukljućujući otvorenu pretnju da će rasformirati Vrhovni Sud (tj ubaciti u njega još 6 svojih pristalica) ako ovaj ne potvrdi njegov zakon o minimalnim nadnicama, strpao u koncentracione logore desetine hiljada američkih građana samo zbog njihovog sumnjivog etničkog porekla, četiri puta (!) biran za predsednika itd. Musolini mu se divio do imbecilnosti kao "efikasnom diktatoru koji se ne obazire na Kongres i lobije" (pojam "diktator" je naime 1920 ih i 30 ih imao vrlo pozitivnu konotaciju, čak i među američkim progresivcima). Na svakom rangiranju najvećih američkih predsednika ova trojica uvek stoje među prvih pet i predstavljaju heroje američkih "liberala", istih onih koji Buša iz Teksasa smatraju "fašistom" i "gorim od Hitlera" zato što je podvrgavao teroriste ubacivanju stonoge u ćeliju uz napomenu da ne ujedaju, davanju tečne hrane umesto čvrste, agresivnom skretanju pažnje i kao vrhunac, voterbordingu koji se primenjuje i nad američkim marincima.

Ako ovaj kontekst imamo u vidu, Obamine autoritarne tendencije ne deluju neočekivano i neobično, a najmanje kao neki presedan. One su samo bleda senka onog što su radili drugi veliki "progresivci" tokom američke istorije. Ali ključno je uočiti taj paralelizam - da je uvek atak na političke slobode bio u neku ruku propratni efekat ekonomskog kolektivizma, od 19 veka do danas. Ništa se nije promenilo.

Stoga, Obamina nacionalizacija banaka i automobilskih kompanija ne znače samo smanjenje kvaliteta famoznog "korporativnog upravljanja" tj ekonomske efikasnosti preduzeća, nego još važnije, povećanje upliva države u život pojedinaca i mogućnost vlasti da koristi svoju moć da zastrašuje, politički ucenjuje pojedince i kontroliše civilno društvo. Videli smo već kako je to išlo i ide prilikom čerupanja poverilaca tokom procedure stečaja Krajslera. Najnoviji primer je postupanje Bele Kuće sa prodavcima Krajslerovih vozila. Čim je vlada de facto preuzela kontrolu nad Krajslerom, prva stvar koju su uradili jeste da zatvore na desetine prodavnica čiji su vlasnici ljudi koji su davali donacije republikanskoj stranci. Oko 25% prodavnica je na ovaj način već zatvoreno, i među njima prodavnica sadašnjeg republikanskog kongresmena, kao i radnje koje su direktna konkurencija bivšem Klintonovm šefu kabineta.

Ako vam ovo opasno liči na Miloševićevu Srbiju,to je samo zato što politička kontrola ekonomije uvek predvidivo vodi istim rezultatima, kako u ekonomskoj tako i u političkoj sferi. Nema političkih sloboda bez ekonomskih, tj sa vladom koja proizvodi kola, određuje ko će da ih prodaje i kako, ko će da vodi banke, sa kolikom platom, kojoj stranci će da plaća donacije (imate li utisak da je Slobin Telekom ikad donirao opoziciju ili da će Krajsler i njegovi prodavci ikad više donirati republikance, tj bilo koga ko nije trenutno na vlasti?). Stara dilema "tržište ili država" u ekonomskoj alokaciji reusrsa, prevodi se kao "demokratija ili diktatura" u političkoj sferi.

O jugonostalgiji

Odličan tekst Jovane Papan, objavljen na sajtu NSPM-a.

Оно што је типично за носталгију, па и за југоносталгију, јесте да се најсветлији примери из прошлости упоређују са најцрњим из садашњости. Тако су у СФРЈ „сви били запослени“, иако је 20% радне снаге идући трбухом за крухом завршило у туђини, „стандард је цветао“, иако се економски проблеми сматрају за једно од најкрупнијих семена раздора, и „сви су се волели“, иако се та љубавна прича завршила у општем маскру. С друге стране, када се оцењује данашњица, онда се закључује како, за разлику од некад „нема достојанства“ – иако данас ниједно дете не мора да слуша приче из председниковог детињства и пева песмице о њему, „нема слободе“ – мада нико због испричаног вица не завршава на принудном летовању, и „нема људскости“ – мада се, рецимо, због неколико испребијаних наркомана читава Србија подигла на ноге.

Boudreauxov novi dokaz Bastiatove teoreme

Moj omiljeni ekonomski bloger ponovo u svom elementu:

"I'm on the road today. As I checked out of my hotel room -- rolling my suitcase behind me -- I wondered how many bellmen jobs were destroyed by the innovation that put wheels on luggage."

New York Times napada socijalizam bivšeg predsednika

Ali 1913 godine, i bivšeg predsednika Tedija Ruzvelta, tj njegove predloge za nametanje potpunog socijalizma kroz uvođenje poreza na dohodak, centralne banke i ograničenja konkurencije (sve što je novi predsednik Vilson vrlo brzo i uradio). Ali misli NYT: "American people are too intelligent and have too much common sense to be deluded by the "shallow sophistries of Roosevelt Socialism."

Danas su centralna banka i porez na dohodak mainstream vrednosti koje ni "libertarijanci" ne dovode u pitanje. Državno zdravstveno osiguranje i državno upravljanje bankama i automobilskom industrijom se smatraju normalnim "pragmatičnim" regovanjem na krizu, a oni koji to zovu "socijalizmom" - "ekstremistima". A New York Times, umesto ovakvih tekstova, objavljuje paškvile Pola Krugmana koji misli da Obamin socijlizam nije dovoljno radikalan. Times, they are a'changin'...

Nema beloruskog čuda

Slobodan Antonić je pre neki dan na NSPM-u objavio afirmativni tekst o ekonomiji Lukašenkove Belorusije, u kojem citira dosta podataka da bi stvorio neki privid verodostojnosti. Da bi sprečio čitaoce NSPM da poveruju u bajku o Lukašenku, napisao sam reakciju koju je NSPM objavio, ali tekst u celini postavljam i ovde:

U teksu „Lukašenko – jedan neobičan eksperiment“, Slobodan Antonić piše da je Lukašenkova Belorusija primer uspešne ekonomije stvorene dobrom ekonomskom politikom. Belorusija je navodno, „neočekivano sa stanovišta neoliberalnih ekonomskih dogmi”, ostvarila izuzetan ekonomski uspeh, što je, po Antoniću, dobar razlog da Srbija takođe razmisli o svojoj ekonomskoj orijentaciji.

Prvo treba reći da je, ma kakve rezultate Belorusija postigla, zaključivanje na osnovu pojedinačnih primera uvek vrlo problematično. Ako ćete zaključivati induktivno, iz pojedinačnih primera ka opštim pravilima, onda morate imati dovoljan broj primera. Može se gledati šta uspeva u drugim zemljama i na osnovu toga dolaziti do zaključaka, ali u tom slučaju morate uzeti u obzir veći broj zemalja. Pretpostavimo da je Belorusija, sa svojim jedva reformisanim sovjetskim modelom privrede, jako uspešna. U analizi koja bi obuhvatila bar još samo dvadesetak drugih zemalja, njihove ekonomske sisteme i korespondirajuće rezultate, beloruski uspeh bi, kao izolovani primer, bio na nivou statističke greške.

A takvih opštijih analiza ima mnogo i šta one kažu odavno je jasno. Privatna svojina i tržišne slobode su snažno korelisane ne samo sa ekonomskim rastom i društvenim proizvodom ili zaposlenošću, nego i sa drugim,opštijim pokazateljima napretka kao što su životni vek, kvalitet zdravstva ili obrazovanje. Pogled na Indeks ekonomskih sloboda Heritage fondacije, ili na publikaciju Ekonomska sloboda u svetu Fraser instituta, ili na studije poslovnog okruženja Svetske banke i mnoštvo pratećih analiza to lako pokazuje. U ovom svetlu, Antonićev primer sa Belorusijom bi, u najboljem slučaju, mogao biti tretiran kao jedan interesantan izuzetak od teorisjki i empirijski dobro potvrđenog pravila da kapitalizam uspeva, a socijalizam ne uspeva.

Problem je, međutim, što beloruski primer nije čak ni izuzetak od ovog pravila i zato nije ni posebno zanimljiv. Antonić ustvari daje jedan jako pristrasan opis stanja u Belorusiji, često koristeći sumnjive ili dvosmislene podatke (citirane iz knjige Dragomira Anđelkovića, „Istorija Belorusije“, ali iz teksta ne vidimo šta su Anđelkovićevi izvori.). Podaci proverenih institucija pokazuju da stanje stvari u Belorusiji nije tako ružičasto.

Recimo, Antonić piše da je u Belorusiji „već 2008. BDP po glavi stanovnika dostigao 11.000 dolara (prema paritetu kupovne moći), što je barem upola više nego u Srbiji.“ Ovo, prema podacima i MMF-a i Svetske banke, koji se obično smatraju za najpouzdanije izvore, nije tačno. Po njima, BDP (bruto društveni proizvod) po glavi Srbije, po paritetu kupovne moći, je takođe blizu 11.000 dolara, dakle približno jednak, a ne „upola manji“. Ako se pak pogleda realni BDP po stanovniku, ne po paritetu kupovne moći nego u realnim dolarima, BDP Srbije je skoro upola veći od beloruskog – $6500 prema $4600.

Dalje, ovo računanje pariteta kupovne moći je po deviznim kursevima iz 2008. godine, dok je u januaru 2009. beloruska rublja devalvirala za 20%. To u praksi znači da je i beloruski paritet automatski opao za 20%, tako da bi po sadašnjoj računici BDP po paritetu kupovne moći bio 20% manji od rečenih 11.000, odnosno nešto ispod $9.000. Dakle realni BDP po stanovniku Srbije je 50% veći, a BDP po paritetu kupovne moći je 20% veći od beloruskog.

Ni prosečna beloruska plata od $450, koju Antonić citira, više nije toliko, nego zbog iste devalvacije ustvari iznosi oko $360. U Srbiji, sa svim ratovima, hiperinflacijom, sankcijama, zakasnelom tranzicijom i često razočaravajućom ekonomskom politikom čak i posle demokratskih promena, prosečna plata je nekih 50% viša.

Antonić dalje, sledeći Anđelkovića, navodi da Belorusija „danas nema više od dve milijarde dolara duga - deset puta manje nego što ga ima Srbija.” Ako je Antonić (Anđelković) poredio dug javnog sektora, zavisno od datuma za koji su podaci uzeti, mogao je da vidi da Belorusija ima oko 2 milijarde dolara, dok Srbija ima oko 8. Ako su pak gledali dug ukupno javnog i privatnog (a u Belorusiji i kvaziprivatnog sektora), onda bi Belorusija imala oko 9 mlrd, a Srbija oko 20. Oba poređenja su legitimna, ali se moraju porediti iste stvari. Po ovim podacima izgleda da je autor izabrao jedino nelegitimno poređenje pristrasno prema Belorusiji, uporedivši samo javni dug Belorusije, sa ukupnim privatnim i javnim dugom Srbije. To su babe i žabe. Spoljni dug Srbije je dakle, u zavisnosti od toga šta se meri, ili 2 ili 4 puta veći od beloruskog, ali ni u kom slučaju nije deset puta veći kao što nam kaže Antonić.

Inače, mada u trenutku pisanja knjige Anđelković to nije mogao znati, treba dodati da je Belorusija prošle i ove godine uzela kredite u vrednosti od dodatne 4 milijarde dolara ($1.5 mlrd. od Rusije i nedavno $2.5 mlrd. od MMF-a), što je i njen strani javni dug udvostručilo.

Sledeće što nam Antonić kaže je da u beloruskom raju nema nezaposlenosti. „Što je najlepše“, piše Antonić, „u Belorusiji postoji gotovo puna zaposlenost. Tamošnja stopa nezaposlenosti je, naime, svega 1,6 odsto - čak dvanaest puta manje nego što je u Srbiji (21,5 odsto)!“. Ovo već namamljuje osmeh na lice. Da je autor rekao da je nezaposlenost u zemlji kao što je Belorusija ispod, recimo, 10%, bilo bi zanimljivo pogledati zašto. I u najrazvijenijim ekonomijama pod punom zaposlenošću se obično smatra nezaposlenost od bar 3-4%, pri čemu su ovakve situacije izuzetno retke, makar zbog postojanja frikcione nezaposlenosti, jer iako otvorenih radnih mesta ima, ljudi su u dobrim uslovima probirljivi. Ali stopa nezaposlenost od 1.6% (ili čak 1% koliko za Belorusiju stoji na sajtu Međunarodne organizacije rada) nam govori da se bez sumnje radi o fingiranom podatku državne službe. Za razliku od većine ostalih zemalja, koje osim zvaničnih podataka državnih službi dozvoljavaju i anketiranje radne snage kako bi se stvarna nezaposlenost bolje procenila, u Belorusiji ovakve ankete ne postoje. Podatak od 1% je zvanični državni podatak, dobijen statističkim obuhvatanjem samo onih koji se sami registruju kod državne službe za zapošljavanje da bi preko nje tražili posao. Ali većina ljudi se, bez nade da će tako dobiti posao, uopšte ne registruje. Kad se ovo uzme u obzit, nezavisni beloruski ekonomisti, kao što je Mihail Zaleski, procenjuju da je stvarna stopa nezaposlenosti 15-20%. Ali to nije sve. U zemlji gde 3/4 društvenog proizvoda stvaraju državne firme, veliki deo zaposlenosti je veštački. Sovjetski Savez je redovno imao nultu nezaposlenot. Ili da uzmemo bliži primer, baš kao što su srpska društvena preduzeća pre privatizacije imala višak radne snage, ili kao što danas javna preduzeća, praveći gubitak zapošljavaju mnogo više nego od ekonomski optimalnog, beloruska privreda je na sličan način puna lažno zaposlenih sa fiktivnom radnim mestima. Nemoguće je tačno proceniti, ali sa svim ovim faktorima u vidu, realna ekonomska nezaposlenost u Belorusiji je najverovatnije između 30 i 40%.

Konačno, Antonić piše da je Belorusija ovaj uspeh duguje pre svega Lukašenkovoj odlučnoj borbi protiv korupcije. Kao dokaz navodi da je „Recimo, krajem 1999, Lukašenko je uhapsio dvojicu poznatih menadžera…”. Da li se još neko, kad ovo pročita, podseti na događaj sa početka 1990-ih, kad je Milošević spektakularno uhapsio dvojicu „korumpiranih ministara“? Da li je tada neko mislio da se Milošević stvarno bori protiv korupcije? Pa u priručniku za diktatore stoji da je s vremena na vreme dobro uhapsiti po nekog korumpiranog saradnika, kako bi se dobili politički poeni, saradnici malo zastrašili, a u narodu stvorio privid predsednikovog poštenja. Zato bi umesto ovakvog citiranja anegdota, za procenu korupcije bilo bolje pogledati najrelevatniji međunarnodni indeks percepcije korupcije, Transparency International. Po njemu je Belorusija na samom dnu, na 151. mestu od 180 zemalja. Poređenja radi, Srbija, čije vlasti niko nikada nije optužio za poštenje, je na 85. mestu. Ali nepristrasnom posmatraču bi i bez indeksa trebalo da bude jasno šta se može očekivati od jedne podržavljene ekonomije. Korupcija je srazmerna nivou političkog uticaja u ekonomiji. Kada je cela ekonomija politizovana, kada su resursi u rukama ne preduzetnika nego politički postavljenih birokrata, morate ignorisati stvarnost da biste uopšte pomislili da bi takav sistem, ma kakav svetac bio na njegovom čelu, mogao biti relativno nekorumpiran.

Dakle, prave cifre nisu tako naklonjene beloruskoj ekonomiji. Međutim, čak i takve kakve su, one su malo bolje nego što bi se očekivalo od jedne nereformisane sovjetske ekonomije vođene autoritarnim režimom. Iako nije sjajno, od takvog sistema bi se u normalnim uslovima mogao očekivati i mnogo gori rezultat. Ali i to je lako objašnjivo.

Prvo, Belorusija godišnje dobije 5 do 6 milijardi dolara energetskih subvencija od Rusije. Za ekonomiju Belorusije to znači čitavih 10% ukupnog društvenog proizvoda čistih subvencija na račun Rusije. Drugo, izvanredan geografski položaj primorava Rusiju da posluje preko Belorusije čak i kad to ne bi htela. Petina svog ruskog gasa i polovina ruske nafte putuje preko Belorusije. Belorusija je u idealnoj poziciji da prenosi ili da prerađuje naftu u derivate, što donosi značajan prihod čak i kada se to radi putem notorno neefikasnih državnih giganata. I konačno, veliki deo kopnene trgovine između evropskih zemalja i Rusije prolazi preko Belorusije, što je ovoj zemlji otvorilo velike mogućnsti za poslove transporta i prerade. Samo ovaj neobično povoljan splet okolnosti objašnjava zašto Belorusija ekonomski nije i u mnogo gorem stanju nego što danas jeste.

Kad se sve sabere, beloruskog čuda nema. Deo podataka koji Antonić (ili Anđelković) daje, je ili netačan ili nerealan ili pristrasno prikazan. A i te skromne ekonomske rezultate koje ima, Belorusija ostvaruje jedino zahvaljujući svom izvanrednom geografskom položaju i zahvaljujući izdašnošti Putinovog režima prethodnih godina.

Jedan koji je predvideo krizu

Ne, nije jedan od tih:), naime onih što su tvrdili da kapitalistička pohlepa vodi propasti i da kao što je još Marks predvideo pomama za profitom dovodi do sloma sistema. Ovaj (finansijski guru Peter Shiff) je na osnovu nečeg što je dosta blisko teoriji poslovnog ciklusa austrijske škole, još 2006 predviđao oštru recesiju i veliki finansijski slom.

Po Shiffovom mišljenju, još iz 2006 i rane 2007 Amerika je pred velikom recesijom jer troši previše a premalo proizvodi, monetarna politika je suviše labava i vodi enormnom zaduživanju, bum cena nekretnina i akcije na berzi su prenaduvane zbog toga, nekretnine dodatno zbog praktičnog odsustva ikakvih kriterijuma pri davanju pozajmica što će rezultirati slomom tog tržišta, da su investicione banke toliko prezadužene da će brzo pući, da će recesija biti oštra ali da se toga ne treba bojati jer je to lek a ne bolest (bolest je veštačko pumpanje virtuelnog bogatstva kroz kreditnu ekspanziju) itd itd..

Shiffovi obožavaoci su napravili efektan video koji dokumentuje njegove nastupe na televizijama od 2006 naovamo gde on iznosi ovakve stavove, a ugledni profesori ekonomije, finansijski gurui, investicioni bankari i ostali ga ismevaju kao "katastrofičara" i neznalicu. Pogledajte video obavezno. Posebno je zabavna rasprava sa Laferom (da, tim Laferom) iz avgusta 2006 (!) koji, slično Irwingu Fisheru 20 dana pred Crni Utorak, tvrdi da je sve sjajno sa američkom ekonomijom (posebno da je "monetarna politika spektakularna"), i podsmeva se Shifferu kao paceru.

Narkomanija i batine

Slučaj sa batinanjem štićenika centra za lečenje narkomanije u Crnoj Reci nije tako jednostavan. Prva, instinktivna reakcija je odvratnost i osuda. To je sasvim normalno, ali ne treba zaboraviti da ima situacija u kojima nas osećaj odvratnosti sprečava da stvari sagledamo racionalno. O tome sam nešto napisao u ovom postu, a tema postaje sve popularnija među ekonomistima -- ovde (pdf) je jedan poznati rad o tome, a nedavno je na George Mason univerzitetu jedan moj poznanik odbranio doktorat sa temom "Politička ekonomija odvratnosti."

Proverite sami sebe. Ako ste čitali vest ali niste videli snimak, onda verovatno mislite da centar treba zatvoriti. Ako ste čitali vest i videli snimak, onda sigurno mislite da centar treba zatvoriti. Ali to nije iz racionalnih razloga nego iz osećaja odvratnosti.

Hajde da ponovo sagledamo šta je tačno sporno u radu centra. Prvo, boravak u centru se plaća, što je siguran znak da polaznici ne samo dolaze dobrovoljno nego i misle da je boravak vredan tih para. Drugo, pri dolasku, štićeniku i porodici se pismeno stavi do znanja da može da očekuje "lakše ili malo teže batine". Činjenica da mnogi i pored toga potpišu pristupnicu govori da su spremni da prihvate taj tretman -- verovatno verujući da samo tako mogu izbeći još gore posledice, kao što su nastavak zavisnosti od droge ili smrt. Dakle, bez obzira šta o tome mislili mi koji uopšte nemamo pojma kako se narkoman u krajnjem stadijumu oseća, činjenica da on kao odrasla osoba odlučuje da prihvati takav tretman i još i da plati za njega, govori da on i takav tretman preferira nad nastavkom svojeg postojećeg stanja.

Pošto će centar verovatno biti zatvoren, takvom reakcijom civilno društvo i država oduzimaju narkomanu pravo na lečenje po sopstvenom izboru. Samo zato što se mi gadimo batinanja, odlučili smo da jednoj grupi ljudi oduzmemo dobrovoljan izbor i da im umesto toga mi sami, demokratski odredimo tretman. Problem je što u slobodnom društvu nemamo prava da gazimo individualni izbor u ime demokratije. Drugi problem je što su posledice takvog našeg postupka najgore za same narkomane. Oni koji su dobrovoljno hteli da odu taj centar su sada bez izbora. A ostali, lepši i lakši metodi lečenja koje su verovatno već probali, im očigledno nisu pomogli.

Jedina nepoznanica i moguća primedba u celoj priči je kako je regulasana mogućnost izlaska. Ako su štićenici imali prava da povremeno revidiraju svoj izbor, onda je stvar potpuno legitimna. Normalno je i što nisu mogli da u bilo kom trenutku revidiraju izbor -- jer kad bi mogli u bilo kom trenutku da se predomisle onda lečenje ne bi ni bilo moguće. To je obična strategija posvećenja, zato je Odisej naredio da ga vežu za sidro i ne pustaju dok se ne završi pesma sirena. Ali ako su recimo svakog meseca, možda pri uplati rate, mogli da odluče da li ostaju i dalje ili ne, onda stvarno nema dobrog razloga za zatvaranje centra. Možda ima dosta razloga za zgražavanje nad njime, ali to što se mi zgražavamo nad nečijim izborom nije dovoljan razlog da mu taj izbor bude oduzet.

Gligorov i kriza kapitalizma

Zanimljiv tekst navedenog autora na Peščaniku. Povod je Posnerova knjiga "Kriza kapitalizma", ali se Gligorov bavi i drugim pomodnim modelima objašnjenja postojeće ekonomske krize koji postuliraju iracionalnost ekonomskih aktera (Akerlof, Ačemoglu itd). Njegov konačni zaključak, po meni sasvim plauzibilan, glasi: "Prednost objašnjenja koja ne odstupaju od racionalističke paradigme jeste u tome što su političke preporuke relativno jasne i jednostavne. Objašnjenja koja polaze od toga da je privredna nestabilnost posledica nedovoljne racionalnosti pojedinaca ne vode jasnim političkim preporukama.". Drugim rečima, sva objašnjenja koja ekonomsku krizu svode na iracionalnost aktera su cirkularna: objašnjavaju "nejasno nejasnijim", ("obscurium per obscuris, stari dobri jezuiti). Reći da je ekonomska kriza proizvod "životinjskog instinkta" ili "pohlepe" je isto ono što su radili neki 19-vekovni fizičari koji su govorili da su elektromagnetni impulsi isto što i "talasanje etra", pri čemu je još manje bilo jasno šta je to "etar". Ovde je doduše jasno šta je to pohlepa al nije jasno zašto pohlepa nekad vodi prosperitetu a nekad krizi. Odlična poenta.

No, Gligorov ne bi bio toliko zanimljiv i istovremeno frustirajući za čitanje da u svakom tekstu nema, pored solidnih poenti, i bar po nekoliko finih logičkih protivrečnosti ili pak vrlo čudnih i "originalnih" tvrdnji. Najpre, demokratija je po njemu brana da se ekonomska kriza pretvori u destruktivan politički ishod, totalitarizam itd. Evo i primera: "Tako da je za očuvanje demokratskog režima od velike važnosti da može da obnovi legitimnost i mandat vlasti na slobodnim izborima. To je, recimo, ono što se dogodilo u Sjedinjenim Državama. Čak i ugledni predstavnici Republikanske partije ističu da je trebalo očekivati da će glasači promeniti partiju na vlasti, jer bi inače demokratski sistem zaista mogao da bude destabilizovan.". Drugim rečima, jedini način da se demokratija u Americi očuva bio je da Obama pobedi. I neki fantomski "ugledni republikanci" se slažu da su oni morali da izgube da bi demokratija pobedila. Ja mislim da je Gligorov očigledno nešto pogrešno razumeo jer jako sumnjam da postoji neki političar (pa bio on "ugledni" ili "ne-ugledni", demokrata ili republikanac) koji bi bio spreman da kaže da je pobeda protivničke strane bila preduslov očuvanja demokratije ili "sprečavanja njene destabilizacije". Možda bi neki rekli da je njihova pobeda taj preduslov, ali protivnička, to je već smehotresno. (dodatno, nejasno je šta bi bilo da je Obama izgubio, dal bi neki general zaveo vojnu huntu, pošto jelte to se u Americi tako često dešavalo tokom poslednjih 200 godina ili bi možda ACORN i slične grupe pokušale da proizvedu nemire i pobunu...Ako je bilo šta od toga po sredi onda je upravo Obamina pobeda najveća destabilizacija demokratije, pošto je jasno da on kontroliše snage koje bi inače izazvale pobunu. To znači da ako on izgubi 2012 demokratija će tada biti destabilizovana. Jedini zaključak bi onda bio da demokratija u Americi može biti stabilna samo ako Obama vlada večno).

Dalje, Gligorov se jako trudi da iskopa što veći jaz između klasičnog liberalizma i američkog konzervativizma. Konzervativci su zatucani, religiozni, protivnici nauke, a klasični liberali za promene, nauku, širenje sekularizma (sve ono što možete da naučite od marksističkih profesora sociologije u Srbiji). Gligorov se poziva na Hajekov esej "Zašto nisam konzervativac" (još jedan mnogo zloupotrebljavan a vrlo malo shvaćen tekst) da bi to dokazao. Zaključak: "Izvorni liberali su, međutim, pre svega zagovornici ličnih sloboda i posebno slobode od državne intervencije. U tom smislu, kao što je to istakao i Hajek, oni se zalažu za promene, a ne za očuvanje tradicionalnih ustanova i vrednosti. U Americi su u poslednjih dvadesetak godina prevladali konzervativci, dakle oni koji se zalažu za državne intervencije kojima se ograničavaju različiti vidovi individualnih prava i sloboda. Kriza je sada u tome što konzervativci gube uticaj na desnici i u javnosti uopšte."

Ovo je dvostruko pogrešno. Prvo, Hajekov pomenuti esej je deo knjige "Poredak slobode". Svako ko pročita tu knjigu videće da u njoj, pa i u eseju o kome je reč, Hajek pravi dramatičnu razliku između konzervativizma u Evropi i u Americi, i da je njegova kritika upućena prevashodno evropskom konzervativizmu koji je etatistički. On kritikuje konzervativce koji su postali socijalisti i od njih želi da se distancira tvrdeći da su liberali treći pol u ekonomskoj politici jer su za individualnu slobodu! Ne distancira od tradicionalnih američkih konzervativaca! Naprotiv, on eksplicitno kaže u Poretku Slobode da "američki liberal s ponosom za sebe može reći da je konzervativac, zato što je sloboda najjača i najstarija američka nacionalna tradicija". Vrlo je problematično reći da Hajek misli da se liberali "zalažu za promene" jer bi onda bilo nejasno u čemu se oni razlikuju od američkih "liberala". Ne, klasični liberali se zalažu za promene samo ako su one u pravcu veće slobode, a u Americi su liberali tradicionalno protiv promena, tj konzervativni, jer je sloboda u Americi vrlo ukorenjena i ogromna većina svih pokreta za "promene" u ovoj zemlji su vukli u pravcu kolektivizma i socijalizma (uključujući i ovaj najnoviji sa Obamom), čemu se liberali protive.

Drugo, potpuno je netačna tvrdnja da klasični liberal mora biti "liberalan" u pogledu socijalnih pitanja, recimo abortusa. Gligorov insinuira da se abortusu protive samo konzervativci zbog svoje zatucanosti, dok pravi liberal mora biti za i to upravo na osnovu liberalne teorije o individulanim pravima. Propušta samo da nam kaže da bi protiv abortusa takođe mogao još pre da bude i ne-zatucani klasični liberal koji recimo misli da je beba ljudsko biće, te da je stoga abortus ubistvo ljudskog bića, i kao takvo zabranjeno na osnovu istih tih liberalnih principa. Recimo anarho-libertarijanski filozof Volter Blok koji misli upravo tako (i koji se čak zalaže za nasilno uništavanje klinika lekara koji praktikuju abortus) bi se jako iznenadio kad bi saznao da je on samo "zatucani konzervativac". Naravno, da li će neko biti protivnik ili zagovornik abortusa zavisi od toga da li će bebu definisati kao ljudsko biće ili ne, ali tu odluku nije moguće doneti na osnovu liberalnih principa.

Najnetačnija insinuacija iz Gligorovljevog teksta jeste da Beker i Posner predstavljaju manjinu među američkim konzervativcima, ali da su zato oni pravi klasični liberali. Ne, Posner je oportunista bez ikakve fiksne ideologije i principa koji misli danas jedno sutra drugo, a ova nova knjiga i druga pisanija o krizi se jedva razlikuju od Krugmana i Stiglitza, otvorenih socijalista. Misli da je jedan od glavnih uzroka krize deregualcija finansijskih tržišta. Gligorov: "Beker, takođe, iznosi argumente protiv intervencionizma u međunarodnim odnosima, sa čime se, kao i sa većinom drugih stavova, Pozner slaže". Da, ali je zanimljivo da ne misli da je vlada neefikasna iznutra, pa bi po njemu recimo trebalo pojačati regulativu finansijskih tržišta kao odgovor na krizu. Posebno oduran je njegov napad na Saru Pejlin i Džoa vodoinstalatera koji Gligorov takođe afrimativno navodi. Nejasno je kako je to republikanska stranka imala štete od čoveka koji je prozvao kanidata Obamu da želi da redistribuira njegove pare preko federalne vlade i većih poreza? Šta je tu antiliberalno u evropskom smislu? Ili u konzervativizmu Sare Pejlin? Njena religioznost je slična Reganovoj, koji se takođe zalagao za uvođenje kreacionizma u škole i bio vrlo "fundamentalistički" nastrojeni hrišćanin. Fancy konzervativci bi nekako hteli da difamiraju Saru Pejlin ali ne i Regana.

Uzimati Posnera i Bekera kao "liberalne" kritičare konzervativizma je isto što i uzimati Krugmana i Stiglitza. Reč je (barem u Posnerovom slučaju) o kolektivističkim kritičarima "divljeg liberalizma", a ne liberalima.

Dakle, imamo dva teksta u jednom - prvi, mnogo bolji, koji objašnjvava zašto ni jedna kritika kapitalizma koja polazi do pretpostavke iracionalnih aktera nije uverljiva, i drugi, znatno lošiji, u kome se afirmiše navodna "liberalna kritika konzervativizma", koja se, međutim, najvećim delom svodi na socijalističku kritiku liberalizma.

Šta će da kaže Ustavni sud?

Pre neki dan sam imao post u kojem sam rekao da je značajno usložljavanje postupka izdavanja pasoša jedna od mogućnosti da se građanima Kosova de facto ne izdaju srpski pasoši.

Izgleda da se ide u tom smeru:

Pored centralizacije izdavanja pasoša, zbog čega će kosovski Albanci morati da dolaze u Beograd, kao i iznalaženja mehanizama da se spreči lažno prijavljivanje mesta boravka u centralnoj Srbiji, nadležni državni organi će uspostaviti niz izuzetno komplikovanih procedura.

"Kako bi poštovali sva pravila koja ćemo uvesti, Albanci s Kosova će morati da ispune hiljade dokumenata i da maltene desetak puta idu na relaciji Kosovo-Beograd", navodi izvor lista iz Vlade.

Međutim, kak i da u potpunosti zanemarimo Zakon o zabrani diskriminacije (koji je bio navodni USLOV za ukidanje viza), Ustav ima brojne odredbe kojima se zabranjuje diskriminacija i posebno garantuju manjinska prava. Veliko je pitanje kakav će stav zauzeti Ustavni sud ako se usvoji najavljeno rešenje. Sasvim je moguće da ga Ustavni sud proglasi neustavnim.

Takođe, u Mapi puta (kojim je definisano šta sve Srbija treba da uradi kako bi se vize ukinule) piše (navodim samo relevatne tačke):

Serbia should:

- ensure full and effective access to travel and identity documents for all Serbian citizens including women, children, people with disabilities, people belonging to minorities and other vulnerable groups;

- ensure that constitutional provisions on protection of minorities are observed;

Iskreno se nadam da će, pre nego što donesu propise o kojima pričaju, ljudi iz MUP-a otvoreno popričati sa ljudima iz Evropske unije, kao i sa sudijama Ustavnog suda. Ako ne dobiju potvrdu i jednih i drugih da je ovo rešenje njima prihvatljivo, rizikuju da izgubimo još mnogo vremena.

Nobelovac spasava planetu

Nobelovac Paul Krugman misli da ulazak Amerike u korumpirane sheme cap-and-trade racionisanja energije nije ni izbliza dovoljno da spasi planetu od propasti zbog globalnog zagrevanja. Problem je Kina.

Za početak malo junk science: "The scientific consensus on prospects for global warming has become much more pessimistic over the last few years. Indeed, the latest projections from reputable climate scientists border on the apocalyptic. Why? Because the rate at which greenhouse gas emissions are rising is matching or exceeding the worst-case scenarios. Hm, ako je tako, očekivali bismo rekordan porast temperature poslednjih godina. A realnost je da temepratura ne raste. Od 1997-2009 imamo ravan trend, a od 2000 naovamo već zahlađenje. Kako je to moguće, ukoliko humana emisija CO2 raste brže nego što je iko očekivao, a humana emisija CO2 direktno vodi višoj temperaturi? Možda je toplota skladištena u okeanima koji imaju enorman toplotni kapacitet, i odatle će biti kasnije emitovana u atmosferu, pa ćemo tek videti globalno zagrevanje? Jok. Po podacima NASA-e svetski okeani poslednjih 5-6 godina gube toplotu, umesto da je akumuliraju po rekordnoj stopi, kako zahtevaju klimatski modeli. Zemlja je u energetskoj neravnoteži tako što više energije nestaje iz sistema nego što u njega ulazi? Dakle, nema ni odloženog zagrevanja narednih godina jer nema odakle da dođe pošto se okeani hlade a ne zagrevaju.

No, dobro,šta je Krugmanov predlog kako da se spasi planeta: "As the United States and other advanced countries finally move to confront climate change, they will also be morally empowered to confront those nations that refuse to act. Sooner than most people think, countries that refuse to limit their greenhouse gas emissions will face sanctions, probably in the form of taxes on their exports. They will complain bitterly that this is protectionism, but so what? Globalization doesn’t do much good if the globe itself becomes unlivable.

It’s time to save the planet. And like it or not, China will have to do its part."

Dakle, Amerika i druge zemlje treba da uvedu sankcije Kini u vidu carina. Zamislite kolika je to sreća za protekcioniste, za loše neefikasne, firme i sve ostale koje globalizacija stavlja pred težak ispit. Da imaju kao opravdanje protekcionizma - ni manje ni više nego spasavanje planete. Biće to najslađa muvatori i propovednici kombinacija u ljudskoj istoriji. Prosto se čudim kako je bilo moguće da se kroz ljudsku istoriju niko nije setio tako genijalnog izgovora - obično su se koristili grublji, seljačkiji fazoni kao što su "nacionalni interes", "smanjenje nezaposlenosti", "borba protiv nefer trgovine i dampinga" i tako redom. Ali, civilizacija napreduje, pa s njom i obrazloženja zašto je protekcionizam neizbežan.

Studija uticaja

Opisaću jedan vrlo specifičan problem sa kojim se suočavaju ljudi koji žele nešto da grade u Srbiji.

Zakonom o proceni uticaja na životnu sredinu se propisuje obaveza izrade posebne studije kod izgradnje objekata koji mogu imati negativne efekte na životnu sredinu, odnosno precizira se šta tačno studija o uticaju na životnu sredinu mora da sadrži, ko može da je piše, kako se donosi i slično. Članom 5 se propisuje da Vlada donosi uredbu koja tačno navodi za koje objekte mora da se radi studija, kao i za koje objekte može da se traži izrada studije.

Vlada je takvu uredbu (Uredba o utvrđivanju Liste projekata za koje je obavezna procena uticaja) i donela. Recimo, za nuklearnu elektranu mora da se radi studija, a za neko industrijsko postrojenje može da se traži, ali ne mora.

Sve je ovo naravno preterano komplikovano, ali nije poenta u tome.

Poenta je da, čak i ako se to što želite da gradite ne nalazi ni na spisku projekata za koje mora da se radi studija, ni na spisku projekata za koje može da se traži izrada studije, sve jedno morate da se obraćate opštini, kako bi vam službenik rekao da ne morate da radite studiju.

Dakle, nije dovoljno to što zakonom nije predviđena obaveza da se radi studija, već mora neki činovnik da vam lupi pečat da ste dobro pročitali zakon.

Paljenje zastave

Izvesni Ratibor Trivunac je uhapšen i osuđen na 10 dana zbog paljenja američke zastave kod Palate Albanija.

U Americi ne bi mogli da ga uhapse zbog paljenja američke zastave. Tamo se to smatra javnim izražavanjem mišljenja i zaštićeno je prvim amandmanom.

Red bez standardizacije

Tomica Milosavljević, ministar zdravlja, odgovara Danici Popović:

Za sve maloprodajne radnje postavljeni su uslovi kako bi se uvela standardizacija prostora za maloprodaju medicinskih sredstava. Standardizacija nije ni postojala, a mora da postoji ako hoćemo uređen sistem (naravno, hoćemo).

Naravno, hoćemo, ali sistem može sasvim lepo da bude uređen, a da uopšte ne postoji državno nametanje standarda. Recimo, banke.

Koliko ja znam, Narodna banka Srbije nikada nije propisala kako tačno ekspoziture banaka moraju da izgledaju, koliko vrata i šaltera moraju da imaju i čime pod mora da bude prekriven. A opet, kada prošetate po bankama, uglavnom je sve to lepo i čisto. I ne samo da je lepo i čisto, već deluje prilično slično. Da neko ne zna, verovatno bi pretpostavio da postoji neki propisani standard, prosto je nemoguće da su sve banke toliko slične.

Takođe, NBS nikada nije naložila bankama da moraju da imaju istaknutu standardizovanu reklamu "BANKA", ispred ekspoziture. Sa druge strane, ministar zdravlja donosi pravilnik u kojem piše (član 9, stavovi 2 i 3) sledeće (za apoteke, ali se, koliko shvatam, to odnosi i na optičarske radnje):

Знак специјализоване продавнице из става 1. овог члана је светлосно тело, чија је основа бела АЛУ плоча у облику једнакостраничног троугла. На тај облик је са две стране монтиран знак зелене боје. Преко знака су монтиране беле неонске цеви које следе линију крста и криве. Трансформатор је сакривен у телу знака, све је прекривено покривачем који је већи од основе, тако да штити неонске цеви од прегоревања. Дно је величине покривача са АЛУ беле плоче.

Знак специјализоване продавнице из става 1. овог члана је у облику једнакостраничног крста. Основа знака је бели крст оивичен зеленом дебелом непрекинутом линијом. Средина крста је подељена кривом линијом, која повезује горњи леви и спољни доњи десни крак. Линија је свуда једнаке дебљине - 28 mm; боја линије је зелена-пантоне 362 (или у процентима: 100% жута, 76% плава, 11% црна).

Nemam pojma kako sam do sada prepoznavao apoteku bez ikakvog problema! Nikada mi se nije desilo da greškom uđem u mesaru i tražim neki lek.

Čudni ustavi

Ustav Ukrajine, član 16:

...dužnost je Države da sačuva genetski pul ukrajinskog naroda.

Osnovi inflacije

Redovni čitalac šalje link za priručnik o inflaciji i ekonomiji koji će na h-alteru biti objavljivan u delovima. Evo slučajnog uzorka:

Program socijalne pomoći znači davanje stvari siromašnima. Moderne vlade osim toga imaju i programe socijalne pomoći za bogate; takva vrsta socijalne pomoći zove se subvencija.

I naočare su lek

Naši zakoni i uredbe često imaju odredbu o "bližem propisivanju uslova" za obavljanje određene delatnosti, što u praksi znači da će ili vlada doneti uredbu, ili da će ministar doneti neki pravilnik kojim će se tačno odrediti ko tačno može i pod kojim uslovima da se bavi određenom delatnošću.

Najnoviji primer su optičari, o čemu danas u Politici piše Danica Popović (koga zanimaju detalji cele rasprave, može da pogleda press clipping na sajtu Udruženja optičara i optometrista Srbije).

Između ostalog, od optičara se traži da ima garderobu. Dobro nije pravilnikom propisano i da optičar mora da kaže "Dobar dan" svakoj mušteriji.

Svaki ovakav propis se objašnjava potrebom da se zaštite potrošači. Naravno, istina je sasvim drugačija - primarna svrha ovakvih propisa je da se ograniči konkurencija.

Ništa od ukidanja viza?

Pre jedno šest meseci sam imao post na temu viza, u kojem sam izrazio skepsu prema brzom ukidanju viza. Sve mi se čini da je skepsa bila osnovana.

Koliko kapiram iz šturih vesti, osnovni problem je što srpske pasoše mogu da dobijaju Kosovari, kao i vlasnici dvojnih državljanstava iz Bosne i Crne Gore. Ali, pošto će EU izgleda da ukine vize za Crnogorce, kako može da bude problem to što bi neki Crnogorac išao u EU sa srpskim pasošem, ako već može da ide bez vize sa crnogorskim? Takođe, kako to nije bio problem za Hrvatsku, pošto ima mnogo (mnogo!) ljudi u Bosni, ali i u Srbiji, koji imaju i hrvatski pasoš?

Što se Kosova tiče, navodno je problem što bi bez viza u EU mogli da putuju građani Kosova. Tu postoje dva rešenja - neizdavanje srpskih pasoša stanovnicima Kosova ili priznavanje da oni u stvari nisu građani Srbije i da nemaju pravo na naš pasoš.

Prvo rešenje je u teoriji moguće. Moguće je toliko zakomplikovati i poskupeti proces izdavanja pasoša za one koji imaju prebivalište na Kosovu, pa da se to njima nikako ne isplati. Ali, problem je što upravo u "Mapi puta" piše da ne sme biti diskriminacije pri izdavanju putnih isprava.

Ostaje samo druga mogućnost (priznavanje da građani Kosova nisu građani Srbije), što mi govori da će vize ostati još neko vreme. Nećemo valjda sad da odustajemo, kad smo nadomak pobede!

Čerupanje Intela

Evropska komisija je razrezala rekordnu antimonopolsku kaznu Intelu od 1.45 milijarde dolara, i to na žalbu AMD-a, Intelovog konkurenta kojeg nemačka vlada s vremena na vreme uz odobrenje iste Komisije subvencioniše. Intel je očigledno na razne načine pokušavao da poveća prodaju i lako je pokazati da je štetio biznisu AMD-a, ali jako teško objasniti kako je tačno naneo štetu evropskim potrošačima. U poslednjih deset godina prosečna cena Intelovog procesora pala je za 60%, mada nisam siguran kako se to meri kada je prosečan procesor iz godine u godinu sve brži i ako se to uzme u obzir moguće je da je stvarni pad i mnogo veći.

Pogledajte kratak snimak ovog neverovatno maliciznog obraćanja Neelie Kroes, Komesara za konkurenciju i reći će nam nešto o motivima koji u praksi stoje iza "zaštite konkurencije". Kroes kaže:

"Intel je u svojim reklamama govorio da je on sponzor sutrašnjice. E, sada je postao i sponzor evropskih poreksih obveznika."

Kako se izboriti protiv gusara?

Somalijski gusari očigledno predstavljaju ozbiljan problem.

Sećam se da sam u nekoj knjizi Davida Friedmana (verovatno Laws Order) naišao na sledeći primer... U nekoj dalekoj galaksiji postoji nacija koja pljačka transportne brodove drugih nacija. Svaka od tih nacija bi mogla da krene sa vojskom i zgazi piratsku naciju, ali se nijednoj to ne isplati, posto je trošak piratstva relativno mali, a rat bi mogao da bude skup. Takođe, gusari napadaju relativno retko, tako da se ne isplati čak ni da se uz svaki transportni brod šalju vojni brodovi. Pitanje je - kako rešiti problem relativno jeftino?

Odgovor je - treba dobro naoružati mali broj transportnih brodova, ali tako da napadači ne vide naoružanje. Jer, ako vide oružje, onda će prosto propustiti taj brod i sačekati neki nenaoružani. Suština je da treba veoma povećati trošak bavljenja piratstvom. Ako pirat procenjuje da postoji šansa od 5% da će poginuti pljačkajući brod, ne verujem da će mu pasti na pamet da se time bavi.

Slično se može primeniti i na problem sa ovozemaljskim gusarima. Recimo, verovatno bi dovoljno bilo da se na 5% brodova koji prolaze pored Somalije postavi 20-ak dobro naoružanih komandosa. Trošak za firme bi bio minimalan, a korist bi mogla da bude velika. Čak, ako se sve to dobro odradi i izreklamira, niko ne bi ni morao da pogine.

Polubauk, polukruži, Polusrbijom

Bauk fašizma nadvio se nad srpsku demokratiju i preti da je potkopa i uništi. Zato je pod hitno potrebno izvršiti temeljnu obznanu narastajuće fašističke ideologije u Srbiji. Javili su se i dobrovoljci koji su prepoznali ovu opasnost. Rešenje je u donošenju još jednog zakona, dok nije odveć kasno i dok čekamo Zakon o plavim fasadama i Zakon o gradskim vrapcima.

U poplavi pohvali ludosti u srpskoj politikanskoj praksi pojavio se i gore pomenuti predlog. Obznana je besmislena iz nekoliko suštinskih razloga:

- Pravo na slobodu govora važi i za "bene" i svako može da propoveda i najgluplje ideje. Činjenica da su neke ideje glupe ne znači da ih treba zabraniti jer bi, na primer, barem pola srpske vlade moglo doći pod udar klauzula o gluposti i opasnosti po sistem.
- Istovremeno dok se diže buka zbog nekoliko ljudi sa težim premećajem ličnosti koji predstavljaju "srpski fašistički pokret", sasvim slobodno se veliča komunizam koji je u praksi bio jednako odvratan i krvožedan, a definitivno naneo i nanosi više zla Srbiji.
- Fašizam nikada nije imao ozbiljno uporište u Srbiji, osim kada je trebalo etiketirati drugačije mišljenje.
- Pitanje je i kako utvrditi ko su fašisti, osim ako se oni sami tako ne izjasne ili ne prodefiluju sa tipičnim obeležjima. Šta čini dovoljno elemenata da bi neka organizacija bila proglašena fašističkom? Da li je to koncept rukovođenja državom i korporativizam (ups!) ili možda netrpeljivost prema nekim etničkim grupama (ups!) ili samo dovoljan ad hoc utvrđen stepen opskurnosti?
- Konačno da li se zabranom onoga što je inače zabranjeno u Srbiji daje prevelika pažnja nečemu što je marginalna pojava i samim time pomaže njen razvoj?

Odgovor je takođe jasan:

- Lakše je "rešiti problem fašizma" nego rešiti neki od stvarnih problema u Srbiji.

Stoga me ne bi začudilo da osnujemo i državnu agenciju za borbu protiv fašizma, budući da SUBNOR iz objektivnog razloga osipanja kadrova ne može efikasno da radi, a proces zahteva stalnu budnost.

Odgovori na sva pitanja, od ponedeljka

PC World najavljuje da u ponedeljak zvanično počinje sa radom internet sajt Wolfram Alpha, za koji autori kažu da predstavlja prvi "computational knowledge engine". Teško je ukratko objasniti o čemu se radi, ali otprilike se radi o nekoj mešavini pretraživača, baze podataka i softvera za prikazivanje podataka.

Kratak film o tome šta možete da očekujete od WA možete videti ovde. Deluje vrlo zanimljivo.

Baltički tigrovi

Su se pritajili. Stope pada GDP u prvom kvartalu, na godišnjem nivou:

Litvanija: 12%
Estonija: 15.6%
Letonija: 18%

Ako oporavak i počne, Economist predviđa stope pada od 10-12% za 2009. Jedva nešto bolje stoje Rusija i Ukrajina, a Srbija, u poređenju sa njima, vrlo dobro.

Mr. Big Shot

Ovo je veliko skretanje sa teme bloga, ali ako ste pratili NBA playoff i ako znate šta je Chauncey Billups u poslednjih nekoliko meseci uradio za Denver Nuggetse u igračkom, organizacionom i psihološkom smislu, morate pročitati ovu priču. Malo je duža i na engleskom je, ali do kraja ćete saznati zašto Billups nikad ne zakucava, zašto je zvao tajmaut na svojoj prvoj utakmici u Nuggetsima, zašto njegov otac još uvek radi noćnu smenu u prodavnici, zašto Carmelo Anthony od nedavno nosi odelo i još mnogo toga... Fenomenalan članak.

Država kao razbojnička banda

U moru loših poteza aktuelne vlade, po svojoj nedotupavnosti se izdvaja ideja da se porezi i doprinosi na autorske honorare povećaju sa 33,6 na 50,6 procenata za zaposlene i sa 48,3 na 76,8 procenata za nezaposlene.

Ovako nešto ne bi predložio ni ispodprosečan student ekonomije, a verovatno ni bilo ko sa elementarnom zdravorazumskom logikom. Imajući u vidu da su časovi ekonomije ipak potrebni srpskoj vladi, a posebno samozvanim laueratima za Nobelovu nagradu ovim postom ih podsećam da:

- Povećanje poreske stope iznad optimalne veličine dovodi do pada ukupnih poreskih prihoda, kako zbog bega u sivu ekonomiju, tako i zbog destimulisanja ljudi da rade.
- Povećanje poreza će dodatno poskupeti radnu snagu i samim time povećati nezaposlenost.To će još više smanjiti prikupljene poreze.
- Ako se državnom batinom odgovori na prirodnu težnju ljudi da ne finansiraju razbojničke bande, onda će nosioci batine imati sve uslove da se okušaju u igri korupcije. Kada se jednom napravi dobra korupciona shema, utaja poreza će postati rutinska, a novac će završiti u privatnim džepovima državnih službenika.
- Nekako mi se čini da će ovo samo produbiti krizu, ili će barem kriza biti produbljena za one koji veruju ovakvoj vladi i pravima koje je ona emitovala.

Prva šansa za otpuštanje

Izlazak iz krize u Srbiji pomovći će i program “Prva šansa“, koji podrazumeva finansiranje zapošljavanja 15.000 pripravnika bez radnog iskustva. Država će dati novac za plate tim radnicima u neto visini od 20.000 dinara, dok na poslodavcima ostaje samo obaveza plaćanja poreza, objašnjava direktror Nacionalne službe za zapošljavanje, Vladimir Ilić.

Može i Vladimir Iljič. Da li ovaj čovek stvarno misli da se tako postiže nešto? Koliko pripravnika ovako bude zapošljeno, toliko će drugih, starijih radnika biti otpušteno. I to će novozaposleni biti plaćani iz budžeta, što je u efektu jednako povećanju državne administracije, a biće otpušteni ljudi koji su svoju platu zarađivali.

Potreban je poseban talenat i dugogodišnja praksa u državnoj službi da bi se smislila mera koja je istovremeno ekonomski negativna i socijalno nepravedna.

Domaća poljoprivreda

Često se u Srbiji govori o tome da je divlja lberalizacija uništila domaću poljoprivredu. Pod "divljom liberalizacijom" različiti ljudi podrazumevaju različite stvari, ali se obično misli na smanjivanje carina i da je država sve prepustila tržištu. Jedan od razumnijih argumenata koji se koristi je da naši poljoprivrednici prosto ne mogu da se ravnopravno takmiče sa proizvođačima iz EU koji dobijaju značajne državne subvencije.

Međutim, postoji nekoliko problema u ovoj priči. Prvo i osnovno, naši poljoprivrednici ne plaćaju NIKAKVE poreze na dohodak, za razliku od svih ostalih građana. Drugo, naši proizvođači dobijaju relativno velike direktne subvencije, a još su pored toga i dalje debelo zaštićeni carinama i prelevmanima od inostrane konkurencije. Prosečna carinska stopa za bitne proizvode (sve sa prelevmanom i sezonskom carinom u nekim slučajevima) je preko 40%, a u nekim slučajevima i preko 60%. Zato kod nas u maloprodaji skoro da nema stranih prehrambenih proizvoda. Dakle, država poljoprivrednicima i dalje veoma mnogo pomaže. Nema govora o nekoj "divljoj liberalizaciji", već se radi o nešto liberalnijoj i pametnijoj agrarnoj politici od one koju je vodio Milošević.

Moje mišljenje je da, ako negde problem sa životnim standardom poljoprivrednika postoji (a i ja mislim da postoji) on svakako nije u uvozu proizvoda iz EU po dampinškim cenama. Još jednom - praktično svi bitni poljoprivredni i srodni proizvodi (meso i suhomesnati proizvodi, sokovi, pivo, cigarete, mleko i mlečni proizvodi, žitarice, voće i povrće, šećer, ulje) su dominantno domaći sa dominantno domaćim učešćem sirovina.

To jasno pokazuju i statistički podaci. Jedine kategorije poljoprivrednih proizvoda u kojima znatno više uvozimo nego što izvozimo su riba (pošto more nemamo), kafa, čajevi i začini (očigledno), duvan i proizvodi od duvana (ali je deficit od oko 40 miliona evra zanemarljiv u odnosu na domaću potrošnju). Uvoz voća i povrća jeste relativno visok (oko 330 miliona dolara), ali su tu dominantne stavke banane, limun, narandže i ostalo što ne rađa kod nas.

Dakle, teško je tvrditi da je ovako ograničena liberalizacija uništila domaću poljoprivredu. Slutim, mada nisam siguran u to, da je problem u nečem sasvim drugom - i dalje se previše ljudi u Srbiji bavi poljoprivredom. Čini se da poljoprivreda u Srbiji često jeste profitabilna, ali kada se taj profit podeli na ogroman broj ljudi, samo mali broj njih živi relativno dobro. Dalje subvencionisanje poljoprivrede samo znači davanje podsticaja ljudima da ostanu na selu i da nastave da se bave najtežim poslovima. Treba te ljude da ohrabrimo da pređu u grad, da nađu neki posao koji ne zahteva celodnevno stajanje na suncu i kiši. Biće nam zahvalni i oni, a naročito njihova deca.

Koliko nas koji živimo u gradu proklinje dedu ili pradedu zato što se pre 50 godina preselio u grad? Ja ne znam nikoga.

Ne veruj vlastima ni kad darove nose

Blic:
Sahan Dosova iz Kazahstana preminula je u 131. godini kada se okliznula u kupatilu novog stana koji su joj vlasti poklonile zbog duboke starosti.

Ovo već nije smešno

Videli smo kako predsednik Amerike ima smisla za humor. Ipak, njegova politika izgleda sve manje i manje smešno i zabavno kako vreme prolazi. Pre pokazuje opasne autoritarne pretenzije.

Najnoviji dokaz je situacija sa bankrotstvom Krajslera. 30 aprila je počela procedura bankrotstva ove firme po glavi 11 američkog zakona. Ali, stvar je izvedena tako da je adminsitracija naterala vlasnike obeveznica Krajslera i druge investitore da prihvate ogromno smanjenje obaveza firme prema njima kao uslov uspešnog završetka posla. Među kreditorima su bile velike investicione banke koje su ranije dobile pare od vlade kao deo bailouta. One nisu bile problem, vlada njih ionako drži u šaci. Drugi investitori koji su se bunili a nisu dobili prethodno zajam od vlade bili su zaplašeni direktnim i eksplicitnim pretnjama ljudi iz Bele kuće. Na kraju su svi pristali na umanjenje isplate. Hedž fondovi, investicione banke i drugi "prioritetni kreditori" su dobili samo 30% vrednosti, dok su sindikati dobili oko 50%, što je direktno kršenje zakona o bankrotstvu koji nalaže prioritet "primarnih kreditora", koji se prvi namiruju iz stečajne mase.

I voila, proces se privodi kraju i većinski vlasnik firme će postati sindikat Krajslera, United Autoworkers Union, najveći finansijer Obamine kampanje! Ne znam za vas, ali meni to nedololjivo liči na vrlo flagrantnu zloupotrebu vlasti i konflikt interesa, odnosno na klasičan quid pro quo. Ne izgleda uopšte smešno. Pokušavam da zamislim šta bi se desilo da je zli G.W Buš pretio malim investitorima neke firme i oteo im 70% para koje im kompanija duguje a onda predao kompaniju u ruke svojim drugarima u Haliburtonu ili nekoj drugoj teksaškoj naftaškoj firmi. Bilo bi (s pravom) proglašeno za gangsteraj koji potpuno ruši vladavinu prava. E, pa meni se čini da je ovo što radi Obamina administracija u pogledu Detriota prilično čist gangsteraj, koji više pristaje kolumbijskoj mafiji nego američkoj vladi.

RTS - servis nepismene Srbije

Moji stavovi o RTS su manje-više poznati. U jesen 2005. godine sam s ponosom organizovao i sproveo jedinu koliko-toliko ozbiljnu akciju protiv obavezne TV pretplate. Moji stavovi koji su tada izneti ne mogu se hiperlinkovati pa dajem tekst u celini:

Odluka da od oktobra sva domaćinstva Srbiji moraju da plaćaju uslugu koju nisu tražili, posebno u situaciji kada postoje desetine TV i radio stanica koje besplatno pružaju sličnu uslugu nije ništa drugo nego otimačina. Ona je direktno favorizovanje državnog vlasništva u odnosu na privatno i nametanje stavova manjine većini građana. Ovi stavovi vladi su manje-više jasni (budući da se dokazala kao dosledan neprijatelj slobodnog tržišta), pa se odluka teži zamagliti kroz vaspitnu i nacionalnu retoriku i potrebu objektivnog informisanja.
Nažalost, svi ovi argumenti su „carevo novo odelo“. Prosečan potrošač danas za 300 dinara može dobiti ponudu od preko 50 kanala koji nude sve sadržaje: od informativnog programa, zabave, kulturne, naučno-obrazovnih emisija, pa zaključno sa kanalima koji su posvećeni najužim oblastima. Od tih kanala, preko 30 su na srpskom ili hrvatskom jeziku, ili su titlovani na te jezike. Većina njih daje vesti, i na njima se mogu čuti i stavovi koji nisu rado viđeni na državnoj televiziji.
Kako je jasno da argument informacija nije dovoljno dobar poteže se vaspitanje i kultura: drugim rečima neko treba da prosveti Srbiju, a to će učiniti vlast koja je postala čuvena po progonu medija, fizičkim napadima na novinare i prkonjenju pred svetom. Ostaje pitanje kako radio difuzna agencija namerava da natera stanovništvo da se prosveti - osim ako ne misli, ili da zatvori TV stanice koje „upropaštavaju“ narod, ili da natera građane Srbije da gledaju RTS. Ostaje gorak ukus da se građani Srbije proglašavaju zaostalim jer ne žele da konzumiraju ono što im nudi kvazi elita.
Ako je program RTS zaista toliko poboljšan, najbolje bi bilo da se skrembluje i da građani na dobrovoljnoj osnovi plaćaju pretplatu. Ako je program toliko dobar njega bi verovatno rado gledala većina građana. To naravno podrazumeva da prestane i bilo kakvo budžetsko finansiranje teško shvatljivih rashoda.
Ako se ne pruži odlučan otpor konačan rezultat će biti da će siromašni koji su najviše podržavali populističke ideje platiti ceh. Za samo godinu dana pretplatom će od građana biti konfiskovano najmanje 120 miliona evra, za nešto što im besplatno nude brojne druge TV stanice. Za nešto manje od 50 evra kolika je godišnja pretplata moguće je priključiti se na kablovsku televiziju bilo gde u gradskim sredinama, nabaviti kvalitetne antene i pojačivače ili plaćati rate za kupovinu satelitske antene.
Na građanima Srbije je da odluče da li će ćutati na novi namet ili će se pobuniti jer nije reč samo o otimačini novca, nego i o negiranju zdravog razuma većeg dela nacije.


Vreme je pokazalo da sam bio u pravu i moje mišljenje deli većina nacije koja ne želi da baca pare na gluposti. Međutim, danas imam još nekoliko pitanja:

- Da li je moguće da u ijednom Dnevniku bude manje od 10-ak flagrantno pogrešnih akcentovanja. Da li je to doprinos RTS opismenjavanju nacije?
- Da li je moguće da ijedan Dnevnik prođe bez idiotskih izveštaja sa sela u stilu romantičara 19. veka koji nemaju ikakve veze sa realnošću?
- Da li svi dopisnici moraju odražavati lokalni kraj tako što pokazuju da ne znaju književni srpski jezik?
- Da li je moguće da se u Dnevniku do iznemoglosti ne hvali aktuelna vlada, bilo Koštuničina, bilo ova formalno Cvetkovićeva?
- Kada će krenuti taj školski i naučni program, osim ako "48 sati svadba" nije sociološka studija?
- Da li su razna sela i babe koje se češljaju umetnički programi?
- Da li je moguće da sportski komentatori nekada ne iskažu antizapadnjaštvo, prezir prema SAD, teoriju svetske zavere i elementarno nepoznavanje sporta koji komentarišu?
- Da li je moguće da se ovaj RTS iz 2009. godine ni u čemu ne razlikuje od onoga koji je spaljen 2000. godine, osim u idolu kojeg hvali?

Zbog svega gore pomenutog nije pitanje treba li nam ovakav ili onakav javni servis budući da isti postoji u većini zemalja EU, već zašto se RTS ne privatizuje ili ukine?

Šta je tu nelogično?

Politika objavljuje tekst pod naslovom "Svinjetina poskupljuje mimo logike". U tekstu piše da je najavljeno poskupljenje svinjetine posledica zabranjenog uvoza.

Nije mi jasno šta im tu nije logično. Država zabrani uvoz, smanji se konkurencija, cene porastu. Sve je savršeno logično.

Čak, da sam ciničan, rekao bih da je uvoz zabranjen upravo zato da bi cene skočile i da sve to nema nikakve, ama baš nikakve, veze sa svinjskim gripom. Ali, nisam ciničan, jer znam da naša ministarstva nikada ne bi dozvolila da lični interesi nekih (poljo)privrednika budu važniji od interesa velike većine građana Srbije.

Zašto su svi nezadovoljni kad je svet tako sjajan

Odgovara komičar Louis CK (iz Lucky Louiea, jednog od najboljih sit comova koje sam gledao):

Now we live in an amazing, amazing world, and it's wasted on the crappiest generation of spoiled idiots.

Obama kao komičar

Dobar je, samo to mogu da kažem.

Citat: U proteklih 100 dana Demokratska stranka je veoma porasla. Doveli smo novu energiju i nova, sveža lica, poput Arlena Spectera... Sekretarka Clinton zaslužuje pohvale za to, jer je pozvala Spectera i rekla mu "Arlen, znaš kako ja kažem - ako ne možeš da ih pobediš, ti im se pridruži." Što me dovodi do još jedne stvari koja se promenila u poslednjih 100 dana - moj odnos sa Hilari. Bili smo rivali tokom kampanje, ali sada smo veoma bliski. Na primer, čim se vratila iz Meksika prišla mi je, zagrlila me, poljubila i rekla da treba što pre tamo da odem.

Kvalitet visokog obrazovanja u Srbiji

Miloš Mileusnić, moj dugogodišnji poznanik,izneo je svoja razmišljanja na ovu temu

U ovoj zemlji kao da niko ne vidi koliko je visoko školstvo zapravo jedan veliki i gorući problem Srbije. Velike pare poreskih obveznika se troše na finasiranje visokog školstva a da je pri tome to visoko školstvo potpuno neefikasno u proizvođenju kadrova čim im je za tako nešto u proseku potrebno skoro 8 godina, ne uzimajući u obzir one koji na kraju i ne diplomiraju. Grubo gledano, državni fakulteti su gubitaši kao i Zastava u koju država upumpava silan kapital i održava stanje as-is umesto da se suoči sa problemima. No šteta od neefikasnih fakulteta je mnogo veća od neefikasne Zastave. Umesto da imamo armiju mladih i školovanih ljudi sa 23-24 godine, koji bi počeli svojim radom da doprinose društvu, pokreću male biznise i sl. mi dobijamo armiju umornih studenata u kasnim dvadesetim i ranim tridesetim godinama koji tek tada, kad završe svoje školovanje ili potpuno dignu ruke od njega, gledaju šta dalje da rade sa svojim životom.

Mučenje terorista

Komičar Jon Stewart izjavio je u emisiji da je Truman zbog bacanja atomskih bombi bio ratni zločinac, samo da bi se par dana kasnije izvinio pred gledalištem i povukao reč. Isti Jon Stewart pripada grupi mainstream liberala koji Busha rutinski nazivaju ratnim zločincem i ne prestaje da lamentira zbog tehnika mučenja koje je njegova administracija primenjivala nad teroristima. Da je Bush ratni zločinac a Truman nije je generalni stav liberalnog mainstrema, ali teško je videti kako ove dve tvrdnje idu zajedno.

Najbolje objašnjenje stavova o mučenju sam skoro video kod Cassa Sunteina, profesora nekada sa Chicaga i sada Harvarda, kojeg je Obama nominovao za šefa glavne regulatorne agencije u izvršnoj vlasti. Kod stavova o mučenju radi se o moralnoj intuiciji, ne o razumnom argumentu. Zato što osećaju odvranost prema mučenju, ljudi su instinktivno protiv, ne razmišljajući o mogućim posledicama. Postoje veliki izgledi da mučenje nekoliko terorista spašava živote mnogo nevinih ljudi. Ali ljudi o takvim stvarima po pravilu ne razmišljaju u smislu troškova i koristi, nego se, jednostavnije za njih, vode najbližim moralnim intuicijama. I tako u želji da zauzmu ispravan moralni stav, oni postignu moralno neželjen efekat kao što je podizanje verovatnoće za stradanje nevinih civila.

Bolje objašnjenje za ovaj efekat je trgovina organima ili krvlju. Zato što je ljudima odvratno da se ljudski organi ili krv kupuju i prodaju kao na pijaci, većina je automatski protiv. Kada bi razmislili o posledicama, relativno lako bi uvideli bi da tržište organa spasava mnogo života, dok zabrana trgovine njima bukvalno ubija ljude. Ali malo nas uopšte dođe do razmatranja troškova i koristi u rasuđivanju o ovim stvarima, jer nas snažne moralne intuicije zaustave pre toga i odrede nam stav.

Stvar je složena, jer su takve intuicije u najvećem broju slučajeva jako korisne. Mi najčešće na osnovu njih, a ne na osnovu računanja troškova i koristi odlučujemo da ne ubijamo ili krademo, da poštujemo dogovor, svojinu, da budemo fer, itd. Ali u nekom broju slučajeva nas neke od njih sprečavaju da realno sagledamo troškove i koristi i navode na pogrešan put, kada iz moralnih razloga postižemo efekat koji sami moralno ne opravdavamo. U proseku je dobro imati čvrste moralne principe, ali još bolje je ponekad trezveno razmisliti o posledicama tih principa.

Slučajnost?

Hajek je bio gluv na levo uvo, a Marks na desno.

(Izvor.)

The beautiful tree

Nedavno je izašla knjiga The beautiful tree o bumu „privatnih škola“ kojima hrle najsiromašniji građani Indije, Nigerije, Kenije, Gane, svojevoljno odvajajući petinu mesečnih prihoda za školovanje dece u "privatnim" (kako ih naziva Tooley, ali reč je o nepriznatim školama). I to pored živih državnih i besplatnih škola. Autor knjige je James Tooley, profesor obrazovne politike na Univerzitetu u Newcastleu. On je angažovan u E.G.West centru koji baštini ideje Edwina Georga Westa, jednog od teoretičara i praktičara koji su proučavali i zalagali se za „ne-državne“ modalitete obrazovanja. Njegove ideje pripadaju paradigmi school choice-a (u širem smislu podrazumeva vaučerizaciju, uvođenje poreskih kredita itd.)

Knjiga The beautiful tree je lepa za čitanje i više liči na antropološku nego na policy studiju. Preporučujem za čitanje, makar ovo jedno dostupno poglavlje. Knjiga je zasnovana na oslanja na građi koju je Tooley već prezentovao ranije i uglavnom se oslanja na postojeći empirijski materijal (posebno od kraja devedesetih do danas).

Šta je proizvelo ovaj „education flight“ sirotinje? Objektivno, državne škole imaju mnogo veći potencijal za dobar rad. One imaju bolje infrastrukturne uslove, dok male privatne škole obično rade u bednim uslovima. Nastavničke plate su skoro četiri puta manje u "crnim školicama", budući da ovi nastavnici nisu u sindikatima, nemaju licencu i naravno, nemaju ni teorijske šanse da se zaposle u državnim školama. Dalje, finansijska sredstva su dostupna državi iz mnogih izvora, npr. strana pomoć za obrazovanje zemljama u razvoju udvostručena je od 1999. do 2003, a očekuje se (i traži) dalje povećanje. Država ima „moć prisile“ budući da je obrazovanje obavezno. Država takođe ima „moć primame“, budući da je obrazovanje besplatno. Konačno, i najvažnije, u državnim školama rade sindikalizovani nastavnici, sa kojima država može lepo socijalno-partnerski da pregovara o strateškim i aktuelnim pitanjima u obrazovanju. Dakle, akteri u državnoj upravi Makokoa ili Hyderabada imaju dve naizgled nesalomive poluge: moć i novac. No mehanizam ne radi.

Osnovna teza je da siromašni napuštaju državne škole koje su, doduše besplatne, ali one ne čine ono što se, npr. proklamuje (i zdušno finansira) u Dakarskom planu akcije. Prvo, u državnim školama vlada hronični apsentizam, tj. polovina nastavnika u proseku ne dolazi na posao. Drugo, mali broj nastavnika pokriva one koji ne rade, a ni motivacija im nije bogzna kakva. Konačni ishod je da su efekti obrazovanja nezadovoljavajući, što je Tooley dokazao u u prethodnim studijama gde su primenjeni testovi znanja za decu iz raznih tipova škola u navedenim zemljama.

Tooley je razotkrio mnoge predrasude: da siromašni ne idu u privatne škole, da siromašnima pripada da idu u loše škole, da siromašni ne mare za dobre škole i da siromašni neće da plate za školovanje. Pored toga, stvarno je neverovatan Toolijev entuzijazam kada govori o ovom fenomenu. Međutim, postoji još nešto u ovoj priči što nagoveštava reklama CATO-a za ovu knjigu. Na sajtu se kaže da je Tooley pronašao konačno „čarobnu formulu“ za kojom traga svetska zajednica promotera „obrazovanja za sve“, od Bono-U2 do UNESCO-a. Ovo govori još nešto osim pohvale Tooleyijevom razotkrivanju obrazovnih mitova i borbi za slobodu izbora u obrazovanju (za šta je njegov učitelj E.G.West dobio nagradu svojevremeno). O tome u sledećem postu...

Šta ako "istina" pobedi?

2010. godine ceo svet se pokajao zbog odluke o priznanju Kosova. SAD i EU, kao i mnoge zemlje širom sveta posle su izvinjenje Srbiji zbog onoga što su učinili u momentu kratkovidog sagledavanja situacije na Kosovu. Potvrđeno je da je Kosovo neotuđivi deo Srbije i Albanci su prihvatili Srbiju kao svoju državu.

Šta bi čekalo Srbiju ako „istina“ i „poštovanje međunarodnog prava“ konačno pobede i Kosovo ostane deo Srbije.
Albanci koji čine petinu stanovništva Srbije imali bi najmanje 40 poslanika u parlamentu Srbije, sa tendencijom uvećavanja. Konsekventno, nijedna buduća vlada Srbije ne bi se mogla sastaviti bez partija i lica koja se u Srbiji nazivaju teroristima i ratnim zločincima. Međutim, tu nije kraj neugodnostima za prosečnog ksenofibičnog glasača – albanska grupacija bi po pravilu davala ili ministra finansija ili ministra odbrane, budući da su to funkcije o kojima bi se moralo odlučivati na nivou Srbije. Ako bi Kosovo imalo isključive ingerencije u svim oblastima i ne bi bilo tela Srbije u kojima bi bili sedili predstavnici Albanaca, onda bi Kosovo po svemu bilo nezavisno.
Kada je reč o Vojsci Srbije, moguće su dve opcije – jedna da se naslednik OVK, KZK prizna za deo srpskog sistema odbrane i da se sa njim tesno sarađuje, uz mogućnost uspostavljanja zajedničke komande ili da se sačini jedinstvena vojska u kojoj bi vrlo verovatno gotovo trećina vojnika bili Albanci.
Albanci koji čine 20% stanovništva morali bi dobiti i status konstitutivnog naroda sa proporcionalnom zastupljenošću u svim organima Srbije koji imaju ingerencije na Kosovu. Ovo podrazumeva i jezičku ravnopravnost, pa bi na teritoriji Srbije albanski morao biti službeni jezik.
Kosovo kao najnerazvijeniji deo Srbije dobijalo bi najviše sredstava namenjenih razvoju nerazvijenih regija. To praktično znači da bi se novac iz Beograda i drugih razvijenih mesta u Srbiji više prelivao ka Kosovu, a ne kao do sada u neke opštine u istočnoj i južnoj Srbiji.
Srbija bi bila obavezna i da nadoknadi štetu koju je načinila svojim građanima 1999. godine i da obešteti porodice žrtava. Naravno, ovo je verovatno čeka u svakom slučaju.
Ako je Kosovo deo Srbije, Albanci ne bi imali ikakve smetnje da kupuju zemlju i druge nekretnine širom Srbije i da se slobodno naseljavaju. To znači da bi u budućnost, područja uz granicu sa Kosovom uskoro imala bitno drugačiju etničku sliku.
Srbija bi sporije ušla u EU, jer bi trebalo mnogo vremena da se Kosovo pripremi za buduće članstvo u EU. U ovom momentu na Kosovu ne funkcioniše najveći deo institucija koje postoje u evropskim zemljama.
Problemi sa ulaskom na „belu šengensku listu“ bi ostali, jer je dobar deo dosadašnjih problema Srbije uzrokovan činjenicom na Albanci sa Kosova imaju srpske pasoše i da se smatraju građanima Srbije.
Ovo je samo malo deo problema koji bio očekivali Srbiju ukoliko „istina pobedi“. Za birače koji ne dele ljude na Srbe i Albance dobar deo navedenih problema ne bi bio problem, ali nažalost oni kod oba naroda danas čine mali procenat.

Blagodeti sindikalizma

U ovom trenutku poreski obveznik Kalifornije plaća oko 10 miliona dolara godišnje za oko 160 nastavnika u javnim školama da - ne rade ništa! Ovi nastavnici su suspendovani zbog raznih prekršaja i proglašeni privremeno nepodobnim za nastavu. Ali, pošto je reč o visoko-sindikalizovanoj delatnosti, nije tek tako lako otpustiti zaposlenog. Najveći deo njih vodi višegodišnje sudske sporove, i za to vreme prima punu platu kao da radi! Recimo, jedan je pod sporom od 2002 godine i dobija godišnje 68 000 dolara plus beneficije, a apsolutno ništa ne radi!

Zamislite samo kako će Amerika procvetati kad se putem novog, orvelovski naslovljenog, zakona o "slobodnom izboru zaposlenih", sindikalizam proširi još mnogo više.

Kriza Richarda Posnera

U tekstu pod naslovom "Kriza kapitalizma" Richard Posner objašnjava kako je labava monetarna politika američke centralne banke dovela do kreditnog sloma, i to naziva "krizom kapitalizma". Meni više zvuči kao kriza Posnerovog logičkog zaključivanja...

Začin na celu tu budalaštinu o "krizi kapitalizma" predstavlja majka svih levičarskih budalaština, priča o deregulaciji finansijskih tržišta kao ključnom preduslovu krize. Naime, nije samo problem u centralnoj banci, nego u spoju njenih inflatornih grešaka sa deregulacijom. Ali, da ludilo bude potpunije, Posner pod kobnom deregulacijom ne misli samo na ukidanje Glass Steagalovog zakona, već pogledajte na šta:

"Before deregulation banks were forbidden to pay interest on demand deposits. This gave them a cheap source of capital, which enabled them to make money even on low-risk short-term loans. Competition between banks was discouraged by limits on the issuance of bank charters and by (in some states) not permitting banks to establish branch offices. And nonbank finance companies (such as broker-dealers, money-market funds and hedge funds) did not offer close substitutes for regulated banking services."

Zdrav bankarski sistem po Posneru tako podrazumeva administrativno ograničenje konkurencije među bankama, zabranu plaćanja kamata na neoročene depozite i zakonsku zabranu otvaranja filijala u raznim delovima zemlje! Samo nam nije objasnio zašto su stotine američkih banaka propale tokom Velike depresije i tokom Savings and Loans debakla sa svim ovim ograničenjima na snazi, dok u Kanadi nije propala ni jedna ni tokom Velike Depresije ni posle, bez ijednog od tih ograničenja? A istovremeno nikad nije postojala ni zabrana povezivanja različitih aktivnosti unutar banke koju je sadržavao voljeni Glass-Steagalov zakon (naprotiv sve kanadske banke su tradicionalno "finansijski supermarketi" koji ujedinjuju investiciono, komercijalno bankarstvo, osiguranje i mnoge druge stvari).

Nije baš tako jednostavno

Dušan Telesković u današnjoj Politici kaže da bi država češće morala da postavlja pitanje "Odakle ti pare?" Kaže da je to jednostavno uraditi - vidiš kako neko živi, proveriš koliki je prihod prijavio za prošlu godinu, pa ako se proceni da prijavljeni prihod ne omogućava takav život, to znači da je taj neko utajio porez.

Međutim, sve to ni izbliza nije tako jednostavno, jer uopšte nema razloga da se tvrdi da prihodi na nivou godine moraju da budu veći od rashoda. Naime, rashodi mogu da budu daleko veći od prihoda, ako trošiš na teret prethodnih godina (ako trošiš ušteđevinu) ili na teret budućih godina (ako si uzeo kredit koji ćeš otplaćivati u budućnosti).

To što neko ima platu 500 evra, a živi u stanu čiji zakup košta 5.000 evra, jeste indicija, ali svakako ne i dokaz utaje poreza, jer možda troši pare koje je zaradio pre 20 godina. A tome je veoma teško ući u trag.

Liberatarijanska zurka: poziv II

Dakle sve je poznato. Drugo libertarijansko okupljanje biće održano u četvrtak 7.5. s početkom u 20h. Mesto hepeninga je mali Underground (Pariska 1a, na ukrštanju sa onom ulicom što ide od Kalemegdana ka Patrijaršiji). Koncept je sličan kao i na prethodnom okupljanju, naša ideja je da se pusti Libekov film i da se u lepoj i neformalnoj atmosferi pretresu različite ideje.

Pa ko se oseća libertarijancem neka rezerviše gore pomenuti termin. Takođe komentatori i posetioci Tržišnog rešenja su dobro došli.

Tr je obezbedio prostor, DJ-a, šankere, dobismo i obezbeđenje gratis

Ko ne moze tacno u 20h nije bitno, nek stigne kad može, prostor je zakupljen cele večeri.

Novine "Finance"

Pišu da "Delta ostvaruje 15% srpskog BDP-a".

Ajde da je to objavio Kurir, ili Pravda, pa da još i razumem. Ali, da takvu nebulozu objavi list koji se zove Finance, e to već nije normalno.

Prvo, Delta zapošljava oko 20.000 radnika. Da li zaista iko misli da 1% ukupno zaposlenih (od oko 2 miliona zaposlenih u Srbiji) može da proizvede 15% BDP-a?

Drugo, pretpostavljam da se radi o tome što Delta možda ima prihod koji je tu negde oko 15% srpkog BDP-a. Ali, prihod firme i bruto dodata vrednost nisu ni približno ista stvar. Najočiglednije, ako Delta auto proda jedan Fiat Punto Grande, sve pare idu u prihod, ali u BDP ide samo mali deo. Čak, nema veze sa time da li je proizvod iz inostranstva. Ako Delta u Maxiju proda kesu Smokija, cela cena ide u prihod Delte, ali u BDP ide samo razlika u ceni koju je Delta ostvarila kao mera njene dodate vrednosti.

Bolje Aca Lukas nego Mišković

Boško Mijatović ima dobar tekst u Politici danas u kome se zalaže za stečaj (i posledično privatizaciju) fudbalskog kluba Crvena zvezda. Kao Partizanovca, ovakav Boškov predlog me veoma plaši.

Dve najčešće primedbe na predlog da sportske klubove treba privatizovati su "ko zna ko će da ih kupi" i "ugasiće klub, srušiti stadion i napraviti stanove i tržni centar". Probaću da odgovorim na ove primedbe.

Što se tiče novog kupca, pravi odgovor je - klub će kupiti onaj ko ponudi najviše para, što znači onaj ko najviše vrednuje to što kupuje. To ne znači da će klub kupiti najbolji mogući kupac, nego samo da će ga kupiti najbolji zainteresovani kupac. A više od toga se ne možemo nadati. Da li će to biti Mišković? Čisto sumnjam, ali svakako nije nemoguće. Međutim, ono što je ključno je da se tender dobro pripremi i da bude sasvim jasno šta se tačno prodaje. Imovinski odnosi su u Srbiji često veoma, veoma nejasni, naročito kada se radi o nekim "egzotičnim" pravnim oblicima, poput sportskih klubova.

Da li će kupac da ugasi klub? Kada to kaže neki Zvezdaš, ja se odmah nasmejem, pošto to znači da, i pored sve priče oko toga kako je "Zvezda najveći srpski brend", niko u to duboko ne veruje. Da li možete uopšte da zamislite da neko kupi Nike, ili Coca Colu, onda ih ugasi i počne da u njihovim fabrikama pravi gumene čizme ili šolje za kafu? Ako je nešto "jak" brend, niko nije lud da ga plati, a onda da ga ugasi. Osim ako nešto baš i nije tako jak brend kao što se misli.

Da li treba srušiti stadion? Moj odgovor je "verovatno da, ali ne nužno Zvezdin". Ako mogu Inter i Milan, Roma i Lacio, Juventus i Torino da igraju na istim stadionima, zašto su Partizanu i Zvezdi potrebni odvojeni stadioni? Jedna opcija je da Grad Beograd preuzme oba stadiona, jedan sruši i zemljište proda, a da drugi izdaje Zvezdi, Partizanu i kome god još želi. Ako Zvezda i/ili Partizan požele svoj stadion, neka ga naprave.

Mene je, kao Partizanovca, strah od toga da Zvezda dobije privatnog vlasnika. Konkurencija između privatne Zvezde i ovakvog Partizana bi onda zaista bila neravnopravna. Možda je ipak bolje da se agonija Zvezde nastavi, makar još koju sezonu. Treba ipak dati šansu i Aci Lukasu. Možda baš u njemu čuči nezapamćeni potencijal za menadžment, finansije i prepoznavanje mladih talenata.

Tržišno rešenje na engleskom!

Ne mogu da verujem.... Jeste tarzanski engleski, ali i nije toliko loše.

Oportunitetni trošak "borbe protiv korupcije"

U raspravi na jednom od prethodnih postova o finansiranju stranaka došlo je do neslaganja između mene i Marka. Da ne bih prepričavao navešću u celini i moj argument zašto ne treba gubiti vreme u borbi protiv korupcije i njegov kontra-argument zašto to nije gubljenje vremena:

Janković: Ja mislim da je cela ta prica o korupciji u finansiranju stranaka okrenuta napacke. Marko je to dobro naznacio ali mislim nije otisao do kraja. Kljucno pitanje je po meni, zasto bi iko hteo da daje pare bilo strankama bilo pojedinancim politicarima? Pitanje je naravno retoricko ali implikacije odgovora se retko do kraja izvode. Zato sto je sistem u Srbiji takav da politicari upravljaju velikim delom ekonomije, ili mogu da imaju uticaja na sudbine mnogo ljudi u biznisu. Smanjiti tu mogucnost znaci gubitak kljucnog motiva za korupciju. Otkrivanje tople vode? Da, upravo tako, samo sto meni cesto izgleda da je pretpostavka mnogih debata o korupciji verovanje da je voda suva, tj da se problem moze resiti ovakvim ili onakvim zabranama privatnog finansiranja ili jos gore prevaljivanjem troskova na poreskog obveznika. To nikad ne radi, politicari uzmu drzavne pare, a onda se igra sa privatnim novcem nastavlja kao da nista nije ni bilo. Ne bih ja mnogo nade polagao u "umerenost" korupciponaskih apetitta politicara.

Problem je kako uciniti politicke stranke manje atraktivnom investicijom za biznismena (jos nisam cuo za bolji lek od konstitucionalnog smanjenja obima onog sto stranke tj vlada mogu da rade u ekonomiji) a ne kako razviti tehnologiju da se uz isti upliv vlade smanji priliv privatnog novca, tj bolje kontrolise pljacka i korupcija. To je gubljenje vremena. Ostaviti Miskovicu nek slobodno da 2 milijarde dolara nekom politicaru ako ima za bacanje, ali istovremeno uciniti subvencije privatnim firmama protivustavnim, ili bilo kakav drugi preferencialni tretman domacih firmi. Ima korupcije zato sto ima sta da se kupi (javne politike u korist tajkuna) a ne zato sto se ne kontrolise dobro. Treba ukinuti, zabraniti, drakonski ograniciti transakciju, a ne brinuti da li su politicari dobili "previse" u toj transakciji. Nemoralna je i ekonomski destruktivna politicka kontrola ekonomije, a ne podmicivanje ili regularno "preterano" finansiranje stranaka. To je opasna zamena teza jer se kao glavni problem podmece periferna posledica. Kao da bi usluge tajkunima kroz recimo podizanje barijera spoljnoj konkurenciji bile manje nemoralne i ekonomski pogubne ako bi politicari radili to iz ubedjenja. A ako nisu, kao sto nisu manje nemoralne ni ekonomski stetne, onda prestanimo da trosimo ogranicen resurs vremena i energije na nevaznu i posledicnu i fokusirajmo se na zaista vaznu i uzrocnu stvar - etatisticki i dirizisticki karakter srpskih javnih politika i konsenzus intelektualne javnosti svih ideoloskih predznaka oko tih politika.

Paunović: Ivane,

Prosto nisam hteo da pisem post na tu temu, zanimljivije mi je bilo ovo. :)

Ja se potpuno slazem sa time o cemu ti pricas, ali ovde smo ocigledno na terenu second best resenja. Ako vec ne mozemo da smanjimo uticaj drzave jer to prakticno niko ne zeli, mozda nije lose da im barem otezamo da od lose politike imaju neku licnu korist. To svakako ne garantuje vodjenje dobre politike, ali verovatno povecava verovatnocu da ce do nje doci..

Jedino čega sam se setio u međuvremenu što bi ovu raspravu moglo da dalje pogura jeste jedan tekst Borisa Begovića iz časopisa Prizma (nisam uspeo da lociram arhivu sa tim časopisom nigde, tako da ne mogu da dam link. UPDATE, evo linka). Moj argument je zapravo varijanta Begovićevog argumenta iz tog teksta, samo što mislim da moja varijanta ima više praktičnog smisla. Begović, naime, u tom tekstu dokazuje da se ne treba previše baviti pitanjima "suočavanja s prošlošću" i ratnim zločinima jer to angažuje ljudske i materijalne resurse za manje važnu upotrebu, a odvlači od ključne, a to je - ekonomska tranzicija.

Naravno, nije lako videti kakav bi to doprinos raspravi o ekonomskim reformama mogle da daju Nataša Kandić i Sonja Biserko, ali načelno argument može da stoji. Barem teorijski, on i stoji. Ali, u slučaju problema korupcije, Begovićev argument je mnogo jači - tu imamo posla sa jednim istim ljudima koji troše svoje vreme, znanje i intelektualnu energiju na uzaludan i bespredmetan posao "smanjenja korupcije" umesto da se posvete "smanjenju državnog uplitanja u ekonomiju". Borci protiv korupcije su ekonomisti i pravnici koji bi mogli da se bave produktivnijim stvarima. Kao što bi vrhunski ekonomisti koji se u okviru antimonopolskih komisija bave kontrolom horizontalnih integracija bili mnogo socijalno produktivniji da se u okviru privatnih konsultantskih firmi bave sprovođenjem tih integracija na tržištu. Njihovo delovanje u svojstvu državnih birokrata ima jasan oportunitetni trošak propuštenog blagostanja koje bi postojalo kada bi oni radili u privatnom sektoru.

U nešem slučaju, reč je o oportunitetnom trošku propuštenih eseja, studija ili medijskih nastupa gde bi se zagovaralo smanjenje uloge države u privredi. Zamislite da profesor Milić Milovanović ne sedi u vladinom Savetu za borbu protiv korupcije, nego u nekom timu savetnika koji treba da osmisle i javno propagiraju kako smanjiti državnu potrošnju i regulativu. Intelektualni kapital tog čoveka bi tada bio višestruko bolje upotrebljen. Ili da čak samo objavljuje komentare u politici gde bi se zalagao za minimalnu državu. Ili evo, kad smo već kod Begovića i CLDS, još boljeg primera: oni su se zalagali za spoljno-trgovinsku liberalizaciju, ukidanje uvozno-izvoznih dozvola, kvota i kontinegenta, te smanjenje carina. To je delimično i sprovedeno za vreme Labusove savezne vlade što je dovelo do drastičnog smanjenja korupcije na carini. Da Labus nije hteo da liberalizuje tada, da li bi Begovićevo, ili bilo čije, sedenje u nekakvom "Savetu za borbu protiv korupcije na carini", smišljajući načine kako da se smanje zloupotrebe pri dodeli uvozno-izvoznih dozvola i određivanju kvota, imalo ikakvog smisla? Za mene, odgovor je očigledan.

Dakle, moj zaključak je da borba protiv korupcije nije second best rešenje, nego nametanje štetnog oportunitetnog troška društvu koje vezuje intelektualne resurse tog društva za inferiorne upotrebe.

Opet koncesija

Pre jedno dve godine sam imao par postova na temu koncesije (pogledajte ovde i ovde). Moj zaključak je bio da je Ugovor o koncesiji dobar za Srbiju i da mi nije uopšte jasno zašto tadašnja vlada nedeljama nije htela da ga objavi.

Sada smo došli u situaciju da se cela stvar potpuno raspala i da nesuđeni koncesionar tuži Srbiju za 70-ak miliona evra. Šta se uopšte dogodilo?

Po mom mišljenju, dogodilo se to da je ugovor bio ISUVIŠE dobar za Srbiju i da zato nijedna banka nije htela to da finansira. Prosto, koncesionar je ugovorom na sebe preuzeo sve bitne rizike, uključujući i rizik niskog intenziteta saobraćaja, što se bankama očigledno učinilo neozbiljnim i previše rizičnim. Pošto koncesionar nije mogao da obezbedi finansiranje, došlo je do raskida ugovora a sada i do tužbe. Ko je u pravu, zaista ne znam. Slutim da je koncesionar pristao na sve što je naša strana tada tražila, u očekivanju da će kasnije moći da podmiti koga treba da se ugovor naknadno izmeni.

Koncesija je jednostavno veoma, veoma komplikovana stvar, gde je pravilna raspodela rizika između dve strane od suštinske važnosti. Ponašanje vlade, ali i histerično ponašanje dela tadašnje opozicije i javnosti oko celog ovog posla mi sugeriše da Srbija još uvek nije spremna za ovakav oblik izgradnje infrastrukture, što je šteta.

Finansiranje stranaka i sloboda govora

Zanimljiv film CATO instituta o načinu na koji ograničavanje finansiranja stranaka dovodi do ograničavanja slobode govora (mislim da je ovo prvi put da "embedujemo" film).

Argumentacija je sledeća. Pretpostavimo da se ograniči ukupni budžet za reklamiranje stranaka u kampanji. Nakon toga, svakako da možemo da očekujemo da će onda biznismeni i ko god ima para, a veoma je zainteresovan za rezultat izbora, pokretati svoje kampanje, bilo direktno "Glasajte za Peru" ili "Mladi treba da glasaju", čime se indirektno utiče na izbore. Ako želimo potpuno "čistu politiku", to sve treba da bude zabranjeno, jer ako je dozvoljeno time se suštinski izigravaju pravila.

Zamislite sada da, umesto TV kampanje, neki biznismen "kupi" 50 analitičara da stalno po novinama hvale nekog političara. Jel i to treba da bude zabranjeno? Pa, da, jer je i to izigravanje pravila. A šta ako neki analitičar iskreno veruje da treba da hvali nekog političara? Pa, moramo i njemu to da zabranimo, jer otkud znamo da ga nije podmitio neki tajkun. Sa druge strane, čak i ako znamo da ga nije niko podmitio, njegovo agitovanje u štampi možemo smatrati doprinosom nečijoj kampanji samo što je, umesto da pošalje pare, napisao članak u novinama. Pošto su sve predviđene pare već potrošene na spotove, ovo nije dozvoljeno.

Šta ako neki književnik u svojoj knjizi napada političara koji je kandidat za predsednika? Pa, pošto je književnik plaćen za pisanje knjige, i to bi moralo da se zabrani, jer bi moglo da se smatra da izdavač (ili ko god isplaćuje honorar) na taj način utiče u kampanji. Isto se odnosi i na crtanje karikatura.

Dakle, ako ozbiljno želite da ograničite uticaj para na politiku, to MORA da ide preko ograničavanja slobode govora. Ne može drugačije.

Naravno, postoji i drugi način - da ograničite uticaj politike na pare.

Libertarijanska žurka

Drugo libertarijansko okupljanje biće održano u četvrtak 7.5. s početkom u 20h. Mesto hepeninga je mali Underground (Pariska 1a, na ukrštanju sa onom ulicom što ide od Kalemegdana ka Patrijaršiji). Koncept je sličan kao i na prethodnom okupljanju, naša ideja je da se pusti Libekov film i da se u lepoj i neformalnoj atmosferi pretresu različite ideje.

Pa ko se oseća libertarijancem neka rezerviše gore pomenuti termin. Takođe komentatori i posetioci Tržišnog rešenja su dobro došli.

Tr je obezbedio prostor, DJ-a, šankere, dobismo i obezbeđenje gratis.

Kako izgleda 1000 milijardi dolara?

Pogledajte ovde.

Ne valja kad je dobrovoljno

Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o privrednim komorama je predloženo napuštanje obaveznog članstva u Privrednoj komori i mogućnost osnivanja paralelnih komora.

Mislim da se radi o odličnom predlogu, budući da trenutno PKS ima svojevrsni monopol bez ikakve realne potrebe. Pretežno se radi o organizaciji koja parazitira na domaćoj privredi.

Ali, izgleda da su penzioneri i socijalisti oštro protiv toga rešenja. Jedini argument koji su uspeli da artikulišu je - pa tako smo radili prethodnih 150 godina, nema razloga da se sad to menja.

Kakve to ima veze?

Funkcioner Lige socijaldemokrata Vojvodine kaže za Politiku:

Zbog svojih specifičnosti i istorijskih tekovina Vojvodina je autonomna pokrajina u Republici Srbiji i, ukoliko pričamo o regionalizaciji, možemo isključivo da govorimo o asimetričnom modelu. To bi podrazumevalo da nijedna oblast koja će dobiti status regiona ne može da bude izjednačena sa AP Vojvodinom.

Moram da priznam da ne razumem kakve to veze ima. Zašto bi se Vojvođani našli ugroženim ako bi sutra Šumadija, Istočna ili Južna Srbija, dobili iste nadležnosti kao Vojvodina?