The beautiful tree

Nedavno je izašla knjiga The beautiful tree o bumu „privatnih škola“ kojima hrle najsiromašniji građani Indije, Nigerije, Kenije, Gane, svojevoljno odvajajući petinu mesečnih prihoda za školovanje dece u "privatnim" (kako ih naziva Tooley, ali reč je o nepriznatim školama). I to pored živih državnih i besplatnih škola. Autor knjige je James Tooley, profesor obrazovne politike na Univerzitetu u Newcastleu. On je angažovan u E.G.West centru koji baštini ideje Edwina Georga Westa, jednog od teoretičara i praktičara koji su proučavali i zalagali se za „ne-državne“ modalitete obrazovanja. Njegove ideje pripadaju paradigmi school choice-a (u širem smislu podrazumeva vaučerizaciju, uvođenje poreskih kredita itd.)

Knjiga The beautiful tree je lepa za čitanje i više liči na antropološku nego na policy studiju. Preporučujem za čitanje, makar ovo jedno dostupno poglavlje. Knjiga je zasnovana na oslanja na građi koju je Tooley već prezentovao ranije i uglavnom se oslanja na postojeći empirijski materijal (posebno od kraja devedesetih do danas).

Šta je proizvelo ovaj „education flight“ sirotinje? Objektivno, državne škole imaju mnogo veći potencijal za dobar rad. One imaju bolje infrastrukturne uslove, dok male privatne škole obično rade u bednim uslovima. Nastavničke plate su skoro četiri puta manje u "crnim školicama", budući da ovi nastavnici nisu u sindikatima, nemaju licencu i naravno, nemaju ni teorijske šanse da se zaposle u državnim školama. Dalje, finansijska sredstva su dostupna državi iz mnogih izvora, npr. strana pomoć za obrazovanje zemljama u razvoju udvostručena je od 1999. do 2003, a očekuje se (i traži) dalje povećanje. Država ima „moć prisile“ budući da je obrazovanje obavezno. Država takođe ima „moć primame“, budući da je obrazovanje besplatno. Konačno, i najvažnije, u državnim školama rade sindikalizovani nastavnici, sa kojima država može lepo socijalno-partnerski da pregovara o strateškim i aktuelnim pitanjima u obrazovanju. Dakle, akteri u državnoj upravi Makokoa ili Hyderabada imaju dve naizgled nesalomive poluge: moć i novac. No mehanizam ne radi.

Osnovna teza je da siromašni napuštaju državne škole koje su, doduše besplatne, ali one ne čine ono što se, npr. proklamuje (i zdušno finansira) u Dakarskom planu akcije. Prvo, u državnim školama vlada hronični apsentizam, tj. polovina nastavnika u proseku ne dolazi na posao. Drugo, mali broj nastavnika pokriva one koji ne rade, a ni motivacija im nije bogzna kakva. Konačni ishod je da su efekti obrazovanja nezadovoljavajući, što je Tooley dokazao u u prethodnim studijama gde su primenjeni testovi znanja za decu iz raznih tipova škola u navedenim zemljama.

Tooley je razotkrio mnoge predrasude: da siromašni ne idu u privatne škole, da siromašnima pripada da idu u loše škole, da siromašni ne mare za dobre škole i da siromašni neće da plate za školovanje. Pored toga, stvarno je neverovatan Toolijev entuzijazam kada govori o ovom fenomenu. Međutim, postoji još nešto u ovoj priči što nagoveštava reklama CATO-a za ovu knjigu. Na sajtu se kaže da je Tooley pronašao konačno „čarobnu formulu“ za kojom traga svetska zajednica promotera „obrazovanja za sve“, od Bono-U2 do UNESCO-a. Ovo govori još nešto osim pohvale Tooleyijevom razotkrivanju obrazovnih mitova i borbi za slobodu izbora u obrazovanju (za šta je njegov učitelj E.G.West dobio nagradu svojevremeno). O tome u sledećem postu...