Zanimljiv film CATO instituta o načinu na koji ograničavanje finansiranja stranaka dovodi do ograničavanja slobode govora (mislim da je ovo prvi put da "embedujemo" film).
Argumentacija je sledeća. Pretpostavimo da se ograniči ukupni budžet za reklamiranje stranaka u kampanji. Nakon toga, svakako da možemo da očekujemo da će onda biznismeni i ko god ima para, a veoma je zainteresovan za rezultat izbora, pokretati svoje kampanje, bilo direktno "Glasajte za Peru" ili "Mladi treba da glasaju", čime se indirektno utiče na izbore. Ako želimo potpuno "čistu politiku", to sve treba da bude zabranjeno, jer ako je dozvoljeno time se suštinski izigravaju pravila.
Zamislite sada da, umesto TV kampanje, neki biznismen "kupi" 50 analitičara da stalno po novinama hvale nekog političara. Jel i to treba da bude zabranjeno? Pa, da, jer je i to izigravanje pravila. A šta ako neki analitičar iskreno veruje da treba da hvali nekog političara? Pa, moramo i njemu to da zabranimo, jer otkud znamo da ga nije podmitio neki tajkun. Sa druge strane, čak i ako znamo da ga nije niko podmitio, njegovo agitovanje u štampi možemo smatrati doprinosom nečijoj kampanji samo što je, umesto da pošalje pare, napisao članak u novinama. Pošto su sve predviđene pare već potrošene na spotove, ovo nije dozvoljeno.
Šta ako neki književnik u svojoj knjizi napada političara koji je kandidat za predsednika? Pa, pošto je književnik plaćen za pisanje knjige, i to bi moralo da se zabrani, jer bi moglo da se smatra da izdavač (ili ko god isplaćuje honorar) na taj način utiče u kampanji. Isto se odnosi i na crtanje karikatura.
Dakle, ako ozbiljno želite da ograničite uticaj para na politiku, to MORA da ide preko ograničavanja slobode govora. Ne može drugačije.
Naravno, postoji i drugi način - da ograničite uticaj politike na pare.
No comments:
Post a Comment