Pages

25 May 2009

Nema beloruskog čuda

Slobodan Antonić je pre neki dan na NSPM-u objavio afirmativni tekst o ekonomiji Lukašenkove Belorusije, u kojem citira dosta podataka da bi stvorio neki privid verodostojnosti. Da bi sprečio čitaoce NSPM da poveruju u bajku o Lukašenku, napisao sam reakciju koju je NSPM objavio, ali tekst u celini postavljam i ovde:

U teksu „Lukašenko – jedan neobičan eksperiment“, Slobodan Antonić piše da je Lukašenkova Belorusija primer uspešne ekonomije stvorene dobrom ekonomskom politikom. Belorusija je navodno, „neočekivano sa stanovišta neoliberalnih ekonomskih dogmi”, ostvarila izuzetan ekonomski uspeh, što je, po Antoniću, dobar razlog da Srbija takođe razmisli o svojoj ekonomskoj orijentaciji.

Prvo treba reći da je, ma kakve rezultate Belorusija postigla, zaključivanje na osnovu pojedinačnih primera uvek vrlo problematično. Ako ćete zaključivati induktivno, iz pojedinačnih primera ka opštim pravilima, onda morate imati dovoljan broj primera. Može se gledati šta uspeva u drugim zemljama i na osnovu toga dolaziti do zaključaka, ali u tom slučaju morate uzeti u obzir veći broj zemalja. Pretpostavimo da je Belorusija, sa svojim jedva reformisanim sovjetskim modelom privrede, jako uspešna. U analizi koja bi obuhvatila bar još samo dvadesetak drugih zemalja, njihove ekonomske sisteme i korespondirajuće rezultate, beloruski uspeh bi, kao izolovani primer, bio na nivou statističke greške.

A takvih opštijih analiza ima mnogo i šta one kažu odavno je jasno. Privatna svojina i tržišne slobode su snažno korelisane ne samo sa ekonomskim rastom i društvenim proizvodom ili zaposlenošću, nego i sa drugim,opštijim pokazateljima napretka kao što su životni vek, kvalitet zdravstva ili obrazovanje. Pogled na Indeks ekonomskih sloboda Heritage fondacije, ili na publikaciju Ekonomska sloboda u svetu Fraser instituta, ili na studije poslovnog okruženja Svetske banke i mnoštvo pratećih analiza to lako pokazuje. U ovom svetlu, Antonićev primer sa Belorusijom bi, u najboljem slučaju, mogao biti tretiran kao jedan interesantan izuzetak od teorisjki i empirijski dobro potvrđenog pravila da kapitalizam uspeva, a socijalizam ne uspeva.

Problem je, međutim, što beloruski primer nije čak ni izuzetak od ovog pravila i zato nije ni posebno zanimljiv. Antonić ustvari daje jedan jako pristrasan opis stanja u Belorusiji, često koristeći sumnjive ili dvosmislene podatke (citirane iz knjige Dragomira Anđelkovića, „Istorija Belorusije“, ali iz teksta ne vidimo šta su Anđelkovićevi izvori.). Podaci proverenih institucija pokazuju da stanje stvari u Belorusiji nije tako ružičasto.

Recimo, Antonić piše da je u Belorusiji „već 2008. BDP po glavi stanovnika dostigao 11.000 dolara (prema paritetu kupovne moći), što je barem upola više nego u Srbiji.“ Ovo, prema podacima i MMF-a i Svetske banke, koji se obično smatraju za najpouzdanije izvore, nije tačno. Po njima, BDP (bruto društveni proizvod) po glavi Srbije, po paritetu kupovne moći, je takođe blizu 11.000 dolara, dakle približno jednak, a ne „upola manji“. Ako se pak pogleda realni BDP po stanovniku, ne po paritetu kupovne moći nego u realnim dolarima, BDP Srbije je skoro upola veći od beloruskog – $6500 prema $4600.

Dalje, ovo računanje pariteta kupovne moći je po deviznim kursevima iz 2008. godine, dok je u januaru 2009. beloruska rublja devalvirala za 20%. To u praksi znači da je i beloruski paritet automatski opao za 20%, tako da bi po sadašnjoj računici BDP po paritetu kupovne moći bio 20% manji od rečenih 11.000, odnosno nešto ispod $9.000. Dakle realni BDP po stanovniku Srbije je 50% veći, a BDP po paritetu kupovne moći je 20% veći od beloruskog.

Ni prosečna beloruska plata od $450, koju Antonić citira, više nije toliko, nego zbog iste devalvacije ustvari iznosi oko $360. U Srbiji, sa svim ratovima, hiperinflacijom, sankcijama, zakasnelom tranzicijom i često razočaravajućom ekonomskom politikom čak i posle demokratskih promena, prosečna plata je nekih 50% viša.

Antonić dalje, sledeći Anđelkovića, navodi da Belorusija „danas nema više od dve milijarde dolara duga - deset puta manje nego što ga ima Srbija.” Ako je Antonić (Anđelković) poredio dug javnog sektora, zavisno od datuma za koji su podaci uzeti, mogao je da vidi da Belorusija ima oko 2 milijarde dolara, dok Srbija ima oko 8. Ako su pak gledali dug ukupno javnog i privatnog (a u Belorusiji i kvaziprivatnog sektora), onda bi Belorusija imala oko 9 mlrd, a Srbija oko 20. Oba poređenja su legitimna, ali se moraju porediti iste stvari. Po ovim podacima izgleda da je autor izabrao jedino nelegitimno poređenje pristrasno prema Belorusiji, uporedivši samo javni dug Belorusije, sa ukupnim privatnim i javnim dugom Srbije. To su babe i žabe. Spoljni dug Srbije je dakle, u zavisnosti od toga šta se meri, ili 2 ili 4 puta veći od beloruskog, ali ni u kom slučaju nije deset puta veći kao što nam kaže Antonić.

Inače, mada u trenutku pisanja knjige Anđelković to nije mogao znati, treba dodati da je Belorusija prošle i ove godine uzela kredite u vrednosti od dodatne 4 milijarde dolara ($1.5 mlrd. od Rusije i nedavno $2.5 mlrd. od MMF-a), što je i njen strani javni dug udvostručilo.

Sledeće što nam Antonić kaže je da u beloruskom raju nema nezaposlenosti. „Što je najlepše“, piše Antonić, „u Belorusiji postoji gotovo puna zaposlenost. Tamošnja stopa nezaposlenosti je, naime, svega 1,6 odsto - čak dvanaest puta manje nego što je u Srbiji (21,5 odsto)!“. Ovo već namamljuje osmeh na lice. Da je autor rekao da je nezaposlenost u zemlji kao što je Belorusija ispod, recimo, 10%, bilo bi zanimljivo pogledati zašto. I u najrazvijenijim ekonomijama pod punom zaposlenošću se obično smatra nezaposlenost od bar 3-4%, pri čemu su ovakve situacije izuzetno retke, makar zbog postojanja frikcione nezaposlenosti, jer iako otvorenih radnih mesta ima, ljudi su u dobrim uslovima probirljivi. Ali stopa nezaposlenost od 1.6% (ili čak 1% koliko za Belorusiju stoji na sajtu Međunarodne organizacije rada) nam govori da se bez sumnje radi o fingiranom podatku državne službe. Za razliku od većine ostalih zemalja, koje osim zvaničnih podataka državnih službi dozvoljavaju i anketiranje radne snage kako bi se stvarna nezaposlenost bolje procenila, u Belorusiji ovakve ankete ne postoje. Podatak od 1% je zvanični državni podatak, dobijen statističkim obuhvatanjem samo onih koji se sami registruju kod državne službe za zapošljavanje da bi preko nje tražili posao. Ali većina ljudi se, bez nade da će tako dobiti posao, uopšte ne registruje. Kad se ovo uzme u obzit, nezavisni beloruski ekonomisti, kao što je Mihail Zaleski, procenjuju da je stvarna stopa nezaposlenosti 15-20%. Ali to nije sve. U zemlji gde 3/4 društvenog proizvoda stvaraju državne firme, veliki deo zaposlenosti je veštački. Sovjetski Savez je redovno imao nultu nezaposlenot. Ili da uzmemo bliži primer, baš kao što su srpska društvena preduzeća pre privatizacije imala višak radne snage, ili kao što danas javna preduzeća, praveći gubitak zapošljavaju mnogo više nego od ekonomski optimalnog, beloruska privreda je na sličan način puna lažno zaposlenih sa fiktivnom radnim mestima. Nemoguće je tačno proceniti, ali sa svim ovim faktorima u vidu, realna ekonomska nezaposlenost u Belorusiji je najverovatnije između 30 i 40%.

Konačno, Antonić piše da je Belorusija ovaj uspeh duguje pre svega Lukašenkovoj odlučnoj borbi protiv korupcije. Kao dokaz navodi da je „Recimo, krajem 1999, Lukašenko je uhapsio dvojicu poznatih menadžera…”. Da li se još neko, kad ovo pročita, podseti na događaj sa početka 1990-ih, kad je Milošević spektakularno uhapsio dvojicu „korumpiranih ministara“? Da li je tada neko mislio da se Milošević stvarno bori protiv korupcije? Pa u priručniku za diktatore stoji da je s vremena na vreme dobro uhapsiti po nekog korumpiranog saradnika, kako bi se dobili politički poeni, saradnici malo zastrašili, a u narodu stvorio privid predsednikovog poštenja. Zato bi umesto ovakvog citiranja anegdota, za procenu korupcije bilo bolje pogledati najrelevatniji međunarnodni indeks percepcije korupcije, Transparency International. Po njemu je Belorusija na samom dnu, na 151. mestu od 180 zemalja. Poređenja radi, Srbija, čije vlasti niko nikada nije optužio za poštenje, je na 85. mestu. Ali nepristrasnom posmatraču bi i bez indeksa trebalo da bude jasno šta se može očekivati od jedne podržavljene ekonomije. Korupcija je srazmerna nivou političkog uticaja u ekonomiji. Kada je cela ekonomija politizovana, kada su resursi u rukama ne preduzetnika nego politički postavljenih birokrata, morate ignorisati stvarnost da biste uopšte pomislili da bi takav sistem, ma kakav svetac bio na njegovom čelu, mogao biti relativno nekorumpiran.

Dakle, prave cifre nisu tako naklonjene beloruskoj ekonomiji. Međutim, čak i takve kakve su, one su malo bolje nego što bi se očekivalo od jedne nereformisane sovjetske ekonomije vođene autoritarnim režimom. Iako nije sjajno, od takvog sistema bi se u normalnim uslovima mogao očekivati i mnogo gori rezultat. Ali i to je lako objašnjivo.

Prvo, Belorusija godišnje dobije 5 do 6 milijardi dolara energetskih subvencija od Rusije. Za ekonomiju Belorusije to znači čitavih 10% ukupnog društvenog proizvoda čistih subvencija na račun Rusije. Drugo, izvanredan geografski položaj primorava Rusiju da posluje preko Belorusije čak i kad to ne bi htela. Petina svog ruskog gasa i polovina ruske nafte putuje preko Belorusije. Belorusija je u idealnoj poziciji da prenosi ili da prerađuje naftu u derivate, što donosi značajan prihod čak i kada se to radi putem notorno neefikasnih državnih giganata. I konačno, veliki deo kopnene trgovine između evropskih zemalja i Rusije prolazi preko Belorusije, što je ovoj zemlji otvorilo velike mogućnsti za poslove transporta i prerade. Samo ovaj neobično povoljan splet okolnosti objašnjava zašto Belorusija ekonomski nije i u mnogo gorem stanju nego što danas jeste.

Kad se sve sabere, beloruskog čuda nema. Deo podataka koji Antonić (ili Anđelković) daje, je ili netačan ili nerealan ili pristrasno prikazan. A i te skromne ekonomske rezultate koje ima, Belorusija ostvaruje jedino zahvaljujući svom izvanrednom geografskom položaju i zahvaljujući izdašnošti Putinovog režima prethodnih godina.

15 comments:

glas naroda said...

mislim da antonicu ne bi smetala nezaposlenost od 1% ma kakvoj neefikanosti vodila (uostalom, on je najozbiljnije dokazivao da je najbolja ekonomska situacija u srbiji bila sedamdesetih). on na zaposlenost gleda kao na socijalnu (u smislu, sto veca zaposlenost, to pravednije drustvo) a ne ekonomsku kategoriju.

Ivan Jankovic said...

nema dna u krstaskom pohodu NSPM na neoliberalizam...

Ivan Jankovic said...

ima jedna gramaticka greska u poslednjoj recenici - treba zahvaljujuci "izdasnosti" a ne "izdasnoscu" Putinove Rusije...

glas naroda said...

koliko vidim tekst ti je objavljen na nspmu. nspm je opet demonstrirao da je verovatno najliberalniji medij u srbiji.

Slaviša Tasić said...

Pazi stvarno... Evo ispravio sam uvod, napisao sam da jeste objavljen.

Ivan Jankovic said...

Treba citati komentare na NSPM. Malo su zbunjeni, ali vec su te "situirali" - "neoliberalna kritika", cime je stvar resena.

Igor said...

Slavisa:

jako dobar odgovor. Mislim da je neophodno da se liberalni ekonomisti ukljuce u javne debate kako to cini recimo Don Boudreaux svojim pismima novinama u Americi.

Glas naroda:

koliko je NSPM liberal vidi se po pristiglim komentarima na Slavisin tekst.

zmau said...

Kao što reče jedan od komentatora na NSPMu - stvarno, Slaviša, kakve veze ima kopnena trgovina između Rusije i Evrope sa Beloruskim uvozom i izvozom ? Nije valjda da se stvarno tranzit računa kao uvoz i izvoz ?

glas naroda said...

niko nema iluziju da autori a jos manje citaoci nspm veruju u liberalizam. ali njihova uredjivacka politika je vrlo liberalna. ako na nekom mestu moze da se racuna na to da ce da objave misljenje potpuno suprotno misljenju urednistva, to je nspm.

Slaviša Tasić said...

Zmau, da, ta rečenica je loša. Ne računa se čist tranzit, samo ako ima prerade i dorade kao što rade sa naftom.

Inače slažem se da NSPM definitivno treba pohvaliti za liberalnu uređivačku politiku.

Ivan Jankovic said...

Odlican je ovaj citalac na NSPM:

"Поштовани, увек сам за размену различитих мишљења, али ликова који користе изразе "Путинов режим" и сл. су пуни медији због чије "независности" управо и посећујемо овај сајт, тако да бих замолио да нас поштедите њиховог поповања. Имају Б92 блог - широко им поље."

Igor said...

Ivane:

ahm, vi to ironicno.
Nadam se, ne?

Ivan Jankovic said...

Igore, ne nisam ironican, dosta mi je neoliberalnih popovanja. :)

nenad said...

Интересантно да нико од присталица либерализма неће да напише да је у тако званом "естонском либералном чуду" пад GDP у 2008. био -5.13% а у Белорусији је тада забележен раст од +10.2%. У 2009. Естонија је као "напредна капиталистичка држава" остварила пад GDP-a за -14.08% док је назадна Белорусија имала, истина мизеран раст, али ипак раст за +0.2%.

nenad said...

"Ako se pak pogleda realni BDP po stanovniku, ne po paritetu kupovne moći nego u realnim dolarima, BDP Srbije je skoro upola veći od beloruskog – $6500 prema $4600."

Ово није тачно. Белорусија је 2008. године имала 6.399$ БДП per capita, а Србија 6685$. Ово су подаци ММФ-а.

Белорусија је имала 4.672$ 2007. године а Србија 5.387$ БДП по глави становника.

Према томе, будите тачни у својим оценама.