U raspravi na jednom od prethodnih postova o finansiranju stranaka došlo je do neslaganja između mene i Marka. Da ne bih prepričavao navešću u celini i moj argument zašto ne treba gubiti vreme u borbi protiv korupcije i njegov kontra-argument zašto to nije gubljenje vremena:
Janković: Ja mislim da je cela ta prica o korupciji u finansiranju stranaka okrenuta napacke. Marko je to dobro naznacio ali mislim nije otisao do kraja. Kljucno pitanje je po meni, zasto bi iko hteo da daje pare bilo strankama bilo pojedinancim politicarima? Pitanje je naravno retoricko ali implikacije odgovora se retko do kraja izvode. Zato sto je sistem u Srbiji takav da politicari upravljaju velikim delom ekonomije, ili mogu da imaju uticaja na sudbine mnogo ljudi u biznisu. Smanjiti tu mogucnost znaci gubitak kljucnog motiva za korupciju. Otkrivanje tople vode? Da, upravo tako, samo sto meni cesto izgleda da je pretpostavka mnogih debata o korupciji verovanje da je voda suva, tj da se problem moze resiti ovakvim ili onakvim zabranama privatnog finansiranja ili jos gore prevaljivanjem troskova na poreskog obveznika. To nikad ne radi, politicari uzmu drzavne pare, a onda se igra sa privatnim novcem nastavlja kao da nista nije ni bilo. Ne bih ja mnogo nade polagao u "umerenost" korupciponaskih apetitta politicara.
Problem je kako uciniti politicke stranke manje atraktivnom investicijom za biznismena (jos nisam cuo za bolji lek od konstitucionalnog smanjenja obima onog sto stranke tj vlada mogu da rade u ekonomiji) a ne kako razviti tehnologiju da se uz isti upliv vlade smanji priliv privatnog novca, tj bolje kontrolise pljacka i korupcija. To je gubljenje vremena. Ostaviti Miskovicu nek slobodno da 2 milijarde dolara nekom politicaru ako ima za bacanje, ali istovremeno uciniti subvencije privatnim firmama protivustavnim, ili bilo kakav drugi preferencialni tretman domacih firmi. Ima korupcije zato sto ima sta da se kupi (javne politike u korist tajkuna) a ne zato sto se ne kontrolise dobro. Treba ukinuti, zabraniti, drakonski ograniciti transakciju, a ne brinuti da li su politicari dobili "previse" u toj transakciji. Nemoralna je i ekonomski destruktivna politicka kontrola ekonomije, a ne podmicivanje ili regularno "preterano" finansiranje stranaka. To je opasna zamena teza jer se kao glavni problem podmece periferna posledica. Kao da bi usluge tajkunima kroz recimo podizanje barijera spoljnoj konkurenciji bile manje nemoralne i ekonomski pogubne ako bi politicari radili to iz ubedjenja. A ako nisu, kao sto nisu manje nemoralne ni ekonomski stetne, onda prestanimo da trosimo ogranicen resurs vremena i energije na nevaznu i posledicnu i fokusirajmo se na zaista vaznu i uzrocnu stvar - etatisticki i dirizisticki karakter srpskih javnih politika i konsenzus intelektualne javnosti svih ideoloskih predznaka oko tih politika.
Paunović: Ivane,
Prosto nisam hteo da pisem post na tu temu, zanimljivije mi je bilo ovo. :)
Ja se potpuno slazem sa time o cemu ti pricas, ali ovde smo ocigledno na terenu second best resenja. Ako vec ne mozemo da smanjimo uticaj drzave jer to prakticno niko ne zeli, mozda nije lose da im barem otezamo da od lose politike imaju neku licnu korist. To svakako ne garantuje vodjenje dobre politike, ali verovatno povecava verovatnocu da ce do nje doci..
Jedino čega sam se setio u međuvremenu što bi ovu raspravu moglo da dalje pogura jeste jedan tekst Borisa Begovića iz časopisa Prizma (nisam uspeo da lociram arhivu sa tim časopisom nigde, tako da ne mogu da dam link. UPDATE, evo linka). Moj argument je zapravo varijanta Begovićevog argumenta iz tog teksta, samo što mislim da moja varijanta ima više praktičnog smisla. Begović, naime, u tom tekstu dokazuje da se ne treba previše baviti pitanjima "suočavanja s prošlošću" i ratnim zločinima jer to angažuje ljudske i materijalne resurse za manje važnu upotrebu, a odvlači od ključne, a to je - ekonomska tranzicija.
Naravno, nije lako videti kakav bi to doprinos raspravi o ekonomskim reformama mogle da daju Nataša Kandić i Sonja Biserko, ali načelno argument može da stoji. Barem teorijski, on i stoji. Ali, u slučaju problema korupcije, Begovićev argument je mnogo jači - tu imamo posla sa jednim istim ljudima koji troše svoje vreme, znanje i intelektualnu energiju na uzaludan i bespredmetan posao "smanjenja korupcije" umesto da se posvete "smanjenju državnog uplitanja u ekonomiju". Borci protiv korupcije su ekonomisti i pravnici koji bi mogli da se bave produktivnijim stvarima. Kao što bi vrhunski ekonomisti koji se u okviru antimonopolskih komisija bave kontrolom horizontalnih integracija bili mnogo socijalno produktivniji da se u okviru privatnih konsultantskih firmi bave sprovođenjem tih integracija na tržištu. Njihovo delovanje u svojstvu državnih birokrata ima jasan oportunitetni trošak propuštenog blagostanja koje bi postojalo kada bi oni radili u privatnom sektoru.
U nešem slučaju, reč je o oportunitetnom trošku propuštenih eseja, studija ili medijskih nastupa gde bi se zagovaralo smanjenje uloge države u privredi. Zamislite da profesor Milić Milovanović ne sedi u vladinom Savetu za borbu protiv korupcije, nego u nekom timu savetnika koji treba da osmisle i javno propagiraju kako smanjiti državnu potrošnju i regulativu. Intelektualni kapital tog čoveka bi tada bio višestruko bolje upotrebljen. Ili da čak samo objavljuje komentare u politici gde bi se zalagao za minimalnu državu. Ili evo, kad smo već kod Begovića i CLDS, još boljeg primera: oni su se zalagali za spoljno-trgovinsku liberalizaciju, ukidanje uvozno-izvoznih dozvola, kvota i kontinegenta, te smanjenje carina. To je delimično i sprovedeno za vreme Labusove savezne vlade što je dovelo do drastičnog smanjenja korupcije na carini. Da Labus nije hteo da liberalizuje tada, da li bi Begovićevo, ili bilo čije, sedenje u nekakvom "Savetu za borbu protiv korupcije na carini", smišljajući načine kako da se smanje zloupotrebe pri dodeli uvozno-izvoznih dozvola i određivanju kvota, imalo ikakvog smisla? Za mene, odgovor je očigledan.
Dakle, moj zaključak je da borba protiv korupcije nije second best rešenje, nego nametanje štetnog oportunitetnog troška društvu koje vezuje intelektualne resurse tog društva za inferiorne upotrebe.
8 comments:
http://www.clds.rs/newsite/publikacije_prizma.html
Hvala, ubacicu link kad pronadjem koji je tekst.
Naravno, ako postavis stvari tako, onda bi svakako bolje bilo da se ti ljudi angazuju na necem drugom.
Ali, ako u tu pricu ubacimo i verovatnocu da ce nesto zaista i da urade, stvar moze da bude drugacija.
Na primer, ako je korist od deregulacije neke konkretne delatnosti X, a od povecanja transparentnosti poslovanja javnog preduzeca (drzavnog monopola) koje se bavi tom delatnoscu X/20 (znaci, mnogo, mnogo manje), ali je verovatnoca da ces postici povecanje transparentnosti barem 20 puta veca od verovatnoce da ces uspeti u zalaganju za deregulaciju, onda je ipak dobro zalagati se za transparentnost.
Ja se ne secam tacno tog Borisovog teksta (a iz nekog razloga ne mogu da otvorim pdf fajl u linku), ali verujem da je njegov argument pre bio da politicari (a ne Natasa Kandic, na primer) ne treba da gube vreme na te stvari i da treba da se fokusiraju na ekonomske reforme.
Sto ne menja sustinski tvoj argument, koji svakako ima smisla. Intelektualna elita raspolaze sa ogranicenim vremenom - bilo bi dobro da to vreme pravilno iskoristi.
Koliko sam shvatio, on je mislio na drustvo u celini, javnost, intelektualce itd. Ali, i da je mislio na politicare, analogija funkcionise jos bolje, cini mi se. Moj predlog je da posmatramo ekonomiste i organizacije koje mogu, direktno ili indirektno, da uticu na politicare.
Ne valja ti matematika Marko. Nije bitna samo "korist" nego i "za koga". Ne valja jer polaziš od pretpostavke da smo svi mi - i stanovništvo i državni aparat - jedno te isto, a nismo. Kada razdvojimo te dve stvari, kao što i treba, matematika izgleda malo drugačije.
Neka je korist od deregulacije neke konkretne delatnosti za stanovništvo X a za državni aparat Y. X je pozitivan broj i zaista je korist za stanovništvo, a Y je negativan broj tj. predstavlja štetu za državni aparat, državni aparat GUBI (prihod, uticaj, moć) deregulacijom.
Stvari ovako stoje sa povećanjem transparentnosti: x je korist za stanovništvo a y korist za državni aparat. x je i dalje pozitivan broj ali daleko manji od X, korist od povećanja transparentnosti je za stanovništvo daleko manja nego korist od deregulacije. Vrlo je moguće i da je x negativan broj, odnosno šteta, jer je korupcija u stvari odgovor tržišta na anti-tržišno dejstvo države. Za državni aparat povećavanje transparentnosti ne predstavlja trošak jer se "projekat" finansira porezima, možda samo minor nuisance jer se mehanizmi muljanja malo komplikuju. Prihod za državu ostaje isti ili se povećava a etatističko-dirižistička propagandna mašinerija radi punom parom. ZATO se državni aparat opire deregulaciji zubom i kandžom.
Transparentnost je još jedna taktika izbegavanja, po sistemu hajde da se igramo popravljanja države, umesto da priznamo da je deetatizacija (deregulacija između ostalog) jedino što zaista ima smisla.
Meni je očigledno da se Ivanovo razmišljanje može uopštiti na mnoge oblasti delovanja državnog aparata (prisile).
Da prvo citiram njegov zaključak:
"Dakle, moj zaključak je da borba protiv korupcije nije second best rešenje, nego nametanje štetnog oportunitetnog troška društvu koje vezuje intelektualne resurse tog društva za inferiorne upotrebe."
Evo primera situacije kada se nudi rog za sveću. S vremena na vreme raspravljali smo o poželjnosti uvođenja vaučera za plaćanje školarine i uvođenje konkurencije u obrazovanje. Koristi se tržišna terminologija ali se prećutkuje da država i dalje određuje kako škola mora da izgleda i kakav program mora da realizuje. Državni aparat faktički zadržava monopol na odlučivanje ko se obrazovanjem može baviti i kako. Vaučeri nisu second best rešenje, nego zamlaćivanje i jalovo nastojanje da se popravi kvalitet u uslovima nasilnog monopola. Ovo nije rešavanje problema monopola na obrazovanje. To je vezivanje intelektualnih resursa za rešavanje nerešivog i, što je naravno još gore, saučesništvo u prisiljavanju naroda da i dalje preskupo plaća očajnu uslugu.
Ditto za državnu medicinu, državne penzije, državnu struju i naftu, državne automobile, puteve i pruge - skoro sve državno.
Dakle, očigledno je da ono sa čime ovde imamo posla nije best i second best rešenje, pa je best malo verovatno a second best mnogo verovatnije. Radi se o rešenju i kvazi-rešenju, odnosno smokvinom listu za status kvo. Proponenti kvazi-rešenja (znajući ili ne znajući šta rade) samo smišljaju i predlažu komplikovane šeme lingvističkog prikrivanja mehanizma prisile. Državni aparat odnosno državni organi sasvim dobro znaju šta za njih znači rešenje a šta kvazi-rešenje. Rešenje je za njih potpuno neprihvatljivo. Kvazi-rešenje je naprotiv vrlo korisno jer im omogućava da se prikažu kao "dobri momci" a sve to o tuđem trošku.
Da bi se upošte mrdnuli sa mrtve tačke, moramo da odbacimo prisilu kao prihvatljivi metod. Znači, najveći deo državnog aparata mora u ropotarnicu historije. But please, don't kill the messenger.
perice,
Postoji dobra poslovica u engleskom jeziku - "Don't let The Best be the enemy of The Good".
Post a Comment