Narkomanija i batine

Slučaj sa batinanjem štićenika centra za lečenje narkomanije u Crnoj Reci nije tako jednostavan. Prva, instinktivna reakcija je odvratnost i osuda. To je sasvim normalno, ali ne treba zaboraviti da ima situacija u kojima nas osećaj odvratnosti sprečava da stvari sagledamo racionalno. O tome sam nešto napisao u ovom postu, a tema postaje sve popularnija među ekonomistima -- ovde (pdf) je jedan poznati rad o tome, a nedavno je na George Mason univerzitetu jedan moj poznanik odbranio doktorat sa temom "Politička ekonomija odvratnosti."

Proverite sami sebe. Ako ste čitali vest ali niste videli snimak, onda verovatno mislite da centar treba zatvoriti. Ako ste čitali vest i videli snimak, onda sigurno mislite da centar treba zatvoriti. Ali to nije iz racionalnih razloga nego iz osećaja odvratnosti.

Hajde da ponovo sagledamo šta je tačno sporno u radu centra. Prvo, boravak u centru se plaća, što je siguran znak da polaznici ne samo dolaze dobrovoljno nego i misle da je boravak vredan tih para. Drugo, pri dolasku, štićeniku i porodici se pismeno stavi do znanja da može da očekuje "lakše ili malo teže batine". Činjenica da mnogi i pored toga potpišu pristupnicu govori da su spremni da prihvate taj tretman -- verovatno verujući da samo tako mogu izbeći još gore posledice, kao što su nastavak zavisnosti od droge ili smrt. Dakle, bez obzira šta o tome mislili mi koji uopšte nemamo pojma kako se narkoman u krajnjem stadijumu oseća, činjenica da on kao odrasla osoba odlučuje da prihvati takav tretman i još i da plati za njega, govori da on i takav tretman preferira nad nastavkom svojeg postojećeg stanja.

Pošto će centar verovatno biti zatvoren, takvom reakcijom civilno društvo i država oduzimaju narkomanu pravo na lečenje po sopstvenom izboru. Samo zato što se mi gadimo batinanja, odlučili smo da jednoj grupi ljudi oduzmemo dobrovoljan izbor i da im umesto toga mi sami, demokratski odredimo tretman. Problem je što u slobodnom društvu nemamo prava da gazimo individualni izbor u ime demokratije. Drugi problem je što su posledice takvog našeg postupka najgore za same narkomane. Oni koji su dobrovoljno hteli da odu taj centar su sada bez izbora. A ostali, lepši i lakši metodi lečenja koje su verovatno već probali, im očigledno nisu pomogli.

Jedina nepoznanica i moguća primedba u celoj priči je kako je regulasana mogućnost izlaska. Ako su štićenici imali prava da povremeno revidiraju svoj izbor, onda je stvar potpuno legitimna. Normalno je i što nisu mogli da u bilo kom trenutku revidiraju izbor -- jer kad bi mogli u bilo kom trenutku da se predomisle onda lečenje ne bi ni bilo moguće. To je obična strategija posvećenja, zato je Odisej naredio da ga vežu za sidro i ne pustaju dok se ne završi pesma sirena. Ali ako su recimo svakog meseca, možda pri uplati rate, mogli da odluče da li ostaju i dalje ili ne, onda stvarno nema dobrog razloga za zatvaranje centra. Možda ima dosta razloga za zgražavanje nad njime, ali to što se mi zgražavamo nad nečijim izborom nije dovoljan razlog da mu taj izbor bude oduzet.