Giuliani

Ovde je intervju Rudija Đulianija WSJ-u.

Za mene je, moram priznati iznenađenje koliko je on izoštrio svoj politički profil u odnosu na raniji period. On pokušava da se predstavi kao reganovski političar, da uključi ideje fiskalnog konzervativizma, slobodnog tržišta i trgovine, ali da u isti mah ne popusti pred "liberalnom" koncenpcijom izvinjavanja za Irak, Gvantanamo i borbu sa Al Kaidom. Čak je javno rekao da on kao predsednik neće zatvoriti Gvantanamo.

Mislim da to može biti pobednička strategija za njega. Kritikujući Buša za loše rezultate u ekonomskoj politici i jačanje države, on može akceptirati barem jedan deo razočaranih libertarijanskih glasača republikanaca, onih koji su dvaput glasali za Buša zbog male države i fiskalnog konzervativizma, a koji su sada razočarani rezultatima i predsednika i republikanskog Kongresa u tom domenu, a da na drugoj strani ne izgubi podršku tvrdog jezgra republikanskih glasača. Prvo će, mislim, ostvariti zato što libertarijanski birači nemaju alternativu: demokratski Kongres je još gori od republikanskog u pogledu pork barel investicija i rasipništva i niko normalan neće verovati Hilari Klinton, čak i kad bi tako nešto obećala (a mislim da joj ne pada na pamet) da će biti fiskalno odgovorna i zagovornik više ekonomskih sloboda. S druge strane, Đulijani insistira na Patriot Act, nastavku misije u Iraku i borbe protiv Al Kaide čime mislim da ima dobre šanse da rutinski sačuva i neocon establišment i mainstream glasače uz sebe. Jedina Ahilova peta, mada verovatno ne fatalna, može da mu bude pro-choice stav u debati o abortusu. Tu bi mogao izgubiti podršku dela hrišćanskih konzervativaca, posebno ako na tome bude insistirao, što pretpostavljam da neće biti slučaj.

Negativne kalorije

Celer ima negativne kalorije. To znači da organizam potroši više kalorija da ga svari nego što ih celer ima. Subvencije malo podsećaju na celer. Preduzeća koja primaju subvencije imaju manji motiv da snižavaju troškove i uopšte da budu kreativna. Samim tim vremenom postaju nekonkurentnija.

A tradicija?

Ribnikar je tužio Politiku zbog izbacivanja zaglavlja sa imenima četvorice Ribnikara, i tom prilikom kaže: Moralna autorska prava su večna i, nakon smrti autora, njihovi naslednici imaju legitimno pravo da zabrane svaku izmenu autorskog dela kojom se narušava njegova celovitost.

Autorska prava nisu večna već su vremenski ograničena. Uglavnom traju nekoliko godina posle smrti autora. Posle toga, proizvod postaje javno dobro. Stvarno ne znam šta su moralna autorska prava. A pretpostavljam ni gospodin Ribnikar. Mislim da se ovde ne radi o žigu (trademark), u kojem slučaju su prava zaista večna.

Meni se čini da je priča o autorskim pravima ovde još i najmanje bitna. Vlasnici novina su odlučili da promene zaglavlje, nisu koristili autorizovani materijal već nešto izbacili, i tu nema ničeg spornog. Kao kada bi kupili stan pa vas unuk starog vlasnika posle 20 godina tuži jer ste pomerili kauč. I pritom se pozove na večni moral.

Kume, ovo ti je Pariz

Ministar poljoprivrede Milosavljević:
Mi smo narodno ministarstvo i zato ćemo otvoriti pet kancelarija u Srbiji...

Malo je. Da su narodno ministarstvo, kao što tvrde, otvorili bi 25 kancelarija.

On je najavio i akciju pravljenja pet sela u Srbiji po evropskim standardima...

Ako neće sela standardima onda će standardi selima. Ovo je za sada ubedljivo najgluplji predlog nove vlade. O kojim to evropskim standardima čovek priča? Valjda se sela u Francuskoj i Rumuniji razlikuju. Ovo nije mnogo pametnija ideja od organizovanja Kolhoza u Sovjetskom Savezu. Centralni plan i u jednom i drugom slučaju. Milosavljević stvarno misli da od Brestovca može da napravi Pariz ako zasuče rukave. Godspeed.

Čari komunizma

Tužno...

Javna potrošnja

Često ovde pišemo o prevelikoj javnoj potrošnji, ali mislim da to nije najgore što državu može da zadesi.

Zamislimo državu bez vojske i budžeta. Zamislimo i da toj državi preti invazija. Kako da se odbrani? Jedan način je da poveća poreze, sakupi pare i angažuje profesionalce. Drugi način je da uvede vojnu obavezu. Da li je drugi način bolji samo zato što se tako ne povećava javna potrošnja? Naravno da ne.

Zamislimo malo realniji primer. Recimo da birači žele da omoguće svim ljudima u invalidskim kolicima pristup u prodavnice. Jedan način je da država naredi svim prodavnicama da ugrade "rampu" ili lift. Drugi način je da se iz budžeta plati izgradnja rampi. Prvi način ne povećava javnu potrošnju, ali nije sasvim očigledno bolji - ukupni trošak je isti. Čak, sa moralne tačke gledišta, finansiranje iz budžeta je pravičnije, jer se tako ne prenosi ceo trošak na vlasnika radnje, koji i ne treba da ima išta veću obavezu prema invalidima nego ostali poreski obveznici (koji su, btw i želeli da se to uradi, pa treba to i da plate).

Sličan primer je i sledeći. Postoje dva načina da se pomogne Zastavi - jedan su subvencije, drugi je zabrana uvoza. Ako je uvoz zabranjen, javna potrošnja ostaje ista. Ako odluče da dozvole uvoz, a uvedu subvencije, efekat na Zastavu može da bude isti, ali se povećala javna potrošnja.

Ima mnogo ovakvih primera, ali je suština u tome da država može da odluči da li trošak neke politike želi da prebaci na društvo (u engleskom se sve to zove regulations) ili želi da to plaća iz budžeta. Budžet je nekada bolja opcija jer se tako birači primoravaju da razmisle o tome da li nešto baš žele. Problem je u tome što poreski obveznici, kao i političari, imaju podsticaj da dobiju nešto, a da to plati neko drugi, obično firme.

Arhetip zapostavljanja nauke

Profesor sociologije Mladen:
U naučnim je ustanovama premali broj istraživača, a i oni postojeći relativno su slabo plaćeni. Sledi već standardno da je uopšte stanje nauke kod nas katastrofalno i da o naučnicima i nauci niko ne vodi računa. Šmrc.

Ne znam koliko je istraživača optimalno po naučnoj ustanovi ali bih po rezultatima rada istih rekao da ih ima previše. Tokvilova je veći autoritet ali ono što je meni poznato srpski državni naučnici skoro isključivo objavljuju radove u glasnicima svojih instituta, koje ni njihove kolege ne čitaju. Na to zadovoljstvo poreski obveznici troše 100 miliona dolara godišnje, ili 100 miliona previše.

Profesor nikada neće biti zadovoljan državnim fondovima za nauku. Da kojim slučajem radi u EU žalio bi se da Kina ulaže više. Profesor, umesto što bi da zavlači poreskim obveznicima ruku u džep, bi trebalo svojim istraživanjima da privuče privatne investitore. Tada bi im plate sigurno bile veće, ali bi nažalost morali i da proizvode korisne studije a ne one u kojima diskutuju o raznim arhetipovima kao što je jednom prilikom pomenula Tokvilova.

Civilno služenje vojske

Smatram da uvođenje civilnog služenja vojske predstavlja jedan od najznačajnijih poteza u periodu posle 5. oktobra. I to ne samo zbog toga što sam i ja iskoristio tu mogućnost.

Ideja ima smisla, ako već neće da potpuno profesionalizuju vojsku. Umesto da ljudi gube vreme u kasarni, možda mogu i nešto korisno da urade. Ja sam se, recimo, jedno vreme bavio javnim nabavkama, pošto tamo gde sam odrađivao vojsku niko nije znao to da radi. Čuo sam i dosta drugih pozitivnih priča, neki su recimo držali obuku zaposlenima za rad na kompjuterima ili tako nešto slično.

Ali, korišćenje "civilnih vojnika" (kakav oksimoron!) da dežuraju na parkingu za vreme koncerta RHCP-a je prosto neverovatno. Sa jedne strane, ja bih na to pristao, bar možeš da čuješ Peperse. Ali, sa druge strane, korišćenje besplatne radne snage da se obezbeđuje potpuno privatna aktivnost je skandalozno. Ako to već tako može, voleo bih i meni da pošalju 2-3 civilna vojnika, treba da mi iznesu kauč, a nemam lift u zgradi.

The Friedmans

O Miltonu Friedmanu je dosta toga pisano na TR-u, kao o jednom od najuticajnijih ekonomista i libertarijanaca uopšte. O njegovom sinu Dejvidu nešto manje, ali koga zanima, može da pogleda ovde i ovde. Da rezimiram, radi se o jedinom od osnivača "desnog anarhizma" koji je i dalje živ.

Dejvidov sin Patri je očigledno ozbiljno shvatio očeve i dedine ideje i pokašava da ih sprovede, kroz projekat Seastead. Ideja je da se naprave splavovi, koji bi plutali u međunarodnim vodama i bili van jurisdikcije bilo koje države.

Letnja šema - TV Liberty

Vrlo zanimljivo mesto na kome ćete naći svakojake nevaljale filmiće...

Strategija privatizacije

Potpredsednik Vlade kaže da za vreme mandata ove Vlade nijedno veliko javno preduzeće neće biti većinski privatizovano.

Meni u stvari nije jasno kakva je razlika između Telekoma i Mobtela? Zašto su prodali 100% Mobtela ako je telefonija strateška grana? Ako je razlika to što Telekom ima i fiksnu telefoniju, neka onda razdvoje fiksnu i mobilnu i neka prodaju samo mobilnu. Zašto su onda prodali 100% Sartida i skoro svih banaka? Zašto uopšte hoće da prodaju Bor?

Ako je tačno to što Đelić kaže, da će država bolje obezbediti investicije i otvaranje novih radnih mesta, zašto smo onda uopšte započinjali privatizaciju 2001. godine? Zašto smo uopšte skidali petokraku sa zastave?

Kako se spremiti za privatizaciju?

Đelić:
Garantujem da nijedno od velikih javnih preduzeća tokom mandata ove vlade neće proći kroz većinsku privatizaciju, a neka neće ni ući u privatizaciju jer nisu spremna za to.

Kako se preduzeća spremaju za privatizaciju? Hiljade sklekova, hiljade trbušnjaka..? Ovu vladu, nasuprot onome što priča ne brine restrukturiranje ili šminkanje svinje kako kaže Dana Popović. Njih sada muči pitanje da li uopšte privatizovati javna preduzeća ili ne. Sada garantuju da neće.

Naš državni interes je da nadjemo strateške partnere koji će investirati u obnovu sektora, kako bi se kasnije obezbedile investicije za brži razvoj i otvaranje radnih mesta.

Iz ovoga sledi da kada bi, ne daj bože, prodali javna preduzeća u njih novi vlasnik ne bi investirao i ne bi otvarao radna mesta. Glupost. Možda je ovo "državni interes" Božidara Đelića i Draška Petrovića, moj sigurno nije.

Krškomanija

Nuklearna energija je možda najbolje rešenje za očuvanje životne sredine. Najveći zagađivači su upravo termoelektrane koje rade na ugalj. Nuklearne elektrane uopšte ne zagađuju okolinu.

U Francuskoj, jednoj od razvijenih zemalja sa najmanje zagađenja, oko 80% struje se dobija preko nuklearnih elektrana. Uz to struja iz nuklearnih elektrana je jeftinija kada nafta košta preko $40 po buretu. Francuska je i izvoznik struje što bi našim ekonomistima mogao da bude jako privlačan podatak.

Takođe je privlačno to što se nuklearna tehnologija dosta razvila od 1950-ih tako da sada bezbednost ne bi trebalo da nas brine. Da li? U Americi Price-Anderson akt limitira odgovornost nuklearnih elektrana u slučaju katastrofe. Negde oko 10 milijardi dolara ukupno. Ono što mene brine je ako već tržište odnosno osiguravajuće kompanije nisu spremne da garantuju da je Krško bezbedan, a pritom zapošljavaju stručnjake koji se isključivo time bave, zašto bi im građani verovali da je sve baš tako bezbedno kao što tvrde.

Ideja o izgradnji nuklearnih elektrana privatnim sredstvima u Srbiji mi deluje jako privlačno ali me potencijalna limitirana odgovornost u slučaju katastrofe pomalo plaši. Ipak verovatno bih podržao izgradnju ovih elektrana u Srbiji, mada priznajem da to što živim u inostranstvu malo pomaže mom optimizmu.

Srbija do Kjotoa

Dušan Vasiljević iz OEBS predlaže Vladi Srbije da pristupe Kjoto protokolu i time postave limite za ograničavanje emisije gasova u atmosferu. Kjoto postavlja limite koji bi u ovom trenutku bili dobri za Srbiju i omogućava prodaju razlike između kvote i ukupne količine emitovanih gasova. Budžet Srbije bi po ovom osnovou, prema Vasiljeviću, mogao da zaradi stotine miliona evra.

Ovaj sporazum nije savršen. Bušova administracija se često navodi kao razlog globalnog neuspeha Kjoto inicijative. To nije tačno. Još 1997, za vreme Klintonove administracije Senat je jako ubedljivom većinom 95-0 doneo rezoluciju kojom nagoveštava da neće ratifikovati Kjoto sporazum (samo Senat ratifikuje međunarodne sporazume). Veliki ekolozi kao što su Liberman i Gor čak su rekli da neće slati sporazum na ratifikaciju dok se ne ispune određeni preduslovi. Po svoj prilici i da dođe do promene administracije u Vašingtonu, Kjoto neće skoro biti potpisan, jer to nije pitanje koje brine prosečnog američkog glasača a itekako brine lobiste.

Australija takođe nije pristupila inicijativi. Nemačka, iako potpisnik protokola i jedan od većih zagađivača, prošle godine je donela odluku da efektivno izuzme svoju energetsku industriju iz sporazuma.

Pristupanje Srbije Kjoto protokolu bi sigurno uticalo na usporavanje rasta bruto društvenog proizvoda. Ako ne danas onda sigurno u budućnosti, jer bi potencijalni investitori birali zemlje u kojima bi izgradnja industrijskih kompleksa bila neopterećena ovim sporazumom.

Tržište nažalost nema idealno rešenje koje bi čuvalo prirodno okruženje i omogućilo nesmetani rad zagađivača. Doduše, idealno rešenje nema ni država. Ja mislim, neki se verovatno neće složiti, da će država pre ili kasnije morati da primeni neko rešenje za problem zagađenja. Kada taj dan dođe mislim da su takozvani zeleni ili ekološki porezi bolje rešenje od kvota koje propisuje Kjoto. U tom slučaju svako bi mogao da troši koliko hoće "čistog vazduha" ukoliko plati porez. Pošto kvote postavljaju limit na količinu verujem da bi mogle da budu štetnije.

Ivan se dosta bavi klimom i globalnim zagrevanjem. Pogledajte njegov tematski blog ukoliko vas više interesuje ova tema.

Market based management

Charles Koch je direktor i jedan od vlasnika najvećeg DOO-a (neakcionarskog društva) na svetu. Firma se zove Koch Industries i bavi se svim i svačim, od nafte, preko proizvodnje opreme za petrohemijsku i hemijsku industriju do maramica i drugih proizvoda od papira. Ukupan prihod firme je oko 90 milijardi dolara, a ima oko 80.000 zaposlenih. Charles Koch je takođe jedan od najvećih libertarijanskih filantropa u svetu, kroz Charles G. Koch fondaciju.

Međutim, posebno je zanimljiv zbog toga što je on u svoju firmu uveo nešto što on zove market based management. On tvrdi da je u svojoj firmi primenio osnovne ideje slobodnog tržišta i da je to tajna njegovog uspeha. U stvari, sada više nije ni tajna, budući da je objavio knjigu.

Veoma zanimljiv intervju sa njim možete naći ovde.

Opozicija iz bajke

Genijalci iz SPS i SRS su upravo opovrgli ekonomske zakone o ponudi i tražnji i pretpostavku o čoveku kao racionalnom biću.

Blic:
Poslanik SPS-a Rajko Baralić kritikovao je smanjenje akciza na kafu sa 40 na 30 odsto, ocenivši da to neće ništa značiti za građane, ali da bi za budžet mnogo značila ta sredstva.

Građanima smanjenje cena ne odgovara. Pretpostavljam da i kada bi se potpuno ukinula akciza i porez to im takođe ne bi odgovaralo.

Argument da se smanjenje akcize neće odraziti na cenu kafe su neosnovani. Prvo, tržište kafe je konkuretno, tako da će se verovatno odraziti na cenu. Drugo, i da ne dođe do smanjenja cene građani koji su vlasnici preduzeća koje se bave trgovinom kafom će zaraditi i taj novac reinvestirati ga (daj bože u proizvodnu delatnost). Apsolutno svako će taj novac potrošiti bolje od države.

Stvarno me zbunjuje da i dok su u opoziciji pomenute stranke pokazuju ovoliku netaktičnost. Umesto da insistiraju na smanjenju poreza i time pridobijaju glasače oni rade upravo suprotno. Ili sam možda ja naivan pa ne razumem da bi u Srbiji građani voleli da imaju manje para.

Brucošijada

Veliku frku je izazvalo nedavno uputstvo Ministarstva prosvete u vezi sa upisom studenata na državne fakultete:

Pripadnici srpske nacionalne manjine iz susednih zemalja mogu se školovati na fakultetima u Srbiji pod istim uslovima kao i građani Republike Srbije“...“ Susedne zemlje su Mađarska, Rumunija, Bugarska, Republika Srpska, Albanija, Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Crna Gora i Slovenija.“ Fakultetima je naloženo da u oba konkursna roka prihvate sve zainteresovane kandidate, a da budući studenti svoju nacionalnu pripadnost potvrđuju samo svojim iskazom.

Čitam uputstvo deset puta, između redova i zareza, tražim podtekst i kontekst...To što „rasejani“ i „izjašnjeni“ Srbi imaju mogućnost da budu tretirani kao državljani Srbije, nije ništa posebno novo ni strašno (pogledati Zakon o Mađarima u susednim državama). Ipak, nesrećno uputstvo je izazvalo paniku nevladinih organizacija kao što su „Hitan antifašistički otpor Srbije“ (HAOS) i „Žene u crnom“. Evo šta za njih znači ovaj potez države:

1. "Uvođenje Velike Srbije na mala vrata".
Hm, da neko hoće na ovaj način da pravi Veliku Srbiju, plaćao bi studije izjašnjenim Srbima u tim susednim državama, a ne bi ih dovlačio u Srbiju...da li su borci i borkinje preskočile lekciju o gramšijevskoj kulturnoj hegemoniji kao najboljem sredstvu revolucije? Valjda tek ako Im posrbimo akademiju, eto nama Velike Srbije.

2. „Onima koji su upravo postali punoletni nameće se iskazivanje srpske nacionalne svesti.
Ignoratio elenchi. Reč je dobrovoljnom činu upisa fakulteta a ne o opštoj građanskoj obavezi. Uputstvo Ministarstva prosvete nikome ništa ne nameće i ne zabranjuje. Svako može da studira na srpskim državnim fakultetima. Ako zna srpski i ako plati.

3. "Zauzvrat dobijaju beneficije na uštrb državljana i poreskih obveznika Srbije.“
Opet zamena teze. Beneficije podrazumevaju da neko ima prednost u odnosu na nekog drugog ko je u istom statusu. Ovi "izjašnjeni Srbi" neće nužno besplatno studirati (što je slučaj kod Mađara u rasejanju po susednim državama, vidi mađarski zakon) već će ići u trku sa ostalim studentima iz Srbije pod istim uslovima. Jeste, oni su povlašćeni u odnosu na prospektivne grčke studente, ali..tu dolazimo do Ustava Republike Srbije koji kaže da je Srbija "država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive..." Šta da radimo, srpski narod je nekako ispao prva rent-sikerska grupa na spisku, bar u ovom Ustavu. Ne treba to shvatiti suviše lično, mada razumem jed nevladinih organizacija. Kada bi samo mogle da gledaju stvar iz libertarijanskog ugla. Jednostavno, "srpski narod" nije ništa drugačiji od ostalih grupa koje "traže" svoja prava i lovu iz budžeta: postoje razne organizacije koje delaju u njeno ime, većina pripadnika kolektiva nema pojma da se dela za njegovu dobrobit, obično upravo te razne samoimenovane zastupničke organizacije najviše koristi izvuku iz borbe za kolektivna prava neke grupe. Prosto je sada tako, srpski narod je iskočio na mesto broj jedan, ispred građana, paintball igrača i uzgajivača nojeva. To ne znači da HAOS i Žene u crnom treba da prestanu da se bore za to da neka druga grupa i njena kolektivna prava postanu hit na Listi prioriteta. Rent-siking će živeti dok živi država. Samo napred! Uostalom, ovaj neobični Ustav svašta dozvoljava uvodeći neverovatne mogućnosti "pozitivne diskriminacije".

Konačno, onaj NVO lament nad trošenjem para „poreskih obveznika Srbije“. To me najviše pogodilo kao ukletog tržištara. Čarolija državnog upravljanja tuđim parama jeste upravo u tome da se njime nužno ne opslužuju poreski obveznici Srbije. Postoje državne politike i državni razlozi, a pare se u skladu sa njima mogu preusmeriti žrtvama cunamija, Paintball savezu ili Železnici Srbije.

Sve ove pomenute brige nevladinog sektora nisu, međutim, ništa prema stavu zamenika glavnog urednika Blica, Milorada Ivanovića. Čovek kaže da se ova silna kritika „nacionalnog studiranja“ usmerava u pogrešnom pravcu:

„U interesu je Srbije da što više pametnih mladih ljudi dođe na naše univerzitete, da se ovde obrazuju, rade, stvaraju porodice. Druge zemlje troše milione dolara ne bi li privukle talente i nikome ne pada na pamet da stavlja barijere i rampe. Pametni, mladi ljudi su dobrodošli u Srbiju, bez obzira na veru i naciju i zadatak ministarstva i Vlade je da im pomogne u ostvarivanju njihovih ciljeva, a ne da ih sputava.“

Jedino što mogu da kažem: „Sedi, jedan! Promašena tema“

Diskretna sugestija Dejanu Stankoviću

Dejan Stanković, B92 bloger, opet sugeriše kako potrošiti više novca poreskih obveznika. Prvo je bila priča o prevodu srpskih knjiga na strane jezike a ovaj put se pominje strategija menjanja imidža Srbije u inostranstvu. Strategija podrazumeva televizijsko reklamiranje.

Moj kolega bloger svakako ima plemenite ideje ali bi bilo jako lepo kada se ti projekti ne bi plaćali novcem poreskih obveznika.

Dizel alternativa

B92:
Predloženo je uvođenje akcize na auto-gas, zbog velike potrošnje tog proizvoda.

Po ovoj logici bi onda trebalo uvesti i akcizu na burek, jogurt, japanke... O očuvanju životne sredine da ne govorimo. Kao da je pretpostavka da će više ljudi sa auto gasa preći na zastavine rolšue a ne na dizel.

Jeste da navijam za njih, ali stvarno...

Dušan Vujošević, trener Partizana, kaže:

"Tamo gde država ne finansira vrhunski sport tako da obezbeđuje prihode iz javnih preduzeća onima koji to rezultatima zaslužuju, jako je teško."

Jeste, i ja sam baš to primetio. Čim je javno preduzeće "Poljoprivredni kombinat Čikago" prestalo da finansira Čikago Bulse, odmah su propali. A vidim i da Lejkersi imaju problema od kad ih ne finansira "LA parking servis". Zato je San Antonio procvetao od kako su našli nove sponzore - "Texas Forests" i "San Antonio International Airport".

E zato treba da se privatizuju i javna preduzeća i svi sportski klubovi, da ne slušamo više ovakve nebuloze.

Skromni i štedljivi

Tako predsednik Narodne skupštine Oliver Dulić karakteriše poslanike i Skupštinu.

Prvo, činjenica je da od 50-ak parlamenata kojo sam video (uključujući i state capitol-e u Americi) nisam video ružniju zgradu skupštine nego što je naša. Mislim na republički, a ne bivši savezni parlament. Samo je makedonski tu negde po ružnoći. Samim tim, slažem se sa predlogom da u Kralja Milana ostanu stručne službe, poslanički klubovi i šta god, a da se sednice održavaju u bivšoj Saveznoj skupštini (sada se valjda zove Dom Narodne skupštine). I slažem se da obe zgrade treba renovirati, a Dom i osvetliti.

Međutim, ideja predsednika Dulića da se između dve zgrade napravi tunel je potpuno, ali potpuno luda. Prvo i osnovno, to mnogo košta. Drugo, šta će im? Šetnja između te dve zgrade je jedna od najlepših u Beogradu, preko Andrićevog venca, pa kroz Pionirski (jel se još tako zove?) park, a sve ukupno nema više od 300-400 metara. Treće, prolazio bi tačno ispod Tadićevog kabineta.

New Deal

Čitam "Anđele i demone" Dan Brown-a. Hteo sam da sačuvam za leto, za plažu, ali izgleda da neću na more, pa rekoh, ajde da pročitam sada. I tako, na jednoj strani se pominje New Deal, a u fusnoti otprilike piše: "ekonomski program koji je sproveo predsednik Ruzvelt i koji je izvukao Ameriku iz depresije (prim.prev.)". I tu shvatim koliko je ozbiljan problem sa kojim se liberali danas susreću (kako u Srbiji, tako i u drugim zemljama). Sve dok obrazovani i pametni ljudi (kao što je nesumnjivo ovaj prevodilac) budu verovali u takve mitove, biće jako teško ubediti ljude da je NIP loš i da je državno vlasništvo nad firmama još lošije (vidi slučaj PKB-a).

Siguran sam da ima političara koji NIP vide kao priliku da uzmu provizije kod javnih nabavki. Ali, isto sam tako siguran da takvih nema više od 2-3. Ubedljiva većina njih iskreno veruje da radi nešto korisno. Pitanje je samo kakva će fusnota biti uz NIP u udžbeniku iz istorije za sto godina, u lekciji "Rani 21. vek u Srbiji".

Zanimljiv tekst o američkom New Dealu se može naći ovde.

Loša vest

Blic prenosi da će PKB uskoro postati gradsko javno preduzeće! Pored prevozom, upravljanjem pijacama, grobljima, vodovodom i građevinskim zemljištem, Grad Beograd će se u buduće baviti i gajenjem paradajza, kornišona i belog luka.

Ne znam koji deo odluke je gluplji - da li onaj da se na PKB ne primenjuje Zakon o poljoprivrednom zemljištu, ili onaj kojim se upravljanje prenosi sa Republike na Grad. Republika barem ima Ministarstvo poljoprivrede.

Argumentacija? A da, time se sprečava monopolizacija i tajkunizacija poljoprivrede.

Glasaj tupane

Ekonomist je prošle nedelje objavio recenziju knjige Mit o racionalnom glasaču Brajana Kaplana, profesora sa Džorž Mejson univerziteta. Kaplan pokušava da dokaže tezu da su glasači glupi. To je zaključio na osnovu sledećih zabluda (grub prevod):

• Protivtržišno opredeljenje glasača - ljudi ne razumeju da privatni interes često proizvodi opšti napredak
• Animozitet prema strancima - potcenjuju korist saradnje (trgovine) sa strancima
• Radno mesto i rad - izjednačavaju napredak sa zaposlenjem umesto produktivnošću
• Pesimizam - pretpostavljaju da je ekonomska situacija daleko lošija nego što jeste

Iako mislim da su sve Kaplanove pretpostavke tačne ne mislim da to čini glasače idiotima. Neke od gore navednih zabluda nisu baš tako očigledne. Ne treba očekivati od slabije obrazovanih glasača da ih razumeju. Sa druge strane stvarno je tužno što u Srbiji mnogi ekonomisti spadaju u ovu kategoriju.

Kasandra

Za one koji su propustili Ljubiša Rajić se prepoznao u tekstu Đorđa Vukadinovića od utorka pa mu je danas odgovorio. Tema je patriotizam ili ne. Komentatori politike su, predvidljivo, odabrali stranu.

Mislim da nastavak nećemo dugo čekati jer je previše ličnih podataka već izneto. Stan na poklon od socijalističkog režima, američke i ruske zastavice spremne za doček okupatora, statiranje u demokratskim promenama, krug dvojke, turbo folk, pivo, Dušan Silni, Audi i sveti evro su samo neki od elemenata koji garantuju da će nova sezona Srećnih ljudi biti vanserijski hit.

Tihi o medijima

Voja Brajović odlučio da prekine direktno budžetsko finansiranje medija. Navodno četiri javna preduzeća iz ove industrije su budžetski korisnici. Jasno mi je da ovo nije isključivo Vojina odluka, ali mi je drago da je to prva vest iz ovog ministarstva.

Pisaćemo još o Voji kada počnu da se snimaju filmovi od državnih para. Za sada, hvala Tihi, mnogo mi je drago.

Usput ako neko zna koji su mediji u pitanju bilo bi lepo da to podeli sa ostalima.

Visoka literatura

U svojoj kolumni u danasu, Nataša B. Odalović, koju ponekad volim da pročitam, se žali na sve veću najezdu političkih komentatora u štampanim medijima. Blogere još nije zakačila.

Po njoj, veći broj političkih kolumni će uticati na odumiranje onih kvalitetnih. Neće. Veći broj kolumni i kolumnista će samo izgurati u prvi plan one zaista kvalitetne. Takođe sadašnji sindikalizovani kolumnisti, ako već nisu dovoljno kvalitetni a ima i takvih, će morati da se potrude da pišu bolje da bi zadržali čitaoce. Sve u svemu čitaoci će biti na dobitku.

Članak me je podsetio na plač "legalnog" beogradskog taksiste koji priča o hiljadama divljaka zbog kojih u Beogradu ne postoji dobra taksi usluga. Nataša i taksista ili brkaju posledice veće ponude na kvalitet ili se plaše da sami nisu dovoljno dobri da izdrže konkurenciju.

Odbili a nisu

Novosti pišu kako su Đilas i Đelić odbili plate a prenose i komentare drugih političara koji ih zbog toga nazivaju demagozima. To je preterivanje. Ja mislim da je jako lepo što političari kao što su Đilas i Đelić poklanjaju plate u dobrotvorne svrhe. Verujem im da to ne rade iz demagoških već iz humanih razloga.

Ipak, nije u redu da se hvale kako su odbili plate (ili to mediji pogrešno prenose u šta sumnjam). Platu podignu pa potroše, doduše ne na piće i muziku kao Velja (ne kritikujem, poštujem)nego daju novac u dobrotvorne svrhe. Odbiti platu znači ne podići je i bar teorijski je vratiti poreskim obveznicima. I to je humano.

Koncesija - tajna ili ne

Već duže vreme se Bojan Kostreš i vlada natežu oko objavljivanja sadržaja koncesionog ugovora Horgoš - Požega. Obe strane imaju dobre argumente. Bojan Kostreš kaže da narod (Vojvodine) ima prava da zna a vlada da se ugovorom štite prava koncesionara i da je moguće da će odustati od posla ukoliko se objavi sadržaj ugovora.

Na prvi pogled mi se čini da je Kostreš u pravu. Lično smatram da bi sve što vlada radi trebalo da bude javno. Međutim, tipičnim ugovorom o koncesiji ne troši se novac poreskih obveznika. Kompanija napravi put i dobija vlasništvo na određeno vreme.

Ugovori između dve privatne kompanije često nisu javno dostupni. Poslovna tajna. Da li ugovor između države i privatnog preduzeća, kada se ne troši novac poreskih obveznika, treba da dobije isti tretman? Da li treba štititi poslovne tajne španskog koncesionara iako sarađuje sa državom a ne sa drugom privatnom kompanijom?

Meni se čini da privatne firme koje rade sa državom moraju da imaju drugačije standarde tajnosti nego kad rade sa drugim privatnim firmama. Vlada ima obavezu prema građanima da radi transparentno dok privatna preduzeća nemaju. Mislim da bi kod nas vlada trebalo da ubuduće obaveže koncesionara da pristane na veći nivo transparentnosti ukoliko želi da dobije posao.

U ovom konkretnom slučaju, zaista nisam siguran kako treba odreagovati. Iako ne razumem šta to koncesionar konkretno gubi, ako je vlada obećala tajnost onda možda ima smisla to obećanje i ispoštovati.

Književnicu nema ko da čita

U Politici:
Када је реч, на пример, о књижевности, мада не само о њој, све земље осим Србије имају разрађен систем подстицања онога што сматрају својом књижевношћу. Осим стипендија, мноштва плаћених пројеката и других начина да уметник не ствара у гладовању, одређене су и месечне своте за „стимуланс у раду”. Тако се то зове. Дакле, не помоћ.

Književnici koji ne mogu da žive od pisanja, umesto da nađu pošteni posao, traže pare od države i još hoće da se to ne zove pomoć. Pobesneo sam i ostavio komentar i tamo na sajtu.

Teorija relativiteta

Svake godine slušamo kako je prijemni ispit bio "težak" ili "lak" ili da je jedan predmet bio teži ili lakši od drugog. Sada u Blicu naslov kaže da je "Matematika lakša od srpskog".

Koliko ja znam ti prijemni ispiti su klasifikacioni, jer sva mesta u srednjim školama na kraju budu popunjena. To znači da uopšte nije bitno koliki je broj bodova neko dobio, nego kako je neko uradio u odnosu na ostale. Prema tome, pošto su isti za sve, prijemni ispiti ne mogu biti "teški" ili "laki" (odnosno mogu, ali je to nebitno). Može samo konkurencija da bude velika ili mala u odnosu na broj mesta.

Birokratija

Svi mrzimo birokrate. Ali, ponekad se i sam iznenadim njihovim glupostima.

Recimo, vađenje potvrde da je firma platila porez. Uvek, ali uvek, se ispostavi da nešto dugujemo. Takođe, uvek se ispostavi da smo neki porez platili više nego što je trebalo. Međutim, ako duguješ hiljadu dinara na ime firmarine, a kod PDV-a si u pretplati milion dinara, prema njima si ti njima dužan i neće da izdaju potvrdu dok ne platiš firmarinu.

Drugi primer je čuveni izvod "ne stariji od šest meseci". Detaljno sam gledao izvod u više navrata i nisam našao ni jedan jedini podatak koji može da zastari - ime oca, majke, datum i mesto rođenja - ništa ne može da se u međuvremenu promeni. Jasno mi je da to postoji da bi opština uzela malo para, ali neka povećaju porez na imovinu i neka uzmu koliko im treba, samo da ne moram da gubim vreme na gluposti.

Da ne bude da kritikujem samo državu, slično je i u bankama. Recimo, desilo mi se da u jednoj privatnoj banci nisu hteli da prime uplatu na devizni račun moje keve. Rekli su mi da nemam ovlašćenje. Probao sam da im objasnim da ne želim da podignem, nego da uplatim pare i da im je ta politika potpuno nenormalna. Nisu pristali, a čini mi se da nisu ni ukapirali šta im pričam.

Međutim, prva dva primera se bitno razlikuju od trećeg. Posle par sličnih maltretiranja, ubedio sam kevu da promeni banku i sada je manje-više zadovoljna. A za izvod i potvrdu svaki put moram da idem na isti šalter.

Gazimestanska nirvana

Nikada mi nije bilo potpuno jasno zašto DSS i Koštunicu apsolutno ne interesuje ekonomija. Corax misli da su navučeni na nešto drugo. (karikatura preuzeta iz Danasa)

Kako je ko počeo

Kao što kaže Slaviša, retko ko počne kao liberal. Na njega su presudno uticali Friedmanov "Capitalism and Freedom" i Hayekov "The Constitution of Liberty".

Što se mene tiče, nekako sam oduvek bio skeptičan prema državi, možda zato što mi je otac u privatnom biznisu od početka devedesetih, pa sam video koliko mu je i kako država "pomagala". Međutim, mislim da sam postao pravi liberal tek kada sam otišao u Ameriku na postdiplomske (2002.) i kada sam pročitao Friedmanov "Free to Choose", a onda sam verovatno malo i "zastranio udesno" pročitavši "The Machinery of Freedom: Guide to a Radical Capitalism" Miltonovog sina Davida.

Ko i kako je na vas uticao?

Društveno korisna greška

Teško je reći šta će biti sa DS-ovim obećanjem - "100 evra po hektaru". Ukupni budžet Ministarstva poljoprivrede je povećan samo sa 19 na 21 milijardu dinara, što znači da se učešće "agrarnog buddžeta" u ukupnom budžetu smanjilo. Koliko ja vidim, ukinute su "mere za unapređenje sela" i skoro sve pare su prebačene u liniju "subvencije za unapređenje poljoprivrede". Ta konkretna linija je povećana sa oko 6, na preko 11 milijardi dinara.

Ako ja to dobro tumačim, ukinuti su programi koji su imali nekog smisla (recimo, sufinansiranje izgradnje seoskih vodovoda), a sve pare će se trošiti na "unapređenje poljoprivrede". Izgleda i da razmišljaju o vraćanju premija za žito. Nažalost, namena para sa ove linije se utvrđuje uredbom, tako da dok se uredba ne usvoji nećemo znati na šta će pare biti utrošene.

Prilično je jasno da para za sto evra po hektaru nema, što je naravno dobro. Taman sam hteo da pohvalim novog ministra poljoprivrede što direktno krši predizborno obećanje, ali sam čuo drugu priču koja je izgleda tačna (imam potvrdu od dva nezavisna izvora). Naime, kada je pravljen budžet, u Ministarstvu poljoprivrede su uneli pogrešnu formulu u Excel tabelu, koja je dala da je ukupan iznos budžeta 35 milijardi dinara i ministar se sa time složio (otprilike, u ukupan zbir je uneta jedna budžetska linija i sve njene podlinije). Kada je takav predlog stigao u finansije, oni su uočili grešku i ispravili. Ministar poljoprivrede je tek na sednici Vlade video da mu je predloženi budžet samo 21 milijarda, ali je tada bilo suviše kasno da se bilo šta menja.

Da je cela ova priča donekle tačna, govori i ovaj intervju koji je ministar dao pre dve nedelje, a iz koga sledi da je očekivao da će budžet biti veći od 30 milijardi.

Prava mera

Mirko Cvetković:
Budžet za 2007. godinu obezbeđuje makroekonomsku stabilnost.

Šta bi ovo tačno trebalo da znači? Da li previše mali ili odveć veliki budžet garantuje makroekonomsku nestabilnost, a baš ovaj od 600 milijardi je potaman?

Želimo Vam kratak mandat

Aleksandar Popović:
Elektroprivreda Srbije neće se privatizovati dok traje moj mandat ministra.

Šteta, Aleksandar Popović mi je bio najdraži predstavnik DSS-a. Takođe ministar najavljuje poskupljenje električne energije privredi koja je do sada ostvarivala "ekstra" profit zahvaljujući niskim cenama struje. Na slobodnom tržištu bi privreda plaćala niže cene od građana. Više troše a takođe su fleksibilniji po pitanju izbora vrste energije nego građani.

Rođendan!

Danas je prvi rođendan Tržišnog rešenja. Hvala na posetama i na komentarima. Posebno hvala Larryju P. Jankovichu koji nam negde iz Kanade s vremena na vreme na engleskom poruči da smo izdali i socijalizam i srpstvo. Ne znam da li ste videli te komentare.

Za sada u proseku ima stotinak poseta dnevno. Dobro je što blog posećuju istomišljenici, ali je pravi uspeh tek ako smo uspeli i nekoga da konvertujemo. Menjanje ideologije je dobro, svako od nas je u jednom trenutku to uradio. Retko ko instinktivno počne kao liberal. Ja sam otkrovenje imao negde 1997. sa Friedmanovim "Kapitalizam i sloboda" u izdanju Global Booka. Posle me je Hayekov "Poredak slobode" zacementirao.

Inače, preko brojača se može pratiti kako se sve dolazi do sajta. Najveći broj su stalni čitaoci koji samo ukucaju adresu, ali svaki dan naiđe po nekoliko slučajnih prolaznika tražeći nešto na Googlu. Tipično se TR nađe na upisima kao "kapitalizam", "tržište", "demokratija" i slično, ali evo i nekih drugih slučajeva:
- mujo i haso
- najveće prevare u fudbalu
- sto evra po hektaru
- gajenje marihuane u beogradu
- šargarepa
- magarac
- garda cara lazara
- gde naručiti majce JSO
- ljubiša trgovčević
- mile luković ferari
- Hajdučka Garda Srpska
- šta kažu roditelji tenisera
- odakle potiče ime Slaviša.

Možda je neko od vas nastavio da nas čita...

Etatista godine

Šta reći, pogledajte i sami ako već niste.

22% više

Jako mi je interesantna ova diskusija oko deficita. Nešto sam naučio. Sa druge strane siguran sam da i vladi odgovara da ekonomisti raspravljaju o deficitu, ne toliko teorijski kao što se to radi na TR-u, koliko o tome da li je 0.6% BDP veliki ili mali deficit.

Ako više prostora posvetimo deficitu manje ćemo da pričamo o rastu državne potrošnje, koja bi trebalo da iznosi skoro 7,45 milijardi evra. To je nominalni rast više od 22% ili 1.35 miljardi evra. Povećanje od nešto više od 200 evra po glavi stanovnika (znam da ova mera nije bitna ali malo stavlja stvari u perspektivu).

I ja sam našao par interesantnih detalja iz budžeta:

• subvencije privatnim preduzećima 810 hiljada evra (ko su ti srećnici?)
• o zaštiti životne sredine se brinu ministarstvo, agencija i fond
• Fond za mlade talente 2 miliona evra
• tri udruženja i saveza potomoka i poštovalaca oslobodilačkih ratova od 1912 - 1918 i dalje primaju sredstva iz budžeta
• udruženje poštovalaca lika i dela Elvisa Prislija još uvek nije na budžetu

Jedna dobra vest, budžet predviđa da će doći do smanjenja nekih akciza, pogotovu na cigarete. Pretpostavljam da ovo ima više veze sa propalim obećanjem DOS-ove vlade da akcize neće biti povećavane 10 godina nego vladinom tendencijom da smanjuje poreze.

Politička relevantnost državnog zaduživanja

Ako sam u prethodnom postu bio u pravu, a mislim da jesam, onda se postavlja pitanje - a zašto se države uopšte zadužuju? Odgovor je jednostavan i uglavnom glasi - kako bi povećali verovatnoću opstanka na vlasti.

Kada bi birači bili racionalni, onda bi oni videli da je "zaduživanje sada" jednako "porezi posle", pa bi bili protiv nekih zaduživanja kao što su sada protiv nekih povećanja poreza. Međutim, oni to uglavnom ne shvataju, tako da političari imaju jak motiv da sada troše, a da se naknadno plaća. Oni žele (sasvim racionalno, btw) da njihova vlada gradi puteve, pravi bolnice, povećava plate u javnom sektoru na račun nekih budućih vlada.

Ako uspeju od kreditora da izdejstvuju dovoljno dugačak grejs period (bar do sledećih izbora) onda mogu da uživaju u svim političkim koristima zaduživanja, a da ne moraju da snose apsolutno nikakve političke troškove - to ostavljaju narednim vladama.

Ekonomska irelevantnost državnog zaduživanja

Komentari na Slavišin post o javnom dugu su me "naterali" da napišem poseban post o ovoj temi. Striktno ekonomski posmatrano, način finansiranja je irelevantan. Da bih objasnio zašto, dajem sledeći primer. Pretpostavimo da je bogatstvo naroda 100 miliona dolara. Treba da se napravi most koji košta 10 miliona. Kamatna stopa je 5%. Raspravlja se da li da se most finansira kroz jednokratni porez, ili da se uzme kredit od EBRD-ja na 10 godina, pa da se kamata plaća godišnje.

Prva opcija, kroz jednokratni porez znači da građanima prve godine ostaje samo 90 miliona. Za 10 godina, uz kamatu od 5% to naraste na 135 miliona (da pojednostavimo stvar, pretpostavljam da svi daju pare u banku na 10 godina). Druga opcija ostavlja građanima 100 miliona u prvoj godini, ali banci za 10 godina treba da se vrati 15 miliona (10 miliona + 500.000 godišnje za kamatu). Za 10 godina, građani opet imaju 135 miliona.

Suština je u tome da je način finansiranja potpuno irelevantan. Jedina bitna odluka je da li uopšte treba praviti most. Ako treba, obe opcije su podjednako dobre. Ako ne treba - onda su obe podjednako loše.

Inače, radi se o konceptu koji je poznat pod imenom Rikardijanska jednakost i koji nije baš opšteprihvaćen. Odnosno, na prvi pogled je tačan, ali je napravljeno nekoliko pretpostavki koje ne moraju da budu zadovoljene u svakom slučaju.

UPDATE: Jedan od komentatora potpuno opravdano kaže da bi isti argument mogao da se primeni i na privatno zaduživanje, čime osporava validnost argumenta koji sam ja izneo. Međutim, državno zaduživanje jeste suštinski drugačije od privatnog, jer država ne može da "nema para". Država UVEK može da dođe do para kroz povećanje poreza jer su na dovoljno kratak rok sve poreske osnovice neelastične, ili prosto konfiskacijom imovine. Na kraju krajeva, uvek može da uvede glavarinu ili da naštampa pare i da tako isfinansira šta god da hoće. To ne rade samo zato što je nepopularno (čitaj, izgubili bi sledeće izbore).

Princip protiv interesa

Amerika je obnovila pomoć novoj Fatahovoj palestinskoj vladi na Zapadnoj obali posle 15 meseci embarga. Predstavnici Hamasa tvrde da je ovo dokaz da međunarodna zajednica nema za cilj razvijanje demokratije.

Pošto je embargo uveden posle Hamasove pobede na slobodnim izborima stvarno se postavlja pitanje da li je Hamas u pravu? Amerika je podržavala organizovanje izbora, a kad im se nije svideo rezultat odlučili su da izgladnjivanjem stanovništva promene rezultate. To se otprilike i dogodilo.

Meni se ipak čini da je američka politika u ovom slučaju ispravna, a evo i zašto:

• Embargo je bio neizbežan jer Hamasova vlada nije želela da se odrekne nasilja. Nije dovoljno pobediti na demokratskim izborima, potrebno je i pridržavati se takozvanih demokratskih principa. Jedan od bitnijih je pravo na život.
  
• Amerika ima pravo da odluči kome će da daje pomoć a kome neće.

Sa druge strane teško je braniti princip podrške demokratiji ukoliko de fakto ne priznate rezultate fer izbora. Ima još nekoliko primera američke neprincipijelnosti: izveštaj o ljudskim pravima koji radi State Department za Saudijsku Arabiju i druge saveznike je dosta ružičastiji od izveštaja koje radi, recimo, Human Rights Watch. Takođe, Pakistan je dobio podršku Amerike za razvijanje nuklearnog programa iako je Amerika potpistnik sporazuma o neširenju nuklearnog naoružanja.

U svim navedenim slučajevima Amerika se vodi više svojim nacionalnim interesima nego principima na kojima insisitra, što je legitimno. Ipak insistiranjem na raznim principima kreatori američke spoljne politke otvaraju prostor za takođe legitimne kritike od strane Hamasa i njima sličnih. Bez obzira na sve potencijalne nedostatke čini mi se da je za Ameriku ipak daleko bolje da nastupa sa stanovištva svojih nacionalnih interesa.

Direktni i indirektni porezi

Pod direktnim porezima se obično smatraju oni porezi koje poreski obveznici sami plaćaju. Pod indirektnim se smatraju oni porezi koje neki posrednik obračunava i naplaćuje. Primeri direktnih poreza su porez na imovinu i porez na dohodak, a primeri indirektnih su PDV, akcize ili carine. Tradicionalno razmišljanje je da su građani daleko više svesni promena direktnih, nego indirektnih poreza i da se zato samo indirektni i povećavaju.

Budžet Srbije nije baš prilagođen ovakvoj analizi, pre svega zato što porez na imovinu nije posebno prikazan. Ako pretpostavimo da kategorija "ostali poreski prihodi" obuhvata porez na imovinu i porez na prenos apsolutnih prava, onda ona predstavlja čisto direktne poreze. Pored njih, porez na dohodak građana bi mogao da se smatra direktnim (mada baš i nije, jer ga obračunava i plaća firma, ali postoji i godišnji porez koji je striktno direktan). Kada se ova dva poreza saberu, dolazimo do cifre od oko 65 milijardi dinara, ili oko 11% prihodne strane budžeta. Sve ostalo su indirektni porezi (PDV - 46%, akcize - 17%, carine 9%, porez na dobit - 4,5% i ostalo 12,5%).

Možda se zato skoro niko ne zalaže za smanjenje poreza - niko nije ni svestan koliki su. Čak ni ja, koji se u to po malo razumem, ne bih znao da izračunam koliko sam tačno poreza platio prošle godine.

Javni dug

Jedan od argumenata protiv budžetskog deficita je da naše današnje neodgovorno trošenje predstavlja nanošenje nepravednog tereta budućim generacijama. To je argument uopšte kod svakog međugeneracijskog zaduživanja.

I sam sam ga do danas upotrebljavao, ali sada mislim da ne stoji. Tržišne privrede godišnje imaju godišnji per capita rast od 3-4%, a sa rastom od 4%, GDP se duplira za samo 18 godina. Štaviše, verovatno je i da rast GDP kao mera potcenjuje pravi napredak, jer se ne mogu obuhvati stalna poboljšanja kvaliteta svega što se proizvodi. Pogledajte neki katalog tehnike ili elektronike star desetak godina i to će vam reći više od bilo kakve statistike. Svet je u svakom smislu sve bolje mesto za život. Narednoj generaciji pre treba zavideti što su rođeni kasnije, nego ih žaliti što će morati da otplate dug i kamatu.

Ovo je naravno čisto moralni, a ne ekonomski argument. Ima i nekih dobrih razloga protiv budžetskih deficita i javnog duga, ali međugeneracijski dug nije jedan od njih.

Kratko o budžetu

Na sajtu Narodne skupštine se može naći Predlog Zakona o budžetu za 2007. godinu. Nemam sada vremena za dublju analizu, pa navodim samo nekoliko zanimljivih cifara:

- U BIA radi oko 2.300 ljudi
- Zaposlenima u SC "Boro i Ramiz" (njih 60) se očigledno i dalje isplaćuju plate
- U MUP-u radi oko 43.000, u Ministarstvu odbrane oko 30.000, a u pravosuđu oko 13.000 ljudi
- Ministarstvo za omladinu i sport daje novac i za: Jet Ski savez Srbije, Ju Jutsu savez Srbije, Savez paintball klubova Srbije, Kyokushinkai savez Srbije, kao i za Skyball savez Srbije (moram priznati da nemam pojma šta je skyball...)
- Ako niste znali, iz budžeta se finansiraju i (u zagradi broj zaposlenih): Geomagnetski zavod (46), Agencija za reciklažu (7), Republička agencija za mirno rešavanje radnih sporova (7), Antidoping agencija (5)
- ukupno ima oko 4.500 izabranih lica, što u Vladi, što u pravosuđu
- Železnica će dobiti oko 10,6 milijardi dinara (120 miliona evra) subvencija

Vesti iz Heksagona

Sarkozijev UMP osvojio 345 mesta u parlamentu (od ukupno 577), daleko manje od javnomnjenjski najavljivanog "plavog talasa" (500). UMP je pao u odnosu na prethodni sastav (sa 359 na 345), socijalisti su skočili (sa 149 na 207).

Uskoro odlazeći ministar ekologije i održivog razvoja, A. Žipe, propao u Bordou zbog 670 glasova (pobedila ga socijalistkinja). Premijer Fijon je lepo rekao: ako neki ministar hoće da izađe na crtu narodu, pa ne ispadne "održiv", doviđenja, tanti baci, mister...

Bajro je lepo prošao u svojoj pirinejskoj oblasti, pokazalo se da je pravi zavičajni poslanik (osvojio 61% i tako razbio socijalistu).

UMP-ov "marketizam" davi se u najavljenom "plavom talasu" (boja UMP-a). Ako je suditi po karikaturi, Sarkoziju su tako bila puna usta fiskalnih reformi da je možda bilo bolje držati ih zatvorenima, bar kada je reč o PDV-u. Elem, sada je ispalo da premijer Fijon najavljuje povećanje PDV-a sa 19 na 24,6% (od 2009. godine).

Sarkozi predložio Tonija Blera za Mr. President-a EU.

Razišli se F. Oland i Segolen. Kažu da ima veze sa osvajanjem vođstva u PS-u. Ispada da su postkolonijalisti, feministi i ostali slični, skoro pa bili u pravu: samo, nije "lično političko", već je "političko lično". Bar kod levičara. Mada, kada je onomad Mira Marković htela da preuzme SPS, nije došlo do pucanja braka. Stabilna srpska porodica. A možda su tamo, u Heksagonu, za razliku od SPS-a, zakazali deveri, šuraci i kumovi, pa se ženetini dozvoljava da vršlja.

Rocky IV

Ko je odgovoran za kolaps Sovjetskog Saveza? Odličan tekst Igora Gajdara, bivšeg v.d. predsednika vlade Rusije.

Mislim da nas, u Srbiji, ne iznenađuje činjenica da se Sovjetski Savez raspao kao posledica propasti dirigovane ekonomije. Komentatori na Diggu ne mogu da se dogovore da li je Reganova uloga bila ključna ili ne.

Letnja škola

ESPI iz Beograda (bivši G17 institut) organizuje veoma zanimljivu letnju školu: "Vienna and Chicago: Two Schools of Free-Market Economics". Imate još nedelju dana da se prijavite, pa požurite!

Racionalnost straha od blogovanja kod srpske akademije

Ne kažem da naši akademici treba da budu digerati i svetske blogerske zvezde poput Cowena, Boudreauxa ili Boettkea, niti da naši blogovi treba da pomrače slavu CafeHayek-a ili Reason-a (blogovski deo časopisa). Mada, imajući u vidu sve prednosti blogerskog delanja, nije jasno zašto naša prof. dr. Perić-Detlić ne bloguje. Možda postoje dobri razlozi za to?

1. Blogovanje je relativno zahtevan posao, ma koliko blogeri uživali u tim slatkim mukama. Morate da pišete svaki dan ili svake nedelje, odnosno da održavate neki nivo redovnosti. Inače blog izdahne, kao onaj nesrećni Tamagotchi. Elem, srpski akademici, i to naročito oni koji ne razbijaju atome ili razmatraju seksualne navike morskog krastavca, dakle, oni su malčice…lenji. Znam kako je, i mene, brate, mrzi da pišem, jedva da sklepam nešto za te platne bodove, grdna muka. A zamisli da svaki dan nešto napišem!? Daj, kod nas bar 20% akademije jedva/nikako na mejlove ne odgovara (provereno!)

2. Blogovanje je po definiciji ne-akademskog karaktera. Za profesorku Perić-Detlić to automatski znači degradaciju i tektonski udar na teško stečeni autoritet. Kako može jedan univerzitetski profesor da radi isto što i tupave šiparice, zaludne domaćice i napaljeni libertarijanski aktivisti? Mora čovek da drži do svog statusa. Nisu svi svojevoljno degradantni kao neki čudak Cowen koji tvrdi suprotno: “It is not an intellectual step-down,” Cowen says of blogging. “I think a lot of academics do not feel that way…”

3. … If you blog and make a mistake, the world lets you know in 10 minutes.” Ha, možete da ispadnete budala, za tili čas. Profesorki Perić-Detlić to se nikako ne može desiti…strateški marketing!

4. Blogovi akademika razlikuju se od blogova šiparica po tome što mogu da sadrže dimenziju ZAŠTO o jadima te šiparice. Po tome se naučnici razlikuju od novinara i književnika. Time dolazimo do sledećeg logičnog razloga zašto srpska akademija ne bloguje: srpski akademici su sociolozi, ekonomisti…a treba da budu frikolozi i frikonomisti tj. da koriste svoja metodološka i teorijska oruđa da razmatraju sve i svašta. Bukvalno. Ako svoju metodologiju možete da primenite samo na našminkane statističke podatke i svoju autističnu teoriju koristite za objašnjenje nepostojećih ili besmislenih fenomena – onda ste mudrolog, sociolog, ekonomista itd. a akademsko blogovanje podrazumeva “using economics and data analysis to explore topics that are not normally talked about.” Tako kaže profesor Cowen.

5. Blogovanje je pretežno entuzijastična aktivnost. Ili bar tako počinje. Ne znam koliko ima blogova, akademskih posebno, koji su nastali kao foliranje. Za razliku od fol časopisa koji se sponzorišu poreskim parama srpskih, norveških ili finskih obveznika, žive život morskog krastavca i ne menjaju našu karmu ni za jotu. Dakle, blogovanje akademicima ne donosi bodove, ne donosi pare, ne donosi ugled. Sve to bloger-akademik već treba da ima. Sve to treba da je već odradio u naučnim časopisima i drugde.

Neko bi rekao da akademsko blogovanje liči na ono što ekipa oko Dawkinsa i Pinkera zove Treća kultura. U stvari, nije. Blogovanje à la Marginal revolution jeste neka Četvrta kultura. Odnosno, nije poenta akademskog blogovanja u tome da se docira, da se populariše nauka, ono kao, nauku mladima, nauku narodu, uneti nauku u svet. Fora je uneti svet u nauku.

Iracionalnost straha od blogovanja kod srpske akademije

Nedavno me ovaj tekst o blogerima-akademicima sa GMU-a podsetio na fenomen kome se ne mogu načuditi: srpska akademija ne bloguje. Mislim, ako se zanemari Milan Ćirković na onom multikefalnom blogu B92, ne mogu se setiti nekoga ko je profesor, istraživač, tink-tenkista, šta god, a da piše blog ili nešto nalik tome. Naše TR malenkosti nećemo pominjati iz pristojnosti. NSPM-ovci pišu poslanice, a ne postove (ako je neko pomislio na ovu ekipu).

Postoji više razloga zašto bi srpski akademici morali da budu blog-manijaci.

1. Vaskolika globalna akademija, naročito ona socijalno orijentisana, voli da DAJE SUD O…izgleda da postoji mudrološki gen koji je u normalnoj populaciji recesivan, a kod akademije dominira. Naravno, nisu svi mudrolozi akademici ali svi akademici jesu mudrolozi. Blogovi su neverovatno dobro sredstvo za ispoljavanje mudrologije: pišeš šta, kada, kako hoćeš, tripuješ da neko čita i nema nikakvih ograničenja davanju sudova o svemu. Apsolutno svemu.

2. Akademija ne-tako-tvrdih (tzv. društvenih) nauka voli medije. Njima se prenose pomenuti SUDOVI O…Akademija obožava da koristi sve medije kao instrument prenošenja svoje mudrologije: knjigu, papirus, TV,…hm, zašto bi blog bio izuzetak? Nema logike.

3. Srpska ne-tako-tvrda akademija nije mnogo diskurzivna i prilično je autistična, koliko god nas zavaravali silni uvodnici, poslanice i wanna-be analize po medijima i konferencijama. U stvari, naša ne-tako-tvrda naučna zajednica je monološka. Profesorka Pera Perić-Detlić priča sama sa sobom. Profesorka citira samo sebe. Pofesorka raspravlja sa sobom o sebi. Ne-tako-tvrdi naučni proizvodi srpskih (a i nekih inih) akademika imaju revijalni karakter: stvari se objavljuju, ali ne radi debate, već da bi se sakupili bodovi za državnu platu, obogatio kliping opskurnih obožavateljki ili hranila nezajažljiva sujetica. Štagod da jeste, blog bi bio divno mesto za sve tri stvari.

4. Blogovi su tako anti-elitistični što je sjajno za velike komplekse malih akademika. Ok, Marginal revolution ima 17475 posećenih stranica, Becker-Posner nekoliko stotina, a profesorka Pera Perić-Detlić mogla bi da namakne nekoliko desetina. Sjajno! To je sve jedna velika blogosfera i to može samo da imponuje (vidi gore "sujetica")…

5. Faktor malog jezika treba da bude podsticajan: niko ne očekuje da srpska akademija raspravlja na engleskom, pošto to ne čini ni na srpskom. Monološko emitovanje mudroloških proizvoda na domaćem jeziku, međutim, ima jednu slatku notu: daje vam osećaj da vas mogu razumeti i regionalci i dijasporaši…taj osećaj je tako dobar, pošto akademici imaju i sklonost ka megalomaniji – to je na istom alelu gde i onaj mudrološki gen…

No sve ovo nije dovoljno našoj akademiji. Očigledno je da pored pomenutih debelih razloga za blogovanje, postoje još deblji razlozi zašto se ipak ne bloguje.

Udarnici

Živeo Velja Ilić! Živela vlada - vikali su okupljeni dok su zvanice na čelu sa predsednikom vlade i ministrima peške obilazili novoizgrađeni most na Prijevorcu, dug 205 metara...
Glas.

Budžet

Vlada je usvojila novi i veći budžet. Nije problem sa velikom državnom potrošnjom samo to što država troši umesto da ostavi privatnim preduzetnicima da to produktivnije urade. Problem je i ugrožavanje makroekonomske stabilnosti.

Guverner Jelašić:
Rast budžetskih rashoda od 27 odsto u odnosu na prošlu godinu svakako neće doprineti makroekonomskoj stabilnosti u Srbiji, ali to ne znači automatski da se može očekivati znatno veći rast cena od projektovanih 6,5 odsto. NBS će, kako je najavio guverner Radovan Jelašić, preduzeti sve potrebne mere.

Tako je, ali mere NBS kojima se neutrališu efekti ekspanzivnog budžeta imaju i svoje druge, neželjene efekte. NBS će na ovaj ili onaj način smanjiti ponudu novca (povećanjem referentne kamatne stope ili prodajom zapisa), ali to onda dovodi i do povećanja kamata. Otuda visoke kamatne stope, za privredu, za kupovinu stanova ili potrošnju. Dalje, smanjenje ponude dinara, zajedno sa povećanjem kamata, dovodi do rasta kursa dinara, što onda stvara problem izvoznicima. Dobro je što će NBS sprečiti inflaciju, ali tek da se zna da budžetski deficit nije besplatan.

Samo strategija Srbiju spasava

Nabrojane su ovde -- nisam znao da ih ima ovoliko. Između ostalog imamo Strategiju razvoja zdravlja mladih i Strategiju razvoja obrazovanja odraslih u Republici Srbiji. A u pripremi je i još jedan biser, Nacionalna strategija za mlade. Otkud im ideja da država, kao prinudna organizacija koja ima monopol sile na određenoj teritoriji, treba da se bavi "mladima"? Zašto?

Novu upotrebu reči strategija su izmislili evropski levičarski intelektualci nakon što je originalni termin "plan" diskreditovan padom komunizma. To ne znači da su sve po definiciji loše -- recimo za Strategiju podsticanja i razvoja stranih ulaganja kažu da je najliberalniji srpski dokument od negde 1914. Ali to da se država bavi razvojem mladih i obrazovanjem starih je direktno nasleđe socijalizma. Srbija će se vremenom ekonomski manje ili više liberalizovati, ali biće mnogo teže osloboditi se ideje o državi kao vaspitačici.

Preporuka

Moram priznati da u principu ne čitam blogove na B92. Na osnovu ovo malo iskustva, čini mi se da dva bloga koja bitno odstupaju od ostale histerije su blogovi Ivana Marovića i Saše Radulovića. Ivan objavljuje tekstove na teme koje su mi uglavnom zanimljive, a Saša ima dobre stručne tekstove. Šteta što retko postuje (poslednji post od 19. marta).

Sviđa mi se i ideja da Đorđe Bobić, gradski arhitekta, preko bloga iznosi svoje ideje vezane za urbanističko uređenje nekih delova grada. Naravno, uglavnom se ne slažem sa onime što on i komentatori pričaju, ali to je već moj problem...

Da li si Srbin?

Ako nemaš bar jedan sudski proces protiv nekog iz familije nisi. To sam bar negde davno čuo, a čini mi se da je prilično tačno. Takođe može da se zaključi da u Srbiji nisi javna ličnost ukoliko nisi tužio ili bio tužen (naravno najbolje je oba) za klevetu i povredu ugleda ličnosti. Kada bi duševna bol mogla da se izvozi Mlađen Kovačević ne bi mogao da plače zbog deficita.

Koliko duševnog bola Beba ili odrastao čovek može da podnese? Ako nema ograničenja onda nema ni prevelike štete, pa bi duševna bol trebalo da se ukine kao osnov za tužakanje.

Problem je takođe što se ovakve tužbe koriste kao izgovor za gušenje slobode govora. Koliko ovi procesi koštaju poreske obveznike je posebna priča.

U Americi javne ličnosti ne mogu da tuže za klevetu (ili mogu pod jako specifičnim uslovima). Jednostavno kada su prihvatili da se bave javnim poslom, prihvatili su i činjenicu da će biti kritikovani. Ja mislim da bi to trebalo da se odnosi na sve građane bez obzira kojim se poslom bave.

Strateška preduzeća

Koja su preduzeća "strateška"? Šta to uopšte znači?

Ovde jedan profesor Ekonomskog fakulteta piše da se "strateška" preduzeća moraju na poseban način privatizovati, i to tako da ne postanu privatna:
А у приватизацији јавних предузећа од стратешког интереса треба примењивати модел задржавања већинског власништва државе (51 одсто)...

"Strateška" bi moglo da znači bezbednosno strateška. Ali pretpostavljam da nije mislio na to jer mi takvih javnih preduzeća i nemamo.

Druga mogućnost je da "strateška" samo znači profitabilna. Zna se da su jedina profitabilna državna preduzeća državni monopoli. Ali državni monopoli se u ekonomiji zovu "državni monopoli", a ne tepa im se sa "preduzeća od strateškog interesa".

Moralni hazard

Moralni hazard je jedan od ključnih pojmova u društvenim naukama i nalazi se u osnovi mnogih državnih politika. Radi se o tome da ljudi prosto menjaju svoje ponašanje kada su osigurani. Na primer, ukoliko je lečenje zuba besplatno (jer ste osigurani), pićete više koka-kole. Ako ste osigurani za slučaj nezaposlenosti, nećete se baš truditi na poslu, jer vas baš i nije strah od otkaza. Ako ste javno preduzeće, ne morate baš da vodite računa o poslovanju, jer znate da ne možete da odete u stečaj. Ako država zna da će MMF priteći u pomoć, može da bude malo opuštenija pri vođenju ekonomske politike. Ako znate da vas čeka starosna penzija, zašto biste štedeli kada ste mladi?

Čini mi se da je ovaj argument relativno malo korišćen od strane liberala, naročito u Srbiji. Možda je problem u tome što je jako teško meriti efekte. Niko ne zna za koliko se tačno smanjuje štednja usled postojanja starosne penzije ili za koliko se smanjuje disciplina i napor na poslu jer postoji osiguranje za nezaposlenost.

Primer sertifikacije

Mnogi liberali, pa i ja među njima, smatraju da je sertifikacija proizvoda dobra tržišna zamena za licenciranje. Znači, umesto da neki državni organ ima pravo da zabrani prodaju određenog proizvoda ili pružanje neke usluge zbog niskog kvaliteta te usluge, mogao bi umesto toga da izdaje sertifikat o kvalitetu. Tada bi potrošači sami mogli da biraju da li će kupiti sertifikovan (verovatno skuplji) ili nesertifikovan proizvod. Samim tim, sami bi snosili sve posledice svoje odluke (ušteda para u dobrom, ili trovanje u lošem slučaju). Još bi bolje bilo da se time ne bavi državni organ, ali tada ima drugih problema, vezanih za finansiranje.

Jedna od organizacija koja može da reši problem finansiranja je crkva. Tako saznajemo da će Mešihat Islamske zajednice u Srbiji osnovati agenciju za sertifikovanje "halal" kvaliteta. Taj sertifikat će značiti da namirnica ne sadrži svinjsko meso. Pravo tržišno rešenje.

Naravno, neki imaju problem sa time. Novi direktor Uprave za veterinu kaže kako njega niko nije obavestio (a i zašto bi?) i dodaje "To je samo jedna preporuka da je sastav ili kvalitet određene namirnice ovakav ili onakav. Bitno je šta piše na deklaracijama koje su na svim proizvodima", što se može čitati kao "nema veze šta oni kažu, bitno je šta ja kažem". Direktor jednog od veterinarskih instituta dodaje "Bez obzira na sve, ko god hoće da se bavi tim poslom, morao bi da ima potrebnu zakonom propisanu opremu, kao i kadar određenog profila". Zakon ne poznaje pojam "halal kvaliteta", tako da sam siguran da nije propisana ni potrebna oprema, ni potrebni kadar.

Šliht za medalju

Grupa Srba iz Kanade pokrenula je peticiju kojom traži od Putina da svojom mudrošću i visokom etičnošću nastavi da brani Kosovo od militantnih zapadnih zemalja. Tekst kao da su pisali nadrealisti. Pitam se da li bi, da žive u Rusiji, mogli da organizuju peticije u kojima traže od Buša da ih zaštiti od militantnog Putina.

Još nekoliko peticija vezanih za Srbiju možete naći ovde.

Direktan let za Njujork

Srbija je konačno dobila direktan let za Njujork. Tri avio kompanije leteće iz Prištine na ovoj relaciji. Čestitke Vladi Srbije na strategiji razvoja avio saobraćaja.

Odakle ste iz Amerike?

Koji vam je američki engleski akcenat? Saznajte ovde. Prema komentarima izgleda da se radi o dosta kvalitetnom testu.

Ja sam dobio Midland, navodno prilično neutralan, mada bih pre rekao da imam prijatan turski akcenat.

Tajkuni

Ko je krivac za ekonomsko propadanje Srbije u prethodnoj deceniji? Slobodan Antonić optužuje tajkune.

Ja bih ipak optužio one koje su napravili sistem u kojem su se tajkuni obogatili. Miloševići, Marjanovići i Tomići su glavni krivci, a Subotići, Karići i Miškovići su se samo lepo snašli u tom sistemu društvene svojine, monopola, zabrana, dozvola i kvota. Da bi se lepo snašli, tajkuni su morali da budu u sprezi sa ovim prvima i zato ih ne treba moralno opravdavati. Verovatno su čak i aktivno podsticali političare da održavaju takav sistem. Ali svejedno, kada bi me neko pitao da imenujem krivce za osiromašenje zemlje, ne bi mi prvo pali na pamet tajkuni nego tadašnja vlast. Tajkuni su posledica.

Laferova kriva

Vladimir Ilić, državni sekretar Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja rekao je juče da postoji mogućnost da se od 2009. godine ponovo smanji porez na plate. On je kazao da bi u tom slučaju poreska opterećenja na zarade, umesto sadašnjih 62 dinara na neto osnovicu od 100 dinara, bila 50 dinara. On je rekao da su gubici u budžetu na osnovu dosadašnjeg smanjenja poreza na zarade bili manji od očekivanog. (Glas)

To zavisi od toga ko je šta očekivao. Jedan od najvažnijih principa u oporezivanju je da povećanje poreza ne donosi proporcionalno povećanje poreskih prihoda. Ako je privredna aktivnost 100 dinara, a porez je 20%, prihod za budžet je 20 dinara. Ali ako se porez onda poveća na 30%, privredna aktivnost neće više biti 100 nego će se destimulisana porezima smanjiti na možda 90. Tako poreski prihod nije 30 nego 27 dinara. Još važnije, privredna aktivnost je smanjena na 90.

Ovo je jednostavnan princip, ali ga treba uvek imati na umu. Povećanje poreza vam neće doneti prihod koji očekujete, a smanjenjem ćete izgubiti manje nego što ste mislili. Poznat je i kao Laferova kriva.

Posebna stvar je utaja poreza. Kod većih poreza i utaja se više isplati. Kada se to uzme u obzir efekat je još jači.

Dan poreskog oslobođenja

Prema proceni Adriatic instituta hrvatski građani 15. juna slave dan poreskog oslobođenja. Dan kada u proseku građani prestaju da rade za državu (poreze) i počinju da rade za sebe.

U Srbiji smo ovaj dan slavili prošle nedelje, ili preciznije 7. juna, prema kalkulaciji koju je uradio Andrej Stanimirović.

Hrvatska javna potrošnja je 45% a zvanični podaci za Srbiju pokazuju 43%, što objašnjava nedelju dana razlike. Tu bi još mogao i da se doda trošak rada javnih preduzeća pa bi se ovaj praznik u Srbiji slavio još kasnije. Ipak, kako to baš nije najlkaše izračunati, ostaje nam da ga slavimo 7. juna.

Ovde možete naći kada se slavi ovaj praznik u zemljama koje ga računaju. Metodologije su prilično različite, ali je ipak interesantno pogledati.

Bože moj

Iako nisam tačno upućen u trenutnu situaciju u Energoprojektu, i ne znam koja je strana u pravu, jedna izjava iz Politike mi je bila jako interesantna.

Predsednik akcionara "Energoprojekta" naveo je da "ima najava" da će Vrhovni sud po ubrzanom postupku osporiti tužbu jednog od akcionara... Tako nešto očekuje, jer je ta odluka potpuno legitimno usvojena na Skupštini akcionara, a i odobrena od strane Komisije za hartije od vrednosti i vlade, bez obzira na to što nije našla uporište u određenom zakonskom aktu.

Nije po zakonu, nema problema.

Norveška, ponovo

Pošto smo utvrdili da je Norveška veoma zanimljiva zemlja (vidi ovde i ovde), red je da nastavimo. Za prethodnog premijera Norveške, Kjella Magnea Bondevika (1997.-2000. i 2001.-2005.) vezane su dve vrlo čudne stvari.

Prva je da je on sveštenik. Dakle, u periodu u kom je on bio premijer, samo Norveška i Iran su imali svešteno lice za prvog čoveka zemlje (naravno, ako komunizam ne smatrate religijom; ako smatrate, onda ih je bilo više). Druga stvar je još čudnija. Naime, Bondevik je jedini šef države koji je, za vreme svog mandata, tražio bolovanje zbog depresije. Bolovanje je trajalo oko mesec dana. Posle toga se vratio na posao i završio prvi mandat. To Norvežanima očogledno nije smetalo jer su ga kasnije ponovo izabrali.

Šta da radi ova vlada

Već smo dovoljno komentarisali stavove ekonomista i političara. Šta kažu biznismeni?

Iz današnjeg Blica:

Direktor "Bambi-Banata": Vlada Srbije treba kao prvo da donese strategiju privrednog razvoja gde bi se jasno utvrdili prioriteti razvoja i privredne oblasti koje mogu zemlju vući napred i biti konkurentne razvijenom svetu.

Predsednik "Si end Si grupe": Vlada Srbije trebalo bi da podstiče proizvodne u odnosu na druge sektore jer samo proizvodnja stvara realnu dodatnu vrednost.

Direktor "Floresa": Zato bi nova Vlada Srbije trebalo da iz razvojnih fondova daje beskamatne kredite uspešnim firmama, koje su spremne da ulažu u nove projekte. Vlada bi morala da se bavi i podsticajem izvoza.

Prvo, Vlada vec sve ovo radi. Strategija privrednog razvoja postoji, kao i podsticanje proizvodnih aktivnost. Vlada, preko Fonda za razvoj već daje skoro beskamatne kredite skoro isključivo uspešnim firmama. Ako je ovo najbolje što su mogli da smisle, onda nije ni čudo što nam kao državi ne ide bolje. Mada, ima i svetlih primera:

Direktor "Polimarka": U ovoj zemlji, jednostavno, treba etablirati kapitalizam... Treba restituisati privatnu svojinu i obezbediti njenu ustavnu zaštitu.

Materijalna baza

Dragan Đilas:
Vlada Srbije, inače, izdvaja od 2.000 do 5.000 evra dotacija za svako novootvoreno radno mesto u kompanijama koje pokrenu proizvodnju.

To je zato što se Vlada Srbije, inače, ne razume mnogo u ekonomiju. Jer da se razume, znala bi da prosperitet ne donosi materijalna proizvodnja. U osnovi toga je stara marksistička ideja da "proizvodne" delatnosti stvaraju novu vrednost, dok su "neproizvodne" manje više beskorisne.

To je zabluda. Svaka razmena resursa, odnosno svaka ekonomska aktivnost donosi korist. Danas udeo industrijske proizvodnje u tržinim privredama ne prelazi 20% GDP i nikome ne pada na pamet da posebno podstiče proizvodnju. Podstiče se slobodna privredna aktivnost -- da li će to biti proizvodnja, trgovina, turizam, bankarstvo ili zabava, nema nikakve veze sa poboljšanjem životnog standarda. Šta to beše proizvodi Luksemburg?

Suvi genije

Irska je poslednjih 20 godina u svoje investicione programe uložila oko 20 milijardi evra i napravila sasvim novu državu u odnosu na ono što je bila pre 20 godina. Mi, međutim... moramo da idemo i brže i jače.

Ovaj genijalac je Đilas. Ovako nas obaveštava da će se sredstva za Nacionalni investicioni plan povećavati. Đilas je još jedan političar u nizu koji vidi korelaciju između državnih investicija i ekonomskog rasta i kao dokaz te brilijantne teorije navodi Irsku kao primer. Kao njegove kolege pre njega, za koje javna potrošnja predstavlja dokazani put do uspeha, i on greši. Irska se razvila zahvaljujući slobodnom tržištu i niskoj državnoj potrošnji.

Argument da su fondovi za razvoj EU presudno uticali na razvoj Irske je netačan. Na grafikonu možete da vidite da je jedina korelacija između privrednog rasta Irske i EU subvencija negativna. Ako vam to nije dovoljno odgovorite na pitanje zašto Španija, Portugalija i Grčka nisu zabeležile isti rast kao Irska kada su već dobijale subvencije od EU?

Đilas bi najviše doprineo ekonomskom razvoju Srbije ukoliko bi zatvorio svoje ministarstvo i otpustio sve zaposlene na čelu sa njim samim.

Koga zanimaju detaljnije analize irskog ekonomskog razvoja neka pogleda Ivanov članak u Vremenu ili članak Bendžamina Pauela u Kejtovom žurnalu.

Odlazak

Ovo je vest, ali obavezno pogledajte i komentare. Nijedno "ali".
Evo i zašto.

Putokaz

Ako se izgubite u Brazilu ovaj znak vam može pomoći da se vratite u Srbiju. Preuzeto odavde.

Stiže račun

Još malo pa će stići račun za rusku podršku po pitanju Kosova. Premijer Koštunica kaže da će Rusi imati prioritet pri prodaji akcija NIS-a. Razlika između toga koliko plate i onoga koliko bi platio najbolji ponuđač da je sve čisto predstavlja račun za njihovu podršku.

Ako oni preuzmu NIS, nisam optimista po pitanju ukidanja famozne uredbe.

Kome treba dozvoliti da glasa

Slavišin post o obaveznom glasanju me je podsetio na suprotni predlog - ograničavanje biračkog prava za određene kategorije ljudi. Za to se može izneti više primera i argumenata. Jedan - sada u Srbiji i u skoro svim drugim zemljama nije dozvoljeno glasanje onima koji su mlađi od 18 godina. Dva - u Americi nije dozvoljeno glasanje svima koji imaju prebivalište u gradu Vašingtonu. Tri - kada bi pitali ljude u Srbiji "da li svima treba dozvoliti da glasaju?", odgovor bi sasvim sigurno bilo većinsko NE (na primer, poznajem mnogo ljudi koji misle da starijima od 70 godina ne treba dozvoliti da glasaju).

Što se mene tiče, mislim da pitanje ko može da glasa uopšte nije od presudnog značaja. Mislim da je mnogo važnije pitanje - "o čemu uopšte može da se glasa?". I tu dolazimo do kvake 22. Mislim da o tome ko može da glasa ne bi trebalo da se odlučuje demokratski, jer imam utisak da bi narod vrlo rado mnogima ograničio pravo glasa - svima onima koji ne misle kao on. Biračko pravo treba da svima bude garantovano Ustavom, koji ne može lako da se menja.

Belgrade open?

Marko je već pisao kako je Tipsarević primetio da su za uspeh srpskih tenisera odgovorni samo oni i njihovi roditelji. Tada je naveo da u Srbiji nema jakog saveza niti teniske akademije koja bi pomagala mlade talente. Nije pominjao nedostatak državne teniske akademije, već teniske akademije uopšte. Kao potvrdu te ideje Đokovićevi roditelji planiraju osnivanje privatne teniske akademije (ne mogu da nađem link sada).

Ipak, izgleda da je vlada pogrešno protumačila reči mladih tenisera. Đelić kaže: Srbija ne ulaže u tenis, a naši teniseri su prepušteni sami sebi. To mora da se menja. Treba napraviti Akademiju tenisa, turnir "Belgrade open", na koji bi došle zvezde.

To ne mora da se menja. Iako su prepušteni sami sebi naši teniseri se dobro snalaze. Pa i da su neuspešni opet ne bi trebalo ništa menjati. Organizovanje turnira, njegov naziv i ko bi bili gosti takođe ne treba da brine vladu Srbije.

Državne investicije u sport me jako podsećaju na politiku Istočne Nemačke gde je tajna policija sportistima davala hormone i steroide od malih nogu da bi postizali bolje rezultate na takmičenjima.

Obavezno glasanje

U Belgiji je, kao i još nekim zemljama, glasanje obavezno. U zavisnosti od kazne koja je predviđena, ovaj sistem obaveznog glasanja možemo tretirati kao ekstra porez ili kao prinudni rad. U svakom slučaju nije dobro i ne priliči slobodnom društvu.

Ali interesantno pitanje je kakvi bi bili efekti obaveznog glasanja. Kako obavezno glasanje menja izborne rezultate?

Čini mi se da bi dovelo do još veće trivijalizacije politike. Demokratija inače nije izbor najbolje, nego najpopularnije politike. Zato i veći broj glasača nije garancija da će izbor politike biti kvalitetniji.

Najveći broj apstinenata čine oni koje politika mnogo ne interesuje. Kada ih glasanjem primorate da se zainteresuju, verovatno ni tada neće mnogo razmišljati, analizirati, gledati političke emisije ili slušati mišljenje eskperata. Prosto će izabrati ono što im na prvi pogled izgleda najbolje. Izabraće primamljivu populističku opciju.

Ima i drugih apstinenata, onih koji sve dobro razumeju, ali bojkotuju sve opcije. Mada takvi apstinenti i nisu apstinenti, jer uzdržavanjem od glasanja svoj glas ustvari delegiraju onima koji glasaju. (Ako ste apstinirali na poslednjim izborima vi ste glasali 30% za SRS, 25% za DS, itd.) Njih prvo što ima manje nego onih koji ne glasaju zato što ih politika ne interesuje, a drugo, kada bi morali da izađu na izbore oni bi zaokružili "neopredeljen" ili poništili listić. Prema tome, razliku na obaveznim izborima bi napravili slabo obavešteni i nezainteresovani glasači.

Da sumiram: da je glasanje u Srbiji obavezno, do sada bi već imali samostalnu vladu Radikala, a Velja Ilić bi bio lider opozicije.

Najbolji ministar

Velja traži deo vlasništva nad lukom Bar. Kaže ulagali "smo" u autoput i prugu pa "zaslužujemo" i deo luke. Čak uslovoljava i gradnjom jadranskog autoputa i renoviranjem pruge. Hteo je da širi tunele ali neće ako sebičnjaci ne daju deo luke.

Malo mu je državnih preduzeća u Srbiji pa bi da nacionalizuje i ona u Crnoj Gori. Građani i preduzeća iz Srbije ne bi imali apsolutno nikakve koristi od udela u luci. U Baru bi se usluge plaćale bez obzira ko je vlasnik. Ukoliko bi nekim nesrećnim slučajem Srbija kupila deo vlasništva u Luci Bar, 7 miliona građana bi bilo u minusu dok bi samo par potencijalnih članova upravnog odbora nešto zaradili.

U sebi sam dodao II

Prenosimo deo intervjua datog Tajm magazinu a objavljenog na blogu Božidara Đelića, 27. januara.

Tajm: Tražite najvišu poziciju u Vladi Srbije? Da li biste se zadovoljili nečim manjim?
Đelić: Imajući u vidu da su glasači prodemokratskog bloka dali veliku prednost mojoj stranci, i budući da je stranka odabrala mene kao svog kandidata za premijera, odgovor na Vaše pitanje može jedino da bude Ne.

U sebi je dodao, funkciji se u zube ne gleda.

Ja bih al' ne mogu

Glas piše kako neki Odbor RTB Bor traži od ministarstva energetike da im se kupi mašina od 2,5 miliona evra. Ministar Aleksandar Popović kaže da su radnici u pravu i da treba kupiti novu mašinu. Nažalost, on može predlog da podrži ali ne i da odobri, jer nije nadležan.

Pravi titoizam; studenti su u pravu. Ministri su jako simpatetični prema trošenju novca poreskih obveznika u sopstvenom resoru. Pošto posao ministra ne podrazumeva samo vozača i sekretaricu, možda bi mogao i da kaže samouprvnoj ekipi u Boru da od nove mašine nema ništa dok se ne privatizuju. Ako već nije nadležan, ministar bi trebalo da ćuti jer ga niko nije pitao za njegovo lično mišljenje.

Ovo me podseća na jedan citat iz nekog starog domaćeg filma koji otprilike glasi "Tačno je da sam rekao da ću podneti ostavku, ali sam u sebi dodao da ću to učiniti samo ako to od mene zatraži partija." Mislim da se i tu radilo o nekom rudniku.

Svaki Ciga svoga konja hvali

Svetlana Vukajlović je dobila nagradu Privrednik godine od Privredne komore. To i ne bi bila neka vest da Svetlana ne vodi Fond za zdravstveno osiguranje. Fond, osim što je državna institucija je takođe i monopolista. Zar nije najboljij privrednik onaj ko ostvari najbolje rezultate na konkurentnom tržištu? Izgleda da to i nije bitna pretpostavka kada tu nagradu daju činovnici.

Možda će sledeće godine nagradu najboljeg privrednika dobiti Velja za izgradnju najviše kilometara puteva u Srbiji.

Kako se zvati?

Najbolje bi bilo da se prosto zovemo "liberali". Ali ta reč je izgubila originalno značenje. U Americi već odavno liberal znači levičar ili simpatizer demokrata. A gubi i u Evropi, naročito tako što liberalima sada sebe zovu razne političke stranke levice i centra. Ako danas kažete prolazniku u Srbiji da ste liberal, misliće da ste iz LDP-a, ili sledbenik misli Biljane Srbljanović, ili da imate vikendicu na Povlenu. Jozef Šumpeter je to lepo rekao: najveći kompliment koji su protivnici slobodnog tržišta ikada dali liberalizmu je to što su preuzeli njegovo ime.

Najbliže etiketi po kojoj nas već poznaju bi bilo "neoliberali". Tako nas zovu levičari. Ali tu je problem što neoliberali nigde ne postoje. Neoliberal je negativan termin koji služi za identifikaciju onih koji ga koriste (odmah znate da su nekakvi antiglobalisti), a ne da identifikuje jednu grupu u pozitivnom smislu. Niko sebe ne zove neoliberalom. Uostalom, nema ni potrebe da sami sebe zovemo neoliberalima kada tu ništa nije "neo". Ceo termin je nastao zato što protivnici liberalizma ipak nisu mogli ništa da prigovore Loku, Hjumu i Adamu Smitu. Onda su izmislili da su današnji liberali "neo".

Sledeći kadnidat je "libertarijanci". U Americi je ovaj termin postepeno prihvaćen. Kada su videli da su im levičari ukrali naziv "liberal", ljubitelji političkih i tržišnih sloboda su sebe počeli da nazivaju libertarijancima i do danas je taj termin postao dobro poznat i u širim krugovima. Postoji i Liberterijanska stranka. Ali malo teže je to uraditi sada u Srbiji, i Evropi uopšte. Trebalo bi mnogo vremena, a ionako zvuči rogobatno.

Poslednji, i naziv za koji ja glasam je "tržišni liberali". Taj termin je jasan, precizan i na srpskom zvuči prirodno. Istovremeno označava i politički liberalizam i veru u slobodno tržište. Pri tome je manje omiljeni termin "tržište" povezan sa uvek pozitivnim "liberal".

Dosta je jedan listić

Sheryl Crow se uključila u borbu protiv globalnog zagrevanja, tako što obilazi Ameriku i propoveda. Evo jedne genijalne ideje:

"I have spent the better part of this tour trying to come up with easy ways for us all to become a part of the solution to global warming. Although my ideas are in the earliest stages of development, they are, in my mind, worth investigating. One of my favorites is in the area of forest conservation which we heavily rely on for oxygen. I propose a limitation be put on how many squares of toilet paper can be used in any one sitting. Now, I don't want to rob any law-abiding American of his or her God-given rights, but I think we are an industrious enough people that we can make it work with only one square per restroom visit, except, of course, on those pesky occasions where 2 to 3 could be required."

Kakve veze očuvanje šuma ima sa globalnim zagrevanjem, nije rekla. Ne znam ni kako bi se to sprovodilo. Čak ni u Britaniji, koja ima 5 miliona instaliranih kamera za nadgledanje građana, to ne bi funkcionisalo. Možda da se uvede posebna toalet policija, koja bi, kada za to postoji osnovana sumnja, mogla da upada u toalete i kontroliše potrošnju papira.

Iskreno, kada vidim kakve sve gluposti pričaju američki celebrities, shvatim da naši nisu uopšte loši.

Još jedan zanimljiv sajt

CEPR (Center for Economic Policy Research) iz Londona od nedavno ima nešto što liči na blog, a zove se VoxEU. Budući da se na spisku osnivača nalaze Aghion, Blanchard, Giavazzi, Alesina, Whyplosz, Burda i Tibellini, verujem da će biti zanimljivo.

Ideja je da komentarišu ekonomska pitanja u EU.

Citat iz posta Alesine i Tibelinija o rastućoj razlici u razvijenosti Amerike i Evrope: "The economic decline of continental Europe relative to the US since the early nineties is not a statistical artifact. In fact, if GDP were measured correctly, the relative economic decline might be even more pronounced than what is recorded in the official statistics."

Na slici se vidi da je gep između gdp-ja Francuske, Italije i Španije sa jedne i SAD sa druge strane u periodu 1990-2000 porastao sa 38% na oko 55%. Kod Zapadne Nemačke, rast gepa je sa 24% na 38%.

A ja budala slao CV

Štrajk glađu je izgleda rešenje za nezaposlenost. Čeda Tepić je tako našao posao sekretara u "Prosvjeti" što mu izuzetno odgovora jer ga knjiga i kultura prate ceo život. Sada će se fokusirati na sistemsko uređenje rada u organizaciji. Nešto mi govori da se "Prosvjeta" finansira iz budžeta, ali nisam siguran.

Prolupao

Vladimir Putin:
"У Северној Америци ужас; мучење, бескућници, Гвантанамо. У Европи жесток обрачун са демонстрантима, а о постсовјетском простору да не говорим.
Од како је умро Махатма Ганди, нема човек с ким да разговара.”

Država i sport, ponovo

Janko Tipsarević u tekstu u New York Times-u o srpskim teniserima (i teniserkama, naravno) kaže:

“The thing is, people have to understand that all we have in tennis here came from mud, from nothing,” he added. “There was no big tennis academy. There was no big tennis federation behind their success. Nobody was investing anything. So the only people who we can say thanks to today are our families.”

I ipak su uspeli.

Koliko zarađuju dileri?

Koliko zarađuju Njujorčani? Koliko taksista a koliko diler droge, pročitajte u odličnom članku u Njujork Tajmsu.

Dva pogleda na svet

Dobar tekst Arnolda Klinga na TCS Daily sajtu o dva suprotstavljena pogleda na svet.

Jedan od zanimljivih citata: "For pro-capitalists, capitalism offers an endless wellspring of renewal. For anti-capitalists, there seems to be an endless wellspring of reasons for capitalism's doom. The tug-of-war between the two sides is likely to be endless."

Državna religija

Slavišin post o Norveškoj me je podsetio na jednu jako zanimljivu stvar.

Naime, Norveška i dalje ima državnu religiju. U članu 2 Ustava piše: "All inhabitants of the Realm shall have the right to free exercise of their religion. The Evangelical-Lutheran religion shall remain the official religion of the State. The inhabitants professing it are bound to bring up their children in the same." U članu 4 piše: " The King shall at all times profess the Evangelical-Lutheran religion, and uphold and protect the same." A ovo je prosto sjajno (član 12, stav 2): "More than half the number of the Members of the Council of State shall profess the official religion of the State".

Dakle, ne samo da je Ustavom definisana državna religija, nego je nametnuta i obaveza roditeljima da svoju decu obrazuju i vaspitavaju u skladu sa državnom religijom. Što se Vlade tiče, najmanje pola članova moraju da budu vernici.

Ustav je, inače, donet još 1814. godine. Međutim, od tada je toliko puta menjan da su mogli baš da izbace i ove odredbe.

Status skvo

Izgleda da je u najavi prvi sukob u novoj vladi. Đelić i Dinkić ne samo da imaju oprečna mišljenja o preregistraciji vozila sa crnogorskim tablicama, već su spremni da se po toj temi sukobe i javno. Biće interesantno pratiti nastavak ove diskusije.

Da se razumemo, zakon koji propisuje da se mogu uvesti samo polovna vozila sa Euro 3 motorom je loš zakon jer sprečava građane Srbije da jeftino dođu do automobila. Sa druge strane, može nešto i da se kaže u prilog činjenici da pravila igre moraju biti jednaka za sve i da su oni koji su kupovali vozila u Crnoj Gori bili svesni rizika.

Najbolje rešenenje je dozvoliti slobodan uvoz polovnih vozila bez obzira na Euro 3 ili bilo koji drugi standard. Ako bih morao da se odlučim između Đelićevog ili Dinkićevog predloga, izabrao bih prvi. Čini mi se da je on više u duhu slobodnog tržišta.

Najverovatniji ishod je ipak produžavanje statusa kvo, koji će u suštini više odgovarati Đeliću jer će građani nastaviti da koriste svoja vozila. Znači, Dinkić na potezu.