U Politici:
Када је реч, на пример, о књижевности, мада не само о њој, све земље осим Србије имају разрађен систем подстицања онога што сматрају својом књижевношћу. Осим стипендија, мноштва плаћених пројеката и других начина да уметник не ствара у гладовању, одређене су и месечне своте за „стимуланс у раду”. Тако се то зове. Дакле, не помоћ.
Književnici koji ne mogu da žive od pisanja, umesto da nađu pošteni posao, traže pare od države i još hoće da se to ne zove pomoć. Pobesneo sam i ostavio komentar i tamo na sajtu.
2 comments:
Ovakvi se tekstovi pojavljuju svako-malo. Skoro je jedan bloger sa B92 (Dejan ...?) zagovarao subvencionisanje prevođenja književnih dela sa srpskog na svetske jezike, bio je komentar i na TR. Pre nekog vremena izvesni Saša Radulović je opet na B92 pisao o penzionom osiguranju, gradskom prevozu, itd. Primera sigurno ima mali milion. Koji su motivi onih koji pišu?
Nekad se radi o ljudima koji zagovaraju subvencionisanje sopstvene delatnosti. Stara priča o lebu bez motike. Njih, čini mi se, razumem sasvim dobro. Ali ima i onih koji se ne bave onim za šta
traže subvenciju. Koje su to zverke?
Mislim da se radi o vrlo rasprostranjenom fenomenu - državnoj veri ili religiji. Ulogu boga u ovoj veroispovesti igra država. Država je stvorila sve, država zna sve (omniscient) i može sve (omnipotent), država je mudra i pravedna. Primitivno sujeverje
zamenjeno je primitivnim teizmom, a onda primitivnim etat(e)izmom.
Obrazovanje tu ne pomaže, prirodna ljudska potreba je da se nađe
smisao, a gde postoji potreba naći će se i neko da je zadovolji:
plemenski vrač, pop ili političar. I da se pritom okoristi. Dok je primitivni teizam odskora dobio nešto malo više prostora u obrazovnim institucijama države, primitivni etatizam se propoveda implicitno i eksplicitno svuda. I onda nije čudno što ljudi u državu gledaju kao u boga, od države očekuju pomoć i rešenje svih svojih problema. Kao što u crkvi pale sveću i mole za pomoć, tako državi plaćaju porez i očekuju pravdu i spas. Dobiće i jedno i drugo malo morgen.
Na kraju, ne želim da se ovo moje shvati kao popovanje. Radi se o nečem drugom: muka mi je da svaki čas čitam takve gluposti i da se uvek iznova nađem pred dilemom: da li da se borim sa vetrenjačama ili da pustim (dobronamerne) budale da lupetaju i okrenem glavu na drugu stranu. Nevolja sa ovim drugim je što takvih demagoških tekstova ima toliko da oni formiraju svest ljudi. Kako da efikasnije suzbijamo ove pogrešne ideje?
Poenta price je da svi, ne samo knjizevnici u Srbiji prizeljkuju da budu socijalni slucajevi i da dobijaju neku socijalu, pomoc, kako god.
Kad se ukine pomoc, oni ce poceti nesto da rade, a dokle god ima izgleda da nesto dobiju za dz, prodavace maglu dok im ne upali.
Post a Comment