Čitam "Anđele i demone" Dan Brown-a. Hteo sam da sačuvam za leto, za plažu, ali izgleda da neću na more, pa rekoh, ajde da pročitam sada. I tako, na jednoj strani se pominje New Deal, a u fusnoti otprilike piše: "ekonomski program koji je sproveo predsednik Ruzvelt i koji je izvukao Ameriku iz depresije (prim.prev.)". I tu shvatim koliko je ozbiljan problem sa kojim se liberali danas susreću (kako u Srbiji, tako i u drugim zemljama). Sve dok obrazovani i pametni ljudi (kao što je nesumnjivo ovaj prevodilac) budu verovali u takve mitove, biće jako teško ubediti ljude da je NIP loš i da je državno vlasništvo nad firmama još lošije (vidi slučaj PKB-a).
Siguran sam da ima političara koji NIP vide kao priliku da uzmu provizije kod javnih nabavki. Ali, isto sam tako siguran da takvih nema više od 2-3. Ubedljiva većina njih iskreno veruje da radi nešto korisno. Pitanje je samo kakva će fusnota biti uz NIP u udžbeniku iz istorije za sto godina, u lekciji "Rani 21. vek u Srbiji".
Zanimljiv tekst o američkom New Dealu se može naći ovde.
3 comments:
Marko, post o njudilu je dobar šlagvort za kratko pisanije o jednom mom skorašnjem razmišljanju duž manje-više istih linija. Radi se između ostalog o mitovima u koje veruju i ubeđenjima koje imaju obrazovani i pametni ljudi.
Elem, ljudi koji se na neki način bave politikom, bilo da su tek simpatizeri neke političke stranke ili su u vrhu neke od stranaka, ili bilo gde u spektru između ove dve krajnosti, ispoljavaju neke tipične karakterne osobine. Kratko rečeno, oni su ili naivci koji "iskreno veruju da rade nešto korisno", ili muljatori premazani svim farbama koji tačno znaju šta rade. Dakle, karakterologija političara u Srbiji (a bogami i šire) bi mogla da se svede na dva osnovna tipa: idelista i oportunista. Narodnim jezikom rečeno: mamlaz i mufljuz.
Idealista je dobronameran, toliko se o ovom tipu može pozitivno reći. On(a) veruje da država može uspešno da upravlja društvom i privredom i da "pošteni političari" mogu biti od koristi. Idealistima nije jasno da širenje uticaja države dovodi do sve veće bede i haosa, i zato pokušavaju da se ovim nevoljama suprotstave upravo mehanizmom koji ih izaziva: svemoćnom i "sveznajućom" državom. Nešto od svojih uverenja idealista je u stanju da verbalizuje, veći deo je nemušta vera u drugove, u neizbežan, mada ponekad spor društveni progres i državu-božanstvo.
O oportunistima se ništa dobro ne može reći. Zavisno od stepena inteligencije, gaze preko živih i mrtvih sa manje ili više razumevanja šta rade, ali to čine jednako bezobzirno. Njihov pogled na svet je kratkoročan i dobro definisan: u se, na se i poda se. Oni (one) shvataju da je suština praktične politike pljačka i nastoje da tu igru odigraju što bolje. Za razmišljanje nemaju vremena. Reč ideologija im savršeno ništa ne znači.
Niži ešeloni političkih stranaka - mesni odbori, izvršni odbori - znači mesta gde se mnogo radi a malo dobija uglavnom su naseljeni idealistima. U najvišim slojevima stranaka dominiraju mufljuzi. U svakom pojedinom političkom aktivisti ova dva tipa karaktera su suprotstavljeni. U stranku se već ulazi sa idejom da se to na neki način iskoristi, seme oportunizma klija - a oni koji brzo uče i brzo napreduju u stranačkoj hijerarhiji transformišu se iz idealiste u oportunistu. Na samom vrhu svake od političkih stranaka nalaze se najgori ljudi - prekaljeni mufljuzi. Srednji slojevi naseljeni su frustriranim likovima koji nisu u stanju da se odluče, stalno osciluju između nejasnih ideala i zločina.
Naravoučenije: saradnje između tržišnih liberala i političara ne može biti. Nema nikakve šanse da Katalaksija izvrši nekakav uticaj na to šta i kako političke stranke rade. Nikakvo ubeđivanje i pokušaj pridobijanja neće uspeti. Idealisti misle da smo mi tržišni fundamentalisti, zli po definiciji. Oportunisti znaju kakvu igru igraju i koja je alternativa tome.
Andrej, meni nije jasna sledeca stvar - koji od te dve grupe politicara su stetniji? Da li je stetniji ministar finansija koji je korumpiran, ali smanjuje poreze, ili onaj koji je "cist", ali povecava poreze?
Mislim da se ministar koji stvarno smanjuje poreze još nije pojavio. Još uvek imamo samo zamazivanje očiju a ne realno smanjenje poreza. Da li sam smanjio porez ako na primer smanjim PDV a povećam carine i/ili akcize? Naravno da nisam. Ne govorim o konkretnom slučaju jer je konkretan slučaj (Srbija) toliko komplikovan i zapetljan da nema smisla istraživati detalje, ne isplati se. Agregatne veličine, kao ukupna javna potrošnja ili ukupni javni prihodi ne pokazuju tendenciju ozbiljnog opadanja i o tome se čak ni ne priča. Implikacija je jasna - ništa se ne menja.
Još nešto, o korumpiranim i "čistim" političarima. Nema čistih, naročito među ministrima. Po definiciji. Onaj koji bi rekao prave stvari odmah bi bio počišćen jer radi na štetu svoje i ostalih političkih stranaka odnosno oportunista u stranačkom vrhu. Idealisti ga ne bi razumeli.
Post a Comment