Već duže vreme se Bojan Kostreš i vlada natežu oko objavljivanja sadržaja koncesionog ugovora Horgoš - Požega. Obe strane imaju dobre argumente. Bojan Kostreš kaže da narod (Vojvodine) ima prava da zna a vlada da se ugovorom štite prava koncesionara i da je moguće da će odustati od posla ukoliko se objavi sadržaj ugovora.
Na prvi pogled mi se čini da je Kostreš u pravu. Lično smatram da bi sve što vlada radi trebalo da bude javno. Međutim, tipičnim ugovorom o koncesiji ne troši se novac poreskih obveznika. Kompanija napravi put i dobija vlasništvo na određeno vreme.
Ugovori između dve privatne kompanije često nisu javno dostupni. Poslovna tajna. Da li ugovor između države i privatnog preduzeća, kada se ne troši novac poreskih obveznika, treba da dobije isti tretman? Da li treba štititi poslovne tajne španskog koncesionara iako sarađuje sa državom a ne sa drugom privatnom kompanijom?
Meni se čini da privatne firme koje rade sa državom moraju da imaju drugačije standarde tajnosti nego kad rade sa drugim privatnim firmama. Vlada ima obavezu prema građanima da radi transparentno dok privatna preduzeća nemaju. Mislim da bi kod nas vlada trebalo da ubuduće obaveže koncesionara da pristane na veći nivo transparentnosti ukoliko želi da dobije posao.
U ovom konkretnom slučaju, zaista nisam siguran kako treba odreagovati. Iako ne razumem šta to koncesionar konkretno gubi, ako je vlada obećala tajnost onda možda ima smisla to obećanje i ispoštovati.
5 comments:
Ni ja nemam bas jasan stav po ovom pitanju. Mislim da si dobro izlozio i moje dileme.
Medjutim, mislim da se ovde ne postavlja pitanje javnosti. Ni Kostres nije trazio da se ugovor objavi u novinama, nego da ga on sam, kao predsednik Skupstine Vojvodine, vidi.
Ali valjda trazi da vidi da bi mogao da upozna vojvodjanje sa sadrzajem. Zbog toga se i Rodoljub Sabic umesao. Bar sam ja tako shvatio.
Ova dilema spada u veliku klasu nerešivih problema, takozvanih aporija, do kojih dovode nejasni vlasnički odnosi odnosno (u suštini) nepoštovanje privatne svojine.
Suštinski, država je protiv-prirodno-pravna organizacija, takoreći zločinačko udruživanje, and no amount of political sophistery and legal hair-splitting can ever compensate for that. Ono što počne i/ili traje na osnovu nasilne konfiskacije nikada ne može postati pošteno. Uz dužno poštovanje prema tebi i mnogim drugim dobronamernim ljudima, ovde se radi o pogrešnom pitanju i gubljenju vremena u eventualnoj diskusiji. Najviše zbog toga što, bez jasnog i doslednog stava o privatnoj svojini, ovakve dileme nikada ne mogu biti razrešene. I pošto potrošimo reči i vreme, nećemo se naći ni za milimetar bliže bilo kakvom rešenju. Što se grbo rodi (i kao takvo traje) vreme ne ispravi. Neizbežno je da se s vremenom nelogičnosti i idiotizmi umnožavaju. Koja je svrha intelektualnog naprezanja da se razreše ove pojave? To kažem najdobronamernije.
Mislim da naša razmišljanja treba da idu u pravcu projekta društva u kome neće postojati jedna organizacija sa monopolom na nasilje. Pošto znamo kakva je priroda čoveka, očigledno je da nikakva organizacija koja istovremeno ima monopol na nasilje i sastavljena je od ljudi-kakvi-jesu ne može da spreči zloupotrebu nasilja. Koje je tržišno rešenje ovog problema? Odmah potom se naravno pojavljuje i drugo pitanje, pitanje tranzicije iz nasilnog državnog rešenja u slobodno tržišno rešenje.
Having said that, u ovom slučaju (transparentnost koncesije) nisu bitni interesi i želje španskog koncesionara. Bitno je da svaku vladu naseljavaju ljudi kojima samo budale veruju. Kada se ti prevejani i premazani likovi koriste terminima "poslovna" ili "državna tajna" zdrav razum govori da ne može biti sumnje da se tu radi o krađi.
Po meni je odgovor jednostavan - naravno da ne moze biti poslovna tajna. Mozda se ne radi o trosku poreskih obveznika, ali je u pitanju potencijalna izgubljena dobit po budzet, odnosno mogucnost da se trosak obveznika smanji na nekoj drugoj strani.
Изгледа сви се слажете, треба да се зна, слажем се.У предизборној кампањи, као и на почетку владавине, односно управљања, свака влада да одређена обећања. Грађани треба на време да се упознају са свим поступцима владе, како би знали у ком их правцу влада води. На крају крајева бирали су их грађани, а не стране компаније, зато мора да се зна чије интересе штите.
-Гаврило'с Принцип'с-
Post a Comment