Jedan od argumenata protiv budžetskog deficita je da naše današnje neodgovorno trošenje predstavlja nanošenje nepravednog tereta budućim generacijama. To je argument uopšte kod svakog međugeneracijskog zaduživanja.
I sam sam ga do danas upotrebljavao, ali sada mislim da ne stoji. Tržišne privrede godišnje imaju godišnji per capita rast od 3-4%, a sa rastom od 4%, GDP se duplira za samo 18 godina. Štaviše, verovatno je i da rast GDP kao mera potcenjuje pravi napredak, jer se ne mogu obuhvati stalna poboljšanja kvaliteta svega što se proizvodi. Pogledajte neki katalog tehnike ili elektronike star desetak godina i to će vam reći više od bilo kakve statistike. Svet je u svakom smislu sve bolje mesto za život. Narednoj generaciji pre treba zavideti što su rođeni kasnije, nego ih žaliti što će morati da otplate dug i kamatu.
Ovo je naravno čisto moralni, a ne ekonomski argument. Ima i nekih dobrih razloga protiv budžetskih deficita i javnog duga, ali međugeneracijski dug nije jedan od njih.
19 comments:
U pravu si... Recimo, nasa generacija mora da otplacuje Titove kredite. Ali, pored kredita, nasledili smo i auto-put, mostove, termoelektrane.
Uz otpise koji smo dobili 2000-2006, mislim da smo cak jako dobro prosli.
Granica prihvatljivog defizita je rast GDP. Sve ispod toga je kocenje privrede. Sve iznad toga je riski...
U stvari meni nije jasno sto su ovi iz mmf-a zapeli sa budzetskim defizitom i kojom su matematiom dosli do univerzalno optimalnog defizita?
Igipop
U stvari, pitanje je sta smatras javnim dugom.
Po meni, neto sadasnja vrednost obaveza po osnovu penzijskog i zdravstvenog osiguranja bi mogla da se tretira kao javni dug. Jedini (mada bitan) kontrargument je da to niko na svetu ne radi.
Pa cak i to. Prva generacija je dobila penzije beslpatno, sadašnje generacije plaćaju za njih, i opet teško da se može reći da su Solunci u životu dobro prošli u poređenju i sa najsiromašnijima danas.
Pretpostavljam da bi optimum bio da javni dug raste najmanje za rast GDP-a. Drugačije rečeno, nijedna generacija nema razloga da bude u minusu da bi smanjivala javni dug za sledeću, ako zna da će sledeća biti bogatija.
"Ima i nekih dobrih razloga protiv budžetskih deficita i javnog duga, ali međugeneracijski dug nije jedan od njih."
npr?
Hmmm. Ne slažem se sa Slavišom. Sva potrošnja države je po definiciji neproduktivna odnosno predstavlja gubitak. Ako bi građani jednako investirali kao i država, država je samo nepotreban overhead. A ako ne bi, onda su opljačkani jer su oni legitimni vlasnici zarađenog a ne političari koji im novac uzimaju i koriste protivno njihovim željama. Znači, država smanjuje GDP i kad nema deficita, a sa deficitom gubitak je naravno još veći. Gubitak u odnosu na to koliki bi rast GDP bio bez državne pljačke.
To što GDP svejedno raste svakako nije zasluga države, GDP raste uprkos državi. Svet jeste sve bolje mesto za život, ali krivicom države ovaj proces je sporiji nego što bi mogao biti.
Andrej: Ne slazem se da je "Sva potrosnja drzave po definiciji neproduktivna". Drzava je napravila Gazelu i auto-put. Buduci da ih koristim (a i mnogi drugi) svakog dana, nisu neproduktivni. Cinjenica je da bi, da su pravljeni privatnim parama, najverovatnije bili kvalitetniji i/ili jeftiniji, ali reci da su po definiciji neproduktivni nije tacno.
Takodje, nisam uopste siguran da "gradjanima politicari uzimaju novac i koriste protivno njihovim zeljama". Da li mislis da bi i jedno od sledecih pitanja proslo na referendumu: "Da li zelite da se smanje izdaci za penzije?", "Da li zelite da se smanje izdaci za zdravstvo i prosvetu?", "Da li zelite da se smanje izdaci za vojsku, policiju i pravosudje?". Da ne nabrajam dalje, ne verujem da bi narod na izborima glasao za smanjenje bilo cega.
Anonymous: Po meni, najbolji argument protiv deficita je cisto pragmaticni. Ako pustis politicare da trose vise nego sto oporezuju, oni ce to i da rade. Jedina granica javnoj potrosnji je strah politicara od neuspeha na sledecim izborima ako previse povecaju poreze. Ako nemaju ni to ogranicenje potrosice sve sto mogu. Mada, poslednji put kada sam citao nesto na tu temu, istrazivanja u Americi su pokazala da savezne drzave koje imaju ustavnu odredbu kojom se zabranjuje deficit nisu imale manju javnu potrosnju od ostalih.
Slavisa: Ako znamo da ce svaka sledeca generacija biti bogatija od prethodne, onda je to argument za stalno povecanje javnog duga. Radi se o medjugeneracijskoj Robin Hud politici - transfer od relativno bogatih nerodjenih ka relativno siromasnim - nama. Sa druge strane, neki smatraju da takvog medjugeneracijskog transfera uopste nema. O cemu se radi? Ako drzava finansira izgradnju puta zaduzivanjem, a ne porezima, onda novac koji si ustedeo zbog nizih poreza mozes da ostavis svojoj deci (kao nekretninu ili kes) i da tako ponistis efekat vecih poreza koje ce tvoja deca da placaju.
Pitanje je za koje potrebe se drzava zaduzuje (sustinsko, na koje potrebe drzava trosi). Zaduzivanje drzave kako bi se isfinansirala gradnja auto puteva, mostova i sl. moze koristiti buducim generacijama. Zaduzivanje za tekucu potrosnju po pravilu je stetno. Kako za buduce tako i za sadasnje generacije.
Zamislimo da se drzava zaduzi kako bi finansirala promociju politickih partija i politicara. Osim par politicara i mozda njihovih potomaka, koje buduce generacije bi imale koristi od ovog zaduzivanja?
Marko: Moram da te podsetim na priču Henrija Hezlita o "onome što se vidi i onome što se ne vidi" iz knjige Ekonomija u jednoj lekciji. Gazela i auto-put se vide i koristimo ih, ne sporim. Ono što se ne vidi su nerealizovani rezultati privatnih investicija legitimnih vlasnika sredstava kojima su Gazela i auto-put napravljeni. A pošto je ljudska osobina da se pametnije troši svoje nego (oteto) tuđe, ono što se vidi je sasvim sigurno manje od onog što se ne vidi. Kad sabereš ono što jeste i ono što je moglo dobiješ negativan rezultat. Zato je državno investiranje neproduktivno.
Odlično pogađaš pitanja koja političari postavljaju. Naravno da će opljačkani da odgovore negativno, jer se nadaju da ako država nastavi da troši imaju šanse da nešto od opljačkanog povrate, makar u obliku šugavih usluga koje država nudi a koje si naveo. I onda to političari koriste da obezbede privid legitimiteta za pljačku koju vrše. S druge strane, ako bi pitanje na referendumu bilo: "Da li želite da ukinemo doprinose za zdravstveno i penziono osiguranje koje vam sada oduzimamo od plata, pa da sami brinete o svom zdravlju i plaćate lekare kad ste bolesni, odnosno da sami štedite za starost?" mnogi bi radije zadržali svoj novac i sami brinuli o sebi umesto da to povere prevrtljivim i lažljivim političarima.
Otkud znate da je svaka sledeća generacija bogatija? Na osnovu čega se to može tvrditi? Mislim da GDP nije nikakav pokazatelj jer je bio "pozitivan" čak i 1999. godine u toku koje smo sasvim sigurno osiromašili.
Andrej: Drzavne investicije su sigurno relativno neproduktivne (manje produktivne od privatnih). Ja sam hteo da kazem da u apsolutnom smislu mogu biti produktivne (da korist opravda trosak).
Sto se tice veceg bogatsva buducih generacija, to zakljucujem samo na osnovu dosadasnjeg iskustva. Naravno, ako za 10 godina dodje do nuklearnog rata, sve pada u vodu.
CG: Mislim da niste u pravu da je bitna namena zaduzivanja. Pitanje finansiranja po meni je potpuno sekundarno. Ukoliko za nesto treba da se daju drzavne pare, onda odluka o tome da li ce se finansirati porezima ili zaduzivanjem nije toliko bitna. Cinjenica da politicari trose pare za stranacku promociju nije argument protiv zaduzivanja, nego protiv trosenja para na to. Takve stvari ne treba da se finansiraju ni iz poreza.
"Anonymous: Po meni, najbolji argument protiv deficita je cisto pragmaticni. Ako pustis politicare da trose vise nego sto oporezuju, oni ce to i da rade. Jedina granica javnoj potrosnji je strah politicara od neuspeha na sledecim izborima ako previse povecaju poreze. Ako nemaju ni to ogranicenje potrosice sve sto mogu. Mada, poslednji put kada sam citao nesto na tu temu, istrazivanja u Americi su pokazala da savezne drzave koje imaju ustavnu odredbu kojom se zabranjuje deficit nisu imale manju javnu potrosnju od ostalih."
Za mene deficit od 2-3% (ili surplus) i nisu problematicni. Tu se uglavnom redi o ciklicnim deficitima. Moj argument (a i tvoj donekle, ako sam te dobro razumeo, u svim ovim postovima vise ne znam ko je sta napisao) je da preterani konstantni (strukturni) deficiti su losi jer su obicno veci od rasta GDPa i javni dug se uvecava u odnosu na gdp, a tako ne moze unedogled. Naravno, ti kazes da u krajnjoj liniji drzava moze da nastampa novac, uvede glavarinu, konfiskacije itd. i to je bas moj argument protiv visokih namernih deficita. Ako javni dug ode na 250% gdpa i godisnja otplata na 30% onda je to neodrzivo, dovodi do teskih lomova ili do toga da ta generacija mora strasno mnogo da se odrekne potrosnje da bi smanjila javni dug i konsolidovala sistem javnih finansija.
Druga stvar je da li budzetski deficit istiskuje privatni kapital tj. da li bi ta sredstva bila produktivnija da su utrosena na nesto drugo. Po definiciji je drzava losiji upravljac od privatnog, znaci sredstva su suboptimalno upotrebljena. To i generalno vazi za veliki deo javne potrosnje a ne samo deficite.
Ovo oko drzava u SAD si u pravu, ali zavisi kakvu vrstu ogranicenja primenjuju. Ako je samo u pitanju zabrana deficita onda si u pravu. Ipak ima i nekih boljih resenja, npr ogranicenje rasta izdataka na stopu koja je zbir stope rasta stanovnistva i inflacije/nominalnog GDP bez reci o deficitu. Vidi tabor colorado, koliko znam oni su nesto uspesniji.
Dugorocno (npr 10-15 godina) bi trebali da budu u ravnotezi javni prihodi i rashodi, ili bar da stopa deficita bude jednaka ili za 1-2 pp manja od rasta gdpa.
I jos oko uticaja na inflaciju, mislim da je slavisa vec pisao nesto o granicnoj sklonosti pa da ne ponavljam.
Moje pitanje je sledece, ako produktivnost u drzavnom sektoru ne raste a plate porastu za 20-30 %, zar onda nece doci ili do inflacije ili do toga da plate u privatnom sektoru rastu sporije od produktivnosti ili da se ukupna potrosnja poveca na racun investicija.
Marko: Ne vidim gdje je neslaganje. U zagradi stoji „sustinsko, na koje potrebe drzava trosi”!
I Rikardo je smatrao da javni dug ima iste efekte na ekonomiju kao i vanredno poresko opterećenje. Baro je u obliku teorema pokušao dokazati da je sa stanovišta ekonomskih kretanja svejedno finansira li se deficit oporezivanjem ili izdavanjem državnih obveznica. On je odbacivao djelotvornost fiskalne politike zbog činjenice da dugovno finansiranje državnih rashoda nema efekta na agregatnu tražnju, jer bi, po njegovom mišljenju povećanje državne potrošnje vodilo proporcionalnom povećanju privatne štednje kojom bi se omogućila otplata dugova u budućnosti.
Ipak, još je Mil pisao da je državno pozajmljivanje štetnije od direktnog oporezivanja radničke klase, jer se njime uzimaju sredstva angažovana u proizvodnji ili sredstva koja bi bila angažovana u proizvodnji »čime se radnička klasa ne samo oporezuje za iznos duga već se opterećuje i za pripadajuće kamate.« Mislim da je nesto slicno zapisao i Smit.
Meni se cini vaznim uzeti u obzir da kreditne rejting agencije indikator zaduženosti zemlje uzimaju kao jedan od ključnih kriterijuma. Kreditni rejting je legitimacija zemlje na finansijskom i investicionom tržištu.
Elem, veci javni dug, veći rashodi za kamate, veća potrošnja i porezi; veći javni dug, manji kreditni rejting, manje investiciono atraktivni i skuplje zaduživanje zemlje.
p.s. cg... jer zaboravio password :)
“Sa druge strane, neki smatraju da takvog medjugeneracijskog transfera uopste nema. O cemu se radi? Ako drzava finansira izgradnju puta zaduzivanjem, a ne porezima, onda novac koji si ustedeo zbog nizih poreza mozes da ostavis svojoj deci (kao nekretninu ili kes) i da tako ponistis efekat vecih poreza koje ce tvoja deca da placaju.”
Marko, opet Robert Baro. U svom pozantom članku "Are Government Bonds Net Wealth?" Baro argumentuje tezu da javni dug u potpunosti opterećuje sadašnje generacije. On je odbacio mogućnost da se kroz javni dug troškovi mogu transferisati na buduće generacije. Smatrao je da pojedinci brinu za dobrobit svojih potomaka (»međugeneracijski altruizam«), a da svoje odluke donose sagledavanjem dugog roka. Tako bi domaćinstva, racionalno se ponašajući, izdavanje državnih obveznica povezala sa nužnošću porasta poreza u budućnosti. Domaćinstva, naime, znaju da država mora u budućnosti otplatiti svoje obveznice (glavnicu zajedno s pripadajućom kamatom) i da to može učiniti samo povećanjem poreza. Zato ono što su "dobili", usljed ne uvođenja dodatnog oporezivanja, štede da bi mogli platiti buduće poreze. Mislim da je i ovdje pogrijesio. Što sa sitacijama gdje je životni standard većine stanovništva određene države na nivou koji im ne omogućava štednju, tj. akumulaciju kapitala za potrebe vraćanja državnih dugova (a opet, ovo je slučaj u većini zemalja u razvoju kojima je najpreče državno zaduživanja, ili koje se najčešće odlučuju za državno zaduživanje), a i nivo znanja i informisanost »prosječnog« građana najčešće nije dovoljna da bi shvatio zakonitosti, izračunao i sačuvao štednju, sve i kad bi je imao.
Andrej: "Sva potrošnja države je po definiciji neproduktivna i predstavlja gubitak"
Potrošnja ne može da predstavlja gubitak, može samo njeno finansiranje. A pošto se ovde raspravlja o javnom dugu, potrošnja je za sadašnju generaciju praktično besplatna. Moje pitanje je imaju li sadašnje generacije (ako na trenutak izađemo iz okvira individualne slobode i pretpostavimo da živimo u zajednici-državi) moralnog prava da troše na račun budućih. Ja mislim da to nije skandalozno, i da je čak opravdano, jer kasnije generacije imaju free-ride na prethodim.
Naravno da je suštinsko pitanje na šta se troši, koliko je to opravdano itd, ali sam hteo da se ograničim na ovo. Čisto egalitaristički.
Marko i CG -- ja uopšte ne verujem u to što Barro i sav novi Chicago pricaju. Barova rikardijanska ekvivalentnost nije zaključak -- on je pretpostavka. Direktna posledica pretpostavke o racionalnim očekivanjima, koja je tako nastala proizvoljno, ničim izazvana. U praksi svako troši koliko može, nema prilagođavanja štednje i zato mi se čini da javni dug mora da ima stvarni efekat na povećanje ukupne tražnje.
Slavisa: Moram priznati da nemam bas neki definitivan stav po ovom pitanju. Cini mi se da cela ova prica ipak ima neke logike i meni deluje nesporno da do odredjenog prilagodjavanja štednje dolazi. Ono verovatno nije potpuno, kako tvrdi Barro, ali u određenoj meri verovatno postoji.
Siguran sam da je neko radio empirijska istrazivanja na tu temu, ali me sada malo mrzi da trazim.
Ima Buchananov članak o Barou i Rikard. ekv., u kome on kaže da ga je Martin Feldstein empirijski opovrgao, ali nisam ni ja gledao iz prve ruke.
Pokusavam postaviti post. Siguran sam da ukucavam tacan password. Ipak, uvjek Incorrect password. Ima li neko rjesenje?
Elem, Buchanan smatra da ukupan trošak državnih dugova opterećuje buduće generacije. Ukoliko su javni dugovi nastali za produktivne državne rashode tada poreski obveznici u budućnosti mogu imati neto koristi od državnog zaduživanja. U slučaju kada ne postoje koristi za buduće generacije zasigurno je da će oni snositi neto troškove državnog zaduživanja iz prošlih perioda. Bjukenen istice da je neodgovarajuće da se kroz dugoročno zaduživanje koje će opteretiti buduće generacije finansiraju kratkoročni, tekući troškovi. Suprotno, isključivo oslanjanje na poresko finansiranje dugoročnih investicionih projekata je problematično. Naime, u tom slučaju sadašnje generacije niti bi snosile troškove od zaduživanja niti imale koristi od njih.
cg, odnosno cg...
Ne znam zašto ti treba password, koliko ja znam mozes da komentarises i bez ulogovanja, potpises se u naslovu.
Inace da, mnogi smatraju da je neodgovorno, a ja sam mislio da i nije jer su budući u svakom slučaju u dobitku, barem jer tako bilo u poslednjih 300 godina svetskog privrednog rasta.
Slavisa, hvala.
cg: Koliko god da su uslovi zivota za mene povoljniji od onih u kojima je moj otac iste prozivio, a njegovi bili bolji od djedovih, ne bi se radovao situaciji pri kojoj u nasljedstvo ne dobijam nista, a obavezan sam vracati djedov il ocev dug. A i taj generacijski boljitak je relativan jer je vise subjektivan kategorija, pa mi svoj polozaj, uglavnom, mjerimo i dozivljavamo u odnosu na polozaj ljudi koji zive u istom vremenu, a ne u odnosu na prethodne generacije. Isto je i sa drzavama.
Ako danas vozim juga niko nece ustvrditi, a necu ni je imati osjecaj, da imam dobro auto iako je bolje od fice koju je moj otac vozio, a on se hvali da je imao super auto za to vrijeme.
Post a Comment