Ostale su još dve sedmice do izbora u SAD. Amerikanci će birati predsednika, trećinu Senata, celokupan Predstavnički dom i ponekog guvernera. Kako sam ove izbore pratio malo više nego većina novinara i analitičara u Srbiji (za razliku od Srbije imam za koga da navijam, moje srodne političke duše imaju mnogo veći uticaj nego iste u Srbiji, a uz to su američki izbori bitni za, pa recimo, ceo svet) javila mi se potreba da se malo bavim pisanjem o samim izborima. Srpski mediji pišu jako površno, navijaju uglavnom za jednog kandidata kada intenzivno ne mrze obojicu i iz njihovih tekstova ni najintuitivniji ljudi ne mogu ukapirati kako izborni proces uopšte protiče - i s formalno-pravne strane (način izbora) i što se tiče šansi kandidata (političke ankete su ozbiljan biznis u SAD, tržište je prilično razvijeno i trka se može pratiti gotovo u realnom vremenu uz uvek prisutna ograničenja uzorkovanja). Što se tiče
vox populi Srbije, komentari su retki, ali isto tako i retko glupi.
Kako bilo, srpska javnost zna da Amerikanci biraju između dva kandidata koji ništa neće doneti dobro Srbiji, izbora i nema jer nikako da se javi treća politička partija na tržištu gde jedna partija zastupa interese Vol Strita i krupnog kapitala, a druga, od kako se aktuelni predsednik izlizao i sveo na parolu "I dalje nada", je ipak malo draža jer je Obama inspirisao naše ljubitelje praznih parola i ideje da će se mirne duši moći reći da je i Amerika krenula putem Evrope i da nezadrživo propada, kao uostalom i poslednjih 60 godina. Tu i tamo dobijemo loše prevode agencijskih vesti, uglavnom ko je pobedio u debatama, ali i to je jako loše, čak i bez navijanja, reč je o jadnom ošljarenju.
Elem, zna se da kada je reč o izvršnoj federalnoj vlasti narod SAD bira između Obame i Bajdena na jednoj strani i Romnija i Rajana na drugoj. U ovom postu neću o samim razlikama i šansama obeju strana, nego o načinu izbora. Mnogo puta se čulo u Srbiji da je američki sistem nepravedan jer se može desiti da predsednik postane neko ko je dobio ukupno manje glasova. To se i desilo pre 12 godina, kada je Buš-43 dobio gotovo pola miliona glasova manje, ali većinu elektorskih glasova. Pre toga bejaše to slučaj u nekoj davnoj istoriji u vreme kada je Amerika imala sadašnji ustav, a Srbija bila autonomija u okviru otomanske države. Međutim, ne treba tu neka posebna pamet da se shvati. Kao što ime kaže, Sjedinjene Američke Države su složena država, što bi mi rekli, federacija (sa elementima konfederacije u teoriji). Stoga svaka država ima određen ponder u izboru predsednika, to jest, u zavisnosti od broja stanovnika svaka zemlja ima određen broj glasova (od 1 do 53) plus svaka država ima 2 glasa nezavisno od veličine. U praksi to znači da najmanje države poput Vermonta i Severne Dakote i još nekoliko država imaju tri glasa, dok najveće, poput Kalifornije i Teksasa imaju 55, odnosno 38 glasova. Povrh saveznih država i Vašington D.C. ima tri glasa. Predsednički kandidati se, ustvari, ne bore za to da dobiju više glasova od konkurenata na teritoriji SAD (inače, u Americi su izbori za predsednika i Kongres po većinskom jednokružnom principu), već da dobiju većinu glasova u što je moguće više država. Naravno, bolje je dobiti većinu u Kaliforniji ili Njujorku, nego u Delaveru ili Rod Ajlandu, ako ste demokrata, odnosno u Teksasu ili Džordžiji, nego u Ajovi ili Južnoj Dakoti ako ste republikanac. Sve u svemu, sve države zajedno imaju 538 elektorskih glasova, a predsednik je onaj koji dobije 270 ili više glasova. Kako sam već pomenuo, jednokružni većinski sistem je pravilo, pa onaj ko dobije više glasova u nekoj državi dobija sve elektorske glasove te zemlje, bez obzira koliko ubedljivo pobedio. Nema razlike da li ste pobedili za 1 promil ili 15%, pobednik uzima sve elektorske glasove jedne države. Teorijski, moguće je pobediti u desetak najvećih država i izgubiti sve ostale i postati predsednik, ali to je ipak samo teorija.
Kada se sa ove teorije pređe na praksu, dolazi se do situacije na terenu. Neke od država su crvene (republikanske), a neke plave (demokrate) i tu gotovo i da nema kampanje. Demokrate u Jutu ne treba da idu jer ako im se posreći dobiće malo više od 25% glasova. Ni Republikanci ne treba da idu na Havaje jer tu redovno gube sa barem 20% glasova razlike. Dakle, bitka je oko onih država koje nisu ni tvrdo demokratske ni tvrdo republikanske i gde se većinsko raspoloženje menja. Na ovim izborima to je u startu bilo 10-12 država. U zavisnosti od procena javnog mnenja, sada je konsenzus da se bitka vodi samo oko šest država gde i dve sedmice pre izbora nema znakova da je jedna strana u prednosti većoj od 1-2%. Naravno, ne odustaje se ni tamo gde je razlika 2-5% jer je to blizu margine dve statističke greške, što broj "bojišta" gde još ima nade/straha povećava za još 4-5 država. Dakle, u ovoj trci izbori će se rešiti u Ohaju, Viskonsinu, Nju Hempširu, Ajovi, Nevadi i Virdžiniji. Kandidati se nadaju/strahuju da može biti promena u Floridi, Koloradu, Severnoj Karolini, Pensilvaniji, Minesoti, Mičigenu i Konektiketu. Ali o tome ću više u narednom postu.
Teoretski, može se desiti da rezultat bude nerešen, a onda u tom slučaju predsednika od postojećih kandidata bira Predstavnički dom, a potpredsednika bira Senat. Ni tu matematika nije baš jednostavna, ali ako se desi da bude nerešeno pisaću o tome detaljnije. Takođe, interesantno je da u mnogim državama elektori, koji su lica koje partije biraju po principu lojalnosti, nisu formalno-pravno u obavezi da glasaju u skladu sa rezultatima izbora. Primeri da je neko bio veroloman elektor postoje, ali to su bili izuzeci koji nisu uticali na suštinsko nepodudaranje glasanja elektora u odnosu na ono kako bi oni trebali glasati na osnovu rezultata izbora. Međutim, ako bi rezultat bio tesan, recimo teorijskih 269:269 (koji se mogu desiti na ovim izborima uz solidnu verovatnoću), lobiranje za verolomstvo bi moglo biti neobično snažno i predstavljati pravi test jednog starog i funkcionišućeg demokratskog sistema. Ali da ne naklapam, jer se sećam bolesne radosti u Srbiji kada se izborni proces u SAD 2000. godine malo otegao.
