Pages

31 October 2012

Amerika bira (III)


Superoluja je učinila svoje pa imamo dva dana kuliranja od izborne kampanje. Kako bilo ostalo je još ponešto da se kaže o izborima pre prelaska na teren prognoziranja rezultata. Moje pitanje za danas glasi da li znate ko je Reince Priebus, a ko njemu ravna Sharon Day? Ili da li znate ko je Debbie Wasserman Schultz? Da budem iskren, nisam ni ja znao do pre neki dan, ali to su vođe dve najveće partije u SAD. Pandani, našem Aleksandru Vučiću i Borisu Tadiću. Međutim, ima to i nekog smisla jer ove dve partije su uglavnom manje ili više na vlasti. Onda bi se reklo da oni dođu kao naši javnosti slabo vidljivi, a ipak moćni, predsednici izvršnih odbora u strankama. Međutim, dublje su razlike. Amerika je odista zemlja narodne demokratije. Pred svake predsedničke izbore u partijama se održavaju partijski izbori u kojima, zamislite, učestvuje značajno više od jednog kandidata koji iznose prilično oprečne programe. Na primer, na stranačkim izborima za predsedničkog kandidata republikanaca videli smo različite tipove političara - pobednika Romnija koji je ubedio većinu u stranci da on ima najbolje šanse da pobedi Obamu, čak i za čajdžije pomalo ektremnog Pola, koji je sad ostao do kraja u trci, vrlo konzervativnog Santoruma, blagoglagoljivog Gingriča, dok su neki kandidati otpali prilično rano, kao Kejn, Bekmanova, Peri... Dakle, to bi bilo kao da se u svim opštinskim odborima u Srbiji održe partijski izbori u DS u kojima se kandidati bore za određen broj glasova koji svaki od tih odbora ima, a da su u trci Tadić, Đilas, Živković, Čeda, Prokopijević, Vujačić, Jeremić, Gavrilović, Koštunica jerbo se stranka nije cepala nego jačala kroz demokratske procese. To je ono što naš svet ne vidi - da i republikanci i demokrate imaju vrlo konkurentne izbore unutar stranaka koje imaju najrazličitije frakcije. Razlika između Romnija i Pola je veća nego između Romnija i Obame. Razlika republikanaca koji vole veliku vladu i čajdžija je veća nego razlika prosečnog republikanca i demokrate koji teže centru. Razlike su prisutne i u pitanjima vere i njenog ispoljavanja, spoljnoj politici, gotovo svemu. Postoje i stvari koji su amalgam i razlozi zašto pod jednim krovom žive verski fanatici i tržišni ekstremisti. Meni, kao nekome ko deli čajdžijske vrednosti, ali i dobar deo agende demokrata kada je reč o ličnim slobodama, malo je teško da slušam Romnija i Rajana kako tupe o abortusu, ali se pod znakom slona nalazi više vrednosti na kojima je sazdana najveća slobodna država na svetu, nego kod onih koji imaju magarca na amblemu. Barem se meni tako čini. Unutrašnji izbori pokazuju baš mnogo toga. Između ostalog da su republikanci imali bolji izbor kandidata sa stanovišta jednog evropskog klasičnog liberala na ovim izborima nego 2008. godine.
Šta nam donosi kandidatura Mita Romnija jer me drugi kandidat slabo zanima. Moja prva impresija je da Romni ima šansu da pobedi jednog ubeđenog levičara i da poštedi SAD još četiri godine "more of the same". Ostali kandidati nisu imali bolje šanse. Pol nije ozbiljan kandidat, barem u 2012. godini. Gingriča bi lakše gađali, Santorum je previše konzervativan. Romni nije idealan, nije ni previše liberalan za moje stavove, ali ima tu prednost - može da pobedi i sedam dana pred izbore pobedi se nadam, koliko je moguće u nerešenoj izbornoj trci. Ja lično ne verujem u to da je dobro da pobedi neko sa željom da Ameriku menja da liči na Evropu, da bi se videlo kako su, ustvari, republikanci daleko od ideala Regana ili nekih ranijih predsednika i da će to proizvesti nekog boljeg kandidata republikanaca 2016. godine, a javno mnenje gurnuti u tom pravcu. Može to da se desi, ali i ne mora. Sa Romnijem je izvesno da će se obamomanija zaustaviti, dobar deo toga ponišititi i Amerika usmeriti u relativno pristojnom pravcu za nekoga ko voli ekonomske slobode. Neće on biti Regan, ali neće biti beli Obama. Kao neko ko je baš voleo i pratio uspehe čajdžija, kao što su senzacionalne pobede na nekim od izbora za senat 2010. godine, mogu isto da kažem da su sami krivi što nisu našli kandidata koji ima šanse da pobedi. Možda budu imali više uspeha 2016. ili 2020. godine i bilo bi dobro da bude tako.
Jedna od stvari koja bi me posebno radovalo ako pobedi Romni je što bi domaći ljubitelji Obame konačno prestali da mu se aktivno dive i da još sebe projektuju u taj koš, iako mu ruku na srce nisu ni do kolena (po kvalitetima, ne po demagogiji). Takođe, i oni koji povezuju domaći liberalizam i Obamu (u Americi se liberalima zovu socijalisti i socijal-demokrate, dok se pod firmom kozervativaca nalaze liberali evropskog tipa i konzervativci) bi mogli da malo razmisle o tuposti takvog pristupa. I naravno, naš ekonomski polusvet bi prestao da priča budalaštine kako se sada i u Americi vode politike slične onima u Srbiji. Meni dosta. Go R&R.

8 comments:

zmau said...

Zanimljiva crtica o frakcijama unutar partije. Meni lično se više dopada srpski sistem u kome sve frakcije izađu pred narod i direktno njemu ponude šta imaju.

Aleksandar Stevanović said...

Ima sve svoje prednosti i mane. Amerima su vlade stabilne, baš kao i politike. Nema baš često brzih promena, ni na bolje, ni na gore. Stranke su iznutra demokratske, ali je gotovo nemoguće izvan njih uraditi nešto na nacionalnom nivou. Ličnost političara i CV je bitniji od partijske pripadnosti. Sve to može da se vaga, meni je isto bliži proporcionalni sistem jer ne verujem da bi nam većinski sistem u ovom trenutku doneo bolje ljude, bolje politike i bolje vlade.

Vladimir said...

Nikako da postavim to pitanje, ne stigoh kako u prvom, tako ni u drugom delu ove teme - ko je zapravo na čelu tih američkih stranaka. Hvala na odgovoru na nepostavljeno pitanje.
Najvažnija stvar u demokratiji jeste upravo to - da su stranke demokratske. Jer, ako jedna nedemokratska ili totalitarna stranka osvoji vlast, sama ili u koaliciji sa sličnim stranakama, ona svoje mehanizme prebacuje direktno na državu. Dakle, država postaje, čuvajte se sada oksimorona - totalitarna demokratija. A to je, pogađate, slučaj Srbije.
U svim srpskim strankama postoji još jedno apsurdno pravilo - rukovodstvo bira članstvo. A kada se kojim slučajem raspišu izbori za predsednika, postoji samo jedan kandidat. Pogledajte samo slučajeve Šešelja i Čanka koji vladaju i vladaće iz zatvora, pa slučaj Koštunice i Vuka, Tadić prepušta stranku Đilasu kao da mu ju je otac ostavio, a gospodar Vučić nema protivkandidata. Iz ove perspektive mi Titov period deluje kao dečja igra.
Što se tiče demokratije u Srbiji, nada je odavno ubijena, ali ako je išta ostalo od njene lešine, to su samo dve stvari: većinski izborni sistem i demokratizacija stranaka. Demokratizacija stranaka može se izvršiti promenama statuta stranaka. Dakle, članstvo mora da bira rukovodstvo, nikako obrnuto.
A što se tiče većinskog izbornog sistema, ja tvrdim da bi se boljitak osetio već posle prvog izbornog ciklusa.

Steinbrecher said...

@zmau

I američke frakcije izlaze pred narod: stranački izbori (primary elections) nisu zatvorene sednice nekog partijskog komiteta nego pravi izbori (postoje razlike od države do države, ali u suštini, svako ko je zainteresovan ima priliku da na njima glasa).

Marko Paunović said...

Problem sa primary izborima je sto prvo moras da podilazis eksremistima (republikanci desnim, demokrate levim), kako bi dobio njihovu podrsku i bio nominovan, a onda da u kampanji podilazis centru kako bi bio izabran.

I tako svi ispadaju lazovi i foliranti, a realno moraju tako da se ponasaju. :)

andreas breme said...

a evo sta kaze predsednik izborne komisije rusije:

„Не постоје лошије организовани избори од председничких у САД”, пише ових дана шеф руске Централне изборне комисије Владимир Чуров. „У Америци председника бира мањина становништва, а они себи дају за право да цео свет уче демократији.”

...амерички избори нису ни општи, ни директни, ни праведни...

Vladimir said...

@andreas breme

I ako im je rekao. I samo on ima pravo da tako nešto kaže, jer su izbori u Rusiji opšti, direktni i pravedni. Još od vremena Staljina.

Navuhodonosor said...

Pobedio je kandidat koji je obećao da će biti fleksibilniji prema Rusiji, Putinova kurva! :) I dok američka mornarica ima "samo" 290 brodova (a kako kaže Romni to je najmanji broj brodova još od 1916.) dotle Putin nabavlja dodatnih 100 brodova za rusku morarnicu :)