Opet te banke

Danas je objavljena jedna pogrešna izjava Đorđa Đukića. Naime, on se zalaže da se bankama preventivno zabrani da sredstva koja su prikupljena od domaće štednje odliju i plasiraju van Srbije. Jednostavno njegova briga je neosnovana, a mera loša. Ali da vidimo zašto ne treba da brine brige:

a. Domaća štednja nije dominantni izbor finansiranja naših banaka.
b. Ako bi koristili domaću štednju za finansiranje kreditnih aktivnosti izvan Srbije morali bi da plasiraju bezrizično na kratko po minimum 8%. To jednostavno nije isplatljivo za zajmoprimce u zemljama koje su uređenije od Srbije (pretpostavljam da neće ići u slične zemlje). Osim ako se sklopi neki baš džentlmenski sporazum. Dugoročno ne bi mogli da investiraaju mnogo zbog kratke ročnosti naše štednje i ograničenja na ročne transformacije jer banke ne vode barabe kako se kod nas uporno stvara slika.
c. Država Srbija vrlo lepo zadovoljava apetite za nisko rizičnim i lepim prinosima. Kako su šanse da se krediti koje je uzela Srbija vrate bez refinansiranja slabi, što bi neko bežao iz zemlje koja nije visoko zadužena.
d. Odliva će biti jer se banke zaista pune likvidnošću, a trenutno nemaju previše dobrih zajmoprimaca. Ali odliće se valjda prvo ono što je stiglo od majki-banaka i to je sasvim normalno. Ako je nekome uteha pašće nam malo ukupni privatni dug zemlje.

Dakle, bolje bi bilo da se brige vode oko nekih drugih stvari, a ne tamo gde brigama mesta nema.

Stiglitz i Mankiw

Kao što Željka kaže juče u Politici, na beogradskim fakultetima poput Filozofskog ima mnogo više ideološke raznolikosti nego na prestižnim američkim univerzitetima.

Greg Mankiw se mesta na Harvardu dokopao dok još nisu znali šta će od njega postati, pa je kao Republikanac danas tamo vrlo usamljen. Ali Mankiw nije nikakav tržišni fundamentalista. Naprotiv, on se čak izjašnjava kao (novo)kejnzijanac, samo što je za razliku od mnogih kolega sačuvao minimum intelektualnog poštenja i neko zrno zdravog razuma.

Ali to nije dovoljno, pa je na Harvardu nekoliko studenata demonstrativno napustilo njegov čas osnova ekonomije, jer im se ne sviđa šta Mankiw predaje. Zakoni ponude i tražnje su po ovim đacima ideološki obojeni -- treba ih ignorisati i uvesti neke druge ekonomske zakonitosti.

O svemu tome piše Politika i kao alternativu predstavlja Stiglitza, ekonomistu koji je na strani Wall Street okupatora. A o Mankiwu kaže:

"Menkju, koga smatraju jednim od ključnih arkitekata ekonomskog kraha..."

Gregory Mankiw je kao glavni ekonomski savetnik G. W. Busha nekoliko puta eksplicitno upozoravao na opasnost koju nose Freddie Mac i Fannie Mae kao kvazi-državne firme za finansiranje hipoteka. Sve se to i danas može lepo naći na internetu. Mislim čak da je upravo nereagovanje političara na ta upozorenja bilo glavni razlog njegovog odlaska sa te pozicije.

Stiglitz je sa druge strane bio plaćen od strane te iste Fannie Mae da izanalizira rizik ovog državnog biznisa sa hipotekama. Evo šta je, zajedno sa budućim visokim funkcionerom Obamine administracije Peterom Orszagom, Stiglitz zaključio u studiji koju su posle dolaska krize pokušali da uklone sa interneta:

"Ova analiza pokazuje, da je verovatnoća šoka značajno manja od 1 u 500.000 i možda čak manja od 1 u 3 miliona. Imajući u vidu ovu nisku verovatnoću šoka i pretpostavljajući da Fannie Mae i Freddie Mac drže dovoljan kapital da podnesu šok, izlaganje države riziku da ove firmu postanu nesolventne je veoma malo."

I sada je Mankiw kriv za krizu, a Stiglitz će nas iz nje izvući?

Od ovoga je gori jedino onaj što je za Grčki dug i krizu evra optužio neoliberalizam.

Porez na luksuz

Morate biti jako ograničen demagog ako u maloj i siromašnoj zemlji kao što je Srbija zagovarate veći porez na luksuz. Hoće to da malo dopuni budžet, mada hoće i da dobar deo pogura u sive kanale, a raja je srećna što može da seiri nad onima koji bi da se luksuziraju. Ali kratka je to pamet. Ako nešto treba minimalno oporezovati to je luksuz. Zamislite tu tražnju koju bi generisali bogataši koji bi došli da žive u Srbiju ili barem da pomalo obitavaju. Radna mesta takođe. Turiste koji bi dolazili i low costom i redovnijim putevima da se luksuziraju u Srbiji. Kvalitet koji bi bio dostupniji i smrtnicima koji o luksuznim doživljajima ne bi pričali kao o vrhunskim epizodama svog života. I ne treba se samo tu zaustaviti, gde su prihodi od brodova pod srpskom zastavom? Eto i posla za našu građevinu, koja je doduše navikla da prodaje škart po ceni luksuza, ali da ne cepidlačim, dalo bi se tu ponešto učiniti. Pa na to dodate poreski tretman koji bogatima ne uzima mnogo, uz naš bankarski sistem koji je valjda najsigurnija stvar u ovoj zemlji. Pa 100 osrednjih bogataša teže kao nedosanjane dvogodišnje SDI u Srbiju. I još i Nole ne bi morao da objašnjava vezu patriotizma i prebivališta u Monaku. Ima tu još mnogo toga što bi lepo išlo, kockarnice, legalizacije svega što je zabranjeno iz ciničnih razloga...

S druge strane veliko je zadovoljstvo da kada neko koristi šmirgl WC papir oseća kompenzaciju kada zna da je onaj koji se luksuzira sa petoslojnim od čiste celuloze dobrano oporezovan. I kada onaj koji pije zozovaču, zna kroz kakve muke prolaze oni koji piju od XO do VS.

Naprednjaci I

Kako su se ljudi potrudili da napišu 100 i kusur strana, a uz to su i najveća partija kojoj je ovo prvi ekonomski program & ima tu još svašta nešto, potrudih se i ja da to malo iščitam. I prvi utisak je da tu ima svega. Ne znam da li smatraju da će njihovi prosečni birači koji većinski ne bi pročitali ni deset puta manju knjigu ostati impresionirani veličinom dokumenta, ali je za početak ako nešto zovete program dobro uglavnom govoriti kako mislite da postignete nešto. Ako bi se učinila takva redaktorska intervencija i knjiga bi se svela na jedan pristojan program koji se da išitati za desetak minuta.

L&M, šta nas čeka, osim ako Nikolić ili Vučić nemaju neke mnogo gadne tajne sklonosti koje će biti razotkrivene tokom kampanje?

Za početak i pored svoje najbolje volje, mrzi me da u komadu čitam toliko neujednačenog teksta. Kao i kod novina krenuću od kraja to jest od delova koji se bave meni omiljenim temama sporta, obrazovanja, nauke, ekologije, kulture, medija, dijaspore i tako dalje.

Kod kulture mi nije jasno zašto bi neko podsticao amaterizam. Generalno ne govore ništa posebno, jedino je šteta što misle da će napraviti bolji javni servis, umesto da isti ukinu. Lepo je što ističu ulogu mecenstva i TRŽIŠTA kulture, ideja itd.. i toga da se parama poreskih obveznika finansiralo svakojako smeće, ali tu nije problem bolje kontrole i boljih ljudi, nego što se to uopte čini. Imamo i popa koji krsti jariće jer ne znam koji će nam đavo novi zakon o službenom pismu. Dakle, u poređenju sa drugosrbijancima i klasičnim nacijima, ovo je kao Povelja slobode.

Kada je reč o obrazovanju ono treba da proizvodi kvalitetne stručnjake i kvalitetne Srbe/pretpostavljam manjine. To je jedno veliko bljak, kao i kada treba da proizvodi komuniste, evropejce ili bilo šta drugo. Navode se i socijalne funkcije obrazovanja, štagod to značilo. Nastavlja se sa pogrešnim pristupom da je potrebna strožija akreditacija (umesto da to lepo uradi tržište), a od silnih stvari koje treba reformisati u prvi plan se stavljaju nacionalne penzije za istaknute naučnike. Istaknuti naučnici kao što znamo nemaju potrebe za takvim penzijama, oni su obično u stanju da sami budu mecene ako to žele. Naglašava se usloga države u ulaganju u obrazovanje određenih profila stručnjaka i nudi uvek SF varijanta stimulišemo talentovane, a oni će se odužiti radeći u sprskim kompanijama. Sve u svemu, ovo je pisao neko ko niti je bio zainteresovan, niti je imao šta da kaže pametno na temu obrazovanja.

Kada je reč o životnoj sredini počinje se sa nečim što je zaista bitno, a to je informisanje o tome kakvo je stanje životne sredine. Ekstatično sam oduševljen što nema gasova staklene bašte i ostalih globalnih tlapnji, mada nas dobar deo toga čeka tokom ulaska u EU. Ali barem se ne nude da se unakazimo i gde ne moramo. Čak je i deo o zelenim tehnologijama štur, a kako znam da je dobrovoljaca za pisanje ekološki baziranih puteva u treći svet mnogo, nadam se da ovo nije samo lenjost nego i opredelenje.

Lepo je što se ne odričemo dijaspore, ali ja nisam za to da neko ko ne kusa posledice izbora ima pravo da mene tera da kusam tuđu čorbu. Dakle, ne vidim ništa pametno u tome da ljudi koji nemaju i državljanstvo i prebivalište u Srbiji mogu da glasaju.

Kada je reč o slobodi medija odustali su od jedne od najpametnijih rečenica SRS koja glasi da ne postoje nezavisni mediji. Generalno sve su to dobri principi i onda po pravilu uprskavanje sa dve besmislice - prva da se preisputuje da li ima previše nacionalnih televizija i druga da se štampani mediji oslobode poreza, ali samo oni koji nisu žuta štampa. Prvo treba da preispita tržište, mada je tehnologija tu završila stvar i celu priču čini suvišnom, a druga je da ako neka oblast medija umire, to ne treba sprečavati porezima.

Kada je reč o sportu, opet lepa stvar da se gotovo 80% odnosi na sport koji nije vrhunski. Inercija ih tera da stimulišu vrhunske sportiste što mu dođe kao da stimulišu vrhunske biznismene parama poreskih obveznika i to je promašaj. Sve u svemu šturo, ali bez kolosalnih promašaja.

Za sada ovo je bolje nego što bi se moglo očekivati, ali je u suštini prilično nesadržajno. Ako ovo poredim sa onim što, na primer, zastupa DS ne vidim da je išta gore, ako negde nije i bolje. Ali kako ovo nisu ključna pitanja o bitnijim stvarima narednih dana.

Reklamcije i zaštita potrošača

Izgleda da se pojavio neko ko ruši ugled belih magova. Ja ne mogu da imam razumevanje za ljude koji se žale da ih je beli mag prevario. I nisam siguran da bi uopšte trebalo procesuirati ljude koji nude ovakve usluge, samo zato što iste nude.
Tražiti pomoć belog maga ravno je žaliti se kada izgubite od ekipe šibicara. Jednostavno u pitanju je glupost pojedinca koji neće da uključi mozak i nada se lakomo da može brzo da zaradi na brz i lak način (žrtva ekipe šibicara) ili da ima prečica u rešavanju problema (beli mag). Dakle, nijedan ni drugi potez nisu racionalni i kada u obe igre uđu ljudi koji nisu neuračunljivi to je jednostavno njihov problem.
Kao što nije zabranjeno praviti horoskope, gledati u dlan ili da budem malo direktniji, ići u crkvu, tako ne bi trebalo biti zabranjeno nuditi belu magiju. Za barem polovinu čovečanstva odlazak kod sveštenika da vam pomogne da rešite svoj problem tako što će vas duhovno povezati sa Isusom Hristom je postupak podjednako neracionalan, kao i odlazak kod belog maga, a donacije crkvi koje se mogu, ali ne moraju dati (a većina belih magova i postupa na takav način) je ekvivalentna radnja. Dakle, odlazak kod belog maga je stvar vere, a kako je svaka vera ujedno i praznovera, onda je i sama praksa bele magije legitimna, sve dok je legitimna praksa hrišćanstva, na primer.
Naredno pitanje je da li je prekšen ugovor koji je beli mag sklopio sa "žrtvom". Dakle, pravo pitanje je da li je beli mag ispunio svoja obećanja, odnosno da li je on garantovao da će uspeti u svojim radnjama. Ako je dao čvrste garancije da će se crna magija skinuti, a u tome nije uspeo jer su posledice crne magije i dalje prisutne, tu ima osnova, da potrošač traži da mu se vrati novac ili deo novca jer usluga nije odgovarajućeg kvaliteta. Ako beli mag nije dao garancije, odnosno ako je obećao da će učiniti sve što može, onda je slučaj kompleksniji jer treba dokazati da nije učinjeno sve što je u moći belog maga ili da je beli mag pre uzimanja slučaja u razmatranje pouzdano znao da je slučaj nerešiv belom magijom.
Kako bilo, moj zaključak je da elemenata krivice tu ne može biti, jer nemamo krovnu instituciju bele magije koja bi propisala standarde struke, elemenata za parnicu ima ako se reklamacije ne uvaže, a jedini granični slučaj je ako je beli mag svesno preuzeo da reši nešto što je znao da ne može rešiti. Naravno, sve pod pretpostavkom nekog pravnog sistema koji ne goni magijske radnje po službenoj dužnosti.

Kratko, jasno, precizno

Đin Likvin vrlo kratko, direktno i precizno identifikuje značajan deo uzroka stagniranja Starog Kontinenta. Ljudi, u proseku ste lenji, ne radite dovoljno, volite vaša prava treće generacije i tako vam i treba.

Zelenilo

Press objavljuje članak na temu - koliko koštaju vetrenjače i ko sve to to plaća. Odlično, vreme je bilo da se o tome nešto napiše.

Ali, meni je u stvari zanimljivije to što baš Press ima posebnu zelenu stranu, na kojoj, između ostalog, upravo promovišu stvari nad kojima se u linkovanom članku skandalizuju.

Lično mislim da je Srbija suviše siromašna zemlja i da je za nas zelena energija luksuz ali mogu da razumem i one koji misle drugačije. Sa druge strane, ne mogu da razumem da neke novine pokrenu poseban portal posvećen promovisanju raznih zelenih inicijativa, a onda napišu članak u kojem se skandalizuju nad time što vlada radi upravo ono što se same novine trude da promovišu. Ne znam, možda oni stvarno nisu shvatili da "podsticanje proizvodnje energije iz obnovljivih izvora" znači "građani treba da plate investitorima da proizvode energiju iz obnovljivih izvora".

Deklaracije, Bele knjige...

Ušli smo u predizbornu kampanju, a stranke za početak nude programska dokumenta i vode antikampanje. LDP je predstavio deklaraciju koja nas vodi ka preokretu, a SNS je u jos uvek neprelomljenoj formi iznela svoje čedo. Kao što se može videti na prvi pogled, za komentare na dokument SNS treba malo vremena, tako da ću se za sada fokusirati na Deklaraciju i novije umetničke prikaze Tome Nikolića.

Deklaracija ne govori ništa što već nismo znali, LDP je jedina relevantna stranka (LSV i SPO ne smatram u tu grupu) koja zastupa nezavisnost Kosova na vrlo vatren i jasan način. Kao i mnogo puta do sada rečeno je u atraktivnoj formi da bi trebali da priznamo nezavisnost jer ako to ne učinimo ode naš evropski put u ćorsokak. Suštinski, postoje tu tri problema.

Prvi je da iako je dominatan stav u Srbiji "pun nam je kufer Kosova" što bi rekli zapadni susjedi, a ja ne bih da koristim domaću sintagmu koja takođe glasi PNJKK, to uopšte ne znači da će biračko telo nagraditi one koji govore ovakvu istinu direktno u oči. Jedna stvar je činjenica koja je loša ili dobra i nju većina Srbalja percipira kao tužnu i ponižavajuću, a sasvim druga je stvar kako se treba nositi sa tom činjenicom. Dakle, da budem vrlo jednostavan, vatreno zalaganje za nezavisnost Kosova je nešto što i pored toga što se oslanja na istinu o faktičkom stanju neće biti percipirano kao nešto što vredi podržati iz čistog osećaja da onaj ko podigne roletnu otkriva bruku. Nije odvratan Milošević koji je serijom glupih poteza izgubio Kosovo, nije kriv DOS i vlada Koštunice što nisu inicirali pregovore kada su još ponešto mogli i dobiti, nego je kriv onaj koji ukaže na velikog ružičastog slona. Zašto toliko bitno da se ta činjenica plasira u Srbiji po cenu da stranka koja bi mogla izneti mnogo bitnije reforme u drugim oblastima gubi glasove na svim izborima, treba da se zapitaju oni koji to pitanje guraju u prvi plan agende? Da li je bitnije da se reši pitanje koje je život već dobrano rešio i gde sigurno neće biti zveckanja oružjem, barem sa naše strane, ili je bitnije da jedna prilično smislena prozapadna priča za naše uslove dobije dvocifren broj glasova i bude barem za ponešto pitana u Srbiji? Ovo je jednostavno užasno loš proizvod za marketing, da ne kažem da po pravilu zasluge za te proizvode od ptica koje rano propevaju uzimaju oni koji propevaju u pravo vreme.

Drugo pitanje je, a zašto je naš evropki put u problemu ako ne priznamo Kosovo još neko vreme? Ko nam brani da sprovodimo reforme u Srbiji koje su u našem interesu? Da li će se reforme sprovoditi brže ako priznamo Kosovo? Da li je naš evropski put kačenje na predpristupne fondove ili je to nešto drugo? Srbija može biti slepo crevo Evrope i ako uđe u pregovore na kilav način kao što je cela EU agenda prihvatana kod nas i ako ne uđe zbog nade da bi mogla da se izdejstvuje podela Kosova ili federalizacija Kosova. Kako bilo, Srbija ima legitimne interese na Kosovu, samo iste treba razdvojiti od nelegitimne perionice svega i svačega.

Ovde mi se javlja i treće pitanje, a to je ako granice nisu važne, zašto nisu važne samo za Srbiju. Nije nikakva tragedija priznati da Srbi i Albanci ne žele da žive zajedno i da će taj zajednički život za nekoga uvek predstavljati noćnu moru. Ako je takvo stanje u Belgiji, zašto bi mi bili izuzetak?

A što se tiče Tome i programa, to ću kad nađem vremena da preletim knjigu želja. U međuvremenu da preletim antikampanju. Kogod da pokušava da Nikolića ocrni na način koji trenutno praktikuje pokazuje priličnu neinteligenciju jer je marginalno biračko telo koje se preliva od/ka SNS-u uglavnom malo pametnije od profila prosečnog pripadnika starog SRS. Dakle, ako iza kampanje ne stoji SRS/novi ini polu-desničari nego neko blizak aktuelnim vlastima onda je to prava tragedija.

Plači Argentino

Da bi smanjila trgovinski deficit, Argentina uslovljava uvoznike da uvoz u jednakoj meri komnpenzuju izvozom. Tako BMW, da bi mogao da uvozi automobile u Argentinu, izvozi pirinač. Ova argentinska nebuloza dopala se srpskim medijima, pa pitaju stručnjake da li je tako nešto moguće u Srbiji. Podrazumeva se da je mera super -- jedino pitanje stručnjacima je da li je moguća.

Mera ne samo da je štetna nego je i glupava -- smanjenje deficita je pogrešan cilj, a odabrano sredstvo neće pogoditi ni taj pogrešan cilj.

Uvoz nije trošak, izvoz nije profit, već su i jedno i drugo dobrovoljne transakcije kojima i kupci uvozne robe i prodavci izvozne robe unapređuju svoje blagostanje. Argentinci su ti koji svakodnevno sa rafova biraju uvoznu robu i za nju plaćaju svojim novcem -- znači da od toga imaju neku korist. Ali kada se suma koji kupe u toku jedne godine sabere i uporedi sa sumom zarada onih koji izvoze argentinsku robu strancima, dobija se negativan broj ili deficit. Pa šta? Cifra koja se tako dobije nije nikakav gubitak ni za koga u svim ovim transakcijama -- samo ima to nesrećno ime "deficit".

Zato je smanjenje te cifre poznate kao deficit pogrešan cilj. A sredstva koja je argentinska vlada odabrala će ga promašiti jer, kakav god da je, taj trgovinski deficit postoji iz makroekonomskih razloga. On nema veze sa uvoznicima i izvoznicima, sa konkurentnošću, carinama, slobodnom trgovinom ili protekcionizmom. On postoji jer u Argentinu ulazi nekakav novac iz inostranstva, po državnim ili privatnim osnovama i određen je tim prilivom. I zato na njega mere trgovinske politike, ili njihovi derivati kao što je ovo primoravanje na izvoz, ne mogu da utiču. Ako Argentina hoće da smanji trgovinski deficit, to može najbolje da uradi smanjenjem budžetskog deficita. To će donekle smanjiti trgovinski deficit, jer će barem država generisati manje tražnje koja odlazi na uvoz. Ako i posle toga ima trgovniski deficit, jedini način da ga dalje umanji je da smanji priliv kapitala u zemlju, na primer otežanjem ulaska stranih direktnih investicija. Ovo ne bih preporučio, ali tako se trgovinski deficit smanjuje -- a ne podsticanjem izvoza ili destimulisanjem uvoza. Trgovinskim i sličnim politikama možete uticati na obim uvoza i na obim izvoza -- ali razliku između ta dva, deficit ili suficit, nećete promeniti.

Kakve će efekte imati ova konkretna mera primoravanja uvoznika da izvoze? Na mikro nivou, to će se ogledati u većim troškovima uvoznika. BMW, ali i svi ostali uvoznici će imati veće troškove i ova roba će za Argentince poskupeti. Neto izvoz neće porasti, nego će pirinač koji bi inače bio izvezen će sada računati kao izvoz BMW-a.

Trgovinski deficit se, naravno, uopšte neće smanjiti.

Anarhisti za etatizam

They’re anarchists for statism, wild free-spirited youth demanding more and more total government control of every aspect of life

kaže Mark Steyn o "okupatorima" u odličnom članku na National Review. Inače članak je o okupatorima u Oklendu Kalifornija (ali i o načinu kako politička klassa koristi proteste za svoje ciljeve), koji su zatvorili luku u tom gradu, vandalizovali mnoge radnje,banke, ATM mašine i ostale simbole eksploatacije radničke klase u centru grada, prisilivši mnoge druge da preventivno zatvore vrata. Preko 80 vandala je na kraju uhapšeno. To su ovi.

"Zabavni park"

Pogledajte vrlo zanimljive slike jednog "zabavnog parka" u Severnoj Koreji.

Štamparska presa ili brze pruge?

Evo još jedne ilustracije moje stare teorije da se zagovornici državnih intervencija i slobodnog tržišta u Americi razlikuju u tome što intervencionisti misle da je lek za lošu ekonomiju još državne potrošnje i zaduživanja, a zagovornici tržišta da je lek - još štampanja para i inflacije. Tradicionalna svađa oko Velike Depresije i njenih uzroka je bila klasični primer ove debate: kejnzijanci su uporno tvrdili da je depresija bila izazvana nekim neidentifikovanim tržišnim defektom, i da je Ruzvelt spasao stvar fiskalnom ekspanzijom za vreme Nju Dila. Monetaristi na čelu sa Friedmanom su odgovarali da je to glupost i da nije tržište bilo uzrok problema nego Fed, time što nije naštampao dovoljno para da spreči deflaciju i masovni bankrot banaka.

Najnoviji izraz ovog "pro-tržišnog" razmišljanja u makreokonomskom domenu imamo u novom broju časopisa New Republic gde ekonomista David Bekeworth i urednik "konzervativnog" magazina National Review Ramesh Ponnuru tvrde da je novo gigantsko štampanje para jedino rešenje za sadašnju stagnaciju, te da je dosadašnja Bernankeova politika bila "suviše restriktivna". Oni, kao i svi dobri desničari i zagovornici slobodnog tržišta odbacuju kejnzijansku ideju fiskalnog stimulusa, i misle da jedino novi trilionski monetarni stimulus može da izvadi stvar. Štamparska presa ili brze pruge, odlučite sami!

Vlada li vlada?

Uz iznošenje razumnih delova naše antikrizne politike koji se odnose na nepovećavanje poreskih stopa, Božidar Đelić me je zaista rastužio. Ako vlada nije u stanju da uvode moderni IT u PIO i ako ima neko ko može da opstruira državu u tako trivijalnoj stvari, mi smo zaista u teškom problemu.

Sloboda govora u Srbiji (n-ti)

Čuveni anti-"biti gej javno" aktivista i ljubitelj žirafa dobio je presudu po kojoj je zabranjeno da vrši dalju diskriminaciju gej populacije. Ja stvarno ne znam smisao toga da nekoga osuđujete zbog rečenice: „Stav JS i moj lični stav je - mi smo protiv svakog skupa gde homoseksualci demonstriraju ulicama Beograda i žele da prikažu nešto što je bolest kao normalno." Poenta je ako budemo svaku rečenicu ovoga tipa podvodili pod govor mržnje (jer ne mogu shvatiti gde je tu ikakva diskriminacija dok je sve na nivou verbalnog prepucavanja), od slobode govora neće ostati ništa. Ovde nema čak ni poziva na činjenje bilo čega lošeg protiv žigosane manjine. Ovo je na nivou stereotipa o etničkim grupama, verama i sektama koje su deo svakodnevnog javnog govora u Srbiji, ali i drugde u svetu. I ne daj bože da ljudskopravaši sada shvate u kom pravcu može da se ide, eto nama "1984" za par godina.

Stav Palme je meni lično glup, pun predrasuda, ali ako sve tradicionalne crkve mogu slobodno da propovedaju iste stvari, ne znam zašto se samo njemu to brani. Takođe, neotuđivo je pravo bilo koga da iznosi takve stavove u zemlji gde postoji sloboda govora. Ne vidim i na koji način profesionalni gej aktivisti misle da će se položaj ove populacije promeniti time što se fokusiraju na Palmu, paradu i ostale trivijalnosti, a ne na predstavljanje dostignuća gej kulture i uopšte prednosti društva u kome bi oni imali potpuna vlasnička prava.

Knjiga Stiva Pejovića

Pre neki dan je nekoliko vas pitalo za preporuke povodom Sajma knjiga i evo, sa zakašnjenjem, jedne velike preporuke. Podgorički CID je preveo i objavio novu knjigu Svetozara Stiva Pejovića, koja na engleskom nosi naslov Law, Informal Rules and Economic Performance (ne znam kako tačno glasi naslov prevoda).

Pejović je jedan od najvećih ekonomista poreklom sa ovih prostora (mada on sam voli da kaže da je Ljuba Madžar iznad svih), jedan od najpoznatijih tržišnih ekonomista u Americi i jedan od osnivača nove institucionalne ekonomije i ekonomije svojinskih prava. Evo jednog prikaza nove knjige. Evo i jedne moje ranije note o njegovom stilu pisanja, da znate šta da očekujete u knjizi.

PS:

Čitalac Dane šalje prevedeni naslov knjige: "Norma i ekonomska efikasnost".

Papandreu

Nakon što su konačno došli do nekakvog dogovora (mada je dogovora bilo i ranije i svaki put se mislilo da je konačno), Papandreu se setio da kaže da će Grčka na referendumu odlučiti hoće li da prihvati plan.

Rezultat referenduma je unapred poznat, već sama odluka o referendumu znači neprihvatanje plana. To se lepo videlo juče, nakon što je Papandreu progovorio o referendumu svetske berze su odmah drastično pale; kasnije se u toku dana proširila priča da referenduma možda i neće biti i indeksi su odmah porasli; da bi se onda ponovo saznalo da je referendum ipak veoma verovatan, što je uzrokovalo još jedan pad.

Nije toliko sporno što Papandreu hoće referendum, nego što svih ovih meseci pregovora to uopšte nije pominjao. Ni njegovi ministri iz vlade do juče nisu znali da je to opcija. Da se ispočetka znalo da će Grčka raspisivati referendum, pregovori u evrozoni bi išli drugačijim tokom. Možda bi do bankrota došlo ranije, kad je to bilo jeftinije i pre nego što je dobar deo novca već potrošen.

Za ovo Papanderu lično zaslužuje bojkot cele Evrope. Odluka o referendumu nema veze sa demokratičnošću, nego je njegova čisto politička kalkulacija, pokušaj da izuzme sebe od odgovornosti i tako produži političku karijeru. Lakše je sakriti se iza volje naroda nego doneti odluku o tome šta je najbolje za zemlju i snositi lični rizik. Nije privrženost demokratiji razlog -- da jeste, onda bi se referendumi sprovodili prvenstveno kod zaduživanja, a ne kod odluka da li da se uzeti dug vrati. A ne sećam se da je bilo koja grčka vlada pitala narod hoće li da se još više zaduži.

Ja inače i ne mislim da Grčka ima moralni razlog da vraća dug -- ceo koncept državnog zaduživanja je po meni nelegitiman. Niti su Grci jedini krivci za nastalu situaciju, u svemu su jednako učestvovale banke koje prihvataju bazelsku regulaciju i na kraju krajeva cela Evropa: sadašnji finansijski sistem je regulacijom gurao banke u kupovinu duga zemalja kao što je Grčka, uz obećanu socijalizaciju gubitaka (državno garantovanje depozita), a konsenzus javnog mnjenja je da je takva regulacija opravdana i da nam treba toga još. Ali i ta takva evrozona i njen finansijski sistem su sada u ulozi žrtve. Jer ako je Papandreu već krenuo putem prevencije bankrota onda je morao da to dovede do kraja i da nekakvu odluku donese. Ovako je protraćio dve godine i naneo milijarde evra štete celoj evrozoni.

"Inteligentne žene su feministkinje"

Kaže feministkinja i pisac Trejsi Ševalije u intervjuu za "Politiku". I onda, u pravom pravcatom aktu performativne protivrečnosti, pokaže da veruje u najcrnje mizoginičarske i seksističke ideje o ženama:

Вероватно моје књиге читају необичнији мушкарци, више отвореног ума, заинтересованији за начин на који жене размишљају. Роман „Изузетна створења” заснован је на научним чињеницама, говори о науци, тако да би више одговарао мушкарцима од осталих мојих романа.

Prvo, ispada da žene "razmišljaju" drugačije od muškaraca. A onda kao ilustracija, nauka je muška stvar (a "osećajnost" valjda ženska). Tako feministkinja "brani" poziciju žena tako što tvrdi da su one po prirodi gluplje a osećajnije od muškaraca.

Ilija Vujačić

Retkost je videti ovakav intervju u domaćim medijima i još ređe je da je dekan jednog fakulteta Beogradskog univerziteta klasični liberal:

EU se pretvorila u mastodontsku “državu blagostanja” koja praktično guši slobodnu inicijativu i koja onemogućava da tržište funkcioniše onako kako bi trebalo. Kriza u Evropi produkt je samog ustrojstva evropskog sistema, odnosno birokratskog centralističkog odlučivanja i prekomerne regulacije koja se nameće svima.

Pročitajte ceo intervju.

OWS i njegovi "kritičari"

Kako to izgleda kad tročetvrtinske glave, nedovoljno glupe da podrže proteste poput OWS otvoreno, a nedovoljno obrazovane ili hrabre da navedu prave razloge zašto su oni loši, vidimo na dva skorašnja primera: Teofil Pančić u Vremenu i Anne Applebaum u Washington Postu, (prevededeno sa sve pljuvačkim komentarima na Peščaniku).

Oboje ovih autora negativno ocenjuju proteste, i to iz istog razloga: što su tobože "antidemokratski". Pošto se u finom društvu nazivanje nekog "socijalistom" ili "komunistom" ne smatra uštivnim, ako misliš nešto loše o njemu najbolje će biti da ga nazoveš "antidemokratom". Okupatori su "anti-demokrati" jer ne priznaju legalne institucije sistema, a ne zato što tvrde da je kapitalizam propao a socijalizam super, što slave Severnu Koreju, Mao Ce Tunga, Če Gevaru, i traže veće poreze i potrošnju države, punu penziju od 20 godine i ukidanje kreditnog sistema. Ne, to je sve kul, jedino ne valja što ne "poštuju demokratiju".

Ali da malo ja glumim njihovog advokata: šta je tačno nelegitimno i nedemokratski u protestovanju na ulicama protiv vlade i isticanju nekih političkih zahteva? Otkad je to protiv demokratije? Nije li to esencija demokratije? Pri tome je savršeno irelevantno da li se to radi u "demokratskoj" zemlji ili ne. Ako sloboda govora i okupljanja važi onda je irelevantno to što se okupatori sastaju i protestuju u američkim gradovima. Jel treba da shvatimo da je svaki masovni protest u demokratskim zemljama usmeren protiv demokratije same?

Politički korektne tročetvrtinske glave bi htele i da kritikuju mlade, new-age kavijar komuniste i da budu i dalje politički korektne i privhaćene u intelektualnim krugovima mladih, new-age kavijar komunista i njihovih intelektualnih podbunjivača i advokata. Da ne budu, znate, "desnica" što reče Teofil Pančić. Applebaumova daje potpuno nebulozan argument da je protest besmislen jer globalizacija uništava društvo pa je potrebna svetska vlada a oni nisu u stanjuu da je naprave pa prema tome...treba da se skoncentrišu na nacionalne demokratske institucije...koje su nesposobne da zauzdaju globalizaciju i kapitalizam protiv kojih se ovi bune...ali...Oni će samo "ubrzati sunovrat" koji globalizacija nosi, ako nastave da se bune.

Pančić je još bolji, ali sa istim zaključkom da je ceo poduhvat drugova okupatora kontraproduktivan. On ne samo da vidi dalji "sunovrat" u globalizaciju i kapitalizam kao posledicu "antidemokratskih" protesta, nego možda čak i u fašizam: kao što su drugovi Markuze i Horhajmer odavno pokazali, svaka pretnja spolja radikalizuje biržoaziju i gura je ka fašizmu. Ako se pod hitno ne prestane sa "delegitimizacijom demokratije" (naime, kroz javne proteste protiv vlasti), dobićemo umesto društva socijalne pravde kome okupatori teže - fašizam i diktaturu "desnice" (desnog, radikalnog krila buržoazije, kako bi rekao drug Lenjin). Za primer kako to izgleda Pančić ukazuje na Mađarsku Viktora Orbana, vodeću fašističku diktaturu Evrope (mladi što sanjaju o nekom evropskom Čavezu, dobiće umesto toga Pinočea, kaže Pančić)!

Ovo je isti fenoment koji je postojao za vrmee Hladnog rata: kada je sukob kapitalizma i socijalizma zamenjen sukobom na levici između "demokratije" i komunizma, tj menjševika i boljševika. I menjševici su pobedili u Hladnom ratu. I to je otprilike to. "Odbrana demokratije" od "okupatora" je ravna odbrani "ljudskih prava" od boljševika i nazivanju istih "konzervativcima", "ruskim autokratima" i antidemokratima, koje je bilo uobičajeno na hladnoratovskoj levici (i ne samo levici). Socijalizam je ok, ali "demokratski", a ne ruski "azijatski". Isto tako, danas su postmoderni boljševici sa Maovim slikama, klicanjem socijalizmu i nacionalizaciji privrede dočekani istim idiotskim optužbama za "antidemokratičnost" i istom ideološkom perverzijom čija je poenta delegitimizacija ne demokratije nego kapitalizma.

Spin NBS

Posle iniciranja bankarskog kartela u okviru kojeg su se banke dogovorile da ne povećavaju kamatne stope na štednju, NBS tvrdi da nije uradila to što je uradila. I kaže:

"U jednoj od najliberalnijih tržišnih ekonomija, u SAD, iz istih razloga, zakonom o bankama, kamatne stope na depozite u bankama su bile ograničene decenijama unazad."

Trik je u reči "depozit". Tačno je da su u SAD kamate na depozite tekućeg računa decenijama bile ograničene, odnosno potpuno zabranjene -- ali u našem slučaju se ne radi o depozitima po viđenju nego o kamatama na štednju. Te kamate u SAD nikada nisu bile ograničene.

Razlika je bitna, jer je ograničenje kamata na depozite po viđenju, koje je do skoro bilo na snazi, ionako bilo beznačajo. Svako je mogao da drži novac na štednom računu, a samo po potrebi premešta na tekući, i to vrlo lako i besplatno.

Ne verujem da ovo NBS ne zna, jer u izjavi promišljeno kaže "na depozite u bankama". Ne kaže "štednju" ili "štedne depozite", što bi bilo pogrešno. Umesto toga, navodi ispravnu ali irelevantnu stvar -- "kamate ne depozite". Što bi se reklo, maže nam oči.

1%

Komentator Vojvoda nas kritikuje što nismo linkovali ovaj video ranije, pa rekoh brže-bolje da smanjim štetu. Moj komentar je da među "okupirajte Wall Street" društvom definitivno ima ljudi sa kojima bi mi bilo zadovoljstvo da popričam. Naravno, ima i onih koje bih zaobišao u širokom luku. Sve u svemu, vrlo zanimljiv video, uživajte.

Islamizam

Kod spoljnopolitičkih rasprava provejavala je konstatacija da će ovakvi ili onakvi islamisti u arpaskom svetu doći na vlast umesto sekularnih diktatora i da je to loše. Ja, kako okrenem, ne vidim šta tu ima loše za prosečnog Evropljanina i uopšte za našu zapadnu, sekularnu i pragmatičnu civilizaciju. Prvi i osnovni argument je da ja neću živeti u zemlji koja izgrađena na potpuno retrogradnom principu da svete knjige daju put kako treba organizovati društvo i državu. Međutim, ako većinski Libijci, Egipćani ili Tunižani žele da iz jedne tiranije uđu u drugu, aferim, njihov je to izbor i šta me se tiče. Ako budu praktikovali te ideje u hard varijanti ostaće bez turista i živeće još bednije (Egipćani i Tunižani), ako budu cinični vernici, onda između takvog islamizma i evropskog demohrišćanstva su male razlike koje će se ispeglati kroz nekoliko decenija. Zemlje čije se pravo zasniva na šerijatu, na primer, Saudijska Arabija, nisu nikakva pretnja, a Iran je samo jak na rečima. Meni se može nedopadati kako oni guše demonstracije, nipodaštavaju žene ili praktikuju divljačke kazne, ali to je njihovo dvorište. U nekim zemljama Zapad je doveo konja do vode, ali ako konj neće da pije, šta se tu može.

E sad kod manje inteligentne ekipe koja slabo da posećuje ovakve blogove rađaju se još konfuznije i čudnije ideje. Šta ako islamisti krenu u nekakvu ekspanziju i slično. Zemlje sa finansijskim sistemom u kome zvanično nema kamate, u kojima verski poglavari propagiraju socijalizam na islamski način, gde nema konstruktivnih sukoba ideja, gde je država glavni investitor, gde su vlanička prava maglovita i gde se pola stanovništva svesno gura sa tržišta rada i društvenih tokova mogu samo da stagniraju, osim ako su veoma male i neverovatno bogate naftom. Takve države mogu biti samo duboko inferiorne u svakom pogledu, ekonomskom, vojnom i obaveštajnom. Njihov ekspanzionizam bi bi na nivou Miloševića koji se 1990-ih junačio i dobio dva puta batine koje su mu popravile razmišljanje o tome šta je rezervisano za Jupitera, a šta za vola. Kako je jedino što Zapadu treba iz tog kutka sveta, nafta, a kako zemlje gde bi islamizam mogao obilno da rodi i te kako zavise od prodaje te nafte, ne vidim da bi iz čistog patološkog islamizma odlučili da odu u pravi mračni srednji vek, a da Zapad izlože jednom malo jačem napadu malih boginja. Ako bih bio ciničan, eto i Evropi prilike da se reši nekih svojih problema na elegantan način i bez da se poteže halabuka ljudskopravaša.

U svetu u kome se tokovi informacija ne mogu sprečiti, čini mi se da će Arape i ine islamiste pre zapljusnuti talas ideja o dobrom i relaksiranom životu ateističkog Zapada nego što će ih kontinuirano oduševljavati da koračaju za mudrim mislima iz 7. veka i da umesto raspojasanih žurki, mašataju o devicama u raju. Pre će biti da će se dozvati pameti i praktikovati islam kakav postoji u Erdganovoj Turskoj koji spaja nešto forme i većinu dobrih strana kapitalizma. Tako da sumiram, lepo će biti da novooslobođene zemlje izaberu nešto pameto, ali ako izaberu nešto tupavije, samo će sebi praviti štetu.

Čeda i Vuk

Ovih dana se izokola najavljuje predizborno udruživanje LDP, SPO, SDU, manjinskih stranaka i još nešto organizacija i uglednih pojedinaca i tvrdi se da im je potencijal oko 14%. Ja volim da se igram političke matematike bez velikih pretenzija, pa evo nekog mog razmišljanja.

Kako je potencijal SDU ravan nuli, a najjače manjinske stranke nije lako pridobiti jer nemaju problema sa prirodnim cenzusom, onda realno ostaju samo manjinske stranke koje taj problem imaju, što znači u idealnom slučaju ne više od 30.000 glasova. Dakle, pravo pitanje je ima li sinergije LDP i SPO. Kada je reč o SPO njihov interes je vrlo jasan, sami ne mogu preći cenzus ni u SF scenarijama, a osim DS i možda negadljivog URS nema ko da ih uzme. Kako sam i dalje mišljenja da su DS i SNS idealni partneri jedni za druge jer među njima više nema gotovo ikakve razlike, ne bi me čudilo da DS pusti niz vodu sve male partnere i uzme jednog velikog koji ne bi sam tražio mnogo iz prostog razloga što nema dovoljno iole sposobnih ljudi koji bi to mogli pokriti. Dakle SPO bi mogao da nastavi svoj život na nivou između dve i tri statističke greške.

Šta tu dobija LDP? Za početak malo-manje će se smatrati da je glasanje za LDP obavezno i glasanje za DS jer nemaju ijednog drugog potencijalnog partnera. Moćiće da privuku i glasače kojima se gadi partizanština i drugosrbijanstvo koju neguju, a valjda među uglednim ličnostima neće biti gromada kao što je JK (onaj, ne ona), čija su dela jednako gnusna kao i dela RM & RK koje LDP osuđuje prilično redovno. Međutim, sa SPO nikako ne ide priča o departizaciji javnih preduzeća jer i čak danas način na koji SPO kadrira i upravlja je isti kao što je bio u vreme dok je bio na vlasti u Beogradu čija je posledica da SPO uopšte ne mora da vodi kampanju u glavnom gradu jer je to čisto bacanje novca. Ja zbog prvog i drugog momenta vidim minimalnu sinergiju koja je malo više od prostog zbira glasača. S druge strane Čeda i Vuk su pojedinačno verovatno najomrženiji političari u Srbiji jer su ih mediji temeljno satanizovali i to rade i danas, tako da se može javiti problem da ako ih neko dvojicu vidi na jednom mestu to ne može da proguta, a mogla/mogao bi nekako jednog od njih. Stoga, mislim da je njihova koalicija ipak prost matematički zbir i da će sve zavisiti ko će još biti u Preokretu. Dakle bez nekih malo interesantnijih akvizicija oni zajedno jedva da mogu da dobace do dvocifrenog rezultata u idealnom slučaju.

Kada je reč o Preokretu i formiranju nove vlade (jer ako ostanu u opoziciji od preokreta nema ništa) stvari su malo teže. Preokret bi uglavnom otimao jedan deo glasača DS koji više ne žele da glasaju za njih i ključno pitanje je koliko će takvih glasača otići Preokretu, a koliko u apstinente. Moguće je da sa Vukom uzmu deo onih koji će glasati za SNS u inat sadašnjoj vladi, ali to nije velik broj. Mala niša su skoro pa redovni apstinenti, ali oni se mogu pokrenuti samo kada se sudbinski lome stvari, a naredni izbori to jednostavno neće biti. Dakle, u zavisnosti od toga kakvu kampanju budu vodili, koga budu privukli i kako se budu brendirali, mogu, ali ne moraju da dobace do tih 14%. Problem je to što da bi oformili vlast treba da se udruže sa DS (koji će jedva prebaciti 20% u tom slučaju), koalicijom oko SPS (recimo oko 7%, ako idu sa PUPS), URS treba prođe cenzus, a SRS ili DSS da ne prođu. TO je mnogo kombinatorike, a takva koalicija bi i dalje bila sklepana. Dakle, ja i dalje tipujem na veliku koaliciju koja će nas odvesti u dalji status kvo, a koja će dobiti kredibilnu opoziciju.

Značaj "male privrede"

Mnogi pričaju o SME sektoru kao ključnom sektoru za rast, razvoj i inovacije. U tom smislu, sledeći grafik (odavde) je veoma ilustrativan:

Kao što možete golim okom da vidite, korelacija između procenta zaposlenih koji rade u firmama sa manje od 50 radnika i ekonomskog rasta je negativna. Kako i zašto, evo šta kaže Yglesias:

Zdrava privreda funkcioniše tako što sve počne sa gomilom firmi, pa se onda ispostavi da je menadžment u nekim firmama bolji nego u drugima. Firme sa dobrim menadžmentom rastu dok one druge bankrotiraju. Na kraju, dođeš u situaciju u kojoj većina radnika radi u firmama sa relativno dobrim menadžmentom. Pošto  firme imaju dobar menadžment, radnici su produktivniji i zaarađuju dobro poznatu premiju za rad u velikoj firmi. Alternativno, može da postoji i privreda poput italijanske sa gomilom ograničenja konkurencije, pa onda i firme koje imaju loš menadžment preživljavaju, a to je praćeno niskom produktivnošću i niskim rastom. 

George Orwell i Draža Mihailović

Kada je 1945 godine George Orwell objavio svoju slavnu knjigu "Životinjska farma" on je napisao jedan predogovor za nju, koga su vlasti u Britaniji cenzurisale i bio je izbačen iz kjnjige. Predgovor je objavljen mnogo godina kasnije, tokom 1970ih u književnom dodatku londonskog Timesa.

Taj predgovor je vrlo interesantan. U njemu George Orwell oštro kritikuje cenzuru u britanskoj štampi na način koji upućuje da je ceo koncept prepravljanja istine iz "1984" formiran pod uticajem ratnog iskustva rada za britansku ratnu mašineriju, pre nego nekog dubinskog poznavanja sovjetske političke stvarosti. Naime, Orwell je radio kao propagandista za BBC tokom rata. Kao deo svog posla, pratio je iz prve ruke falsifikovanje istine o generalu Draži Mihailoviću posle promene britanske politike. Evo šta kaže Orwell u tom cenzurisanom predgovoru o operaciji "medijskog satanizovanja" Mihailovića pošto se Čerčil okrenuo Titu:

In the internal struggles in the various occupied countries, the British press has in almost all cases sided with the faction favoured by the Russians and libelled the opposing faction, sometimes suppressing material evidence in order to do so. A particularly glaring case was that of Colonel Mihailovich, the Jugoslav Chetnik leader. The Russians, who had their own Jugoslav protege in Marshal Tito, accused Mihailovich of collaborating with the Germans. This accusation was promptly taken up by the British press: Mihailovich’s supporters were given no chance of answering it, and facts contradicting it were simply kept out of print. In July of 1943 the Germans offered a reward of 100,000 gold crowns for the capture of Tito, and a similar reward for the capture of Mihailovich. The British press ‘splashed’ the reward for Tito, but only one paper mentioned (in small print) the reward for Mihailovich: and the charges of collaborating with the Germans continued.

Rimejk razbijenog prozora

Alen Grinspen je dao novu ideju za obradu stare priče.

Ispod šljive

Specifičan je Region. Popis je političko pitanje, pa ga u BiH nema jer bi neki da učine irelevantnim jedina pitanja zbog kojih se u BiH popisuju, u Makedoniji bi da nameštaju koliko ima kog konstitutivnog naroda, u Crnoj Gori je bilo stanje koje se ni po čemu nije razlikovalo od izborne kampanje. Kod nas je Zukorlić dobio dva šamara za kratko vreme, a Albancima je bojkot popisa ušao u nacionalnu baštinu. Pristigli su i prvi rezultati o brojnosti nebeskog naroda i digla se tušta i tma da kuka nad činjenicom da je sve manje i Srba i Srbijanaca svih nacionalnosti i da tu država mora duradi nešto, naravno hitno, odlučno i konsekventno glupavo.
Meni je lično cela priča bez veze iz mnogo razloga. Prvo što mi ide na nerve je da država treba da kaže da li je nečiji najprivatniji izbor koji postoji na svetu, dovoljno dobar ili loš i da se trebaju stimulisati određeni izbori tog tipa. Ili da budem još plastičniji, da su deca državno pitanje, a da nečije privatne izbore trebaju da plaćaju oni koji nisu imali isti izbor. To je po nivou zadiranja države u sferu privatnog još gore nego provodadžisanje kod Palme, da ne kažem neku težu ideološku reč, koju svi plaćaju iz budžetske rezerve Srbije, baš kao i njegove druge slične pikanterije. Ali, kako je ovo minoran argument u Srbiji, hajde da zagrebemo po pitanju tarabićke "šljive"
Srbija jednostavno prolazi kroz fazu demografske tranzicije u kojoj su i druge evropske države. Nije valjda da su siromaštvo i teška ekonomska situacija naterale Nemice, Francuskinje ili ine Evrpoljanske da smanje fertilitet. I nije valjda da je u u zemljama velikog prirodnog priraštaja u svetu sve lepo i berićetno. Drugi argument je da postoje programi koji su dali neke rezultate. Meni na pamet pada Britanija i stvaranje generacije profesionalnih majki, u najvećoj meri taloga društva koje se kači na grbaču radnog naroda i stvara nove socijalne slučajeve, koji usput ponešto i zapale. U isto vreme kod nas se ističe problem nedostatka nataliteta, ali je prisutno užasavanje od toga da homoseksualci usvajaju decu koju niko neće (iz poznatih razloga, upravo onih zbog kojih naši naciji razmišljaju kako da se jedna slabo integrisana etnička grupa ne ogrebe previše o ambiciozne programe zavirivanja u spavaće sobe). Kuka se i šta ćemo sa penzionim fondom, odnosno što će generacije koje imaju 40 i kusur godina, avaj, morati da rade duže. I ko će da finansira sve programe države. I mešaju se tu babe i žabe jer sva ta neodrživost je samo delom rezultat demografske tranzicje, a većim delom posledica opsenarskih državnih emisija ljudskih prava u kojima se čarobnim štapićem od ničega pravi nešto, sve dok to ništa ne dođe na naplatu sa kamatom.

U Srbiji kakva je danas, a kakva ima šanse da ostane još duži niz godina, veći natalitet bi vodio samo većem mehaničkom odlivu stanovništva. Ako nam je potrebno još stanovnika možemo učiniti useljenje u Srbiju jednostavnim i na našu sreću, kao mala država lako bi mogli naći dovoljno ljudi kojima bi i današnja Srbija bila lepo mesto za život.I mislim da bi bili na dobitku jer ja od doseljavanja Kineza u Srbiju nisam video nikakvu posebnu kulturološku štetu i problem neintegracije, osim kada je reč o poreskoj evaziji, ali to nije problem Kineza kao takvih, već upravo naše države. Ali to je priča koja danas nije relevantna,jer će se iz ovakve Srbije i dalje mehanički odlivati stanovništvo. Onoliko koliko Srbija bude uspela da bude atraktivna za druge nacije, u toj meri će imati mogućnost da zaustavi tren negativnog priraštaja. To znači državu u kojoj će biti Srbijanac biti kul, biti stvar prestiža i gde će identitet izvirati iz ugleda u svetu, slobode da se traga za srećom, dostignuća i poštovanja različitosti. Trenutna stiuacija je sasvim obrnuta, nikome nismo kul, čak ni samima sebi.

Po zasluzi

Završio je veliki prijatelj Srbije baš kao što sam i očekivao - ubili ga ko psa, a pseće će mu biti i poslednje putovanje. Na Tr smo razmtrali i sav čemer našeg vox populi koji je u njemu video sve i svašta, osim činjenice da je bio ekscentrična budaletina koja je na kraju, a bogami i tokom vladavine, činila zločine nad svojim narodom, tu i tamo kada je mogla i drugde po svetu. Pokazali smo kao i uvek da nam je spoljna politika ponajviše kao durenje deteta koje je s pravom kažnjeno, pa cupka u mestu i pravi različite grimase. Meni je lično drago što će Libijci moći da imaju nekakav izbor i barem malo više slobode, a sa naftom koju imaju novčanici im neće biti prazni. A dok se naši nisu soci-naci nisu prešaltali na druge budaletine kojih ovom svetu i dalje ne manjka nekoliko činjenica o tome koga Srbi vole i posle odlaska na plaćanje računa.
1. Isticanje činjenice da je Libija među zemljama sa najvišim GDP (peta, ispred su Ekvatorijalna Gvineja, Sejšeli, Gabon i Mauricijus, a Bocvana je verovatno pretekla Libiju i pre rata) i HDI (gde zaista jeste prva, to jest bila je pre ustanka protiv tiranije) u Africi je samo po sebi slabo smisleno. Sa rezervama kvalitetne nafte koje ima, uz iole smisleniju spoljnu politiku, Libija bi čak i sa vođom koji je samo lišen potpune nerazumnosti trebala da liči na Ujedinjene Arapske Emirate. I u njima postoje svi programi socijalne države o kojima maštaju naši filozofi amateri, a koji su im se mnogo dopadali kod Gadafija, ali je GDP p.c. znatno viši, kao i HDI. Dakle, umesto da je Gadafi manje oslobađao okolne zemlje i finansirao teroriste u Severnoj Irskoj i kojekude drugde, a više mislio o izvozu nafte, njegovo stanovništvo bi živelo znatno bolje.
2. Čak i da je spoljna politika bila iole normalna, Gadafijev socijalizam bi sprečio Libiju da pametno upotrebi sredstva od izvoza nafte. Najveći problem Libije danas je što oni imaju potpuni institucionalni vakuum jer ne postoji gotovo išta od institucija slobodnog društva. Dakle, da je Gadafi manje glumio velikog filozofa i još gore svoje idiotarije sprovodio u praksi, a sačuvao više elemenata kapitalizma u svojoj zemlji, standard bi im bio možda i veći nego u UEA. E sad, što je ovo sve nedosanjani sam za Srbe koji nekim čudom smatraju da zaslužuju bolji standard od onog koji imaju danas, to je druga priča. Ovde je reč o onome što vole akademski prodavci matematičke magle -razlici onoga što se može stvoriti i onoga što je stvarno urađeno.
Imajući u vidu da moralni argumenti nemaju ikakvu težinu kod onih koji vole sada okrnjenu ekipu, ove fakte i ne navodim. Takođe i slobodu kao vrednost samu po sebi.

Otegle se sankcije

Surfujući bez nekog posebnog cilja po netu, saznao sam za Zakon o merama za otklanjanje i ublažavanje posledica primene sankcija međunarodnih organizacija, a koji je donet negde 1995. godine. Ali, to nije posebno zanimljivo, mnogo glupih zakona je doneseno tokom devedesetih.

Zanimljivo je to da je taj zakon važio sve do marta 2009. godine, kada ga je Ustavni sud ocenio neustavnim.

Ovde možete pročitati zakon, koji je neverovatno kratak i podregulisan. Neke su odredbe proglašene neustavnim još mnogo ranije, ali koliko ja vidim, mnoge od skandaloznih odredbi su važile sve do marta 2009. A ni tada zakon nije van snage stavila Narodna skupština, već Ustavni sud.

Ekonomija danas

Fenomenalan esej Johna Kaya sa Oxforda i LSE o modernoj makroekonomiji, sastavljen delimično od njegovih prethodnih članaka u Financial Timesu. Pošto je esej malo duži evo nekoliko ključnih rečenica najdirektnije vezanih za raspravu o stanju ekonomske nauke u našim prethodnim postovima -- posebno o irelevantnosti u koju je opsesija matematičkim modeliranjem odvela ekonomiste.

"They (models) loosely resemble the world, but a world so pared down that everything about them is either known, or can be made up. Such models are akin to Tolkien’s Middle Earth, or a computer game like Grand Theft Auto. ... The nature of such self-contained systems is that successful strategies are the product of the assumptions made by the authors. It obviously cannot be inferred that policies that work in Grand Theft Auto are appropriate policies for governments and businesses."

"If much of the modern research agenda of the economics profession is thus unconnected to the everyday world of business and finance, this is also largely true of what is taught to students. Most people finishing an undergraduate course today would not be equipped to read the Financial Times."

"The modern economist is the clinician with no patients, the engineer with no projects. And since these economists do not appear to engage with the issues that confront real businesses and actual households, the clients do not come.

There are, nevertheless, many well paid jobs for economists outside academia. Not, any more, in industrial and commercial companies, which have mostly decided economists are of no use to them. Business economists work in financial institutions, which principally use them to entertain their clients at lunch or advertise their banks in fillers on CNBC. Economic consulting employs economists who write lobbying documents addressed to other economists in government or regulatory agencies."

"That blindness was an element in our present crisis, and conditions our still ineffectual responses. Economists – in government agencies as well as universities – were obsessively playing Grand Theft Auto while the world around them was falling apart."

Wall Street okupatori

Ovo je samo post scriptum na prethodni post:

U Londonu okupatori imaju mikrofone i zvučnike, ali i dalje ponavljaju u horu.

Poslovno okruženje

Izašla je nova Doing Business studija Svetske banke.

Neoliberalna Srbija je na 92. mestu, odmah iza komunističke Kine. U odnosu na prošlu godinu Srbija je pala za 4 mesta.

Vreme za štednju?

Klasičan polit-ekonomski argument je da vlada povećava potrošnju uoči izbora. Možda, ali pošto budžetski ciklus odgovara kalendarskoj godini, nije sve jedno kada su izbori. Od toga kada su tačno izbori može mnogo da zavisi budžet za izbornu godinu.

Stavite se u ulogu ministra, pa razmislite.

Recimo da su izbori u novembru sledeće godine, šta ćeš da uradiš? Pa, jasno je, grebaćeš i rukama i nogama za što više para u budžetu tvog ministarstva kako bi mogao da pokupuješ što više glasova. Tako se svi ponašaju, pa je javna potrošnja, a i deficit, verovatno viša nego da izbora nije ni bilo.

OK, ali šta se dešava kada su izbori početkom naredne godine, recimo u februaru ili martu? Tu se situacija značajno menja iz par razloga:

1. Nemaš pojma da li će tvoja stranka uopšte da bude u vladi nakon izbora
2. Nemaš pojma da li će, čak i ako uđe u vladu, tvoja stranka opet da "preuzme odgovornosti" baš za taj resor
3. Čak i ako tvojoj stranci zapadne taj resor, otkud znaš da ćeš baš ti da budeš ministar?
4. Ključno - nemaš mnogo vremena da potrošiš pare. Birače moraš da kupiš već ove godine, dok počne sledeća godina, već je kasno.

Sve to znači da te je velikoj meri baš briga koliki će budžet tvom ministarstvu da zapadne u sledećoj godini.

A to znači da je možda sada pravo vreme za štednju. Sada MMF treba da pritisne vladu oko budžeta za 2012. godinu, jer ih sada nije briga. Čak, ako procene da će izgubiti vlast, u interesu im je da budžet bude što štedljiviji i da što manje prilike ostave narednoj vlasti da troši državne pare, ili da je primora da prvi potez bude rebalans budžeta koji bi znatno povećao deficit i od samog početka iznervirao narod.

Koliko političara u Srbiji ovo shvata? Javno, za sada, niko. Ali, ova ideja nije meni pala na pamet, već sam je čuo od nekoga ko ju je čuo od jednog domaćeg političara. Kada su ga iz MMF-a pitali da li je realno da koalicioni partner pristane na dogovor sa MMF-om jer dogovor između ostalog predviđa značajnu uštedu u jednom od ministarstava tog koalicionog partnera u 2012, ovaj mu je rekao - "Šta njega briga, otkud on zna čije će to ministarstvo da bude nakon izbora!"

Politička nepodobnost "Povratka u budućnost"

Fantazija, putovanje kroz vreme, kompilacije mitskih priča, bizarni zapleti, apsurdne tehnike, propagiranje feudalnih praznoverja, fatalizam i reinkarnacija, dvosmislene moralne lekcije i nedostatak pozitivnog razmišljanja - sve je to zabranjeno u kineskim TV programima od pre jedno šest meseci (ovde je zvanično saopštenje na kineskom, ako nekoga zanima).

Nobelovci o ekonomiji

Još malo o Nobelovcima. Moja osnovna tvrdnja je da je današnja ekonomska nauka i posebno makroekonomija, irelevantna. Matematička formalizacija, koja je nekad bila umerena i smislena, uzela je maha toliko da je negde oko 1980-ih postala svrha samoj sebi. Negde od tada, iz ekonomije kao nauke isparila je suština, a ostala samo ta komplikovana forma. Ishod je situacija koju imamo danas -- možete biti profesor na Harvardu a ne znati baš ništa o osnovnim ekonomskim konceptima kao što su inflacija ili oblici deviznog kursa ili trgovinski deficit. I pod "ne znati ništa" ne mislim ne poznavati njihovu pravu filozofsku suštinu kako ju je izložio fon Mizes -- mislim bukvalno ne znati ništa. Ali morate znati mnogo matematike i nešto fizike.

Iako izuzetaka ima, dvojica ovogodišnjih Nobelovaca su izdanci, ustvari kreatori takve, moderne makroekonomije. Povodom nagrade Princeton je organizovao konferenciju za štampu i pogledajte kako su Nobelovci pokušali da odgovore na neka osnovna ekonomska pitanja.

Komentator Raša šalje ovaj video Petera Schiffa koji se podsmeva njihovom neznanju i daje dva kratka isečka sa konferencije:

Ako hoćete pogledati i ostatak i uveriti se da Schiff ne preuveličava, ovde možete naći ceo snimak konferencije. Ovo što je Schiff izdvojio počinje od 14. minuta, ali pogledajte i minut-dva počev od 29. minuta i odgovor na pitanje novinara iz Kine šta misle o kineskoj ekonomiji.

Jadni Fed

Ako vam kažem da tekst "iz grla bijela" brani Fed, Ben Bernankea koji je svojim herojskim naporima srprečio dolazak nove depresije, dokazuje da su TARP i bailouti bili nasušno potrebni, te napada republikance što nepravedno kritikuju tog divnog čoveka Bernankea koji je svojom štamparskom presom predupredio najveći od svih užasa - "deflaciju" i potpuni finansijski kolaps, pomislićete verovatno da je reč o New York Timesu, Washington Postu ili pak nekom akademskom ekonomisti koji je zaljubljen u Bernankea.

Ali, ne dragi čitaoče, reč je o "libertarijanskom" magazinu Reason.

Podivljali neoliberalizam u Zagrebu

U slikama.

Ogledalo

Kada se iznose ocene uvek je bitno ko je ocenjivač. Cene se određeni tipovi ocenjivača i njihove ocene imaju težinu. U nekim slučajevima, upravo ideološki bekgraund ocenjivača nekim ocenama daje posebnu težinu. Recimo ako vam Evropska komisija kaže da imate suvišnu administraciju to je veoma loša ocena jer su oni sami šampioni prekomerne administracije.

Smehotresno

Robert Wenzel opisuje svoj susret sa jednim "okupatorom" u Vašingtonu.

When I asked Kyle specifically, what "bringing balance to the world" would look like, he told me it would be a world without money or property rights. He explained to me that the Occupation camp which we were in was an example of a community without property rights. "We share everything," he told me.

At that point, since everything was being shared, I asked him for his jacket, the funky glasses in his pocket, the leather necklace he was wearing and his smartphone. Suddenly, a bit of property rights did emerge at the Occupation.. Kyle explained to me that property rights did in fact apply to things on your person and things you can carry.

Posle ovoga mi Facebook dosetka jedne moje drugarice: "Ima li neko primerak bonova za posle okupacije, da se opskrbim na vreme, ili ćemo kasnije da se dogovaramo o tehničkim pitanjima?" - zvuči čak i previše blagonaklono.

Zdravko Čolić traži sponzora

Ne volim da budem od onih koji nikad nisu izašli iz 1990-ih, ali ne može se poreći da je to period koji nas je najviše obeležio. I kada sam video da je baš Zdravko Čolić dobio sponzorski ugovor sa monopolskom državnom firmom, prvo mi je palo na pamet šta je Zdravko radio 1990-ih.

Za mlađe koji o tom dobu znaju samo iz priča, tokom 1990-ih su postojale samo dve vrste ljudi: oni koji su za režim i oni koji su protiv njega. Sada izgleda čudno, ali u toj podeli su Bora Đorđević i Đorđe Balašević bili na istoj strani -- obojica su bili jako glasno protiv režima. Tu je bilo i mnogo drugih celebrities, možda manje glasnih ali sa jednako jasnim pozicijama. Jednostavno merilo ko gde stoji je bilo to ko se mogao pojaviti na RTS-u. Sećam se recimo da su se 5. oktobra uveče u RTS studiju pojavili Bajaga i Vesna Zmijanac i da je to izgledalo jako čudno -- zato što godinama unazad nismo bili navikli da ih tu vidimo.

Zdravko Čolić je bio jedan od onih koji su se redovno pojavljivali. On nije aktivno podržavao Miloševića, kao što mnoge druge javne ličnosti jesu. On je uradio nešto gore -- pretvarao se da je apolitičan. Kao da su se pitanja diktature i slobode, rata i mira, života i smrti mogla svesti na "politiku", Čolić je deset godina o svemu tome ćutao i kroz 1990-te se provukao a da se nikome ne zameri. A kao obrazovan čovek, magistar ekonomije, teško je pomisliti da o svim događajima nije imao baš nikakav iskreni stav.

Nije da bi EPS-ovo sponzorisanje bilo išta bolje da je bilo ko drugi u pitanju, ali eto zašto me vest da je to baš Čolić nije iznenadila.

Revolucija bez dece

Srpski proleteri i proleterke izgleda nisu pokazali dovoljan nivo klasne svesti i solidarnosti sa drugovima i drugaricama diljem sveta. Okupilo se svega desetak revolucionara u Beogradu, voljnih da "okupira srpski Vol Strit" (šta god to značilo).

Drug Ivan Marović je zaključio svoju diskusiju rečima da revolucija zasad nije uspela jer drugovi nisu na odgovarajući način sproveli rad sa masama na terenu, i da je za uspeh revolucije važno da se ubuduće bolje organizujemo.

Iako drug Marović ima dosta iskustva sa organizovanjem masa, ja ipak mislim da je reč o profesionalnoj deformaciji, i da ovaj put nije loša organizacije u pitanju, nego loša komunikacija. Prvo, trebalo je da drugovima objasne šta je to i gde se nalazi srpski Vol Strit, da bi znali šta da okupiraju. I drugo i još važnije, trebalo je zarad proširenja baze kroz regrutovanje sitne buržoazije i malograđanskog sloja, da objave kao glavni zahtev otpis svih dugova uzetih u švajcarskim francima (što bi bilo sasvim na liniji zahteva drugova iz centrale u Njujorku). Mislim da bi tada odziv bio mnogo bolji.

Elemental

Elemental je jedan od retkih bendova iz zemlje i regiona koji mi se stvarno svideo u poslednjih nekoliko godina. Muzika je OK, ali je poenta u stvari u tekstovima. Preporučujem za početak dve pesme koje su meni možda najzanimljivije - "Iz dana u dan" i "Priroda i društvo".





Između ostalog, u pesmama se bave i ekonomskom politikom. Prvo, inflacija (Iz dana u dan):

Sve te tisuce, hiljadarke, konjanici i rudari
stavljali davno na stranu, za neki san da se ostvari
nestali u brojkama, brojke ko snijeg okopnile
dok mi smo prezivljavali, zivotne stvari poskupile

Onda, problem sa prvim stubom penzijskog sistema (Priroda i društvo):

Penzića je previše, a proračun je koma
al pitaj bilo koga u penziju bi išo odma,
da može nešto smuljat, da komisija to potpiše
iz firme bi odma, pun mu je k..c više

Ima i o privatizaciji, iz iste pesme:

Prodali bi sve, al da ostane naše, da
drugi s tim upravlja, e, to nam ne paše

Odslušajte i Zašto te imam (stihovi), pesmu koja je bila cenzurisana u Hrvatskoj. Nekoga nije mrzelo, pa je napravio i "srpsku verziju" ove pesme.

Slobodni i odgovorni

Pogledajte novi dokumentarni film Libeka:

Privatizacija visokog obrazovanja

Ja u suštini verujem da je ideologija u društvenim naukama neizbežna -- dok mislimo da smo neutralni, na svet ustvari gledamo kroz sočiva u boji. Ali ako poznajem nekog ko uvek pokušava da sagleda stvari na nepristrasan način, razmotri sve argumente za i protiv bez unapred smišljenog zaključka, to je Dušan Pavlović sa FPN-a. I takav pristup je ovog puta doveo do argumenta za privatizaciju visokog obrazovanja. To ima posebnu vrednost kad dolazi od nekoga ko radi na državnom fakultetu.

Koalicija

I Goran Nikolić je za fiksni kurs.

Mislim jedino da prenaglašava važnost nivoa kursa. To nije toliko bitno pitanje, jer ono što je važno je realni kurs, a ne nominalni. Država je u mogućnosti da odredi nominalni kurs, to je ono što fiksiramo. Realni kurs ne kontrolišemo, on zavisi od cena -- tačnije, realni kurs jesu odnosi cena između zemlje i inostranstva.

U ekstremu, šta god da se odredi za nominalni kurs, realni (cene) će se prilagoditi tako da sve bude u ravnoteži. U praksi je ipak glupo omašiti kurs za 50%, jer je onda potreban toliki pad ili porast cena za prilagođavanje. Ali poenta je da tačan nivo nominalnog kursa nije presudna odluka od koje će zavisiti konkurentnost na dugi rok.

Druga stvar, ne može se reći da je dinar precenjen samo na osnovu deficita u platnom bilansu. U isto vreme nama devizne rezerve rastu -- što je znak potcenjenog kursa. Šta je pravi kurs može se najbolje reći poređenjem odnosa cena u zemlji i inostranstvu, ali i taj metod ima mnogo mana i daleko je od egzaktnog. Umesto toga, pošto se kurs i sada utvrđuje na kakvom takvom tržištu, najbolje je fiksirati na nivou koji trenutno preovladava ili malo niže, recimo 105 dinara za evro. Ali pošto je evro sada vanredno nizak a 100 je lepa okrugla brojka ni to ne bi bilo pogrešno.

Boettke o Nobelovcima

Za one koji hoće još o najnovijim Nobelovcima, izjasnio se i Peter Boettke -- a po mojoj oceni teško da danas ima boljeg metodologa i istoričara ekonomske misli od njega.

Njegov sud je sličan onima koje smo Ivan i ja ovde izneli -- izgubila je nauka, dobila je lažna naučnost ili scientism. Evo Boettkea:

But both Sargent and Sims represent scientism run amok, and the attitude (especially of Sargent) has further killed scholarship in economics and political economy in the search for more rigorous science.

Intervju sa Richardom Sulikom

Radi se o predsedniku jedne od manjih slovačkih političkih stranaka i čoveku zbog koga je Slovačka odbila da pristane na European Finacial Stability Facilty (bailout fond).

Elem, Sulik je dao sjajan intervju za nemački Spiegel. Nekoliko citata:

SPIEGEL ONLINE: What will you do should the EFSF reform pass despite your opposition?

Sulik: For Slovakia, it would be best not to join the bailout fund. Our membership in the euro zone, after all, was not conditional on us becoming members of strange associations like the EFSF, which damage the currency.

SPIEGEL ONLINE: If the euro only causes problems, why doesn't Slovakia's government just pull the country out of the euro zone?

Sulik: I don't see the euro as the problem. It's a good project. Everyone involved can benefit from it -- but only if they stick to the ground rules. And that's exactly what we're demanding.

I ovo:

SPIEGEL ONLINE: Does one of your reasons for not wanting to help Greece have to do with the fact that Slovakia itself is one of the poorest countries in the EU?

Sulík: A few years back, we survived an economic crisis. With great effort and tough reforms, we put it behind us. Today, Slovakia has the lowest average salaries in the euro zone. How am I supposed to explain to people that they are going to have to pay a higher value-added tax (VAT) so that Greeks can get pensions three times as high as the ones in Slovakia?

SPIEGEL ONLINE: What can the Greeks learn from the reforms carried out in Slovakia?

Sulik: They have to make cuts in the state apparatus. The Slovaks could also give them a few good ideas about the tax system. We have a flat tax when it comes to income taxes. Our tax system is simple and clear.

Wall Street okupatori

U pravu su kad primećuju da nešto sa Wall Streetom stvarno ne valja. To je na kraju krajeva izrodilo i Čajanku i ova dva pokreta ustvari imaju Wall Street banke i "bankstere" kao važnu dodirnu tačku.

Ali razlike među njima su ogromne. Ne znam da li već ima nekih demografskih istraživanja o Okupatorima, ali bilo bi jako zanimljivo to videti. Za pripadnike Čajanke znamo da su bili mahom iz unutrašnjosti, srednjih godina, predstavnici srednje klase po obrazovanju i materijalnom statusu. O Okupatorima ne znamo mnogo, ali znamo da je život u Njujorku jako skup i to što siromašni i obespravljeni već mesec dana borave tamo je jako sumnjiv paradoks. Vidimo i da se radi o mlađim ljudima, verovatno studentima, a u Njujorku i oko njega ima dosta dobrih univerziteta.

Ako pretpostavimo da među njima nema velike razlike u obrazovanju, zašto su ekonomske ideje ova dva pokreta tako različite? Pripadnici Čajanke svoje ideje crpe iz vrednosti i morala. I ako bi trebalo izdvojiti jedno moralno pravilo koje ih vodi, to je samoodgovornost. Svako treba da snosi posledice svojih postupaka -- zato ne treba spašavati bankare bez obzira na navodne strašne posledice, porezi ne treba da služe za raspodelu bogatstva bez obzira na nejednakosti, država ne sme da oprašta ili primorava na oproštaj dugova i nema pravo da stimuliše ekonomiju prekomernim zaduživanjem i premeštanjem tereta na buduće generacije. Mada među njima ima ljudi koji, kao Michelle Bachmann, čitaju Misesa na plaži, ekonomska filozofija Čajanke je izvedena pre svega iz ovakvih jednostavnih moralnih načela.

Ekonomska filozofija Wall Street Okupatora je izvedena iz nešto primitivnijih instiknta. To naizgled nije tako, ali pogledajte ovaj detalj. Pošto im je zabranjena upotreba megafona, Okupatori su smislili drugi metod -- horsko ponavljanje reči gostujućih govornika kao što su Stiglitz ili Žižek. Takav metod, horsko ponavljanje reči lidera grupe, je nešto što se nikako ne bi moglo zamisliti na skupovima Čajanke -- on oslikava kolektivizam do komičnog nivoa, toliko da scene sa govornicima neodolljivo podsećaju na čuvenu scenu iz Žitija Brajanovog.

Taj bazični kolektivizam je onda pomešan sa površnim znanjem i pogrešnim razumevanjem ekonomije i društva, koju propagira grupa levičarskih intelektualaca od Stiglitza do Čomskog, ali koja je najtipičnija za studente prve godine koji su upravo otkrili neke stvari i misle da sada razumeju sve, dok ustvari ne shvataju sopstvenu površnost -- baš kao ovi hipici u South Parku. Činjenica da linkujem dve komedije iako pokušavam da govorim o ozbiljnoj stvari, sama po sebi govori o kakvoj se stvari radi.

Šteta je da je tako, jer kao što rekoh, ispravno su primetili da sa Wall Streetom nešto ozbiljno nije u redu. Ali im nije palo na pamet da je država ta koja je spasila banke -- da sam ja bankar i ja bih prihvatio pomoć. Država ih je izvukla ne zato što im je tako palo na pamet ovog puta, nego zato što je to nastavak višedecenijskog trenda, ne samo bailouta, nego opšte kolektivizacije finansijskog sistema. U poslednjih dvadeset godina u vodećim svetskim ekonomijama je postepeno nastao novi društveni ugovor u finansijskom sektoru -- država reguliše banke, ali i preuzima odgovornost za regulaciju i spašava po potrebi. To je krajnji i najvažniji uzrok i američke krize i ove evropske agonije.

Okupatori Wall Streeta ne vide da je to srž problema i ustvari su za nastavak statusa quo. Stiglitz, njihov lider, je u godinama pre sloma hvalio sistem državno sponzorisanih hipotekarnih kredita i tvrdio da u sistemu nema rizika. Ali okupatori hoće još toga -- još ljudi kao Stiglitz koji će dizajnirati regulacije i ocenjivati rizike na političkom nivou, umesto da puste da sopstvene rizike ocenjuju deregulisane individualne banke ostavljene same sebi u dobru i u zlu. Oni nisu protiv bailouta, kao što nisu bili ni njihovi intelektualni i politički lideri, od Stiglitza i Krugmana do Obame. Oni bi voleli nastavak hiperregulisanog sistema i ne smetaju im bailouti načelno -- smeta im jedino što su bankari, sa ili bez bailoutova, bogatiji od njih. Njihov protest protiv Wall Streeta ne nastaje iz nekog intelektulanog rezona kao kod libertarijanaca, ili iz moralnih principa kao kod konzervativaca iz Čajanke, nego iz socijalističkog instinkta -- istog onog zbog kojeg vole da ponavljaju u horu.

Nobelova nagrada za ekonomiju, kontekst

Slaviša me preduhitrio svojim komentarom o ovoj temi, ali mislim da se nećemo mnogo preklapati, da će ovo biti nadopuna.

Ovogodišnja Nobelova nagrada za ekonomiju mi liči na reductio ad apsurdum iste. Često su i inače ovu nagradu dobijali ljudi koji se više razumeju u matematičke modele ili statistiku nego u bilo kakvu ekonomsku teoriju, ili koji su samo matematički formalizovali neke banalnosti (vidi pod Stiglitz ili Krugman) ali ovogodišnji laureati su nešto posebno. Oni su nagrađeni za to što su, manje više, završili sa svakom teorijom i izjednačili statistiku sa ekonomijom - jedan tvrdi kako je njegova metoda u stanju da koristi statističku analizu da bi razdvojila uroke od posledica u ekonomiji, a drugi ide još dalje - misli da pošto je ionako cilj ekonomije predviđanje makroekonomskih agregata a ne objašnjavanje ičega, treba onda teoriju ukloniti potpuno i baciti se samo na usavršavanje statističkih tehnika.

Najčešće se smatra da je korišćenje statistike u ove svrhe u društvenim naukama vrlo teško pošto imate posla sa svesnim subjektima koji reaguju na podsticaje i svesno odlučuju a ne sa "varijablama" koje možete kontrolisati i manipulisati eksperimentalno. Bilo kakva empirijska ili statistička zakonitost može biti proizvod niza različitih uzroka koji se ne mogu razdvojiti empirijskom ili statističkom, nego samo teorijskom analizom. Empirijska korelacije može biti fiktivna, bez ikakve uzročne relevantnosti, običan artefakt. "Podaci" tj "činjenice" u društvenim naukama su često subjektivni, kako je to rekao Hajek (na užasavanje scijentista).

Dugo se recimo (pogrešno) smatralo da Filipsova kriva koja je pokazivala stabilnu inverznu statističku korelaciju između inflacije i nezaposlenosti znači da vlada može da štampa pare da bi podigla zaposlenost. Kad je stigla stagflacija 1970ih postalo je jasno da nešto nije kako valja sa tom doktrinom i da je navodna kauzalna veza između dva fenomena fikcija. Kako inflacija i nezaposlenost mogu rasti istovremeno ako "empirijski zakon" kaže da su one inverzno korelisane? Frieadman i Phelps su teorijski objasnili da mogućnost stimulisanja privrede višom inflacijom važi na kratak rok, dok na duži rok ljudi ukalkulišu inflatorna očekivanja u svoje poslovne kalkulacije i politika neće imati efekta. Hajek u svom govoru povodom dodele Nobelove nagrade daje klasično teorijsko uobličenje kritike ovakvih teorijskih sujeverja proisteklih iz uverenja da su jedino empirijski opažljive relacije teorijski relevantne.

Dve godine kasnije, Robert Lucas, nobelovac iz Čikaga daje imprimatur mejnstrima ovoj Hajekovoj ideji tvrdeći u svom klasičnom radu da makroekonomski modeli ne mogu biti korišćeni u prediktivne svrhe jer statistički podaci nisu neutralni u odnosu na institucionalne strukture i promene politike. Svaka promena politike utiče na podsticaje, razmišljanja i odluke subjekata, te time fundamentalno menja i "podatke", kao i strukturu samog modela. Više ne znamo šta uzrokuje šta. Stoga su makroekonomski modeli beskorisni za svrhe procene i evaluacije efekata ekonomske politike. Da bi se to postiglo moraju se modelirati ne samo podaci i vremenske serije, nego i ukusi potrošača, tehnologija i znanje tokom vremena. Što kažu Amerikanci, good luck with that!

E sad, 37 godina posle Hajeka i 35 godina posle Lucasa, dolaze dvojice nobelovaca koji koriste statistiku u cilju iznalaženja uzročno-posledičnih veza i koji kažu - batalite teoriju, to je traćenje vremena, mi smo našli zaobilaznicu oko Hajek-Lucasove kritike. Nobelov komitet ovako obrazlaže nagradu:

Although Sargent and Sims carried out their research independently, their contributions are complementary in several ways,” the academy said. “The laureates’ seminal work during the 1970s and 1980s has been adopted by both researchers and policy makers throughout the world. Today, the methods developed by Sargent and Sims are essential tools in macroeconomic analysis.

Posebno se ističe korišćenje njihovih metoda za predviđanje efekata monetarne politike. Kao što vidimo, rezultati nisu izostali. Sargent tvrdi kako njegova teorija pripada onima koje su usavršile makroekonomsko modeliranje i teoriju racionalnih očekivanja koju je razvila čikaška škola. Ali, tu je sad nevolja - ako su očekivanja racionalna i ljudi se prilagođavaju na sve promene koje naiđu i inkorporiraju sve znanje koje imaju, kako je onda moguće da se pojavi "housing bubble" ili nagle recesije? Sargent kaže:

Macroeconomists have done creative work that modifies and extends rational expectations in ways that allow us to understand bubbles and crashes in terms of optimism and pessimism

Dakle, opijum uspavljuje ljude jer sadrži jednu supstancu čija je priroda uspavljivanje. Pesimizam objašnjava recesiju, optimizam bum. Plus statističke korelacije. Jednako je Nobelova nagrada za ekonomiju. Malo grubo ali u osnovi tačno.

Planeri i učenici

Dugo je već prisutna priča o racionalizaciji u obrazovnom sistemu. Na nivou osnovnog školstva, višak nastavnika se povezuje sa smanjenjem broja učenika. Na srednjoškolskom nivou, govori se o „upražnjenim mestima“ za određene profile. Pre nekoliko meseci, u Politici se pojavio tekst o racionalizaciji mreže srednjih škola koje ne uspevaju da upišu dovoljan broj učenika. Autor vidi rešenje u kreiranju novih smerova. Ali, pitanje je na osnovu čega treba da se konstruišu profili. Autor smatra da je problem što „ne postoje egzaktni podaci o stvarnim potrebama tržišta radne snage niti ozbiljno predviđanje budućih kadrovskih potreba. Nijedna ustanova kod nas se time detaljno i ozbiljno ne bavi. Kada bi takva predviđanja postojala i bila zasnovana na istraživanjima i analizi tržišta rada, obrazovnom sistemu bi bilo daleko lakše da se tome prilagodi.“ Sad ne bih ulazila u problematičnost pretpostavke o direktnoj vezi obrazovnog sistema i tržišta rada (čak i da postoji neka svemoćna ustanova za projekcije).

Zanimljivije je to što ovo rešenje Ministarstva prosvete nije sasvim uskladu sa preporukama o racionalizaciji koja je urađena za MP 2007 (ne mogu sad nigde da nađem link na sajtu MP, ali dokument se zove Racionalizacija srednjoškolskog sistema obrazovanja u Srbiji/Rationalization of Serbian secondary school system, autori: John West, André Peer). Neke njihove podatke koristim ovde.

Od 157 četvorogodišnjih profila u 2006, 50% učenika upisuje 12 profila. Razlike su ogromne između, sa jedne strane smerova koji se popunjavaju sa 90% (gimnazija, ekomonija/pravo/administracija, zdravstvo, lične usluge, trgovina/ugostiteljstvo/turizam) i smerova koji ostaju prazni ido 50% (geodezija/građevinarstvo, geologija/rudarstvo/metalurgija, mašinstvo/obrada metala, poljoprivreda, tekstilstvo, šumarstvo). Šta je još upečatljivo? Učenici ne upisuju smerove III stepena. Čak i u okviru „neizabranih smerova“ postoji velika razlika između III i IV stepena (npr. umašinstvu 66% za III prema 88% za IV stepen ili hemija/nemetali/grafičarstvo sa 60% u III i 93% u IV stepenu). Takođe, učenici III stepena kasnije polažu ispite i dobijaju diplome IV stepena (što je baš povoljno za razne koruptivneaktivnosti). Ove proporcije su dosta stabilne tokom godina (na nivou vrste smerova i na nivou stepena).

Iz svega navedenog sledi, međutim, da je rešenje prostije od traganja za velikim planerom koji će proceniti „potrebe tržišta rada“. Racionalnost kolektivnog aktera vidi se u tome što jasno sledi smerove koji su opšteg karaktera ili su procenjeni kao direktno zaposlivi. Takođe, jasno je da postoji tendendcija ka sertifikatima IV stepena. To je suprotno od uobičajenog uverenja da treba učenike specijalizovati. Zaista, svaki pokušaj specijalizacije profila na nivou srednjeg obrazovanja – nemoguća je i beskorisna misija. Ljudi treba da se opismene i steknu „opštetransferne veštine“, a posle će već učiti u realnom „svetu rada“ ili eventualno specijalizovanim školama (koje neće upisivati sa 15 godina). Suština promene trebada bude desegmentacija, tj. nekoliko relativno opštih smerova. Plus, uvođenje opštije srednje škole bi raspršilo višedecenijsku famu oko toga da se čovek „zaposli u struci“.