Kada će Kina prestići Ameriku?

Možda već sledeće godine, kaže Scott Sumner.

Možda nikada, a sigurno ne još 100 godina, kaže Lester Thurow.

Da li je mrkanje prelazna bolest?

U regionu se sve više ugledaju na Srbiju, posebno u onim delovima sa kojima nas vežu specijalne veze. Da pauci ne bi nebo premrežili pobrinuće se novi neimar. Za razliku od orginala, ovaj misli da nebeski narod, kao što mu i priliči, treba da leti.

Za ovo nije bilo strategije

Odličan tekst Branka Milanovića o proglašenju Beograda za najbolje mesto za provod. Ključna rečenica je:

I upravo danas možemo da osetimo kako će se komparativne prednosti Srbije ispoljiti u onim oblastima o kojima uopšte ne mislimo, i gde ih nijedna strategija razvoja neće videti.

Hrišćanstvo i ekonomija

Pošto se ovih dana mnogo govori o SPC, ovde Vladimir Gligorov analizira vezu između religije i ekonomije. U suštini pravi dobru poentu, da crkva nije ni neophodan ni dovoljan uslov moralnog ponašanja koje vodi opštem napretku. Takođe, pre neki dan sam naišao na ovaj grafik iznad i dosta razmišljao o njemu. Grafik je s namerom komičan, ali kao i sve ostalo komičan je zato što u njemu vidimo zrno istine. Na kraju krajeva to je ono čemu nas školska istorija uči. Hrišćanstvo je dugi niz vekova sputavalo razvoj nauke i tehnologije i opšteg napretka; pre hrišćanstva Grci i Rimljani su bili na dobrom putu razvoja nauke, ali je to naprasno prestalo, da bi se progres nastavio tek posle nekoliko vekova mračnog doba.

To nije skroz pogrešna hipoteza, ali evo šta izostavlja. Arapski svet i Kina su u srednjem veku bili tehnološki i naučno napredniji od evropske civilizacije. Ali onda se, očigledno, dogodilo nešto što je drastično promenilo tok istorije i preokrenulo zapadnu Evropu u apsolutnog lidera u političkom, ekonomskom i naučnom smisu. Do današnjeg dana gotovo celokupni progres ostvaren bilo gde u svetu može se pripisati ovom skoku zapadne civilizacije. Dalekoistočne zemlje su počele da rastu tek kada su počele da se integrišu u zapadni sistem i ugledaju na njega, prihvatile već gotove naučne i tehnološke rezultate i prepisale zapadne političke i pravne sisteme (mislim posebno na period od kraja 19. veka do posle II sv. rata). Sada funkcionišu odlično, ali to je istorijski dosta novi fenomen.

Šta je to što je Evropu negde u srednjem veku preokrenulo u lidera civilizacije? Tu dolazi uloga religije i jedan, možda i sasvim slučajan događaj koji nema direktne veze sa suštinom hrišćanstva i koji je sigurno pomognut ostalim slučajnim geografskim i istorijskim faktorima. Centralni događaj je Papska revolucija u 12. veku koja je uspostavila novi politički sistem iz kojeg se izrodio novi pravni sistem. U ostatku sveta, svetovni i religiozni vođa je bilo jedna te ista stvar, apsolutni vladar koji legitimitet dobija direktno od Boga, koji je iznad svetovnog zakona i čijoj neograničenoj vlasti se ne suprotstavlja. Isto je važilo i u zapadnoj Evropi, sve dok papa Grgur VII nije krajem 11. veka sa Svetim Rimskom Carstvom krenuo u borbu oko postavljenja biskupa. Posle nekoliko decenija sukoba i ratova, papa je uspeo da uspostavi autoritet i da situaciju okrene naglavačke. Ne samo da se vladari nisu više mešali u postavljanje sveštenika, nego je Papa, obrnuto, dobio autoritet da imenuje vladare. Vladar nije više bio dat od Boga nego je morao da traži autoritet od njegovog izaslanika na zemlji. Autoritet svetovnih vladara bio je zauvek narušen i njihova volja postala ograničena nekim višim pravom. I osim narasle svesti o višem, prirodnom, od boga datom pravu, regularno kanonsko pravo je i bukvalno tretiralo vladara jednako kao i ostale građane.

To je događaj koji razlikuje zapadnu Evropu od ostatka sveta. Što se više udaljavate od zapadne Evrope, manje je to slučaj. U Rusiji je, i sa pravoslavnim patrijarhom, car sve vreme bio smatran za polubožanstvo, a onda se ta aura prenela na političke lidere sve do danas. U islamskom svetu religija i do današnjeg dana nije odvojena od države.

Da se sada vratimo na grafik, šta bi bilo bez zapadnog hrišćanstva? Da li bi kriva progresa nastavila da raste posle Grka i Rimljana? Sudeći po ostatku sveta, ne. Ostatak sveta je bio na manje ili više istom nivou političkog, ekonomskog i naučnog razvoja već dve hiljade godina, sve do upliva zapadnog uticaja. Da nije bilo zapadne Evrope i Papske revolucije u njoj, kako znamo da mi danas ne bi bili na nivou 13. veka? Nauka i tehnologija su direktni, ali političke i pravne institucije su krajnji, konačni uzrok ekonomskog razvoja.

Ako vas ova tema interesuje, autor teorije je pokojni harvardski profesor Harold Berman, u knjizi Pravo i revolucija. Priznato je da je Reformacija u 16. veku igrala ulogu u daljem razvoju ograničene vlade i individualizma, ali Papska revolucija je istovremeno ubedljivija teorija -- jer su zapadno pravo, slobodni gradovi i trgovina i nauka u njima, počeli da se razvijaju odmah posle nje -- i za razliku od Reformacije neobjašnjivo zanemarena. Berman je prvi koji je skrenuo pažnju na to.

Skadarlija i splavovi

Ako već ne možemo da se rangiramo na vrhu Heritageove liste ekonomskih sloboda utešna nagrada stiže iz Lonley Planeta. Beograd je po njima najbolje "neotkriveno" mesto za provod.

TR na Fejsbuku

Neko je na Facebooku napravio TR stranicu -- zahvaljujemo anonimnom inicijatoru!

Mystery Citizen

Tyler Cowen prenosi sledeći citat iz knjige City of Gold: Dubai and the Dream of Capitalism:

Šeik Muhamed nadgleda grupu tajnih "mystery shoppera", koji glume nervozne građane koji nešto traže od države. Njihovi izveštaji su često odlučujući kada se donose odluke o otpuštanjima i unapređenjima. Nijedan birokrata ne može da bude siguran da zahtevni građanin s one strane šaltera ne podnosi izveštaje šefu.

Pitanje se nekako samo nameće - zašto sve države i svi državni organi ne uvedu ovakvu praksu? Odgovor je jasan - zato što ostale države i njihove državne organe generalno uopšte ne zanima kakav je odnos službenika prema građanima.

Meni je mnogo zanimljivije sledeće pitanje - zašto Šeika Muhameda zanima odnos birokrata prema građanima? Njemu ne prete izbori.

Za udžbenike

Obavezno pročitajte ovu vest o JAT-ovoj ideji besplatne taksi vožnje do beogradskog aerodroma. To je udžbenički primer očekivanog ponašanja jednog državnog preduzeća: glupi projekat realizuje se pomoću nameštenog tendera.

Obe ključne karakteristike svakog državnog mešanja u privredu su prisutne. Prva je da ne znaju šta rade, u pokušaju bavljenja biznisom politikanti su smislili fenomenalno glup projekat. Druga je da šta god da je to što pokušavaju da urade, neko se ugrađuje.

O siromaštvu i gluposti

Dana Popović po običaju izvrsna. Lep članak koji govori o različitosti poimanja siromaštva u različitim zemljama i beskrajnoj gluposti i zlonamernosti naših mrzitelja dobrog života i slobode.

O strukturi GDP i socijalnoj zaštiti u MNE 18. i 19. veka

Da ne bude da nalazim citate koji omalovažavaju "dostignuća" u Srbiji, ovaj put jedan koji govori o "preduzimljivosti" Kuča i još nekih plemena Crnogoraca u 18. i 19. veku.

***
Niko nije više slavljen kao razbojnici iz plemena Kuči, koji su u teškim vremenima „živeli gotovo isključivo od pljačke i ratnog plena“. Kuči, međutim, nisu čekali glad. Za njih, razbojništvo je bilo dobro organizovan posao. Ono je čak obezbeđivalo primitivnu socijalnu zaštitu jer se deo plena namenjivao kao pomoć udovicama i siročadi.

***
...kako se jedan Crnogorac „bezazleno“ poverio posetiocu: „Kada ne bi bilo Turaka, ne znam kako bismo živeli“. U svakom slučaju, nikada nisu bili posebno izbirljivi što se tiče meta. U 18. veku, Dubrovnik, a ne otomanske provincije, bio je glavna meta jer su mete bile bogatije i potvrđeno je da su Crnogorci otimali dubrovačke devojke da bi ih prodali Turcima. U 19. veku bande Kuča kao plen su videli sve i svakoga, uključujući i sunarodnike Crnogorce.

Pitanje

Zamislite da produktivnost svih zemalja sveta, uključujući i Srbiju, ove godine poraste za 1%. Za koliko će porasti životni standard u Srbiji?

Odgovor je lak -- za 1%.

Zamislite sada da produktivnost Srbije poraste za 1%, a produktivnost svih ostalih zemalja za 3%. Šta se dešava sa životnim standardnom u Srbiji?

Odgovor je sada malo teži i glasi -- isto za 1%.

Poruka je opet da je ceo koncept nacionalne "konkurentnosti" irelevantan. Primer je od Paula Krugmana, mog omiljenog ekonomiste kada se radi o međunarodnoj ekonomiji (i ničemu više).

Evo našeg ranijeg kviza sa sličnim pitanjem.

Ko je ovo rekao o Rusiji?

Zarad naše budućnosti neophodno je je osloboditi našu zemlju od upornih društvenih problema koji sprečaavaju kreativnu energiju i onemogućavaju progres. Ovi problemi su, između ostalih:

1. Vekovi ekonomske zaostalosti i navika da se oslanjamo na izvoz sirovina, razmenjujući ih za gotove proizvode. Petar Veliki, posledni carevi i boljševici su stvorili elemente sistema invoacija. Ali cena tih uspeha je bila previskova. Kao pravilo, to je postignuto uz ogromne napore, koristeći sve poluge totalitarne državne mašinerije.

2. Vekovi korupcije su oslabili Rusiju. Do današnjeg dana ova korozija je posledica prevelike uloge države u mnogim bitnim aspektima ekonomskih i drugih aktivnosti. Ali, to nije ograničeno na državu - biznis takođe greši. Mnogi preduzetnici ne brinu oko nalaženja talentovanih pronalazača, uvođenja jedinstvenih tehnologija, razvoja i prodavanja novih proizvoda, već se pretežno bave podmićivanjem vladinih činovnika zarad kontrolisanja tokova redistribucije imovine.

3. Paternalistički stavovi su široko rašireni u našem društvu, poput ubeđenja da država treba da reši sve probleme. Ili neko drugi, ali nikada osoba o kojoj s radi. Želja da se napravi karijera "od nule", da se postigne uspeh korak po korak, jednostavno nije jedna od naših navika. Ovo se ogleda u nedostatku inicijative, nedostatku novih ideja, mnogim nerešenim pitanjima, lošem kvalitetu javne rasprave, uključujući i kritiku.

Izvodi iz članka Dmitrija Medvedeva, predsednika Rusije. Ima još mnogo toga zanimljivog, vredi pročitati. Tu je i intervju koji je dao Spieglu, pre neki dan, pod nazivom "Nafta i gas su naša droga".

PS. Ovo sam prosto morao da dodam:

Impresivna zaostavštvina dve velike modernizacije u istoriji naše zemlje - ona koju je sproveo Petar Veliki i ona sovjetska - doveli su do propasti i poniženja i rezultirali su smrću miliona građana. Nije na nama da sudimo našim pretcima. Ali, moramo prepoznati da očuvanje ljudskog života nije bio, eufemistički rečeno, prioritet vlasti u tim godinama. Nažalost, to je činjenica. Danas je prvi put u našoj istoriji da imamo šansu da dokažemo sebi i svetu da se Rusija može razviti na demokratski način.

Obavezna žalost

Ne sviđa mi se ovo što radi RRA.

Da li će neko nekoga da žali treba da bude privatna, a ne javna stvar. Država može, ako baš želi, da uvede neka posebna pravila za državne medije, ali da zabranjuju privatnim TV stanicama da emituju program je potpuno bez veze.

Ako neko hoće da žali pokojnog patrijarha, niko ga ne tera da gleda DM Sat ili sluša Radio S. Sa druge strane, ako neko neće da žali, niko mu ne brani da sluša muziku sa CD-a. Ako je to već tako, zašto zabraniti emitovanje zabavnog programa?

Sportisti - penzioneri

Evo, upravo je Stranka simpatizera sporta iz Gornjeg Milanovca kolektivno pristupila našoj partiji.

Kaže potpredsednik Vlade Krkobabić. Ne, ovo nije izmišljeni intervju.

Novi naučni časopis

Bavite se nekom naukom, a volite s vremena na vreme da odigrate neku MMO igru? Sada možete da spojite svoje dve strasti, napišete naučni članak i objavite ga u Journal of Virtual Worlds Research.

Tekstovi se bave najrazličitijim temama - od tehničkih standarda i grafičkog dizajna, do analize ponašanja igrača, razvoja kulture i ekonomije u ovim igrama.

Tema sledećeg broja je "Virtual Economies, Virtual Goods and Service Delivery in Virtual Worlds".

Odlično pitanje!

Koliko na visinu cena utiče inflacija?

Novinar Pravde pita Slobodana Milosavljevića.

Najveći stadion

Čitajući intervju Ramba Petkovića o tome da će ući u brazilsku Kuću slavnih, naišao sam na sledeću rečenicu:

Kuća slavnih na Marakani u Rio de Žaneiru, najvećem stadionu na svetu

To me je podsetilo da ukažem da Marakana nije najveći stadion na svetu. Najveći stadion se čak ni ne nalazi u Americi, ni u Evropi, čak ni u Kini. Najveći stadion, koji prima oko 150.000 ljudi se nalazi u Pjongjangu, u Severnoj Koreji i zove se Rungrado May Day Stadium. Ovaj stadion se pretežno koristi za sletove (ili kako god Severnokorejanci zovu masovne spektakle čiji je cilj izražavanje zahvalnosti i divljenja diktatoru).

Ovde je spisak najvećih stadiona. Marakana je tek 33. na ovom spisku, a najveći stadion u Evropi, Nou Camp, je na 10. mestu.

Konkretno i praktično

Ivica Dačić kaže:

Ukidanje viza je prva konkretna i praktična korist koju će građani Srbije imati od Evropske unije.

Pretpostavljam da su slobodan izvoz u EU još od 2000. godine, kao i 1,5 mlrd evra pomoći suviše nekonkretni i nepraktični.

Potencijalna neto migracija

GALUP je uradio vrlo zanimljivo istraživanje. Naime, pitali su ljude u 135 zemalja da li žele da napuste svoju zemlju i, ako žele, gde bi voleli da pređu da žive. Onda su, za svaku zemlju, od broja potencijalnih imigranata oduzeli potencijale emigrante i tu razliku podelili sa brojem stanovnika. Tako su došli do Indeksa potencijalne neto migracije.

Na prvom mestu je Singapur, sa indeksom od 260%, što znači da bi u Singapur volelo da dođe još 2,6 puta trenutnih stanovnika. Na poslednjem mestu je Kongo sa -60%, što znači da bi 60% stanovnika Konga volelo da emigrira, kada bi moglo.

Nažalost, istraživanje u Srbiji nije rađeno, ali nije rađeno ni u "bliskim" zemljama (Hrvatska, Bosna, Crna Gora), tako da je teško zaključiti koliki bi indeks za Srbiju mogao da bude. U Sloveniji, na primer, je -5%, Mađarskoj i Poljskoj po -15%, Rumuniji -20%. Pretpostavljam da bi se i Srbija našla "tu negde", na oko -15%.

Megatone u megavate

Ako niste znali, Amerikanci prave struju od bivših sovjetskih nuklearnih raketa:

Salvaged bomb material now generates about 10 percent of electricity in the United States — by comparison, hydropower generates about 6 percent and solar, biomass, wind and geothermal together account for 3 percent.

Today, former bomb material from Russia accounts for 45 percent of the fuel in American nuclear reactors, while another 5 percent comes from American bombs, according to the Nuclear Energy Institute, an industry trade association in Washington.

Posle dvadeset godina u EU

Prednost Istočne Nemačke nad svim ostalim postkomunističkim zemljama je bila što je odmah, automatski postala deo zapada, ne samo Nemačke nego i Evropske unije. Druga prednost je što zapadna Nemačka već dvadeset godina šalje novčanu pomoć i puni istočni budžet. Do ove godine je sa zapada na istok zemlje transferisano procenjenih 1300 milijardi evra. Plus privatne investicije, mentalitet, prednost znanja jezika. I šta je rezultat -- Istočna Nemačka je rasla najsporije od svih istočnoevropskih zemalja (izvor):

Ovo nam govori da većina zapadnoevropskih zemalja ekonomski raste još samo po inerciji. Istočnoevropske zemlje, poput Češke, Slovačke i Poljske, su imale manje privilegija i slabije početne pozicije, ali su uz pomoć zdravih ekonomskih politika, bez preteranog intervencionizma i sa nižim porezima daleko nadmašile istočnu (i zapadnu) Nemačku. Evropa još može da priušti intervencionizam, regulaciju, visoke poreze i restriktivno radno zakonodavstvo, i da sa rastom od 1-2% održava nekakav standard života. Ali za zemlje kojima je cilj da nekoga dostignu ili prestignu, takav recept je poguban.

Druga pouka je o efektivnosti državnih novčanih transfera. Srpski ministri često pominju fenomenalne transfere od nekoliko stotina miliona koje ćemo dobiti ako postanemo član, pa i samo zvanični kandidat za EU. Pa, istočna Nemačka je dobila 1300 milijardi, ili više nego što je EU dala ili će ikada dati svim članicama ukupno. Ali to očigledno nije pomoglo. Izgleda da ima boljih recepata za razvoj nego što je presipanje para iz budžeta u budžet.

Zid ka unutra

B92 prenosi zanimljiv tekst o preostalim "Berlinskim zidovima" u svetu.

Međutim, iako je tekst zanimljiv, poenta teksta uopšte nije na mestu. Svi ovi zidovi su napravljeni kako bi se sprečio DOLAZAK stranaca. Originalni Berlinski zid je napravljen da bi se sprečio ODLAZAK domaćih građana.

Razlika je ogromna.

Svaka kuća ima ogradu kako bi se otežao ulazak nezvanih gostiju. A samo izuzetno okrutan čovek drži svoju porodicu pod ključem i ne da im da izađu. Reći da se u oba slučaja radi o "prepreci slobodnom kretanju" je faktički tačno, ali potpuno promašuje suštinu.

I fatvu i anatemu

Našim verskim velikodostojnicima koji imaju vremena za sve osim onoga što im je, valjda, misija nije lako. Vesti koje su stigle iz Švedske možda su neke od njih i potajno obradovale, a pokazale su prilično jasno da crkva ne mora nužno biti najveći neprijatelj dobrog života.

Od mislioca pod pseudonimom

Ovo je mala mudrost o regulatorima jednog od dosta čestih kometatora vesti na sajtu B92.

Ja mislim da su od svega najopasniji ovakvi pseudoeksperti koji bi da sve "rangiraju", etiketiraju, kontrolišu, drugim rečima da upravljaju svakim detaljima naših života, i to, molim vas, sve za naše dobro. A još sve to rade za naše rođene pare, jer sami nikada u životu nisu zaradili jedan pošten evro, niti bi to što rade ikada ikome mogli da naplate ili da prodaju. Drugim rečima, ko zna išta o biologiji, sve udžbeničke karakteristike zloćudog parazita.

Kao da gledam našu vladu ili briselsku birokratiju.

Sloboda kretanja

Najbolji indikator kvaliteta života je kretanje ljudi. Ako ljudi iz godine u godinu odlaze iz jedne zemlje u drugu, svakome je jasno da se u toj drugoj zemlji bolje živi. Znali su to i komunisti. Zato su i podigli zid, da se ne bi videlo koliko ljudi želi da napusti socijalistički raj.

Ja sam bio klinac kada je Zid pao. Iskreno, uopšte se ne sećam da sam tada pričao sa bilo kim na tu temu. Zid naravno nisam nikada video, ali sam video granične prelaze. U sećanju mi je ostao jedan prelaz, verovatno između Mađarske i Austrije, 1984. godine. Na ničijoj zemlji napravljene su veoma oštre krivine, rampa je u stvari ogromna betonska bandera, u asfalt su ugrađeni šiljci, osmatračnice sa naoružanim stražarima i reflektori se podrazumevaju. Sve to, naravno, napravljeno da spreči očajnike koji su spremni da se kolima zalete i pobegnu.

Ovde možete videti kako je izgledalo prvo otvaranje Zida, a ovde možete videti čuveni Reganov govor i rečenicu "Mr. Gorbachev, tear down this wall."

Kad smo već kod Gorbačova, ovde možete da vidite reklamu koju je snimio za Pizza Hut, a ovde je poster Gorbačova iz reklamne kampanje Louis Vuittona.

Na ovaj dan, 20 godina ranije

Berlinski zid je pao na isti način kao i sam komunizam. Gorbačov je ušao u reforme ne da bi srušio već da bi spasao komunizam i SSSR, ali su se reforme otrgle njegovoj kontroli. Na kraju je mogao da ih zaustavi jedino silom, ali je za razliku od partijskih tvrdolinijaša odustao od toga. Berlinski zid pao je nakon što je službenik Kominističke partije objavio liberalizaciju restrikcija za putovanje, ali je njegova objava postigla mnogo više nego što je iko tog dana mogao da pretpostavi. Komunizam je među svim zlim režimima jedinstven po tome - i zato verovatno najgori od svih - što ne dopušta ljudima ni tu poslednju preostalu slobodu, slobodu izlaska iz komunističkog raja u slučaju da im se on ne svidi. Izlazak je bio moguć iz SFRJ, ali ne iz SSSR-a i zemalja sovjetskog bloka. Danas nema izlaska iz Severne Koreje i Kube, a još neke zemlje kao Kina i Belorusija imaju izlazne vize. Po tome se komunizam može porediti još jedino sa robovlasništvom. Rob, kao ni proleter, ne može napustiti plantažu. On pripada vlasniku.

Pošto su Mađarska i Čehoslovačka te godine već počele da puštaju istočne Nemce da kroz njihove granice prelaze u Zapadnu Nemačku, službenik istočnonemačke komunističke partije trebalo je da objavi odluku da se restrikcije za izlaz iz zemlje uskoro ukidaju. Pošto nije znao tačno o kakvoj se odluci radi, na pitanje kada odluka o liberalizaciji stupa na snagu, dodao je "odmah". Domaći i nekoliko stranih novinara sa konferencije protumačili su to još malo drugačije i pustili u javnost priču da je izlazak iz zemlje od tog dana potpuno slobodan. Ljudi koji su tih dana već bili počeli da se organizuju po protestima su se u roku od par sati okupili oko zida, zahtevali od stražara da ih puste i na kraju počeli da ga ruše. I tako je počelo. Odluke o rušenju zida nikada nije bilo. Stvar se, kao i perestrojka, otrgla kontroli.

Kriza i regulacija

Godinu dana posle finansijske krize rekao bih da se uzroci znaju dosta pouzdano. Glasovi koji su u početku krivicu svalili na kapitailzam, deregulaciju ili pohlepu su utihnuli. Elokventno trabunjanje o divljem tržištu i zlom kapitalizmu je veoma efektivno, ali njegov domet je ograničen. Retorika bez sadržaja posle nekog vremena dosadi, a ostanu prava, smislena i konkretna uzročno-posledična objašnjenja događaja. Vratiću se na novo sumiranje tačnih uzroka i mehanizama krize u nekoliko narednih postova ili možda jednom većem tekstu, ali pogledajmo za sada samo jedan detalj.

Od svih finansijskih institucija danas su najmanje regulisani hedž fondovi. Kao relativno novi oblik organizovanja ulaganja, zatvoren za širu javnost i otvoren samo većim investitorima, oni su nekako uspeli da izmaknu regulaciji. Do prošle godine glavna finansijsko-makroekonomska tema je bila potreba za regulacijom hedž fondova, jer su ovako nekontrolisani navodno bili podložni riziku i dovodili u opasnost čitav sistem.

Šta se umesto toga desilo? Krizu su ustvari izazvale strogo regulisane investicione i poslovne banke, a neregulisani hedž fondovi ne samo da nisu imali udela u celoj stvari, nego su bili jedine institucije koje su krizu izbegle, koliko god se to u opštoj klimi moglo.

Jedan od razloga za to je što hedž fondovi nisu robovali bazelskim kriterijumima. Banke su sekjuritizaciju hipoteka vršile pre svega da bi ispunile bazelske kriterijume koji regulišu nivo kapitala ponderisan rizikom. Američki regulatori su Bazel upotpunili time što su hipotekarnim obveznicama pripisali manji rizik nego samim hipotekama. Da bi isppunile ovaj kriterijum, smanjle ponder rizika kod dela svoje pasive, banke su prodavale hipoteke, a za uzvrat kupovale hipotekarne obveznice.

Drugi, jako zanimljiv detalj je regulacija plata menadžera. Menadžeri neregulisanih hedž fondova su tipično plaćeni na način koji im omogućuje da učestvuju u stopi profita koji fond napravi, ali ne učestvuju u eventualnom gubitku. To je zato što ovi ulagači svesno hoće menadžera koji je spreman da preduzima određene rizike. Sa takvim ugovorom, on još uvek hoće da stvori profit radije nego gubitak, ali pošto ni eventualni gubitak ne plaća iz svog džepa, nije preterano konzervativan u tome. Menadžerima običnh investicionih fondova, sa druge strane, to regulacija ne dozvoljava. Oni ne mogu da učestvuju u profitu ako istovremeno u jednakoj meri ne učestvuju i u gubitku fonda. Ova regulacija je smišljena da bi se zaštitili ulagači, ali posledica je bila da sa takvim podsticajima niko uopšte neće da upravlja fondom. Umesto toga, menadžeri običnih fondova izbegli su deobu i profita i gubitka i po pravilu odlučili da rade za fiksni procenat ukupnog obima ulaganja.

Šta onda tako plaćeni menadžer maksimizuje? Ne profit, nego ukupan obim portfolia. Glavni cilj menadžera ovih fondova je da ulože novac -- bilo kako, bilo gde. I to je bio jedan od glavnih razloga za nastanak krize. Menadžeri hedž fondova su, ako nisu videli profitabilnu priliku, mogli da to kažu svojim ulagačima i novac uopšte ne ulože. Menadžeri investicionih fondova su pre svega gledali da novac stave u promet. Zato što je regulacija štitila njihove klijente od menadžerskih zloupotreba.

Meni nije poznato da je neko o ovome razmišljao pre krize. Ali u tome i jeste stvar. Nepredvidivost posledica je najvažnija negativna strana regulacije i u isto vreme najpotcenjeniji argument protiv regulacije. Regulacija koja deluje potpuno razumno i benigno ex ante, koju su dizajnirali najbolji stručnjaci iz najboljih namera, može se ispostaviti pogubnom ex post. Mi sistematski potcenjujemo mogućnost samoregulacije (način na koji su hedž fondovi sami sebi uspešno odredili optimalan način plaćanja menadžera), i istovremeno sistematski precenjujemo našu moć saznavanja i razumevanja svih mogućih uzročno-posledičnih veza u ekonomiji i sposobnost njihovog regulisanja.

Uskoro...

Prodjoše i ti izbori. U meri u kojoj nešto iz njih može da se sa sigurnošću zaključi, to je da su priče o značaju Obamine pobede bile krajnje preterane. Obama je pobedio ne zato što je mnogo ljudi u nešto ubedio, nego pre svega kao rezultat protesta protiv politike G.W. Bush-a. Sad kad Demokrate imaju svu vlast, velike su šanse da će i sami biti žrtve istog protesta. To je jako dobro, ako ni zbog čega drugog, da bi se poluge vlasti podelile i usporili Obamini planovi.

Novi izbori (ceo House, trećina senata, i preko 30 guvernerskih mesta) su na redu sledećeg novembra. U medjuvremenu će biti dosta zanimljivih unutarpartijskih trka, naročito u Republikanskoj stranci gde razne vrste ekonomskog liberalizma, ustavobraniteljstva i konzervativnog populizma dozivljavaju novu renesansu. U tom smislu, vodi se za nas nekoliko zanimljivih trka:

Izbori za republikanskog kandidata za senatora u Konektikatu. Ime poznato sa TR-a, Peter Schiff, je jedan od kandidata. U opštim izborima protiv Chrisa Dodda verovatno ima neke šanse (Dodd je ekstremno kompromitovan tokom finansijske krize), ali osvajanje republikanske nominacije će biti veoma teško.

Izbori za republikanskog kandidata za senatora u Kentakiju, gde se republikanski senator Jim Bunning povlači sa scene. Jedan od dva glavna republikanska kandidata je Rand Paul, sin Rona Paula. Republikanski establišment je stao iza Traya Graysona, ali, posle onog što se desilo u NY-23, nijedan partijski apartčik više nije siguran: potuno neočekivano, prema najnovijoj anketi, Paul ima malu prednost u odnosu na Graysona i drži se sasvim solidno protiv potencijalnih kandidata Demokrata.

Izbori za republikanskog kandidata za senatora u Kaliforniji: Chuck deVore vs. Carly Fiorina. De Vore je ustavobranitelj čija je glavna tema uloga države a Fiorina je tipičan RINO, izbor partijskog mejnstrima zbog svojih zasluga u McCainovoj kampanji (?). DeVore ima realne šanse da pobedi Fiorinu, ali teško da bilo ko od njih ima šanse protiv Barbare Boxer (ipak je to Kalifornija).

Ovde je kalendar za sve partijske izbore. Jedno od mesta sa najpouzdanijim procenama šansi je ovde.

Iskreni lekar

Zanimljiv intervju sa Philom Hammondom, engleskim lekarom. Najzanimljivije pitanje i odgovor:

Do doctors take the same advice and drugs they dish out to patients?

Not always. I know plenty of doctors who are overweight, drink too much alcohol, cycle without a helmet, eat bacon sandwiches, have no idea what their cholesterol level or blood pressure is and refuse to have a flu jab. We do this because we know that if you've got a good job in a country that disposes of its shit properly, you're likely to live to 80 unless you're unlucky. And we're prepared to accept a few risks in return for pleasure and freedom.

The drugs and advice we dish out sound impressive applied to the whole population, but the benefits to an individual seem far more marginal. And some of the things that are bad for you in excess (sun, alcohol, wrestling with labradors) are good in moderation. The trick with risk is to suss out the pros and cons of whatever you fancy, and enjoy it without guilt. But if shit happens, accept it, turn it into a good story and move on.

Pretplata

Godišnja pretplata za časopis Vreme košta 150 evra, a za domaći Ekonomist magazin nekih 120 evra, za pretplatu unutar zemlje. Za inostranstvo su cene skoro duplo više, što nije samo odraz različitih troškova, nego i diskriminacije cena (jer za Ekonomist je i samo internet pretplata za inostranstvo duplo viša.) Diskriminacija cena je legitimna poslovna politika, moje pitanje je samo da li je u ovom slučaju ekonomski opravdana.

Sa druge strane, godišnja pretplata na engleski Economist je oko 80 dolara, a za časopise kao Time i Newsweek, koji po debljini i sadržaju više odgovaraju Vremenu, ne više od 30 ili 40 dolara. Čak i ako ih naručite za inostranstvo cene nisu bitno različite. Na kiosku su ovi časopisi dosta skuplji od srpskih pandana, ali da bi vezali kupce, oni daju popuste i do 80% originalne cene za godišnju pretplatu na štampano izdanje. To je logično jer novine imaju visoki fiksni a mali granični trošak -- najteže je proizvesti prvi primerak, odnosno napisati, urediti i prelomiti tekstove, ali kada jednom sve to imate štampa je jeftina.

Ne mogu da otkrijem zašto domaći časopisi ne koriste istu praksu. Prvo, nisam siguran da diskriminacijom cena zarađuju nešto. Tražnja u inostranstvu je možda malo platežno sposobnija, ali tamo je i konkurencija sa stranim časopisima veća.

Drugo, kako to da popust na pretplatu praktično ne postoji? Ako je struktura troškova slična, zašto Newsweek daje 80% popusta, a Vreme blizu nule? Da li se novinari koji vode biznis nisu dosetili, ili ima nekih smislenih razloga zbog kojih je srpsko tržište drugačije?

Tamo daleko

Teofil Pančić je fasciniran sposobnošću evropske birokratije da sprovede u delo kontraproduktivan plan centralizacije kojem se protivi većina gradjana. U zaključku podrcrtava kako bi EU mogla korisno da utiče na Srbiju:

"E sad, ako vam je do zabave, zamislite da je Srbija već u Evropskoj uniji, a njen predsednik, recimo... Velja Ilić. Ili tako neki lik za kojeg je teško poverovati da nije animiran, i da se nije rodio u South Parku. Ala bi to bilo veselo! Samo, kažem vam, dobro je podmazana ta mašinerija, zato i jeste tako potrebna i važna: kad si jednom unutra, sve se lakše podnosi, jer ona tiho i neosetno neutrališe pokušaje animiranih likova da usmeravaju živote stvarnih ljudi".

Bojim se da se ovde radi o pomalo provincijalnoj fascinaciji Evropom te hroničnom precenjivanju mudrosti odluka koje donosi njena "podmazana mašinerija".

Kviz

Koliko poznajete istoriju ekonomskih ideja? Ovde je kviz, na mestu odgovora se ukucava prezime autora, a čak i ako znate sve odgovore izazov je vreme. Ja sam rešio za 48 sekundi, sekund brže od Alexa Tabarroka.

Haos u saobraćaju

Juče sam prisustvovao pravom haosu. Krenem oko 6 sati iz Beograda za Požarevac sa trojicom drugara. Već od Autokomande gužva. Dva sata kasnije, nakon pređenih 5 km, stižemo na NIS-ovu pumpu na brdu. Sneg veje, pala magla. Pumpa ne radi, "pao im je sistem". OK, uzima moj drug plastični balon za vodu i prelazi autoput da kupi naftu sa druge strane. Kolona se proteže i napred i nazad koliko god pogled dostiže. Nakon nekog vremena krećemo dalje. Sat vremena kasnije, nakon pređenih još par kilometara, evo nas na Bubanj Potoku. Odjednom se gužva razilazi i 45 minuta kasnije stižemo kući.

Dobro, gužve i udesi se dešavaju, koga da kriviš?

Evo koga. Nijedna radio stanica ne javlja o tome, čak ni RoadStar, koji je kao namenjen vozačima. Zovem ženu, ona gleda vesti, niko to ni ne pominje. Sajt Automoto saveza (kome sam pristupio sa mobilnog) prenosi samo standardni izveštaj o stanju na putevima. Pozovem 987 da ih pitam da li oni znaju šta se i gde desilo, niko se ne javlja na telefon. Pozovem 011987 (pošto ne znam da li treba pozivni broj), tamo se opet niko ne javlja.

U ovakvim situacijama precizna informacija je ključna. Da smo znali da ćemo čekati 3 sata, išli bi preko Smedereva. Neki ljudi su nam kasnije pričali da su čekali 5 sati da prođu autoputem. Da im je neko rekao da je put neprohodan, ili bi se vratili odakle su pošli, ili bi išli gde su pošli nekim drugim putem. Ali, nije im niko rekao, niti su bilo gde mogli da pronađu odgovarajuću informaciju.

Kako to može da se reši? Ima sigurno mnogo načina (na primer, da AMSS počne da radi svoj posao), ali najočigledniji način je postavljanje elektronskih panela na autoputu koji bi pružali informacije.

Koliko takav sistem može da košta? Ne znam, ali znam da bi se isplatio nakon samo jednog haosa u kojem je po nekoliko sati izgubilo nekoliko hiljada ljudi. Da ne govorim o potrošenom gorivu, izgorelim lamelama i izgubljenim živcima.

Radikali smisleno

Kad smo već na turneji po radikalskim sajtovima, evo šta su nedavno radikali rekli (doduše, ne piše ko je rekao i gde), a vezano za penzijski sistem u Srbiji:

Српска радикална странка оцењује да је консолидација јавних пензијских фондова један од најзначајнијих задатака укупне реформе пензијског система. Реформа треба да буде усмерена ка систему заснованом на три слоја осигурања, а већ увођењем тзв. другог стуба осигурања суштински би се изменио карактер пензијског система у Србији. Националној економији потребан је пензијски систем који неће бити условљен демографским, већ искључиво економским кретањима, а у оквиру макроекономских услова неопходних за уредно функционисање система.

Moj lični stav je da ne volim drugi stub. Nekako mi je "obavezno privatno" oksimoron za koji nisam siguran da bi dobro funkcionisao. Što se mene tiče, prvi (obavezno državno) i treći (dobrovoljno privatno) stub su sasvim dovoljni.

Ali, nije poenta u tome. Poenta je da odavno nisam od radikala čuo nešto smisleno na relevantnu temu. Doduše, i ovo je negde zakopano na njihovom sajtu, ne verujem da će Todorović baš zbog toga napraviti konferenciju za štampu. Na žalost.

Porez na dobit od 100%

Ekonomski stručnjaci Srpske narodne stranke, Jorgovanka Tabaković i Dejan Miljković su na nedavno održanoj konferenciji za štampu objasnili kako je

"Владa Србије крива за губитак пореских прихода од 4,5 милијарди динара на годишњем нивоу, чиме би се могло сачувати 19.000 радних места људи који примају просечну нето плату од 30.000 динара, или 4,5 милијарди динара од 25.000 пензија пензионера који примају месечну пензију од 15.000 динара."

O čemu se radi? Pročitajte celu konferenciju (ako vas ne mrzi), ali ukratko, radi se o tome da su banke prijavile manji profit, po osnovu negativnih kursnih razlika, za 4,5 mlrd dinara. Budući da je stopa poreza na dobit 10%, a ne 100%, ne vidim kako može da

"тих 4,5 милијарди динара смањења, у суштини представља управо оних 4,5 милијарди динара пореских прихода у буџету без којих је Република Србија остала".

Da li to naprednjaci najavljuju stopu poreza na dobit od 100%, ili im je 450 miliona delovalo suviše malo, ne znam. Ili su, što je meni najverovatnije, toliko bili opsednuti da nešto "nađu", da su potpuno prevideli elementarnu stvar.

Maske

"Za zaštitu od virusa sasvim je dovoljna obična maska", piše B92, možda pod uticajem proizvođača maski. Lekari kažu da zaštite maskom imaju ograničenja i da su vam potrebne dve do tri maske dnevno.

CDC, američki državni Centar za prevenciju zaraza, međutim, kaže da maske skoro potpuno neefektivne i izričito ne preporučuje njihovo nošenje. Postoji specijalna maska respirator, ali ona se ne može nositi stalno i preporučuje se samo lekarima koji rade sa pacijentima. Međutim, smatra se da ni ona nije mnogo efikasnija.

Umesto toga, preporuke za zaštitu od gripa su: perite ruke vodom i sapunom; pokrijte lice tkaninom kad kašljete; ne dodirujte usta, oči i nos (Lazare!); i naravno, izbegavajte kontakt sa onima koji pokazuju simptome bilo kakvog gripa.

CDC ovde detaljno analizira maske i još jednom, njihovo nošenje se ne preporučuje.

Ekonomija u jednoj lekciji

Ovo je po mom mišljenju najvažniji ekonomski tekst koji je ikada napisan. On bi trebalo da bude prva lekcija na bilo kom predmetu na studijama ekonomije, a posebno na makroekonomiji. Pre rapsprave o empirijskim procenama veličline fiskalnog multiplikatora prethodno objasniti deci da kad razbiješ prozor, napravio si štetu, a nisi "podstakao proizvodnju".

Privatna inicijativa

I, dok vlada i društvena elita teoretski naklapaju o suzbijanju bele kuge, braća iz Buđeva i još stotine neženja, njihovih vernih sledbenika, putujući do Skadra, samo tragaju za srećom.

Iz teksta u današnjoj Politici. Naravno, država ne bi bila država, kad bi pustila ljude da "samo tragaju za srećom":

Ali, kao i u svakoj priči, ima jedno "ali" koje sreću kvari. Mladi bračni posrednik Ivan prepričava svoje komplikovane posredničke operacije između Srbije i Albanije. Naime, kada se u Skadru sklopi dogovor između familija, mlade podnose zahtev za srpsku vizu u Tirani. Pošto se na vizu čeka mesec dana, Ivan ih sprovodi bez viza u Srbiju na dva načina: pogranične vlasti ponekad padnu na emicije i žmure dok prelistavaju pasoše. Ako to ne upali, Ivanov "rendžo" prolazi kroz šumarke van pogleda pogranične policije, zatim se zaustavlja ispred policijske stanice u Sjenici, gde MUP odobrava dozvole za privremeni boravak srpskih snajki.

Zamena teza

Nepoznati počinilac udario batinu glavom iz sve snage. Da li će se stati na put tom nasilju?

Još jedna u nizu listi koje porede institucije različitih država. U ovom slučaju, dobro je znati obrnutu logiku, jer što je birokratiji razlog za stid to je slobodnom svetu razlog za ponos. Ja bih se ponosio da ova lista prikiva Srbiju na stub srama, i da se nađe u društvu Delavera, Austrije i Švajcarske koje smatraju interese pojedinaca bitnijim od punjenja državnog budžeta.

Umetnost tlapnje

Baš kada sam pomislio da Mrkonjić i Dinkić nemaju ozbiljne konkurente kada je potrebno ispričati fantastičnu bajku građanima Srbije, pojavila se stara garda koja je pokazala da imamo još dobrih zidara Skadra na Bojani. Potpredsednik srpske vlade nam obećava da će za nekoliko godina prosečne penzije biti 50.000 dinara. Meni pada na pamet nekoliko načina kako je to moguće postići:
1. Lingvističkom reformom kojom reč "nekoliko" ima novo značenje ekvivalentno reči "desetak" ili još realnije "petnaestak".
2. Sprovođenjem ekspanzivne monetarne politike koje će za rezultat imati inflaciju od 25% na godišnjem nivou u narednih nekoliko godina.
3. Povećanjem doprinosa za penzije na barem 60%, ako se koristi optimistična stopa poreske evazije.
4. Ostavljenjem istog ministra zdravlja, što će zasigurno uticati na smanjenje broja penzionera (nije dovoljno da se samostalno primenjuje).
5. Neobičnom denominacijom starog za novi dinar.
6. Novom alokacijom budžetskih sredstava kojom bi sva sredstva iz budžeta išla u penzije.
7. Kombinacijom mera 1-6.

Ko kontroliše prošlost kontroliše i budućnost

Kao što je Orvel znao u teoriji, a mnogi od SANU do Staljina i u praksi, ko kontroliše prošlost, kontroliše i budućnost. U Rusiji je sada uhapšen istoričar koji se bavio tretmanom nemačkih ratnih zarobljenika i ruskih folksdojčera tokom II svetskog rata.

Rezultat jednog državnog projekta

Da ispratimo i ovu sezonu državnog vozača:

Srpski vozač Miloš Pavlović zauzeo je 19. mesto na poslednjoj trci ovogodišnjeg šampionata Formule 2 na stazi „Katalunja“ u Španiji. Pavlović je sezonu završio na devetom mestu u generalnom plasmanu sa samo 29 bodova, čak 86 manje od šampiona Endija Součeka iz Španije.

Glavni sponzor ovog prosečnog vozača ali genijalnog lobiste su poreski obveznici Srbije, odlukom Ministarstva omladine i sporta. To su bili i NIS i Telekom Srbije, ali sada ih više nema na zvaničnom sajtu. Dunav osiguranje je međutim i dalje uz njega. I to je sve. Privatnih sponzora nema.

Opravdanje za državne donacije Pavolviću je bilo da ako dobije podršku iz budžeta, on se može plasirati u Formulu 1, što će onda podići međunarodni ugled Srbije do neslućenih visina. Privatni sponzori nikada nisu prepoznali njegov potencijal, a i oni koji su ga finansirali, poput Ceptera, su posle nekog vremena uskratili podršku. U takvoj situaciji većina ljudi bi promenila zanimanje, ali Miloš je umesto toga udario kuknjavu po medijima i tražio da mu država pomogne, odnosno, kako je tada govorio, ne pomogne nego "uloži u njega". Naivni novinari su to podržali, a nedotupava ministarka i korumpirani direktori državnih firmi su mu velikodušno ponudili naše pare.

Nekoliko godina i miliona evra kasnije, svima je već jasno da on u Formulu 1 ne može ući. Čak i to opravdanje, koje i inače nikad nije imalo smisla, je nestalo. Šta ćemo sada kada je očigledno da je projekat propao? Hoće li se ministarka sporta izviniti? Dati ostavku? Vratiti pare? Sve od navedenog?

Demokratski mrak

Dva nagoveštaja obračuna sa slobodom govora i jedan bahato očigledan kafkijanski proces nagoveštavaju da cenzura kuca na velika vrata uvodeći demokratski mrak.

Nakon patetične epizode sa predsednikom i šampanjcem, republički javni tužilac je pronašao uzrok svog zla na tribinama i u okolini fudbalskih stadiona. Naravočenije je da pazite kako se oblačite jer se može desiti da se ne svidite javnom tužiocu. Da dalje komentarišem nema potrebe, optuženi izgrednik je odgovorio bolje nego što bih ja to uradio.

Pored novopečenog cenzora, stari i provereni cenzori iz RRA otkrili su da je emisija Trenutak istine problematična. To je i logično u Srbiji u kojoj je laž vrhunska vrednost, gde mitovi skrajnjuju stvarnost, gde postoji virtuelna i stvarna Srbija... U takvoj zemlji nema mesta činjenicama da su ljudi pohlepni, da muževi biju žene, da ima seksa mimo pravoslavnog, da požuda pokreće mnoge stvari, da je strah utkan u mnoge odnose. Nažalost, kada se našoj mediokritetskoj i ambivalentnoj javnosti servira istina, tu je RRA da razbije ogledalo jer je slika ružna. A da je ne bih bio moralista koji uvodi moral koji je po mojoj meri, a nije po meri već pomenute ambivalentne Srbadije, zadržaću se na jednostavnom argumentu - a ko tera one koji se zgražavaju nad onim što znaju da je istina koja se gura pod tepih da gledaju Pink?

Inače i Raja Rodić je u zatvoru, pa na zdravlje. Nadam se da će i drugi koji su zaboravili da plate dažbine državi tokom 1990-ih imati isti tretman, mada možda ostanemo bez pola vlade.

Žižek, Lenjin, Obama

Možda će neko reći da 'izvlačim iz konteksta', ali prevodim doslovno iz intervjua sa Žižekom:

Ja sam lenjinista. Lenjin se nije plašio da uprlja ruke. Ako možeš da zgrabiš moć, zgrabi je. Uradi sve što je moguće. Zato ja podržavam Obamu.

Citat iz 1970-ih

Richard Nixon, pomoćniku:

"I don’t give a good goddamn what Milton Friedman says. He’s not running for re-election.”

Steven Landsburg bloguje

Landsburg je definitivno jedan od mojih omiljenih ekonomista, a knjige Fair Play i Armchair Economist su mi među najomiljenijima (More Sex is Safer Sex mi se nije preterano svidela, previše je ideja "reciklirano" iz prethodnih knjiga, a Big Questions još nisam pročitao).

Za sada ima samo par postova. Za sjajnu analizu problema u finansiranju zdravstva, kao i za predloge nekih zanimljivih rešenja, pogledajte ovde.

Za entuzijaste

Prvih desetoro koji mi pošalju email na marko.paunovic@gmail.com dobijaju CD Ideas for a Free Society, koji je pripremio International Policy Network.

Spisak tekstova na CD-u možete naći ovde.

Kao što možete videti,tu ima bukvalno svega, od Adama Smitha i Bastiata, preko Hayeka, Misesa i Friedmana, do Johana Norberga i Brucea Yandlea.

Oderi bogataše

Ovih dana se u javnosti, a i kod povremenih i efemernih liberala, mnogo govori o progresivnim porezima kao civilizacijskom dostignuću i o Srbiji danas kao poreskom raju. Ponuđena su i popularna rešenja oličena u demagogiji prema kojoj bi siromašni davali manje, a bogati bi to nadoknadili kroz veća davanja. Međutim, ovo je loša matematika.

Pođimo od prve teze koja govori o Srbiji kao zemlji gde nema progresivnosti. To je poptuno netačno jer postoji neoporezivi deo plate, koji jeste mali, ali je i Srbija relativno siromašna zemlja pa se ne može očekivati da se ta granica postavi na nivou koji je u SAD, na primer. Drugo, progresija od 10% se javlja na kraju godine kod svih onih koji su u proseku zarađivali tri prosečne plate (što je manje-više svako sa dobrim fakultetom i zrnom kreativnosti, ambicioznosti ili spremnosti da radi malo više nego od 9h do 17h). Ako ste se usudili da se izdignete još malo više čeka vas 20% dodatnog izdvajanja. Dakle, ovo je prilično progresivno oporezivanje. Zastupnici progresivnog oporezivanja govore o tome da se na teško dostižnim platnim visinama dešava poreska regresija kod izdvajanja za penzije što je u potpunosti tačno, samo se zaboravlja da postoji i maksimalna penzija, pa je potpuno besmisleno da nema regresije kod izdvajanja.

Druga teza je da je mnogo radnika neprijavljeno jer poslodavci za njih ne mogu da plate dažbine ili se radnici rado dogovore da podele taj "dobitak" od rada na crno. Sa stanovišta fiskusa nema razlike da li neko radi na crno ili je oslobođen poreza. Dalje, da li neko misli da oni koji danas imaju visoke plate sa uvođenjem poreske progresije neće naći načina da dobar deo svoga rada prebace u sivu zonu ili da koristeći mogućnosti koje sistem nudi pretvore platu u dobitak ili neoporezive troškove. Progresija + veća neoporeziva osnovica zasigurno vodi manjem prihodu države. Nije li pravo pitanje zašto se ne vrši reforma penzionog i zdravstvenog sistema - možda bi onda porez za penzije i zdravstvo (jer ovde nema doprinosa, u pitanju su klasični porezi) bio manji.

Treće, hajde da malo zagrebemo izvan paradigme "još para za alavu državu". Da li je cilj poreske politike da zahvati što više ili je cilj da se zahvati manje i da se smanji neracionalno trošenje države. Priča o tome kako je postojeći nivo potrošnje sasvim u redu, a da je samo problem ko tačno finansira taj bahati stil potrošnje države je skretanje pažnje sa suštinskog problema rasipničke i nesposobne države.

Četvrto, da li u Srbiji vredi investirati u obrazovanje i preuzimanje rizika, da li vredi raditi više i produktivnije, ako će država da vas nagradi time što će vam oteti veliki deo plodova vašeg sopstvenog rada? U zemlji koja ima nisku produktivnost, katastrofalan obrazovni sistem i mentalitet kolektivističkog egalitarizma koje prezire lično bogaćenje (uglavnom drugih ljudi) poreska progresija je put u cementiranje lošeg društvenog kapitala.

Peti argument je da je porez na dobit među najnižim. Pitanje je, a šta bi to bilo koga privuklo da investira u Srbiju ako ne nizak porez na dobit? Možda korumpirana vlast, rasipna država, politizovano sudstvo u raspadu, nereformisane institucije, nedostatak ikakvog strateškog planiranja? Da li je cilj da se otvore nova radna mesta ili da se uzme još malo od velikih, ali i malih preduzeća. Ako neko misli da je arhetipski neprijatelj naroda Srbije Mišković problem jer ne doprinosi budžetu, on je takav samo jer su mu političari Srbije to omogućili, baš kao i inim preduzimačima, uljarima, mlekarima i drugim ocrnjenim monopolistima. Ne rešava se problem "društvene odgovornosti" time što se otme od zlih bogataša, nego time što se stvore uslovi za konkurentsku utakmicu. Još jedan deo priče o porezu na dobit je da se do dobitka u Srbiji (osim za jedan odabrani klub)dolazi malo teže nego u zemljama sa poreskom progresijom. Kako nam govore komparativne analize Srbije i malo starijih članica EU, nije isti nivo troškova za mito, troškova beskrajnog čekanja za prevazilaženje administrativnih barijera, troškova monopolizovanog tržišta inputa i slično. Ima i neke razlike u stepenu diskrecije državnih organa, posebno inspekcijskih, u najkraćem u vremenu koje nepotrebno provodite baveći se državom koja vam konstantno stvara probleme umesto da ih uklanja.

Šesto, porez na imovinu je u Srbiji nizak. Ovo je potpuno tačno, ali i tu se postavlja pitanje da li bi za Srbiju bilo bolje da postane omiljena destinacija bogatih ljudi ili još jedna u nizu zemalja gde bogati ne kupuju nekretnine ili investiraju u iste? Da li je bolje da se stimuliše sticanje ili da se stimuliše siromaštvo. Ovde ima mnogo drugih argumenata koje vredi razmotriti, a jedan od njih je da porez na imovinu omogućava da se građevinsko zemljište efikasnije koristi i to je pravi argument za njegovo povećanje (ukidanje umanjenja i oslobođanja različih vrsta), a ne eventualni poreski prihodi.

Sedmi sastojak poreske priče je da poreski sitem nije darežljiv prema siromašnima. To je sušta istina, i to uglavnom iz razloga što je bez preke potrebe preterano darežljiv prema srednjoj klasi koja prima najveći deo transfera (a ostatak, naravno, uglavnom primaju bogati). Istinska briga za siromašne bi se podstakla smanjenjem poreskih zahvatanja i ostavljanjem sredstava za privatno milosrđe. Ovako imamo apsurdan PR političara čije vreme na televiziji posvećeno rešeavanju problema nekog ubogog građanina košta višestruko više od samog transfera, a podizanje humanitarnog ega je toliko visoko kao da isti troše svoje, a ne pare građana Srbije.

Sve u svemu, ne treba našoj poreskoj politici progresija, nego smanjenje troškova države.

O produktivnosti u Srba, 140 godina kasnije

Jedna vest koja ne dokazuje bilo šta, ali otkriva dosta toga.

Konsolidacija demokratije

Čitam ovih dana knjigu Slobodana Antonića i Dušana Pavlovića "Konsolidacija demokratskih ustanova u Srbiji posle 2000. godine" iz 2007. godine i moram priznati da sam veoma prijatno iznenađen.

Nemam sada knjigu kod sebe, tako da ne mogu ništa da citiram, ali ukratko, knjiga predstavlja veoma dobar pokušaj da se objasni šta se i zašto dešavalo u Srbiji nakon 2000. godine. Pretpostavljam da se nekima neće svideti interpretacija autora vezano za događaje u Srbiji za vreme Đinđića, ali koliko sam ja mogao da primetim, oni navode samo činjenice, a ne i svoje lične stavove.

Međutim, ono što je mene privuklo knizi je racionalan pristup politici. Autori se obilato koriste pojmovima poput "racionalni izbor", "granični troškovi i granične koristi", "oportunitetni trošak" (za ovo poslednje koriste, čini mi se, prikladniji izraz "trošak propuštene prilike"). Budući da ne poznajem domaću političku nauku, ne mogu da procenim koliko je korišćenje ekonomske metodologije i izraza uobičajeno. Koliko sam mogao da čujem, pristup u ovoj knjizi je generalno nov u srpskoj političkoj nauci i u tom smislu, čini mi se da knjiga predstavlja korak napred.

Sve u svemu, knjiga koju svakako treba pročitati.