Pages

09 November 2009

Na ovaj dan, 20 godina ranije

Berlinski zid je pao na isti način kao i sam komunizam. Gorbačov je ušao u reforme ne da bi srušio već da bi spasao komunizam i SSSR, ali su se reforme otrgle njegovoj kontroli. Na kraju je mogao da ih zaustavi jedino silom, ali je za razliku od partijskih tvrdolinijaša odustao od toga. Berlinski zid pao je nakon što je službenik Kominističke partije objavio liberalizaciju restrikcija za putovanje, ali je njegova objava postigla mnogo više nego što je iko tog dana mogao da pretpostavi. Komunizam je među svim zlim režimima jedinstven po tome - i zato verovatno najgori od svih - što ne dopušta ljudima ni tu poslednju preostalu slobodu, slobodu izlaska iz komunističkog raja u slučaju da im se on ne svidi. Izlazak je bio moguć iz SFRJ, ali ne iz SSSR-a i zemalja sovjetskog bloka. Danas nema izlaska iz Severne Koreje i Kube, a još neke zemlje kao Kina i Belorusija imaju izlazne vize. Po tome se komunizam može porediti još jedino sa robovlasništvom. Rob, kao ni proleter, ne može napustiti plantažu. On pripada vlasniku.

Pošto su Mađarska i Čehoslovačka te godine već počele da puštaju istočne Nemce da kroz njihove granice prelaze u Zapadnu Nemačku, službenik istočnonemačke komunističke partije trebalo je da objavi odluku da se restrikcije za izlaz iz zemlje uskoro ukidaju. Pošto nije znao tačno o kakvoj se odluci radi, na pitanje kada odluka o liberalizaciji stupa na snagu, dodao je "odmah". Domaći i nekoliko stranih novinara sa konferencije protumačili su to još malo drugačije i pustili u javnost priču da je izlazak iz zemlje od tog dana potpuno slobodan. Ljudi koji su tih dana već bili počeli da se organizuju po protestima su se u roku od par sati okupili oko zida, zahtevali od stražara da ih puste i na kraju počeli da ga ruše. I tako je počelo. Odluke o rušenju zida nikada nije bilo. Stvar se, kao i perestrojka, otrgla kontroli.

4 comments:

perica said...

Svaka država ponaša se kao vlasnik "svojih" građana, kao manje ili više liberalan robovlasnik. Komunistička (i fašistička) država konfiskuje 100% rezultata rada svojih građana i robovlasnička je u punom smislu reči. Socijalistička konfiskuje 70-90%, socijaldemokratska %50-70%, kapitalistička 30-50%. Pritom kao odnos ropstvo/sloboda uzimam odnos ukupno stvorenog bogatstva i bogatstva koje država konfiskuje (opljačka) od stanovništva - BDP kroz javna potrošnja. Sloboda izlaska iz zemlje odnosno napuštanja teritorije pod kontrolom dotične države je sloboda promene liberalnog robovlasnika. Na primer, mnogo mi je da od 4 dana 3 radim za državu Srbije, pa odem u Ameriku sa namerom da radim 1 dan od tri za državu SAD. Više je slobode u Americi ali je i tamo čovek 30% rob države. Nemoj da me vatate za procente, orijentacioni su.

chafaya said...

To je drustveni ugovor.

Saša said...

Kakav društveni ugovor? Moja malenkost nije potpisala ništa, te je tako nešto, barem što se mene tiče nevažeće!

perica said...

Te okolnosti se nazivaju "društveni ugovor" ali su suštinski, realno, objektivno - državna prisila.