"Antievropski" zakon

Švedski ambasador izjavio je da je "moderno društvo preči cilj od EU". Drago mi je da je konačno i neko iz liberalnog kampa počeo da govori o rastućoj fetišizaciji EU u Srbiji. Meni je to bilo posebno upadljivo poslednjih nedelja kada su protivnici zakona o informisanju zakon zvali, od svega, "antievropskim". Taj zakon jeste antievropski (mada se ni EU ne može pohvaliti besprekornom slobodom govora), ali je pre svega represivan, anticivilizacijski, antislobodarski, antidemokratski (u novijem značenju reči demokratija), protivustavni i mnogo toga. Ali protivnici zakona su valjda znali da sloboda govora, ili sloboda uopšte, sama po sebi nije neka vrednost koja bi dala moralnu snagu protestu. I kod liberalnijeg dela Srbije, izgleda da je Evropa važnija vrednost od same slobode, uključujući i tako fundamentalnu slobodu kao što je sloboda govora i štampe. U redu bi bilo da zakon guši jednu od osnovnih civilizacijskih sloboda, samo da nije antievropski.

Forced Rider

Upravo se tako osećam. Na trideset metara od mog prozora se nalazi bina, pevaju Zvezde Granda, na račun opštine. Razvoj turizma nema cenu.

Prethodnih večeri su se izređali trubači, folklor, Garavi sokak i Ju grupa.

Panem et Circenses.

Šta je Easterly hteo da kaže

Dva posta ispod Marko prenosi izjavu Billa Easterlyja, koji je na pitanje britanske kraljice zašto ekonomisti nisu predvideli krizu odgovorio da ekonomisti nisu predvideli krizu, nego nešto mnogo bolje -- predvideli su da ne mogu predvideti krizu.

Taj Easterlijev post je napravio krug po ekonomskim blogovima i aplaudirali su mu ekonomisti svih ideologija. Ja se ne slažem u potpunosti. U jednom uskom smislu Easterlyjeva primedba je opravdana, jer stav standardne ekonomske metodologije je da se nauka ne bavi predviđanjem budućih događaja jer zna da ih ne može predvideti. Ekonomiste ne treba pitati zašto nisu predvideli krizu zato što nisu ni pokušali da bilo šta predvide.

Problem je, međutim, što se ekonomisti u praksi ponašaju malo drugačije nego što kažu. Na metodologiju se ekonomisti pozivaju skoro isključivo kada od nečega ovako treba oprati ruke. U praksi, sva današnja makroekonomija se sastoji iz modela koji nešto projektuju, predviđaju, daju scenarije. Tačno je da jedan metodolog u svakih hiljadu ekonomista tvrdi da takvi modeli strogo uzevši ne služe predviđanju nego samo "objašnjavanju", ali svi ostali, u akademiji i mnogo više van nje, u savetodavnim telima, vladinim i međunarodnim organizacijama ih koriste za predviđanje i kreiranje scenarija koji se onda publikuju i reklamiraju.

Ali drugo, nije sasvim tačno čak ni to da ekonomisti ne "predviđaju". Kada se kaže da ekonomija ne predviđa, misli se na to da ona ne daje prognoze. Ali ekonomija, kao i svaka druga nauka, predviđa događaje u smislu objašnjenja uzroka i posledica. Drugačije rečeno, kaže se da ekonomija ne može da predvidi veličinu promene (npr. da će izvoz sledeće godine porasti za 11.3%), ali da može da predvidi smer promene (da će izvoz porasti ako kurs padne, uz ostale stvari nepromenjene). To je proklamovani metodološki stav, ekonomija ne daje prognoze, ali daje predviđanje smera ili oblika promene (eng. "pattern prediction").

Tu dolazimo do problema sa ekonomistima. Današnja makroekonomija je igra matematičkim modelima bez smisla i sadržaja. Da biste postali ekonomista na vrhunskim univerzitetima vi pre svega morate biti ozbiljan matematičar. Kada uložite mnogo resursa, truda i vremena u konstrukciju matematičkih modela, vama ostaje vrlo malo interesovanja za ekonomsku stvarnost. Ekonomka kretanja, sa druge strane, su funkcija važećih pravila igre u ekonomiji i da bi razumeli ekonomiju morate znati nešto o tim pravilima. Ako pogledamo finansijsku krizu o kojoj pita kraljica, njeni uzroci su veštačko podsticanje hipoteka, državni oligopol rejting agencija, Bazelski kriterijumi i tako dalje -- sve u svemu postojeća pravila igre. Ogromna većina profesionalnih akademskih ekonomista sa vodećih univerziteta zna vrlo malo o ovim pravilima igre. Zna malo o njima, zato što se pre svega bavi crtanjem komplikovanih matematičkih modela. To su učili na doktoratu, to su radili da bi dobili zaposlenje, takve radove moraju da objavljuju da bi opstali u profesiji i na kraju su i sami poverovali da je to dobra nauka. Ljudi koje vidimo u medijima da o realnim, institucionalnim uzrocima krize rasrpavljaju -- Krugman, Stiglitz, Kling, Cowen, Zingales -- su izuzeci, a čak i oni su čini mi se za ove stvari saznali tek posle krize, pokušavajući da je razumeju i objasne. Većina profesionalnih ekonomista to prosto ne prati jer za njihovu karijeru nije ni važno. U mom slučajnom uzorku, prosečan ekonomski novinar poznaje ekonomiju u smislu pravila igre, zakona, regulacija i njihovih posledica, bolje od prosečnog doktora ekonomije sa boljih univerziteta.

Zato ekonomisti nisu skroz izuzeti od krivice. Niko nije mogao predvideti, odnosno prognozirati kog datuma će kriza početi i koliko će trajati. Ali da su se ekonomisti umesto diferencijalnim jednačinama bavili studiranjem pravila igre, mogli su znati više o uzrocima i mogućim posledicama. Neki od njih bi videli da struktura podsticaja rejting agencija nije dobra ili da stambeno zakonodavstvo ohrabruje davanje loših kredita ili da regulacija stvara lažan utisak o riziku. Da bi se te stvari videle potrebna je potpuno drugačija studija ekonomije, studija pravila igre i uzročno posledičnih veza. Time se bave analitičari na nivou firmi, ali njih ne interesuje makro slika pa su im opštije posledice na makro planu promakle. Ako i pogledamo ko jeste predvideo krizu, to opet nisu bili ekonomisti nego bolje informisani investitori i konsultanti, pre svega Peter Schiff koji je do detalja opisao mehanizam raspada, a sa nešto manje detalja Nouriel Roubini (koji jeste ekonomista i profesor univerziteta, ali pre svega biznis konsultant). Nisu je ni oni prognozirali, ali jesu predvideli jer su razumeli da će neke institucionalne i regulacione pretpostavke dovesti, u nekom trenutku, do određene vrste posledica.

Easterly je, paradoksalno, jedan od boljih ekonomista, kojem ovo izvinjenje i nije potrebno. U oblasti kojom se bavi, rast i razvoj najsiromašnijih zemalja, on ne crta modele nego gleda stvarnu političku ekonomiju, institucije i pravila. Da sam na njegovom mestu ja ne bih branio kolege nego bi ih pozvao da slede moj primer.

Osnove austrijske škole

Pre nekoliko meseci je Božo Stojanović, profesor Ekonomskog fakulteta, izdao knjigu "Osnove austrijske škole".

Što bi rekao Tyler Cowen, selfrecommending, pojam koji otprilike znači - znajući autora, verovatno se radi o odličnoj knjizi, ali je još nisam pročitao.

Objašnjenje kraljici

Engleska kraljica je krajem prošle godine, na nekom skupu, postavila pitanje jednom španskom ekonomisti - "Kako je moguće da je došlo do ovako velike ekonomske krize, a da ekonomisti to nisu predvideli?"

William Easterly, profesor sa NYU-a joj je odgovorio.

Prvo, Vaše Visočanstvo, ekonomisti su uradili nešto još bolje od predviđanja krize. Mi smo ispravno predvideli da uopšte nećemo moći da je predvidimo.

Duhoviti Bakarec

Nebojša Bakarec, u DSS-ovom newsletteru "Poruka", broj juli/avgust, kaže:

Куриозитет је да се заменик градоначелника Кркобабић јуниор (иако јуниор и он је пензионер, јер сваки Кркобабић чим се роди постаје пензионер и потпредседник нечега) већ месецима уопште не појављује на седницама Скупштине града.

Socijalizam u zdravstvu

Zaista sjajan tekst o reformi zdravstvenog sistema u Srbiji. Citati:

Sistem u kojem lekari i pacijenti mogu bez ograničenja da odlučuju o lečenju, a da sistem javne zdravstvene zaštite plati troškove svih tretmana bez obzira na cenu ili korist od datih tretmana, više nije moguć ni u bogatoj Evropi, a još manje u Srbiji.

Ili:

Međutim, iako je primena ekonomske logike u reformi zdravstvenog sistema neminovna, to građanima niko ne želi da kaže. Političari se boje gubitka izbora, lekare uglavnom ni ne interesuje ko će i kako finansirati njihove želje da bi u lečenju pacijenata primenjivali najsavremenije metode, građani već odavno zdravstvenu zaštitu zovu "besplatnom", nastojeći da izbegnu plaćanje doprinosa za zdravstveno osiguranje kad god je to moguće, ali očekuju maksimalnu zdravstvenu zaštitu kada im je potrebna.

Ili:

Promena načina finansiranja zdravstvenih ustanova koji će se zasnivati na obimu i kvalitetu njihovog rada, koje predlaže MMF, a težnja je i Fonda zdravstvenog osiguranja, zahteva i konačno raskid sa reliktima socijalizma u Zakonu o radu i Zakonu o platama u javnim službama po kojima svi zaposleni u zdravstvu treba da imaju istu platu bez obzira na obim i kvalitet rada, a neradnika ne možete otpustiti. Ovo je i osnovni razlog što se u zdravstvu (kao i u celom javnom sektoru) u proseku nedovoljno radi, ali tako što jedan deo zaposlenih prekomerno radi, vođen isključivo sopstvenim osećanjem odgovornosti i entuzijazmom, a drugi deo malo ili nimalo jer takvo ponašanje teško može biti sankcionisano. Štaviše, nedavno se jedan direktor "drznuo" da otpusti vozača kola hitne pomoći koji je vozio u alkoholisanom stanju, ali mu je inspekcija rada po hitnom postupku naložila da ga vrati na posao.

Autor je, nećete verovati, dugogodišnja direktorka Fonda zdravstvenog osiguranja Svetlana Vukajlović.

Mala vlada

Nove partije vole malu vladu. Vrlo zanimljivo.

Prvo, Rasim Ljajić, socijaldemokrata:

Prvi predlog je mala, jeftina i efikasna vlada.

Onda, Vlajko Senić, G17 plus:

Član predsedništva G17 plus Vlajko Senić najavio je da će prioritet nove regionalne stranke, koja će biti osnovana tokom novembra, biti efikasna ekonomija, mala vlada, decentralizacija i regionalizacija Srbije.

Da li ste loša osoba?

Strane ambasade često postavljaju pitanja u formularima za vizu koja se odnose na služenje vojske, terorističke aktivnosti, ratne zločine, krivična dela i slično. Uglavnom ih razumem jer im to omogućava da kasnije zbog laganja na formularu deportuju problematične osobe. Sa druge strane upravo sam na formularu za Veliku Britaniju naišao na najzagonetnije pitanje ikada: Have you engaged in any other activities that might indicate that you may not be considered a person of good character?

Znam da je prilično grupo odgovoriti pozitivno na bilo koje pitanje u ovom delu formulara ali oko ovoga sam stvarno morao da se zamislim. Odgovor zavisi od toga ko procenjuje koje aktivnosti su moralno prihvatljive ili ne. Čak i da prihvatimo da postoje neki objektivni standardi na nivou određenih grupa (religija, etnicitet) nemoguće ih je primeniti na zemlju koja je heterogena poput Sudana jer ono što je prihvatljivo u jednom delu ne mora da bude u drugom. Ovde bi me veliki broj ljudi smatrao osobom lošeg karaktera jer pijem alkohol iako je na jugu Sudana to i zakonom dozvoljeno a i moralno prihvatljivo. Ipak ću odrično da odgovorim na ovo pitanje bez obzira što bi verovatno pao u Trenutku istine. Ovaj rizik se isplati jer je proizvod verovatnoće da budem uhvaćen i potencijalne kazne relativno nizak.

Srpski nacionalizam

Umro je Danko Popović, ne bih ni čuo da nije Miša Đurković napisao u današnjoj Politici.

Osim "Knjige o Milutinu" mislim da ništa drugo nisam pročitao, ali i da je samo to napisao, dosta je. Ne sećam se tačno kada sam čitao, ima sigurno 15-ak godina, ali mi je knjiga ostala duboko u sećanju, verovatno jedna od najboljih domaćih koje sam do tada pročitao.

Neki u toj knjizi vide srpski nacionalizam, ja vidim istoriju patnje srpskog seljaka. Koliko se ja sećam knjige (a pročitaću je ponovo) ona je kritika srpskog predratnog nacionalizma makar koliko i komunizma. Evo, par citata, našao sam sada elektronsku verziju knjige:

Idem kući i sve razmišljam o tim Slovenima. I da l' će da bude ko što učitelj reče. Teško ti, bre, da te u rat uvlače kad kome prasne ćef. Uvuku te u nešto što ne razumeš. Bogami. Slušo sam ja i otpre mloge one školce. Dođu prekoleta na ferije, pa se raspričaju o oslobođavanju svi krajeva de žive naša braća - čuješ, naša braća, a moja braća izginula zbog neke "naše braće". Kažem ti, raspričaju se pred opštinom, pred školom ili crkvom, kako-kad, pa sve ko da će neko da im pokloni ono što bi oni mogli da ištu. Sećam se jednom o Velikoj Gospojini, pred opštinom - raspričao se Velibor Rović. Onako dugačak, pripo se na jedan kamen pa veze li veze. Oslobodili smo, kaže, Makedoniju. I staru Srbiju, pobedili smo na Kumanovu i na Bregalnici, sad ćemo da se okrenemo našoj braći u Bosni, Ercegovini i u Dalmaciji.

Sve tako Velibor, ko da mi samo treba da se okrenemo, pa da se tako i ostvari ono što je on naumio.

Dobro, Velibore, a koliko će to da košta? - javi se Čedoljub Petrović, bio onda još živ. Oće li nam čeljad biti brojnija i veselija?

Čedoljub star, al ume da misli. Koju smo mi vajdu imali od dojakošnji ratovanja? - veli.

E ne radi se o vašim ambarima i koševima, štalama i torovima, o ujedinjenju se radi, - drzak, bogati, Velibor, drzak, a nema ga šaka jada, dugačak ko pritka. I bolestan. Tuberkuloza samo što ga nije načisto pojela, al eto, oće i on da određuje sudbinu zemlje i naroda.

I još jedan citat:

Ja slegnem ramenima, ne razumem srpska posla i srpsku računicu. Nisam siguran da zbog toga i ova deca treba da stradaju. Dobro - pitam ga, čovek je škole u Beču učio - beše li na svetu još kojeg naroda da je satro decu zbog države i neki krajeva i, ako beše takoga naroda, šta bi s njim, usreći li se?

Mi ovaj rat ne smemo da izgubimo, to tebi, Milutine, ne može biti jasno, to su neka viša znanja.

Kako, bre, ne smemo da izgubimo rat a smemo da izgubimo narod - mislim se. Pa jel' tako sinovče? Šta ti znači da dobiješ rat a da satreš narod?

Posle sam vido tu računicu, al dockan. Dođe vreme, trebaju ti ljudi, treba ti pamet, Srbi su ti potrebni više nego ikad, al de su, nema nji, ostali su u snežnim vejavicama. Pojela i' Albanija. Pa jel' tako? Ne niču ljudi ko pečurke. Lažu oni koji kažu da je narod ko i trava - kosiš ga, a on se podmlađuje.

The more things change...

Svi oni kojima domaće novine svakodnevno ispiraju mozak o medu i mleku u kojem se kupaju talentovani ljudi u inostranstvu ("samo mi ne umemo da cenimo...") treba da pročitaju ovaj tekst. Radi se o ispovesti profesora univerziteta (City College of New York, dakle nikakav Harvard ili Princeton), koji opisuje iskustvo zapošljavanja docenta na odeljenju za filozofiju. Na oglas se prijavilo preko 600 kandidata a kraj je neočekivano srećan jer je, umesto jednog, zaposleno dvoje.

Autor na više mesta naglašava ono što van Srbije manje-više svako zna, a to je da broj prihvatljivih kandidata daleko prevazilazi broj slobodnih mesta. Načelno govoreći, sve su ovo talentovani i vredni ljudi koji su, da bi stigli do "stočne pijace" koja se u tekstu opisuje, savladali veliki broj popriličnih prepreka. Sam upis na postdiplomske studije filozofije je vrlo selektivan (prima se reda veličine par procenata prijavljenih), a onda su tu i godine učenja, čitanja i analiziranja složenih, apstraktnih tekstova, smišljanje, pisanje, odbrana teze i sl. Prema kriterijumu "Politike" koja na naslovnu stranu stavlja ljude čiji je glavni uspeh to što su uspeli da diplomiraju u Americi, većini ovih kandidata bi, da su Srbi, pripadao višenedeljni feljton.

Zašto se sve ovo dešava? Jedan od razloga su mnogo hvaljene besplatne postdiplomske studije. Studenti doktorskih studija ne plaćaju školarinu, koja bi, za pet godina studiranja, iznosila možda i $200,000. Da se plaća, skoro niko od njih se ne bi upustio u doktorat iz filozofije budući da za iste, ili čak manje pare, moze da završi lakši, kraći i daleko profitabilniji law school. Ali pošto se ne plaća, marginalni studenti se usmeravaju u ovom, kao što će se pokazati kasnije, tragičnom smeru. Jer filozofijom se u svakom slučaju neće baviti, a pri tome će biti i mnogo slabije plaćeni.

Naravno, ovo nije nova pojava. Još je Adam Smith kritikovao stipendiranje "men of letters" - pametnih i savesnih ljudi, koji su mogli da budu korisni drugima, a koji su usmeravani ka sticanju naoko važnih a u realnosti uglavnom beskorisnih znanja, da bi na kraju školovanja molili za dozvolu da prose.

"It has been considered as of so much importance that a proper number of young people should be educated for certain professions, that, sometimes the public, and sometimes the piety of private founders have established many pensions, scholarships, exhibitions, bursaries, &c. for this purpose, which draw many more people into those trades than could otherwise pretend to follow them. ..The long, tedious, and expensive education, therefore, of those who are, will not always procure them a suitable reward, the church being crowded with people who, in order to get employment, are willing to accept of a much smaller recompence than what such an education would otherwise have entitled them to...That unprosperous race of men commonly called men of letters, are pretty much in the situation which lawyers and physicians probably would be in upon the foregoing supposition...The time and study, the genius, knowledge, and application requisite to qualify an eminent teacher of the sciences, are at least equal to what is necessary for the greatest practitioners in law and physic. But the usual reward of the eminent teacher bears no proportion to that of the lawyer or physician; because the trade of the one is crowded with indigent people who have been brought up to it at the public expence; whereas those of the other two are incumbered with very few who have not been educated at their own. The usual recompence, however, of public and private teachers, small as it may appear, would undoubtedly be less than it is, if the competition of those yet more indigent men of letters who write for bread was not taken out of the market. Before the invention of the art of printing, a scholar and a beggar seem to have been terms very nearly synonymous. The different governors of the universities before that time appear to have often granted licences to their scholars to beg. In ancient times, before any charities of this kind had been established for the education of indigent people to the learned professions, the rewards of eminent teachers appear to have been much more considerable."

Premotaj dvesta i kusur godina unapred, i naš profesor se setio rešenja za višak doktora filozofije, a to je - izdavanje licenci.

Kako kaže Paul Johnson: "The study of history is a powerful antidote to contemporary arrogance. It is humbling to discover how many of our glib assumptions, which seem to us novel and plausible, have been tested before, not once but many times and in innumerable guises; and discovered to be, at great human cost, wholly false."

Obamina podela vlasti

Jedna dimenzija Obamine vladavine koja se sve jasnije vidi je njegova korenita promena sistema vlasti. Od samog početka mandata, Obama imenuje specijalne rukovodioce za mnoge od svojih pojedinačnih inicijativa. Funkcije imaju razne nazive ali ih mediji ukratko nazivaju "carevima" za ovo ili ono. Te funckije nije izmislio Obama, bilo ih je sporadično i kod ranijih predsednika, ali su postale Obamina specijalnost.

Problem je u tome što ove pozicije narušavaju ustavni sistem podele vlasti. Sekretare države (ministre) za svaku oblast imenuje predsednik a potvrđuje Senat. Ali sada, pored legalno izabranih sekretara, Obama nastavlja da samostalno imenuje, bez potvrde drugih tela, svoje specijalne poverenike za razne oblasti koji su odgovorni samo njemu. Dodatni, praktični i politički problem kod ovoga je preplitanje nadležnosti, a svako ko je radio u bilo kakvoj organizaciji, od firme do države, zna kako to može da izgleda. Recimo legalno imenovani i kongresno potvrđeni sekretar za energiju sada mora da koordiniše sa carem za energiju koji uživa podršku predsednika. Sekretari su takođe u službi predsednika (jer je on u Americi istovremeno i premijer i predsednik), ali pored njih on sada ima i svoje specijalne izvršioce od poverenja.

Za sada je imenovao čak 34 cara. Evo kopiram, alfabetnim redom:

Afghanistan czar, AIDS czar, border czar, car czar, climate czar, copyright czar, cyberspace czar, drug czar, economic czar, education czar, energy czar, executive pay czar, faith-based czar, Great Lakes czar, green jobs czar, Guantanamo closure czar, health reform czar, infotech czar, intelligence czar, Iran czar, Middle East peace czar, non-proliferation czar, Persian Gulf/Southeast Asia czar, regulatory czar, science czar, stimulus accountability czar, Sudan czar, TARP czar, terrorism czar, urban czar, war czar and WMD and terrorism czar.

Ova promena strukture administracije je dobra savremena tema za studente političkih nauka. Problem je dakle zaobilaženje Kongresa i postavljanje svojih ljudi van uobičajene ustavne procedure, ali šta je uzrok? Neki kažu da je u pitanju Obamino nagomilavanje izvršne vlasti. To sigurno jeste slučaj, ali drugi i važniji izvor ove tendencije je njegova progresivistička ideologija. I bez posebne želje da nagomilava vlast, Obama misli da su ljudi koje on imenuje eksperti, da su oni tu da upotrebe svoje znanje i efikasno reše zadate probleme, umesto da se natežu sa dosadnim procedurama imenovanja i podela nadležnosti. Ali po posledicama, takvo razmišljanje nije ništa manje opasno od običnog vlastoljublja.

Reforme, Šveđani, kultura i institucije

Za sve one koje zanima kako treba sprovesti program fiskalne konsolidacije, predlažem intervju sa Goranom Perssonom, bivšim ministrom finansija i premijerom Švedske, inače socijaldemokratom. Između ostalog:

One strategy—aiming to improve productivity, service quality, and freedom of choice—involved the liberalization of telecommunications, mail, railways, and other infrastructure industries. It also involved allowing privately run providers to compete with public ones in providing tax-financed services for the school system, health care, child care, and care for the elderly.

Švedsku liberali baš i ne vole, zbog ogromnog javnog sektora, ali Švedska danas nije ista kao pre 15 godina. Dobrim delom, upravo zbog Perssona. Ali, zašto je uopšte Švedska došla u tako dramatičnu poziciju početkom devedesetih? Na prvu loptu, odgovor je - uglavnom zbog imigranata.

Moja baba živi u Štokholmu, pa sam bio tamo više puta i upoznao dosta naših ljudi. Budući da veliki broj njih bukvalno parazitira tamo, niko ne voli savremene švedske političare. Sa setom se sećaju Palmea. Navešću dva primera.

Prvo, u davna, srećna vremena, švedski policajci su patrolirali autoputevima sa kanisterom goriva u gepeku. Ukoliko bi neko ostao bez goriva, ubrzo bi došao policajac koji bi sa zadvoljstvom sipao 10 litara u rezervoar. Naravno, postojao je problem moralnog hazarda, ali nije bilo ništa ozbiljno. Onda su neki naši ljudi na put ka "Jugi" počeli da kreću sa polupraznim rezervoarima. Uz dva ili tri stajanja na putu do Malmea, uspevali su da besplatno stignu do Danske (nekih 600 km). Šveđanima dugo nije bilo jasno šta se dešava, onda su shvatili, pa su uveli praksu da policajac naplaćuje gorivo koje bi sipao. Odjednom su građani postali pažljiviji, a naši su se duboko razočarali u Šveđane.

Drugi primer su penzije. Otići u invalidsku penziju u Švedskoj je bilo relativno lako - trebalo je samo ubediti jednog lekara da si bolestan i da ne možeš da radiš. Švedski lekari, takvi kakvi su, nisu pristajali na mito, tako da je odlazak u penziju bio relativno lak za bolesne, ali je zdravim ljudima ipak bilo teško. Sve se to promenilo kada su sedamdesetih počeli da pristižu naši lekari. Navodno, prvi naš lekar koji je dobio švedsku licencu je za godinu dana poslao više ljudi u penziju nego prosečan švedski lekar za 10 godina. Švedskoj vladi je to bilo sumnjivo, ali prosto nije postojao mehanizam kontrole - pitali su se ljudi "Zašto bi iko lagao da je bolestan, to nema nikakvog smisla." Dok su promenili zakone, nekoliko hiljada naših je otišlo u invalidsku penziju, a leta su provodili obrađujući njive u Srbiji.

Reforma penzijskog sistema, nakon koje postoji drugostepena komisija koja može da revidira odluke lekara, dovela je do još jednog razočarenja naših u švedsku državu, ali su i Šveđani bili veoma besni što je, zbog imigranata, jednostavan sistem postao veoma kompleksan.

Ekonomistima se često prigovara da zanemaruju kulturu kao faktor ekonomskog razvoja. Međutim, nije to zato što ne prepoznajemo da je ona bitna, već zato što ne znamo kako tačno da o njoj razmišljamo, šta je u stvari "kultura" i kako da je ubacimo u ekonomske modele. Takođe, ostaju neodgovorena pitanja - a odakle ta kultura, zašto se ona razlikuje od zemlje do zemlje i slično. Prosto, ako pojam kulture shvatite dovoljno široko, sve razlike se mogu objasniti kulturom, što znači da objašnjenja u stvari nema. Evo ga konkretan problem.

Šta je to što objašnjava zašto Švedski lekari nisu bili podložni korupciji, a naši koji su došli u Švedsku jesu? To nikako ne mogu da budu institucije, jer su one iste za sve lekare. Na prvi pogled, jedina razlika između njih je nacionalnost. Pošto niko više ne želi da tvrdi da je razlika genetska, ostaje kultura.

Međutim, ekonomista ima problem sa tim obrazloženjem. Ne zato što smatra da je kultura nebitna, već zato što nije izvesno da su "prosečan švedski lekar" i "prosečan jugoslovenski lekar koji je otišao u Švedsku" isti po svemu ostalom. Recimo, deluje razumno tvrditi da su tada u Švedsku išli lekari koji su, relativno posmatrano, avanturisti i, verovatno, spremniji da prihvate rizik. Naravno, ovo ne može da objasni celu razliku, samo navodim primer da postoje i druga, "ne-kulturna" objašnjenja.

Međutim, jedna druga stvar je možda i bitnija, a to je da je kultura u velikoj meri proizvod prethodnih institucija - tradicije, ako želite tako da je zovete. Država koja je vekovima bila benevolentna, u kojoj se znalo šta se može, a šta ne, mogla je sasvim dobro da funkcioniše sa tako glupim propisom kao što je "ako ostaneš bez goriva, daće ti policajac". Dobre institucije su izgradile kulturu naroda koji ne želi da zloupotrebljava državu i u kojoj je sramota nešto ukrasti. Sa druge strane, krađa je u Srbiji prolazila nekažnjeno vekovima, tako da je postala društveno prihvatljiva. Čak se kod nas namerno ostajanje bez goriva verovatno ne bi ni smatralo krađom, već "pravom", pošto u nekom zakonu piše da imaš "pravo" na pomoć policajca ako ostaneš bez goriva.

Ali, pošto su Šveđani počeli da primaju imigrante, počela je drastično da se menja i kultura. Ne samo da su imigranti zloupotrebljavali raznorazna "prava", već su i Šveđani, kada su videli da to tako može i da kazni nema, počeli da se isto ponašaju. To je dovelo do fiskalne krize, koju je Persson (sa početka teksta) donekle rešio.

Međutim, iako su švedske javne finansije danas u mnogo boljem stanju nego pre 15 godina, švedski problemi sa imigrantima su postali daleko ozbiljniji.

Šverceri

Komentar na post na Marginal Revolutionu:

The only force fighting for the people against the tyrants was smugglers and underground moneychangers.

Meni se čini da bi bilo veoma teško ubediti prosečnog građanina Srbije da su šverceri i "dileri" za vreme Miloševića verovatno uradili više za narod nego bilo koja druga profesija. Jeste, gorivo je bilo 3 marke (ni sada nije mnogo jeftinije, by the way), ali ga je barem bilo. Da nije bilo švercera za vreme bombardovanja, sve vreme bih pušio crveni Point do koga sam nekako došao. Kada mi je drug rekao da zna tipa kod koga može da se nađe Bond, svanulo mi je.

Problem sa švercerima je, po meni, druge prirode. Jednostavno, ne valja kada se u nekom društvu "biznisom" bave samo sumnjivi tipovi, jer onda oni pošteni ljudi beže u druge profesije. Naravno, to što je neko švercer ne znači da je pravi kriminalac (lopov, siledžija, ubica), ali mislim da nije neopravdano pretpostaviti da su te stvari ipak donekle korelisane - veće je učešće kriminalaca među švercerima, nego u celoj populaciji. Čak, budući da se radi o ilegalnoj delatnosti u kojoj ne postoji državno sprovođenje ugovora, stvari krenu u smeru da u sporovima ne pobeđuje onaj ko je u pravu, već onaj ko ima više pištolja. Nakon nekog vremena, švercom se bave samo kriminalci.

Dodatni problem je političko-ekonomski, što šverceri mogu da u izvesnoj meri preuzmu državu, a što se verovatno i desilo u Srbiji za vreme Miloševića. Kada šverceri preuzmu državu, rezultat nije slobodna trgovina, već dodatna ograničenja uvozu i slobodnom tržištu, što ima svoje negativne posledice.

Dakle, moje mišljenje je da su na kratak rok šverceri veoma, veoma korisni. Ali, mislim da je na nešto duži rok, ekonomija zasnovana na švercovanju osuđena na propast.

A neko kuka na Kurir

Ako ste mislili da su zvezde srpske ekonomske nauke, Žarko Jokanović i Aleksandar Vulin sam vrh i da ih je teško prevazići, u Politici je otkriven jedan novi talent koji je sve zasenio. U današnjem članku na naslovnoj strani Vesna Arsenić je pokazala takvo nepoznavanje ekonomije da se svako ozbiljan mora upitati u čemu je razlika između Kurira i Politike, mada je verovatan odgovor da u Kuriru novinari barem ne pretenduju da pišu autorske članke o onome o čemu nemaju pojma i da urednici iste ne stavljaju na naslovne strane.
Prvi biser o kojem je Lazar već danas pisao je da neko kao kredibilan izvor navodi "neke brokerske kuće" koje se zovu na prefiks 0900 (koji je poznat uglavom po hotlajnu i kviz prevaramaa)i da žali što su građani koji ne žive u prestonici ili Novom Sadu uskraćeni za znanje o ovoj neverovatnoj pogodnosti. Naravno, neotuđivo pravo svakoga je da veruje u nečije obećanje, ali je čudno da se 0900 "brokerske kuće" reklamiraju na prvoj strani Politike. Kao i Lazar i ja sam spreman da svoje akcije odmah prodam za 200 evra, ali ako je moguće da se prijavim preko neke linije koja manje košta.
Drugo, hajde da zanemarimo činjenicu da neko hoće da prenosi prava na buduća vlasnička prava (koja će, opet, neko vreme biti ograničena nemogućnošću otuđenja u određenom roku) što je pravno gotovo neizvodljivo, jer je ostatak teksta interesantan za analizu kvaliteta ekonomskog novinarstva uopšte.
Autorska kaže sa velikom dozom posprdnosti da su lakomi i neupućeni građani idealna meta za mešetare. Ovo govori o neznanju proste činjenice da su ti mešetari društveno korisni i da svojim aktivnostima vrše fino prilagođavanje ponude i tražnje i na sebe preuzimaju upravljanje rizikom. Naivni građani nisu primorani da bilo kome prodaju bilo šta, a ako već žali zbog toga što smo dobili toliko naivnih akcionara koji to nisu po samoj prirodi stvari, onda neka pita Deda Mraza sa početka teksta zašto je uopšte delio vlasnička prava po celoj državi. Nastranu činjenica da vam za mešetarenje trebaju kotirane akcije, pa je samim tim teško shvatiti zašto bi neko prodao bilo šta ispod tržišne cene koja je lako dostupna i svima znana. Ako ćemo o paradajzu i akcijama, cena i jednog i drugog varira.
Autorka se poziva na primer Crne Gore i lepih zarada koje su ostvarili oni koji su investirali u 2004. godini i svoje akcije prodali krajem 2005. godine. Iako je period prosperiteta na crnogorskim (i srpskoj) berzama trajao nešto duže, sve do početka 2007. godine, ovde se prećutkuje činjenica i da je neko ko je investirao 5000evra 2007. godine, početkom ove godine uglavnom imao portfolio vredan 250-300 evra. Dakle, cena može ići i nadole i nagore i moguće je da će oni koji prvi prodaju biti najpametniji, osim ako autorka ne insistira na svojim 0900 brokerima kao najrelevantnijim proceniteljima vrednosti budućih akcija koje će biti kotirane nekog neodređenog dana u budućnosti. Neko ko bi imao ovakve nadljudske i nezabeležene sposobnosti sigurno ne bi traćio vreme u Srbiji nego bi zarađivao barem milijardu dolara godišnje na ozbiljnim berzama.
U tekstu ima i poneka lepa rečenica, kao ona da u tržišnoj privredi svako vodi računa o svom interesu, ali onda sledi samo primer da su neki akcionari Apatinske pivare svojevoljno prodali svoje akcije po ceni koji je bila niža od one koja je kasnije postignuta na tržištu. Lepo bi bilo navesti primere i gde su strpljivi akcionari na kraju prodali svoje akcije po ceni koja je bila višstruko niža od one koja im je prvobitno ponuđena.
Za kraj i pitanje otkuda nekome ideja da su dubiozne kompanije predvođene političkim apartčicima, gde caruje nesposbnost ispred politike, poput Jat Airwaysa i Galenike elitne kompanije. Jadna bi bila privreda u kojoj su te kompanije najbolje. Dalje, da li iko veruje bilansima javnih preduzeća posle revizije bilansa NIS-a.Biće da srpske plave čipove valja tražiti negde drugde, a ne u ovom paketu.
Biće i da žutu štampu ne treba tražiti samo u Kuriru.

Vređanje zdravog razuma

Politika:
Javljanjem na jedan od takozvanih slobodnih brojeva (koji počinju sa 0900), saznali smo da je neidentifokovana brokerska kuća voljna da „učini” građanima koji nemaju strpljenja, ne veruju u vrednost akcija, ili im, iz nekog razloga – „gori pod nogama”, i da njihov akcijski „poklon paket” preuzme, a da im zauzvrat isplati po 800 evra!

Ja ću odmah da okrenem taj broj i da prodam svoje akcije za 200 evra. Onda ću da okrenem drugi 0900 broj i da pričam sa dedom Jovana Krkobabića o perspektivi mladih u Srbiji.

Deadweight loss

Naslov iz Blica: U sivoj ekonomiji godišnje izgubimo četiri milijarde evra.

Na stranu što mi ne gubimo ništa već budžet, suštinski i nema nikakvog gubitka. Naime Blic tvrdi da veliki broj preduzeća zbog recesije prelazi u ilegalu. Preduzeća drugim rečima ne mogu da zarade i da plate porez pa se odlučuju da ne plate porez. Kako bi cena proizvoda ili usluga sa plaćenim porezom bila veća od cene koju bi kupci želeli da plate do transakcije ne bi ni došlo. Samim tim ne bi ni bilo tih 4 milijarde evra u budžetu o kojima Blic govori.

Isti članak pominje da se procenjuje da 700,000 ljudi radi na crno ali na sreću ne računaju koliko milijardi evra "gubimo" zbog toga.

Kreativna destrukcija

B92:

Prema alarmantnim procenama Zavoda za proučavanje sela, u Srbiji će za 15 godina oko 700 sela ostati bez stanovnika, što je više od 15 odsto seoskih zajednica.

To nije alarmantna, to je fenomenalna vest. To je kreativna destrukcija na delu, sela nestaju a gradovi rastu. Ljudi od 12. veka prelaze u gradove. I bez izuzetka, tamo gde su brže prešli, napredak je bio veći. Zemlje sa najmanjim udelom seoskog stanovništva čak imaju i najefikasniju poljoprivredu.

Naše javne finansije

Ovako će otprilike izgledati naše javne finansije na kraju godine (u mlrd din), ako se ništa ne uradi. Radi se o konsolidovanoj javnoj potrošnji, ne samo o republičkom budžetu.



Ako se nešto uradi, slika će biti manje-više ista. Problem je što je najveći deo godine već prošao i malo ima mera koje mogu da daju neki značajan rezultat za tri meseca. Zato će MMF i pristati na deficit od 4,5% ove godine - jednostavno, nema se šta uraditi u narednih par meseci. Preostalih 0,6% koje je nužno ove godine "zatvoriti" nije problem - budžet se uvek manje izvrši na strani rashoda nego što je planirano, posebno kapitalni deo.

Ali, složenije pitanje je - šta se realno može uraditi pa da sledeće godine deficit bude znatno manji. Razočaravajući odgovor, ali nažalost uglavnom tačan je - skoro ništa.

Pogledajte najveće kategorije - penzije, plate, robu i usluge. Kod penzija smanjenje nominalnih penzija praktično ne dolazi u obzir, a svaka parametarska reforma bi dala neke rezultate tek za nekoliko godina. Ozbiljna reforma ka privatnom penzijskom osiguranju tek nema nikakve efekte na budžet sledeće godine.

Kod plata takođe - ako 1. januara otpustite 50% državnih službenika efekat na deficit će vrlo verovatno biti čak i negativan - dok isplatite otpremnine (čak i one minimalne, po Zakonu o radu) i ako pretpostavite da će dobar deo otpuštenih otići u penziju. Što se robe i usluga tiče, kategorija RZZO se odnosi na lekove, gde je teško ostvariti značajne uštede, a ostalo je na republičkom i lokalnom nivou smanjeno za 1/4 ove godine u odnosu na 2008. Čak i nominalno zamrzavanje u 2010. je problem, zbog inflacije - ako državni organi ne plaćaju komunalije i robu koju kupe na vreme, ni to ne valja.

Ostali transferi, takođe velika kategorija, su uglavnom raznorazni socijalni programi, koje je teško zamrznuti, a kamoli nominalno smanjiti (recimo, subvencije lokalnih samouprava komunalnim preduzećima). Ostaju subvencije, gde su poljoprivredne subvencije oko 16 mlrd, subvencije železnici 10-ak, št je takođe teško nominalno smanjiti, zahtevalo bi izmene mnogo zakona, a da ne govorim koliki bi politički otpor takvim merama bio.

E sad, poenta ovog posta uopšte nije da je sve ok i da se ništa ne može uraditi, već da je samo gledanje efekata na sledeći budžet potpuno pogrešan pristup. Ako gledaš samo efekat na sledeći budžet, nikada ništa nećeš uraditi.

Saveznici

B92:

Rodoljub Drašković, vlasnik kompanije „Svislajon-Takovo”, tvrdi „da bi Srbija imala korist kada bi 50 odsto zaposlenih u državnim službama sedelo kod kuće i primalo 60 odsto plate“. On dodaje da bi broj ministarstava trebalo bi svesti na najviše sedam i to MUP, ministarstvo inostranih poslova, finansija, ekonomije, vojske, školstva i zdravstva.

Domaći iz Kambodže

Državna potrošnja iznosi malo više od 10% BDPa u Kambodži. I pored činjenice da imaju jako nisku potrošnju nije neobično da građani protestvuju protiv uvođenja novih ili povećanja postojećih poreza. Juče su protestvovali zbog povećanja carinske stope na uvoz motora.

Dok u Srbiji nije retko da komentatori traže opravdanje za povećanje poreza evo kako uglavnom na otimačinu reaguju kambodžanci: I'm very proud of the people in my hometown. It is not about the new law, but it is the corruption and oppression. Any law that has to do with taxing and fees provide many opportunity for corruption.

Zašto se Kambodžanci oštro protive porezima dok nebeski narod podmeće drugi obraz je pitanje za Željku.

Luka Bar - stvar srpskog nacionalnog interesa

Privreda Srbije je veoma zainteresovana za kupovinu Luke Bar, izjavio ministar za infrastrukturu Milutin Mrkonjić. Onda bi neki srpski privrednik pod hitno trebalo da je kupi, inače će ga Milutin preduhitriti i kupiti luku parama poreskih obveznika preko budžeta ili nekog državnog preduzeća.

Prisutna je zabluda da je Luka u vlasništvu stvar srpskog nacionalnog interesa: Srbija je zainteresovana za privatizaciju Luke Bar jer bi to srpskoj priveredi omogućilo izlaz na Jadransko more. Kao da danas srpska preduzeća ne mogu da izvoze ili uvoze kroz Bar? Istina je da je vlasništvo nad lukom nebitno. Svaki vlasnik će uz nadoknadu pružati usluge i srpskim uvozno-izvoznim preduzećima kao što su to radili i do danas. Ako uslovi nisu idealni, kao što je to izgleda slučaj, srpska preduzeća će više koristiti Rijeku, Kopar, Solun ili neku drugu lokaciju.

Kupovina Luke Bar bi mogao da bude jedna od najskupljih investicija za državu. Pošto kupe luku imaće argument više da grade autoput i da investiraju u železnicu do Bara. Izlaz na Jadran kao nacionalni interes srpske privrede je ništa drugo nego vrh klizavog brega niz koji će se bar tri Milutinova naslednika spuštati godinama.

Dobitnici ove transakcije su državna preduzeća i političari koji budu umešani u kupovinu i vođenje luke. Gubitnici - svi poreski obveznici. Posledično, prva rečenica bi trebalo da bude preformulisana u Privreda Srbije u agoniji - opasne posledice kupovine Luke Bar.

Moć govora

S obzirom na osetan pad popularnosti Obame i njegove politike u poslednjh nekoliko nedelja, bilo je samo pitanje trenutka kada će iz naftalina da se izvadi teorija o ljudima nesposobnim da razmišljaju i lukavim republikanskim stratezima koji to beskrupulozno koriste.

Već početkom avgusta na APA konferenciji u Torontu Drew Westen je to koristio kao objašnjenje povlačeći analogiju sa protivljenjem Amerikanaca pozitivnoj diskriminaciji. Po njemu, osnovni razlog tog protivljenja je u tome što su su bezazlene demokrate prostodušno pristale da pozitivnu diskriminaciju zovu "affirmative action" sto, iz razloga nevezanih sa prirodom pojave, izaziva negativne asocijacije. Samo kad bi se ista pojava nazvala "equal opportunity" svi bi bili za to. Sad se oglasio i George Lakoff - poznati lingvista i politički strateg sa Berklija sa istim savetom - samo da je Obama nazvao "public plan" "American plan" radikalan preobražaj američkog zdravstvenog sistema bi odavno bio u punom pogonu (fenomenalan prikaz Lakoff-ove knjige "Whose Freedom?" mozete da pročitate ovde).

Zvuči neverovatno, ali je istina. Ovi, bar u široj javnosti najpopularniji politički psiholozi, ozbiljno veruju da se celo političko mišljenje vrti oko tzv. "framinga" - načina na koji je problem formulisan, i naziva koji se odredjenoj politici ili pojavama daju. Drugim rečima, ne postoji razmišljanje već samo asociranje, a asocijacije su determinasane početnim nadražajem. Cinjenice i argumenti su potpuno irelevantni tj. možda igraju neku ulogu medju prosvetljenim progresivcima, ali očigledno nemaju nikakav efekat na ostale. Jer da imaju, i oni bi bili progresivci. QED.

Kao i sve sulude teorije, i ova poseduje elemente istine koji su naduvani preko svake mere i granice. Istina je da ljudi uglavnom razmišljaju konkretno i da način na koji je problem inicijalno formulisan može da ima efekat na način na koji će ga rešiti. U kontrolisanim laboratorijskim uslovima i fokus grupama gde je vreme razmišljanja i pristup novim informacijama ograničen, taj (privremeni) efekat može u nekim slučajevima (ni izbliza ne svim ili većini) da bude relativno velik. Ali, iako se napuštanjem laboratorije završava eksperiment, političko razmišljanje tek počinje i to u okruženju prepunom novih asocijacija. Primera radi, samo što je "public plan" zamenjen "co-op"-om, stotine blogera i komentatora je zagraktalo da je to jedno te isto i ponovo ga "preimenovalo". Isto bi se provela velika većina drugih "spasonosnih" formula: ljudi neke stvari jednostavno neće, ma kako im se privlačna imena davala.

Upravo suprotno tezi o republikanskoj stranci kao genijalnom manipulatoru javnosti, republikanci su vec duže vreme nesposobna da mobilišu i ljude koji su im naklonjeni. To ilustruje i prosta činjenica da u Americi postoji više demokrata nego republikanaca, ali više konzervativaca nego liberala (nedavno istrazivanje je pokazalo, na primer, da u svakoj američkoj drzavi ima više konzervativaca nego liberala). Po mom mišljenju, jedan od razloga je upravo strategija zaglupljivanja koju promovišu republikanski stratezi i kojoj se toliko dive ljudi poput Lakoffa i Westena.

Obamacare

Prenosim jedan vic koji odlično odslikava prirodu reformi zdravstvenog osiguranja koje je predložila Obamina administracija. Vic istovremeno zorno pokazuje zašto je ceo plan u velikim nevoljama. Zahvaljujem Steveu Pejovichu koji mi je prosledio ovaj "dijalog".

The phone rings and the lady of the house answers, "Hello?"
"Mrs. Sanders, please."
"Speaking."
"Mrs. Sanders, this is Dr. Jones at St. Agnes Laboratory. When your husband's doctor sent his biopsy to the lab last week, a biopsy from another Mr. Sanders arrived as well. We are now uncertain which one belongs to your husband. Frankly, either way the results are not too good."
"What do you mean?" Mrs. Sanders asks nervously.
"Well, one of the specimens tested positive for Alzheimer's and the other one tested positive for HIV. We can't tell which is which."
"That's dreadful! Can you do the test again?" questioned Mrs. Sanders.
"Normally we can, but the new health care system will only pay for these expensive tests just one time."
"Well, what am I supposed to do now?"
"The folks at Obama health care recommend that you drop your husband off somewhere in the middle of town. If he finds his way home, don't sleep with him."

Genom

Poslednjih par nedelja slušam u kolima audio knjigu "Genome" Matta Ridley-a. Zaista sjajna knjiga, u kojoj Ridley priča priču o genima i njihovim efektima.

Jedna od najinteresantnijih stvari u knjizi je njegova rasprava na temu uticaja gena i okruženja. Dva primera - tolerantnost na laktozu i geni za prenos holesterola.

Za mene je pre nekoliko godina, kada sam prvi put čuo za to, bilo veliko izenanađenje da mnogi narodi ne mogu da piju mleko, odnosno da njihovi organi za varenje ne mogu da svare laktozu iz mleka (pogledajte mapu ovde). Očigledno je da se radi o genetski uslovljenoj razlici. Ali, zašto uopšte postoji ta genetska razlika? Naravno, ne znamo tačno, ali najuverljivije objašnjenje je sledeće. Mala deca imaju "uključen" gen za proizvodnju enzima koji razlaže laktozu. Nakon određenog uzrasta, kada deca prestanu da sišu, taj gen se isključuje. Međutim, pre nekoliko hiljada godina je došlo do mutacije koja je dovela do toga da se gen ne isključi. Rezultat je bio da je ova mutacija favorizovala opstanak osoba u oblastima u kojima je bilo dostupno mleko. U Kini, gde su se ljudi pretežno bavili zemljoradnjom, a ne stočarstvom, ta mutacija se nije "primila". U Evropi jeste.

Dakle, da li je tolerancija na laktozu izazvana genetskim razlozima, ili okruženjem? Sada je svakako izazvana genetskim razlozima, ali je sama genetska mutacija bila favorizovana samo u određenim društvima - onima koji su gajili životinje i imali mleko za ljudsku upotrebu.

Izgleda da je slična stvar i sa holesterolom. Bez ulaženja u detalje (jer me mrzi da tražim baš taj deo po audio fajlovima), postoje tri variteta gena, od kojih su neki efikasni, a neki nisu u borbi protiv holesterola. Ako imate dobre gene, možete da jedete masno skoro koliko hoćete. Ako nemate dobre gene, čak i male količine holesterola mogu da budu opasne. Međutim, kao i kod laktoze, izgleda da su geni uslovljeni načinom ishrane predaka. U delovima sveta u kojima se jela masna hrana, ljudi su danas otporniji na holesterol. U delovima sveta u kojima su uglavnom jeli biljke, otpornost na holesterol je niska.

Knjiga je zaista prepuna sličnih primera, a ono što mi se posebno svidelo je autorovo dosledno zalaganje za nemešanje države u pitanja genetike. Kao posebno drastičan slučaj, razmatra pitanje eugenike, koje je na Zapadu bilo aktuelno krajem 19. i početkom 20. veka (u Kini je, nažalost, i dalje aktuelno). Najdrastičniji primer je naravno Nemačka, u kojoj su stotine hiljada "maloumnh" prvo sterilisane, a zatim i pobijene, kada nije bilo mesta u bolnicama za ranjene vojnike. Za mene je bilo iznenađenje da je sličan, mada manje drastičan program, imala i Švedska, na primer. Tamo je navodno 60.000 "maloumnih" sterilisano. Iako se danas za primer eugenike uzima Nemačka pod fašistima, opravdanje za eugeniku su u ustvari postavili engleski socijalisti. Evo isečka iz teksta objavljenog u Guardijanu, pre par godina, a vezano za nasilje nad urođenicima na Tasmaniji:

"Much as white Australians may castigate themselves today for their deluded assimilation efforts, it is necessary, as with every genocide, to sheet home responsibility to the intellectual authors of the policy. These were the Fabian socialist heroes who believed eugenics principles could be applied to produce a "superior" society. Sydney and Beatrice Webb, John Maynard Keynes and Bertrand Russell all supported this cause. George Bernard Shaw argued for humane extermination of "the sort of people who do not fit in". Marie Stopes publicly pleaded for the sterilisation of the "hopelessly rotten and racially diseased". Virginia Woolf and DH Lawrence privately urged that the state should eradicate "imbeciles". Their slogan was the vile aphorism of Oliver Wendell Holmes: "three generations of imbeciles are enough".

Sve u svemu, ako vas zanimaju stvari vezane za genetiku, evoluciju i vezu svega toga sa društvenim naukama, ovo je prava knjiga za vas. Jedina mana je da knjiga stara skoro 10 godina, a imajući u vidu koliko se stvari u ovim oblastima brzo menjaju, moguće je da su neke od rasprava već zastarele.

Ovde možete pogledati vrlo zanimljiv intervju sa autorom knjige, Mattom Ridleyem.

Moj razgovor sa tri lekara

Pre neki dan sam bio na ručku sa, između ostalih, tri lekara.

Neke stvari koje su mi ispričali su zaista neverovatne. Na primer, na moje pitanje, šta lekari rade sa svim pićem koje dobiju od pacijenata, odgovor me je iznenadio - "pa popiju u lekarskoj sobi". Na moju konstataciju da dobiju 2-3 litra dnevno, odgovor je bio "pa popiju 2-3 litra". Navodno, na nekim odeljenjima, svakog jutra izvlače šibicu ko će da bude trezan tog dana. Čak su mi pričali o hirurgu koji pre operacije popije čašicu viskija "da mu se ne tresu ruke".

Pokrenuo sam i pitanje reformi zdravstva, svi su ljuti na Milosavljevića što se ne ide ka uvođenju privatnog zdravstvenog osiguranja. Jasno im je da bi u sistemu u kojem postoji konkurencija, lekari dobro prošli. Jednostavno, sada im platu određuje država. U sistemu u kojem bi postojala konkurencija, lekari bi radili za onoga ko ponudi najviše para. A to bi bilo više nego što je sada.

Ja sam im odgovorio na običajeni način - privatne bolnice bi odvukle sve dobre lekare, a oni loši bi ostali da rade u državnim i da leče one koji nemaju para. Pogledali su me kao poslednjeg kretena - "Misliš da se to sada ne radi? Pa i sada sirotinju leče najgori lekari, oni najbolji neće ni da ih pogledaju."

Sve u svemu, bio sam prijatno iznenađen time što je njima sasvim jasno šta je problem sa sadašnjim sistemom - to što nema konkurencije. Ja sam očekivao da će da kritikuju konkretna "kadrovska rešenja", ali ne - njima je jasno da u ovakvom sistemu kadrovi ne mogu ništa da reše, odnosno da sam sistem iz temelja mora da se promeni.

Porez nije dug

PIO Fondu duguju 61 milijardu dinara -- glasi naslov na B92.

PIO Fondu niko ništa ne duguje. Da bi jedna strana bila dužnik druga mora biti poverilac, a PIO Fond to nije. Fond nikome nije ništa pozajmio da bi neko mogao da mu duguje. Država je samo nametnula obavezu plaćanja poreza zvanog "doprinos".

Ovo je važno zato što reč "dug" ima moralnu težinu. Kad se kaže da neko duguje doprinose fondu ili poreze državi, to automatski stvara predrasudu u korist države, a protiv nazovi dužnika. Red je da se dug vrati i niko ne voli dužnike koji ne vraćaju dug. Sa druge strane, kad se jednostavno kaže da firme nisu uplatile propisane obavezne doprinose, možda nekome padne na pamet da preispita visinu ili možda samo postojanje obaveznih doprinosa.

Zato je za direktora Poreske uprave najbolje da kaže da firme državi "duguju", čime ubija dve muve: sprečava otvaranje neprijatnih pitanja i stavlja državu u povlašćeni moralni položaj. A novinari onda naivno preuzmu nametnutu terminologiju, ona dospe u javnost i na kraju ispadne da onaj koji nasilno uzima novac (opravdano ili neopravdano, ali po definiciji nasilno), bude žrtva.

Nezavisnot centralnih banaka - sveta krava ili ne?

Nezavisnost Centralne banke je svojevrstan tabu u ekonomiji. Nezavisnost se smatra poželjnom jer bi trebalo da eliminiše mogućnost zloupotrebe monetarne politike u političke svrhe. Sa druge strane Milton Friedman je davno primetio da je uloga centralnih banaka previše bitna da bi bila prepuštena bankarima. Analizirajući ponašanje FEDa tokom velike depresije u Americi zaključio je da bi depresija bila mnogo podnošljivija da se FED ponašao drugačije. Kao rešenje je predložio da se najbitnije odluke u monetarnoj politici donose nekom vrstom dogovora odnosno da centralne banke samo rade na ostvarivanju propisanih ciljeva. U to vreme (1950-te) mera koju je predložio je povećanje količine novca od 3 do 5 procenata godišnje. Cilj bi bio propisan od strane zakonodavnog tela dok bi instrumenti za ostvarivanje cilja bili prepušteni centralnoj banci.

Novi Zeland od 1989. u praksi sprovodi modifikovan Friedmanov predlog. Osnovne karakteristike sistema su:

• Centralna banka cilja isključivo inflaciju
  
• Guverner centralne banke i ministar finansija na početku guvernerovog mandata potpisuju Policy Target Agreement kojim se dogovoraju oko raspona inflacije.
• Guverner nije nezavistan u postavljanju cilja ali je apsolutno nezavistan u biranju instrumenata koje koristi u ostvarivanju tog cilja.
• Ukoliko je inflacija viša od projektovane guverner može biti razrešen dužnosti.
• Ukoliko guverner i ministar finansija ne mogu da se dogovore oko raspona inflacie ili ukoliko vlada želi da odustane od ciljanja inflacije ona ima pravo da nametne drugi cilj na period ne duži od 12 meseci.
• Javnost mora biti upoznata kada god dođe do promena u monetarnoj politici, bez obzira da li je u pitanju dogovor ili nametnuno rešenje

Ciljanjem isključivo inflacije novozelandska Centralna banka pokazuje da ne veruje da monetarnom politikom može dugoročno da se utiče na ekonomski rast dok dogovorom sa vladom oko raspona inflacije prihvataju Friedomanov savet da je u demokratskom društvu potreban širi konsenzus oko monetarne politike. Smenjvošću guvernera daju dodatnu motivaciju za ostvarivanje zajednički dogovorenog cilja a ostavljaju i vladi mogućnost da u slučaju vanrednih situacija promeni politiku. Iako ovo poslednje zvuči kao pozivanje lisica da čuvaju kokošinjac činjenica da javnost mora biti upoznata sa promenama u monetarnoj politici u velikoj meri obeshrabruju predizbornu gimnastiku. Zamislite da političar u izbornoj godini najavi povećanje inflacije (na recimo 20%) da bi se ostvario brži ekonomski rast ili povećala zaposlenost? Teško da bi to bio izvor velike podrške među glasačima.

Alex Tabbarok navodi da postoje empirijski dokazi da su nezavisne centralne banke bolje u održavanju niske inflacije ali upravo i citira primer Novog Zelanda koji već godinama sa ovim sistemom uspešno održava nisku inflaciju. Tabbarok zaključuje da su nezavisne centralne banke bolje u ovom poslu jer su u odsustvu političkog pritiska guverneri podložniji interesima kreditora (banaka) kojima odgovara niži nivo inflacije. Sa druge strane to isto znači da će biti brži prilikom odlučivanja da finansijski pomažu kolegama bankarima koji u vreme finansijske krize zapadnu u probleme, kao što smo i imali prilike da vidimo krajem 2008. i početkom ove godine.

Narodna Banka Srbije ne spada u potpuno nezavisne centralne banke jer guvernera imenuje a može i da smeni Narodna Skupština. Da li je za Srbiju bolje imati nezavisnu banku poput FEDa ili delimično nezavisnu poput Novog Zelanda je lažna dilema. Za nas je najbolje da pređemo na evro i da ostavimo monetarnu politiku ozbiljnijim ljudima. Takođe, važnije bi bilo da NBS targetuje isključivo inflaciju a ne da se bavi kursom i deviznim rezervama u isto vreme, dokazujući da ne razume da to nema dugoročnog efekta na ekonomski rast. Sa druge strane, ako bih morao da biram između dva ponuđena odgovora opredelio bih se za delimično nezavisnu banku zbog nedostatka odgovornosti kod potpuno nezavisnih banaka.

Uzroci deficit fobije

Pošto strah od spoljnotrgovinskog deficita nije karakterističan samo Srbiju već se neretko može čuti i od makroekonomista u drugim zemljama, a često i MMF izrazi zabrinutost za njega, hteo sam da predložim moguće razloge iza raširenosti ove zablude. Zabluda o deficitu je dvojaka. Prvo, na spoljnotrgovinski deficit se gleda kao nešto samo sebi negativno, lošu statistiku, nešto što odslikava loše stanje ekonomije. Drugo, misli se da prisustvo deficita može dovesti do nekih još gorih posledica, da je on mogući uzrok nečega još goreg. Tako se često upozorava da je deficit "neodrživ", ili MMF izrazi zabrinutost ili pozove na oprez zbog deficita, uglavnom bez obrazloženja šta se to tačno može dogoditi ako se deficit ne smanji.

Prvi izvor deficit fobije je star nekoliko vekova. To je doktrina merkantilizma, po kojoj je međunarodna trgovina dobra ne zbog koristi od same razmene nego zato što zemlji donosi bogatstvo u zlatu. A pošto je tako, onda je jedino izvoz dobra stvar, a uvoz samo nužno zlo. Merkantilisti su predlagali mere za ograničenje uvoza da se zlato ne bi odlivalo iz kraljevstva. Protivnici ove škole, francuski fiziokrati ili "prirodnjaci", su primetili da se blagostanje zemlje ne ogleda u količini nagomilanog zlata nego u mogućnosti ljudi da zadovolje svoje potrebe. Razmena je sama po sebi korisna i to je svrha spoljne, kao i unutrašnje trgovine, a ne centralizovano gomilanje zlata. Adam Smith se slagao sa njima i njegovo Bogatstvo naroda je bila reakcija na rašireni merkantilizam. Ali merkantilizam nikada nije potpuno umro, ono što je nekada bio zlato sada su devizne rezerve u čvstoj valuti. Danas ga najviše ga ima kod Kine, koja izgladnjuje svoje građane, čuva kurs na nižem nivou od realnog da bi zbog nečega gomilala rezerve (ko zna šta je u glavama kineskog rukovodstva, ali politika je klasično merkantilistička.)

Treba dodati i da je ovakvo, merkantilno shvatanje instinktivno, prirodno, svojstveno ljudima koji ekonomiju nisu posebno izučavali i zato lako previđaju njenu važnu pouku da je korist od razmene uvek obostrana. Umesto toga, na trgovinu pogrešno gledaju kao na takmičenje, na igru sa nultim zbirom. Tako je Toma Nikolić svojevremeno tvrdio da sa Hrvatskom možemo imati slobodnu trgovinu, ali samo ako od njih uvozimo onoliko koliko njima izvozimo. Znači da je potpuno promašio poentu trgovine, kao i merkantilisti.

Drugi izvor zablude je mnogo skorija istorija. Bretonvudskim aranžmanom, kojim je 1946. osnovan MMF, uspostavljen je međunarodni sistem fiksnih deviznih kurseva. Sa fiksiranim kursom spoljnotrgovinski deficit stvarno može predstavljati problem i to nekoliko decenija jeste bio slučaj. Ako vam je kurs precenjen i ne odslikava tokove kapitala realno, imaćete stalne deficite. Takvi deficiti se moraju finansirati iz deviznih rezervi, kojih će onda biti sve manje jer kursnog prilagođavanja nema. A kada se rezerve tope možete ili tražiti zajmove i upadati u dalji problem, ili na kraju prilagođavanje izvršiti jednokratno, devalvacijom. U tom, i samo tom smislu, je spolnotrgovinski deficit razlog za zabrinutost. Ali, to je tako bilo nekada, uglavnom do pre nekoliko decenija, a u međuvremenu je većina zemalja, uključujući i Srbiju, prešla na fluktuirajuće kurseve. Kad je kurs fluktuirajući do ovog problema uopšte ne može doći, jer se prilagođava kurs, a ne veličina deviznih rezervi. Često, međutim, izgleda da MMF ili drugi zaborave na drugačiji kontekst, pa kad vide redovne deficite, automatski upozoravaju na opasnost koje ustvari uopšte nema. Ta anahronost je razlog zašto se na deficit i dalje gleda kao na opasnost koja može izazvati neki dalji problem. I zato retko čujemo kakav tačno je taj dalji problem -- jer njega prosto nema.

Treći razlog iza zablude je nerazumevanje uzročnosti. U poslednjih možda 30-ak godina, sve veći broj ne ekonomista ali raznih policy-makera, daje ogromni značaj fenomenu konkurentnosti u kontekstu spoljne trgovine. Misli se da je nacionalna konkurentnost važan faktor u tokovima međunarodne trgovine, i da je manjak izvoza u odnosu na uvoz pre svega posledica nedovoljne konkurentnosti zemlje. Ovo je pogrešno, jer deficit je, o čemu ima dosta u postu ispod, mehanička posledica priliva kapitala. Štaviše, konkurentnost je jedan potpuno promašeni koncept, koji u striktnom smislu uopšte i ne postoji. Konkurentnost na nivou zemlje nije ništa drugo nego produktivnost, što je drugi izraz za bogatstvo, razvijenost, GDP. Ali nivo produktivnosti nema nikakve veze sa trgovinom -- bogate SAD već 300 godina imaju najveće deficite, a mnoge siromašne zemlje imaju suficite. Konkurentnost, jednostavno, nije uzročno povezana sa trgovinskim tokovima, kao što je u poznatom eseju prvi primetio rani Paul Krugman. Ali zbog pogrešnog uverenja da konkurentnost utiče na tokove međunarodne trgovine, ljudi gledaju na deficit kao na posledicu slabe konkurentnosti, a onda na kurs i kretanje deviznih rezervi kao na posledice deficita. Zato se često čuje da se deficit "treba finansirati" -- kao da je on zadat nekim realnim faktorom (konkurentnošću), a mi ga onda moramo finansirati. U stvarnosti je obratno, deficit postoji bez obzira na konkurentnost, i postoji samo zato što je već nekako izfinansiran. A kad nema finansiranja, deficita neće ni biti, opet bez obzira na konkurentnost.

Najmanji problem srpske privrede

TR, februar, 2007:

"Katić misli da se deficit nekako stvara sam od sebe (tj. zbog slabe konkurentnosti), pa se mi tek onda, naknadno brinemo kako ćemo ga finansirati. Ustvari deficit postoji baš zato što imamo čime da ga finansiramo. ... Katić misli da kada devizni priliv prestane, a Srbija ima taj nekako spolja zadati nivo deficita, ulećemo u katastrofalnu finansijsku krizu. Situacija je ustvari mnogo jednostavnija: kada ne bude priliva deviza nećemo uvoziti."

TR, maj, 2007:

"Kada prestane priliv, prestaće i deficit. Priliv deviza je uzrok, deficit je posledica. Pošto će ove godine strane investicije verovatno biti manje, predviđam manji priliv i manji deficit na kraju godine. Ali to neće biti dobitak za Srbiju. To će samo značiti da su građani manje kupovali."

TR, maj, 2007:

"Naši ekonomisti su u paranoičnom iracionalnom strahu od spoljnotrgovinskog deficita. Kada ih pitate da objasne zašto je taj deficit strašan oni ne umeju. Kao što i ne razumeju da je deficit neminovna posledica velikog priliva kapitala, ni štetna ni korisna."

TR, februar, 2008:

"Kovačević uporno govori o finansiranju trgovinskog deficita kao da je nivo deficita nekako zadat, a onda mi naknadno nalazimo način da ga finansiramo. Ali to je naopako gledanje na platni bilans. Ako pojedinci uvoze, to je zato što imaju novca da plate taj uvoz. Ako se preduzeća zadužuju da bi uvezla, to je zato što očekuju da taj uvoz prodaju. Kad prestane priliv kapitala, smanjiće se i uvoz."

TR, oktobar, 2008:

"Eto sada ćemo smanjiti spoljnotrgovinski deficit. Pošto zbog finansijske krize ili drugih razloga kapital slabije ulazi u zemlju, vrednost dinara prema evru pada. To pogoduje izvoznicima, a poskupljuje uvoznu robu u dinarima. Uvoznici će manje uvoziti jer je uvoz skuplji, građani će manje trošiti jer je manje novca iz inostranstva koji bi to platio."

To je konkekst, a B92 danas javlja da je deficit drastično pao:

Deficit tekućeg platnog bilansa Srbije je u prvih pet meseci iznosio je 891 milion evra, što je pad od čak 62,4 odsto u odnosu na isti period 2008. godine.

Izvinjavam se za ovo likovanje, ali kao što vidite dugo je u srpskoj ekonomskoj javnosti ponavljana mantra da je spoljnotrgovinski deficit "najozbiljniji problem srpske privrede" i dugo se mi borimo protiv ove zablude. Ne verujte deficit katastrofičarima -- spoljnotrgovinski deficit je samo jedna automatska i benigna posledica priliva kapitala u zemlju. Dok je kapital ulazio u zemlju, on je prirodno i neizbežno finansirao uvoz i kupovinu uvozne robe za svakog od nas, što se makroekonomski zvalo "deficit". O tome uopšte nije bilo potrebno brinuti, jer se veličina spoljnotrgovinskog deficita automatski prilagođava prilivu kapitala. Sada kada je priliv novca manji i spoljno finansiranje teže, deficit se smanjuje sam od sebe. Naše predviđanje (ustvari ukazivanje na elementarnu ekonomsku logiku) se ostvarilo, takozvani problem spoljnotrgovinskog deficita je nestao automatski.

Štaviše, sada se bolje vidi da nestanak ovog "problema" nije dobra vest. Smanjenje spoljnotrgovinskog deficita samo pokazuje da je ekonomija Srbije u krizi. Kada kriza prođe deficit će ponovo rasti, dok jednom opet ne postane "najveći problem srpske privrede."

Jedna posledica

Ako bude usvojen, zakon o informisanju će možda unaprediti blogovanje. U Srbiji internet još ne igra ulogu kakvu imaju štampani mediji, ali ubrzano raste i demonopolizacijom će i još pojeftiniti. Štampani mediji ionako svuda u svetu propadaju. U Americi najveći mediji odavno nisu novine nego politički sajtovi kao Corner ili Hufftington Post.

Ako zakon o informisanju bude restriktivan, imaćemo bolje onlajn medije. Za njih nije potreban početni kapital, ne mora se znati ko je vlasnik, autori se ne moraju potpisivati. Evo ja sam ovde sa zadovoljstvom prekršio izbornu tišinu i ništa mi se nije desilo.

Dok se jednog dana država ne doseti da i tu "uvede red".

Javna preduzeća ne vole berzu

Nenad Gujaničić, čiju kolumnu retko propuštam, pita zašto se odugovlači sa podelom akcija javnih preduzeća:

Osim što bi to bio svojevrsni test sada već čuvene hiljadarke, kakvi još razlozi navode političare na sabotiranje zakona kojeg su sami doneli? Verovatno najveću smetnju predstavlja transparentnost koju bi ove kompanije morale zagovarati čak i na nedovoljno razvijenom tržištu kapitala kao što je naše. U akcionarskim društvima sa većinskim državnim kapitalom sigurno bi se i dalje zadržala partijska imenovanja direktora, ali bi kvartalni finansijski izveštaji, mogućnost uvida u poslovne knjige i druga pitanja koja bi interesovala pojedinačne akcionare uveliko narušili postojeću atmosferu. ... Verovatno ni tada ne bi postojala jaka kontrola rada ovih kompanija ali bi spremnost nekog penzionera da gura nos gde ne treba ili volja stranog portfeljnog ulagača da pita ono o čemu se nekada nije ni vodilo računa, bili solidna brana sadašnjem sistemu upravljanja.

Nadrilekari

Opet se podigla hajka oko nadrilekara pošto je izvesni "dr" Roso optužen za prevaru. U komentarima na vesti se može pročitati kako nadrilekarima naravno treba zabraniti rad, pohapsiti ih i slično. Ja nisam siguran da bi čovek trebalo da odgovara za svakog pacijenta. Neki Rosovi klijenti kažu da su znali da je čovek prevarant ali da su bili u situaciji kada su morali da se hvataju za slamku. Očigledno nije samo iskorišćavao naivne.

Čitajući o Rosu naišao sam na interesantniji slučaj. Izvesni "doktor" Jovanović je lečio nerotkinje. Pošto su mnoga deca ličila na doktora, čovek je završio na sudu i osuđen je na 4 godine zatvora, po mom mišljenju nezasluženo. Upitan od strane suda da malo pojasni kakvu je to injekciju davao ženama i da li se kaje za ono što je radio, okrivljeni Jovanović je izjavio: - Zašto bi se kajao? Nisam nikoga ubijao, nego sam darivao život! A injekcija? Kako čija i kakva? Pa moja, brate. Ne može se zatrudneti od nekakvih čajeva i trava, nego samo od dobre injekcije!

U suštini je glupo verovati da nadrilekari mogu da pomognu tamo gde standardna medicina ne može. Sa druge strane ljudi imaju pravo da rade i glupe stvari.

Kineska revolucija

Standardna priča o kineskom ekonomskom čudu se može naći na Wikipediji. Suštinski, dolaskom Deng Ksijaopinga na vlast, prihvaćena je nova ideologija i nova ekonomska politika, koja je od jedne od najsiromašnijih zemalja na svetu stvorila današnju Kinu.

Međutim, izgleda da to nije bilo baš tako, odnosno da reforme nisu došle "odozgo". Izgleda da su one počele "odozdo", a da je njihov uspeh ubedio Denga i ekipu da nešto treba da se promeni.

Naime, Kineski državni radio prenosi priču o izvesnom Yan Hongchangu, tipičnom kineskom seljaku. On je 1978. godine, zajedno sa još nekoliko seljačkih porodica, potpisao "ugovor" kojim su međusobno podelili zadružnu zemlju. Citat iz teksta:

Yan Hongchang nije znao mnogo o poljoprivredi. Čuo je od starijih ljudi da je ranih 50-ih selo bilo produktivno i da su seljaci mogli da proizvedu dovoljno hrane da ne gladuju. Takođe je otkrio da su seljaci bili aktivniji u obrađivanju sospstvene zemlje, nego zemlje u vlasništvu Narodne komune. Tako je došao na ideju da se podeli zadružna zemlja po porodicama. Seljaci su održali sastanak na kojem su razmotrili njegov plan. Čak je napisao i izjavu kojom je dokazivao svoju odlučnost.

"Napisao sam izjavu u kojoj je pisalo da svaka porodica mora da plati porez u žitu državi i dodao 'Potez je veoma rizičan i ako bilo ko od nas završi u zatvoru, ostali moraju da preuzmu brigu o njegovoj deci' "

Rizik se isplatio. Nakon što su seljaci stavili otisak prsta na ugovor, raspodelili su zemljište međusobno po domaćinstvima. Ovo je postalo poznato pod nazivom "household contract responsibility system". Potez je podstakao entuzijazam za bavljenje poljoprivredom i pomogao da siromašni seljaci ne budu više gladni.

Scott Sumner, ekonomista koji je napisao vrlo zanimljiv post o Kini, za zemljišnu reformu u Kini, koja je sprovedena krajem 70-ih i 80-ih godina 20. veka kaže da je "to najbolja stvar koja se ikada desila u istoriji sveta". A iza nje se krila vrlo jednostavna stvar - ako pustiš ljude da rade za sebe, a ne za državu, biće bolje svima.

Legalna pljačka

To je vrlo važan termin u političkoj ekonomiji. Smislio ga je Frederic Bastiat, francuski ekonomista i novinar, u 19. veku. Njegova kratka knjiga "Zakon", gde objašnjava šta je legalna pljačka prevedena je na srpski, a na ovoj stranici se taj prevod može besplatno skinuti.

Povodom afere sa dodelom stanova vladinim službenicima sam u komentarima na raznim mestima video nešto slično ovom terminu. Ljudi su i bez Bastiata shvatli da tehnička legalnost ne menja suštinu pljačke. Vlada je na sednici donela uredbu da sama sebi i svojim ljudima dodeli stanove za koje su drugi platili. Školski primer legalne pljačke.

Prodaja Sajma

Opšti utisak je da Beogradski sajam vredi mnogo više, a u praksi za njega se nije mogao naći kupac koji bi ponudio ni 2 miliona dolara. Ta cena je ustvari savršeno realna, a glavni razlog je što prodaja Sajma dolazi sa velikim restrikcijama. Kad bi se stvarno prodavao Beogradski sajam, postignuta cena bi bila mnogo veća. Ali ono što Srbija prodaje nije Sajam, nego samo pravo upravljanja njime.

Vlasništvo je skup prava, u koja između ostalog spada pravo da se objekt vlasništva otuđi, promeni ili uništi. Kada kupite cipele sve to možete uraditi sa njima. Ali kada kupite Beogradski sajam, ne možete da ga srušite i napravite od njega građevinsko zemljište, ili da ga podelite na pola i deo iskoristite za nešto drugo. Sa njim možete da radite samo to što vam je država rekla, da upravljate sadašnjim Sajmom kakav jeste, a čak i to uz dalje obeveze prema državi kao što su socijalni i investicioni plan.

Takva je bila sva privatizacija u Srbiji, a na slučaju Sajma se posebno dobro vidi. Beogradski sajam vredi mnogo, ali on nije stvarno na prodaju. Ograničeni skup prava koji je na prodaju, vredi malo.

NeimarSki

Skijališta Srbije koja su pre dve godine sagradila žičaru na Divčibarama za 2 miliona evra sada žele da je poklone Srbijašumama. Zašto? Između ostalog i zato što na Divčibarama nema dovoljno snega. Neko zlonameran bi im rekao da su o tome trebali da razmišljaju ranije i da su takvi previdi logična posledica državnog investiranja.

Dok je za neke čaša polu prazna, direktor skijališta vidi mogućnost za ulaganje: Niko ne može da garantuje da će biti prirodnog snega, ali postoje uslovi za veštačko osnežavanje. Znate, tamo postoji mesto odakle se može zahvatati voda za taj sistem...

Na život ipak treba gledati sa svetlije strane. Najveći srpski neimar, a nije Mrkonjić, je mogao da bude zaljubljenik u Formulu 1 a ne priuštivo skijanje.

Slobodni gradovi

Ekonomista Paul Romer ima radikalnu ideju. Glavna prepreka ekonomskom razvoju su, ukratko, loša pravila igre koja sputavaju privatnu inicijativu. Ekonomisti uglavnom znaju šta su dobra pravila, ali osim samih pravila problem su i procedure promene pravila. Sa retkim izuzecima, u današnim državama je teško uvesti pravila igre koja bi donela prosperitet. Bilo da je u pitanju diktatura ili demokratija, na vlast najčešće dođe neko ko vam obećava univerzalno zdravstvo, plaćene godišnje odmore, hleb bez motike, eksproprijaciju eksproprijatora, nacionalne šampione, što sve samo dalje pogoršava situaciju i vodi u spiralu stagnacije i loših pravila igra.

Romerova ideja je kreiranje oblasti-gradova koje bi bile izuzete od državnih zakonodavstava. Umesto toga, pravila bi bila definisana poveljom grada. Svako ko hoće da živi u gradu mora da se pridržava povelje, ali ne može da traži da je menja. Izlazak iz grada je naravno dobrovoljan.

Jedna srodna ideja kojom se bavi Patri Friedman, Miltonov unuk, je izgradnja splavova na otvorenom moru, koji bi bili nezavisne teritorije i koji bi radila po sličnom principu dobrovoljnog prihvatanja zadatih pravila.

Romerova ideja sa gradovima izgleda nešto realnije i ona je u nekom obliku već isprobana u praksi. Romer navodi primer Hong Konga koji je bio takva teritorija, mada se u poslednje vreme menja, što zbog Kineza što zbog unutrašnjih pritisaka za demokratizacijom. Kina ima još takvih gradova, kao što je Šenžen preko puta Hong Konga, i to su u poslednjih nekoliko decenija ekonomski najbrže rastuće oblasti na svetu.

Postoji i istorijska paralela koju Romer ne povlači, ali takve oblasti su i istorijski uvek bile mala ekonomska čuda. To što je danas Hong Kong, nekada su bili Amsterdam, Antverpen, Venecija, Đenova, Dubrovnik, Odesa. Ili kao srednjovekovni slobodni gradovi ili kao slobodne luke u nacionalnim državama, za sve ove gradove je zajedničko da su bili a) ekonomski slobodni, b) fenomenalno prosperitetni. Dubai je danas sličan primer. A činjenica da su ovakvi gradovi uspevali u raznim vremenima i svuda od zapadne i istočne evrope, bliskog do dalekog istoka, kaže nam da okolina, kultura, religija, očigledno nisu velika prepreka.

Jedini problem je kako navesti države da dozvole slobodne gradove na svojoj teritoriji. Na tome radi Paul Romer, koji je odbio ponudu da bude glavni ekonomista Svetske banke da bi se u potpunosti posvetio ovom projektu. Nekih izgleda ima, na svetu ima obilja neiskorišćenih teritorija a za grad nije potrebno mnogo. Države eksperimentisanjem ne mogu mnogo da izgube, a imaju i primer Kine koja pored dva pomenuta grada ima još 12 sličnih, manje ili više slobodnih, zona.

Ovde je moj stari post o strategijama za liberalnu revoluciju, koji bi sada trebalo dopuniti Romerovom strategijom stvaranja slobodnih gradova. Pogledajte i njegovo predavanje gde vrlo jasno i jednostavno objašnjava suštinu ove ideje.

Politika o prostituciji

Politika danas objavljuje tekst na temu legalizacije prostitucije u Srbiji. Vrlo zanimljivo.

Neke naše stare tekstove o prostituciji možete naći ovde.

Ko je platio račun

Dobra stvar ako ste visoki nemački filozof je što se ne morate držati činjenica kao pijan plota. Evo Jirgen Habermas kaže:

Jedino je sigurno da račun za raspad kapitalizma, koji je pokretalo tržište finansija, ne plaćaju profiteri već nezaposleni i normalni poreski obveznici, verovanto već vekovima.

To sasvim sigurno nije tačno. Kod finansijskih slomova upravo najviše plaćaju profiteri, u skladu sa rizikom. Konkretno pre poslednje krize, menadžeri banaka i fondova na koje se svaljuje krivica, su famozne bonuse često uzimali u vidu akcija sopstvenih banaka. To je jedan od pokazatelja neočekivanosti krize i apsolutnog neznanja menadžera i vlasnika koliko je struktura investicionih porfolia ustvari bila rizična po njih same. Kad je kriza izbila, zar nisu upravo investicione banke bile te koje su propale? Neke od njih je onda država izvukla, ali to je već problem za političare i njihove glasače. Ali na prvoj liniji fronta su bile banke, njihovi vlasnici, pa menadžeri i onda zaposleni. Čak iako se bailouti uključe u račun, ostaje da su oni platili najveći deo računa. Ne zato što su se žrtvovali za nas, nego zato što su daleko potcenili rizike. Nisu znali šta će se dogoditi.

Sonja Sotomajor

Sonja Sotomajor je upravo postala prva latino žena sudija Vrhovnog suda SAD. Evo zašto je to važno. Da naziv nekoga ne zavara, Vrhovni sud SAD je i vrhovni i ustavni sud u jednom. Pored toga, nigde na svetu ni vrhovni ni ustavni sud, ni oba zajedno, nisu približno tako važni kao u SAD. U suštini Vrhovni sud SAD ima moć da ukine bilo koji važeći zakon, i naravno uredbu, regulaciju i sve druge akte. To u praksi dolazi sa mnogo ograda, zakoni se ne ukidaju svaki dan, ali Vrhovni sud po važećem ustavu može to da uradi i ponekad i radi. U nekim od ključnih slučajeva ukinuo je glavninu Ruzveltovog New Deal programa (pa se kasnije predomislio), ukinuo je rasnu segregaciju i zabranio državama da zabranjuju abortus.

Vrhovni sud može da ukine bilo koji federalni ili zakon bilo koje savezne države, tako se najkraće može opisati moć ove institucije. To ne piše u pisanom delu Ustava, nego je sud sam sebi dao to pravo odmah po donošenju Ustava i postavio se kao njegov tumač. Zato je tih devet ljudi koji sede u Vrhovnom sudu, doživotno imenovanih i nesmenjivih, toliko važno.

Zašto izbor same Sonje Sotomajor i nije baš toliko politički važan u ovom trenutku, je što ona samo menja jednog sličnog njoj, liberalnog, demokratama naklonjenog sudiju koji se povukao. Iako je bilo novih imenovanja, struktura suda je već nekoliko godina ista, u njemu su 4 konzervativca, 4 liberala i jedan, Anthony Kennedy, u sredini. Kada je odluka tesna i ideološki podeljena, onda ishod sticajem tih okolnosti najviše zavisi od neodlučnog Kennedyja. To će za sada ostati tako. Ali nasuprot slici koja je popularna u javnosti, najveći broj odluka ne prati tu ideološku podelu, jer sudije imaju svoje različite pravne rezone van ovih podela. U tom smislu Sotomajor će sigurno ostaviti nekakav pečat. I ako je služi prosečan životni vek, da to uradi će imati na raspolaganju narednih tridesetak godina.

Trojanski konj?

Tomica:

Republički zavod za zdravstveno osiguranje aktivirao je je Pravilnik po kome će pacijenti imati pravo na povraćaj novca za određene zdravstvene usluge dobijene u privatnoj praksi. U pitanju su pregledi za koje ne postoje zvanične liste čekanja, ali ih, uprkos tome, državna zdravstvena ustanova nije uspela organizovati u roku od 30 dana.

Noga je u vratima, ovo može biti uvod u ozbiljniju reformu. Kad jednom ljudi vide da fond može refundirati lečenje i kod privatnika, prvo će sve više birati privatnike, a onda će početi da se pitaju zašto ima ograničenja, zašto se diskriminiše po vrsti usluga i zašto postoji rok taj proizvoljni rok od 30 dana. Eto odlične prilike za jednu političku stranku da predloži dalju reformu i ukidanje ograničenja koja favorizuju državne bolnice, mobiliše javno mnjenje oko toga i kapitalizuje na sledećim izborima. Kakve god da su predrasude u korist države, ljudima koji su se upoznali i sa državnim i sa privatnim klinikama biće brzo jasno šta im je u interesu.

Na duži rok ukidanje svih ograničenja nadonkade privatnika će voditi bankrotstvu državnog zdravstvenog fonda, što može biti uvod i u njegovu privatizaciju. Dok do toga ne dođe, dobro je da i sa državnim osiguranjem dođe do pojačane privatizacije zdravstvenih usluga.