S obzirom na osetan pad popularnosti Obame i njegove politike u poslednjh nekoliko nedelja, bilo je samo pitanje trenutka kada će iz naftalina da se izvadi teorija o ljudima nesposobnim da razmišljaju i lukavim republikanskim stratezima koji to beskrupulozno koriste.
Već početkom avgusta na APA konferenciji u Torontu Drew Westen je to koristio kao objašnjenje povlačeći analogiju sa protivljenjem Amerikanaca pozitivnoj diskriminaciji. Po njemu, osnovni razlog tog protivljenja je u tome što su su bezazlene demokrate prostodušno pristale da pozitivnu diskriminaciju zovu "affirmative action" sto, iz razloga nevezanih sa prirodom pojave, izaziva negativne asocijacije. Samo kad bi se ista pojava nazvala "equal opportunity" svi bi bili za to. Sad se oglasio i George Lakoff - poznati lingvista i politički strateg sa Berklija sa istim savetom - samo da je Obama nazvao "public plan" "American plan" radikalan preobražaj američkog zdravstvenog sistema bi odavno bio u punom pogonu (fenomenalan prikaz Lakoff-ove knjige "Whose Freedom?" mozete da pročitate ovde).
Zvuči neverovatno, ali je istina. Ovi, bar u široj javnosti najpopularniji politički psiholozi, ozbiljno veruju da se celo političko mišljenje vrti oko tzv. "framinga" - načina na koji je problem formulisan, i naziva koji se odredjenoj politici ili pojavama daju. Drugim rečima, ne postoji razmišljanje već samo asociranje, a asocijacije su determinasane početnim nadražajem. Cinjenice i argumenti su potpuno irelevantni tj. možda igraju neku ulogu medju prosvetljenim progresivcima, ali očigledno nemaju nikakav efekat na ostale. Jer da imaju, i oni bi bili progresivci. QED.
Kao i sve sulude teorije, i ova poseduje elemente istine koji su naduvani preko svake mere i granice. Istina je da ljudi uglavnom razmišljaju konkretno i da način na koji je problem inicijalno formulisan može da ima efekat na način na koji će ga rešiti. U kontrolisanim laboratorijskim uslovima i fokus grupama gde je vreme razmišljanja i pristup novim informacijama ograničen, taj (privremeni) efekat može u nekim slučajevima (ni izbliza ne svim ili većini) da bude relativno velik. Ali, iako se napuštanjem laboratorije završava eksperiment, političko razmišljanje tek počinje i to u okruženju prepunom novih asocijacija. Primera radi, samo što je "public plan" zamenjen "co-op"-om, stotine blogera i komentatora je zagraktalo da je to jedno te isto i ponovo ga "preimenovalo". Isto bi se provela velika većina drugih "spasonosnih" formula: ljudi neke stvari jednostavno neće, ma kako im se privlačna imena davala.
Upravo suprotno tezi o republikanskoj stranci kao genijalnom manipulatoru javnosti, republikanci su vec duže vreme nesposobna da mobilišu i ljude koji su im naklonjeni. To ilustruje i prosta činjenica da u Americi postoji više demokrata nego republikanaca, ali više konzervativaca nego liberala (nedavno istrazivanje je pokazalo, na primer, da u svakoj američkoj drzavi ima više konzervativaca nego liberala). Po mom mišljenju, jedan od razloga je upravo strategija zaglupljivanja koju promovišu republikanski stratezi i kojoj se toliko dive ljudi poput Lakoffa i Westena.
5 comments:
ovaj link sto si dala, rezultati su skupljeni tako sto se ljudi samodeklarisu kao liberali / konzervativci. sta kazu istrazivanja, kolika je razlika izmedju kako se ljudi deklarisu i onoga kako postupaju u zivotu? (mislim tu na primer, na samoproklamovane socjalne konzervativce koji su na recima prrotiv razvoda , a sami se razvedu i sl. ili su protiv poreza, a u stvarnosti ne bi se odrekli subvencija, na primer farmeri). jel imas tako neke podatke?
Проблем републиканаца је што су они конзервативци и либертаријанци увек када су опозиција (част изузецима као др Рон Пол), али кад дођу на власт све то мање-више забораве и претворе се/преузму их одвратни неоконзервативци...
Meni je bas "affirmative action" bio primer pametno smisljenog pojma, kojim su izbegli koriscenje reci "diskriminacija" u frazi "positive discrimination".
"Meni je bas "affirmative action" bio primer pametno smisljenog pojma, kojim su izbegli koriscenje reci "diskriminacija" u frazi "positive discrimination"."
to sam upravo i ja pomislila kad je to rekao. negativna konotacija koju taj izraz danas ima je ocigledan rezultat eufemistickog mlina - vremenom je prosto upio negativno znacenje pojave koju opisuje.
Odličan post, uključujući poveznice. Lejkofov članak jeste dugačak do bola, ali je vredelo pročitati i videti šta ekstremniji među intervencionistima smeraju. Pinkerova recenzija Lejkofove knjige je sjajna, jedino mi je nedostajalo da mi objasni šta je pogrešno u pročojserskoj kritici prolajfera da im je potajna agenda da stvore uslove u kojima će ljudi (opet) biti kažnjavani za branje s drveća koje je verska literatura označila kao delimično ili potpuno zabranjeno. Lično mislim da je potajna namera konzervativaca još strašnija, namera je da se vlada ljudskim životima kroz kontrolu njihove seksualnosti, ali ne samo seksualnosti nego traganja za srećom uopšte, slično kao što socijalisti žele da vladaju tim životima kroz kontrolu svojine i kontrolu ekonomije. Tako da ni Pinker nije bio sasvim lišen partijaške pristrasnosti, koju je tako dobro razotkrio kod Lejkofa.
A na temu porodice kao metafore društva, ne čitajući ni jednog od dvojice, sam sam sličnu metaforu ovde izneo prošle jeseni kad smo raspravljali o Sari Pejlin. Napisao sam da konzervativci zamišljaju državu poput strogog autoritarnog oca, a socijalisti poput brižne majke, dok libertarijanci ako hoće biti ozbiljni treba da odbace obe koncepcije i da ponude ljudima odrastanje. Negde se u međuvremenu pojavila i treća metafora (o državi kao cool roditelju), ali za nju važi isto - kome je do slobode, jedino što igra je odrastanje.
Slažem se da je "affirmative action" bila sjajna floskula, zato je koncept toliko i potrajao. Iako je danas zastareo (imajući u vidu istorijski događaj od 20. januara 2009), mislim da je dao dobre rezultate i da ga zato danas relativno malo napadaju, a verujem i da će istorija o njemu dobro suditi, pogotovo ako ga se što pre sa svim počastima u nju isprati, pre nego što počne da parazitira na društvu kome više nije neophodan.
Još nešto, na temu spinovanja. Dobar primer kako se ne može sve ljude sve vreme lagati, jeste Milošević. Može se izolacija zvati nacionalnim dostojanstvom dok se ne pročuje da je u Škodi plata 2.000 DEM naspram tadašnjih stotinak u Zastavi. Škodi, koju je kupio "gazda Švabo". Devet godina kasnije, izbore ovde dobija opcija koja je našla novog gazdu za Zastavu, pa makar tako što je obmotala predmet prodaje sa ca. 300m EUR, i još ga obmotava sa soma po soma evra u okviru "starog za novo".
Post a Comment