Ako ste mislili da su zvezde srpske ekonomske nauke, Žarko Jokanović i Aleksandar Vulin sam vrh i da ih je teško prevazići, u Politici je otkriven jedan novi talent koji je sve zasenio. U današnjem članku na naslovnoj strani Vesna Arsenić je pokazala takvo nepoznavanje ekonomije da se svako ozbiljan mora upitati u čemu je razlika između Kurira i Politike, mada je verovatan odgovor da u Kuriru novinari barem ne pretenduju da pišu autorske članke o onome o čemu nemaju pojma i da urednici iste ne stavljaju na naslovne strane.
Prvi biser o kojem je Lazar već danas pisao je da neko kao kredibilan izvor navodi "neke brokerske kuće" koje se zovu na prefiks 0900 (koji je poznat uglavom po hotlajnu i kviz prevaramaa)i da žali što su građani koji ne žive u prestonici ili Novom Sadu uskraćeni za znanje o ovoj neverovatnoj pogodnosti. Naravno, neotuđivo pravo svakoga je da veruje u nečije obećanje, ali je čudno da se 0900 "brokerske kuće" reklamiraju na prvoj strani Politike. Kao i Lazar i ja sam spreman da svoje akcije odmah prodam za 200 evra, ali ako je moguće da se prijavim preko neke linije koja manje košta.
Drugo, hajde da zanemarimo činjenicu da neko hoće da prenosi prava na buduća vlasnička prava (koja će, opet, neko vreme biti ograničena nemogućnošću otuđenja u određenom roku) što je pravno gotovo neizvodljivo, jer je ostatak teksta interesantan za analizu kvaliteta ekonomskog novinarstva uopšte.
Autorska kaže sa velikom dozom posprdnosti da su lakomi i neupućeni građani idealna meta za mešetare. Ovo govori o neznanju proste činjenice da su ti mešetari društveno korisni i da svojim aktivnostima vrše fino prilagođavanje ponude i tražnje i na sebe preuzimaju upravljanje rizikom. Naivni građani nisu primorani da bilo kome prodaju bilo šta, a ako već žali zbog toga što smo dobili toliko naivnih akcionara koji to nisu po samoj prirodi stvari, onda neka pita Deda Mraza sa početka teksta zašto je uopšte delio vlasnička prava po celoj državi. Nastranu činjenica da vam za mešetarenje trebaju kotirane akcije, pa je samim tim teško shvatiti zašto bi neko prodao bilo šta ispod tržišne cene koja je lako dostupna i svima znana. Ako ćemo o paradajzu i akcijama, cena i jednog i drugog varira.
Autorka se poziva na primer Crne Gore i lepih zarada koje su ostvarili oni koji su investirali u 2004. godini i svoje akcije prodali krajem 2005. godine. Iako je period prosperiteta na crnogorskim (i srpskoj) berzama trajao nešto duže, sve do početka 2007. godine, ovde se prećutkuje činjenica i da je neko ko je investirao 5000evra 2007. godine, početkom ove godine uglavnom imao portfolio vredan 250-300 evra. Dakle, cena može ići i nadole i nagore i moguće je da će oni koji prvi prodaju biti najpametniji, osim ako autorka ne insistira na svojim 0900 brokerima kao najrelevantnijim proceniteljima vrednosti budućih akcija koje će biti kotirane nekog neodređenog dana u budućnosti. Neko ko bi imao ovakve nadljudske i nezabeležene sposobnosti sigurno ne bi traćio vreme u Srbiji nego bi zarađivao barem milijardu dolara godišnje na ozbiljnim berzama.
U tekstu ima i poneka lepa rečenica, kao ona da u tržišnoj privredi svako vodi računa o svom interesu, ali onda sledi samo primer da su neki akcionari Apatinske pivare svojevoljno prodali svoje akcije po ceni koji je bila niža od one koja je kasnije postignuta na tržištu. Lepo bi bilo navesti primere i gde su strpljivi akcionari na kraju prodali svoje akcije po ceni koja je bila višstruko niža od one koja im je prvobitno ponuđena.
Za kraj i pitanje otkuda nekome ideja da su dubiozne kompanije predvođene političkim apartčicima, gde caruje nesposbnost ispred politike, poput Jat Airwaysa i Galenike elitne kompanije. Jadna bi bila privreda u kojoj su te kompanije najbolje. Dalje, da li iko veruje bilansima javnih preduzeća posle revizije bilansa NIS-a.Biće da srpske plave čipove valja tražiti negde drugde, a ne u ovom paketu.
Biće i da žutu štampu ne treba tražiti samo u Kuriru.
No comments:
Post a Comment