Jedna strategija je revolucija odozdo. To je edukovanje građana-glasača, novinski članci, forumi, blogovi. Kada glasači prihvate ideju, stranke će se brzo prilagoditi ili će se pojaviti nove. Najsporija, ali zato najstabilnija varijanta, jer promena koja tako nastane je stalna. Teško je reći gde je radila i u kojoj meri, možda najviše u Americi. Reganova revoluvija zasnovana na „ekonomiji ponude“ započela je članicma u Wall Street Journalu. Grupa ekonomista i novinara je promovisala ideje dok ih javnost nije prihvatila. Međutim, pitanje je koliko je važno što su ideje otišle u javno mnjenje, a koliko što su inače bile bliske Reganu. Promena kod ove strategije je spora i postepena, zato je uvek teško reći kakvi su efekti.
Druga je revolucioja odozgo. Revolucija koju manja grupa izvede posle dolaska na vlast. To su uradili Lenjin i Trocki, od parlamentarne manjine koje je obećavala zemlju seljacima, postali su većina koja je sve nacionalizovala i vladala 70 godina. U liberalnom pravcu to su uradili Vaclav Klaus u Češkoj i Mart Laar u Estoniji. Kakve ekonomske ideje imaju saznalo se tek kad su već došli na vlast, a onda je za protivnike bilo kasno. U manjoj ili većoj meri to su opet Regan, Tačer, novozeladnski premijer iz 90-ih Roger Douglass. Mohaman Sing, premijer Indije pokušava, ali takvoj zemlji, tradicionalno socijalističkoj i sa toliko različitih legislatura, nije lako. To je spektakularno uradio Sir Coppertwrite u Hong-Kongu, ali on je kao imenovani guverner već bio u drugačijoj situaciji.
Treća strategija je opkoljavanje. Primenjena je na Pinoču. On kao general o ekonomiji nije znao ništa, ali se oko njega našla grupa ekonomista školovana kod Miltona Friedmana u Čikagu. Primenjena je i na Luju XV, koga su neko vreme opkoljavali fiziokrati, prvi liberalni ekonomisti od kojih je i Adam Smith dosta naučio. Andrej Ilarionov je imao tu ulogu u prvom Putinovom mandatu kao ekonomski savetnik, i donekle uspeo u namerama, smanjio neke poreze, ali je na kraju videvši s kim ima posla odustao. U principu je ova strategija dosta primenjiva, čak i u Srbiji, gde je recimo Boris Begović kao savetnik pomogao liberalizaciju trgovine, ali za veću promenu potrebno je imati kritičnu masu. Oko Pinočea je bilo dvadesetak ekonomista, mnogi na ključnim ministarskim mestima.
Rothbard ima članak o ovome gde navodi strategiju povlačenja kao mogućnost, mada je ja ne bih računao. To je radio Lao Ce, tvorac Taoizma i prvi libertarijanac. Povući se iz borbe i tražiti ličnu slobodu koliko se može. Savremeni primer toga je Harry Browne, čija se knjiga „Kako sam pronašao slobodu u neslobodnom svetu“ može naći i na srpskom, u izdanju Global Booka, ako je još ima po knjižarama.
1 comment:
Odličan post! Prava tema za razmišljanje i diskusiju.
Revolucija odozdo i strategija povlačenja su aktivne strategije, u smislu da se za njih možemo organizovati i sprovoditi ih. O tome kasnije.
Revoluciju odozgo mogu da sprovode kolektivisti. Stranačka politika - parlamentarizam - je metod za kolektiviste. Za revoluciju odozgo potrebna je politička partija a funkcionisanje partije je suprotno duhu libertarijanizma. Pokušaj libertarijanaca da pripremaju revoluciju odozgo neminovno dovodi do odustajanja od libertarijanske ideologije i povratka na ideologiju socijalizma i/ili nacionalizma. Dolazi do toga da "sredstvo promeni cilj". Pojava popularne političke figure koja proklamuje libertarijanizam može da pokrene stvari u pravom smeru ali za kratko - čim njena ili njegova partija postane popularna dolazi do uvećanja članstva, napreduju odnosno u partijskoj strukturi penju se aparatčici i partijska dinamika (imanentno kolektivistička) dovodi do kočenja reforme i povratka na staro.
Opkoljavanje može da se dogodi, ali samo slučajno, kao posledica uspešnog sprovođenja revolucije odozdo, na koju se "prime" profesionalni političari pa odrade par dobrih stvari. Opkoljavanje je pre situacija nego strategija.
Opkoljavanje i revolucija odozgo osuđeni su na, u najboljem slučaju, parcijalne rezultate. Kad "djavo odnese šalu" odnosno kolektivističke metode dovedu društvo u krizu, političari se sete liberalizma, malo olabave dok kriza ne umine, pa se onda vrate svojim starim oprobanim metodama. Mislim da može da se zaključi da strategiju revolucije odozgo treba odbaciti a na strategiju opkoljavanja ne treba trošiti vreme - ili će nam sama pasti u krilo ili ništa.
Tako da (mislim se ja) ostaje ovo što već radimo - znači tekstovi, blogovi, komentari, tribine, itd. i jedna vrsta strategije povlačenja - povlačenje iz partijske politike i demaskiranje prave prirode parlamentarizma i demokratije, suptilnih metoda podređivanja i iskorišćavanja ljudi. Nikako ne zagovaram povlačenje iz politike, ali svakako treba izbeći da postanemo deo stranačkog brloga. Neko će reći: malo ostaje od politike kad iz nje izbacimo stranačku propagandu i trgovinu. E, u to malo što ostane, tu nam je mesto. I nije malo!
Demaskiranje je naravno najlakše tamo gde su stvari najočiglednije. Lakmus papir za tranziciju je denacionalizacija odnosno restitucija i rehabilitacija. A u našem slučaju lakmus je crven da crveniji ne može biti. Ovi naši vajni demokrati i reformatori ni za jotu nisu bolji od komunjara kad treba da se vrati opljačkano. Treba li da ponovim: oni ne žele da vrate opljačkano, oni to izbegavaju kako god znaju i umeju. Oni hoće da od nas uzmu da bi kao vratili vlasnicima. A što se tiče rehabilitacije, zar nije bestijalna ideja da ubica potomcima ubijenog isporuči papir sa hvalospevom žrtvi? I to je sad kao u redu!?!? Država mora da isplati odštetu porodicama žrtava političkih progona. Ali, kao i kod restitucije, NE od poreza nego od prodaje "svoje" imovine. Da bi nas ljudi čuli, treba da govorimo o onome što svi znaju ali ćute i gledaju u stranu.
Post a Comment