Pages

02 September 2009

Šverceri

Komentar na post na Marginal Revolutionu:

The only force fighting for the people against the tyrants was smugglers and underground moneychangers.

Meni se čini da bi bilo veoma teško ubediti prosečnog građanina Srbije da su šverceri i "dileri" za vreme Miloševića verovatno uradili više za narod nego bilo koja druga profesija. Jeste, gorivo je bilo 3 marke (ni sada nije mnogo jeftinije, by the way), ali ga je barem bilo. Da nije bilo švercera za vreme bombardovanja, sve vreme bih pušio crveni Point do koga sam nekako došao. Kada mi je drug rekao da zna tipa kod koga može da se nađe Bond, svanulo mi je.

Problem sa švercerima je, po meni, druge prirode. Jednostavno, ne valja kada se u nekom društvu "biznisom" bave samo sumnjivi tipovi, jer onda oni pošteni ljudi beže u druge profesije. Naravno, to što je neko švercer ne znači da je pravi kriminalac (lopov, siledžija, ubica), ali mislim da nije neopravdano pretpostaviti da su te stvari ipak donekle korelisane - veće je učešće kriminalaca među švercerima, nego u celoj populaciji. Čak, budući da se radi o ilegalnoj delatnosti u kojoj ne postoji državno sprovođenje ugovora, stvari krenu u smeru da u sporovima ne pobeđuje onaj ko je u pravu, već onaj ko ima više pištolja. Nakon nekog vremena, švercom se bave samo kriminalci.

Dodatni problem je političko-ekonomski, što šverceri mogu da u izvesnoj meri preuzmu državu, a što se verovatno i desilo u Srbiji za vreme Miloševića. Kada šverceri preuzmu državu, rezultat nije slobodna trgovina, već dodatna ograničenja uvozu i slobodnom tržištu, što ima svoje negativne posledice.

Dakle, moje mišljenje je da su na kratak rok šverceri veoma, veoma korisni. Ali, mislim da je na nešto duži rok, ekonomija zasnovana na švercovanju osuđena na propast.

31 comments:

Blogdan said...

Dakle, šverceri švercuju, ekonomija propada, a narod puši.

Marko Paunović said...

Mozda, ali ekonomija ne propada ZBOG svercera.

Sverceri su indikator, a ne uzrok problema. Makar dok ne preuzmu policiju, carinu i poresku upravu pod svoje. :)

Lighthouse said...

Bravo, Marko. Izvanredna analiza. Pošto sam 1990-tih mnogo vremena proveo na buvljaku, i to s obe strane tezge, a jedno vreme se čak i bavio "spoljnom trgovinom na malo", mogu vam reći da se vaša analiza u velikoj meri poklapa s mojim primarnim iskustvom i zaključcima do kojih sam došao posmatrajući kolege u poslu. Mada, ipak mislim da nije da su "šverceri preuzeli državu" nego je država - koju su preuzeli od svake kontrole otrgnuti oni kojima je bilo u zadatku da suzbijaju šverc a običnom svetu prodaju kako je svaki sistem koji nije njihova apsolutna vlast švercerski dok je njihov pošten i čovekoljubiv - postala švercer. Prelomni trenutak je bio Dejton, novembra 1995, i ukidanje prvog talasa sankcija. Do tada, pošten čovek je mogao živeti od šverca, teško, ali živeti, i nije bilo bitno što su se udbo-mafijaši bogatili (ionako su pola davali za "ratne napore", naime skoro svaki švercer dizela iz Rumunije preko Srbije pa preko Drine je natankovao silne Mladićeve tenkove). Posle Dejtona, i to pola im je ostajalo, a sitne ribe su ekspresno podavili prohibitivnim i diskriminativnim carinama.

Lighthouse said...

Marko, mogu li vas zamoliti za odgovor na jedno pitanje, moju veliku nedoumicu. S obzirom na moj prethodni komentar, jasan vam je kontekst. E, jedini argument protiv slobodnog tržišta koji nikad nisam uspeo da oborim, debatujući sam sa sobom, jeste da ono u stvari podstiče free ridere. Kako? Evo ovako. 1990-tih, nesporno sam doneo na beogradski buvljak niz proizvoda koje niko pre mene nije. Jedan primer? Ivi. Niko ga pre mene nije prodavao. I još desetak tog ranga. Zaradio na njima nisam ništa, a mesecima iza mene svaka šuša ih je prodavala, bili su hit. Uopšte, ubijalo me je to što sam silni trud utrošio objašnjavajući kupcima osobine novog proizvoda, da bi ih posle, kad sam ja već pukao, video kako sve u šesnaest, alavo, isti taj proizvod kupuju kod kolega koji su me sve vreme iz prikrajka posmatrali. Silno znanje, opštu kulturu, poznavanje stranih jezika od engleskog i nemačkog do za tu priliku naučenog rumunskog, ekspertizu u svakom smislu, sam upotrebio, a onda polupismeni kolega ubere kajmak. I to se redovno dešavalo! O čemu se radi? Free rider fallacy, smem li je tako nazvati?

Gabriela said...

Sta je Ivi?

Lighthouse said...

Grčko bezalkoholno piće, slično Fanti, i danas se može naći na svakom drugom kiosku.

Marko Paunović said...

Da, ne znam ni ja sta je Ivi, ali pretpostavljam da nije od presudne vaznosti o cemu se radi.

To o cemu govorite je poznata stvar u ekonomiji i upravo time se objasnjava postojanje "ekskluzivnih zastupnika"....

Recimo, zamislite da svako moze da prodaje nove BMW-ove. Miskovic napravi lepe salone automobila po celoj Srbiji. Odete tamo, razgledate, ispitujete dobro obucene prodavce, a onda odete u Burazer doo i kupite isti BMW za 200 evra manje, jer ih on prodaje u svom dvoristu.

Slicno vazi i za marketing. Niko nije lud (ili mozda jeste :) ) da ulozi u reklamiranje novog proizvoda a da nema nikakvu kontrolu nad buducom prodajom. Zato i postoje zastupnistva. A ta zastupnistva se zasnivaju na ugovorima izmedju proizvodjaca i dilera - diler preuzima obavezu da organizuje marketing, distribuciju, servis, a prodavac garantuje dileru da ce biti jedini prodavac.

Dakle, kada su stvari "normalne", nema te vrste free ridinga.

Marko Paunović said...

Aha, sada znam o cemu se radi, ali mislim da nikada nisam probao. :)

Lighthouse said...

Hvala, Marko, nešto sam naučio. Eto, vidite da ima nekoga ko je bio lud da ulaže u marketing, a da zna da ne može ostvariti kontrolu nad prodajom, da ne može biti "ekskluzivni zastupnik". Tačno kao u vašoj hipotetičkoj situaciji s otmenim salonom u kome lepo isprobate BMW, od dobro plaćenih i motivisanih promotera saznate sve o njemu, a onda ga kupite iza ćoška za 200€ manje.

Gabriela said...

lighthouse, da te pitam nesto sto me bas zanima. da li ste se vi, prodavci na pijaci, eksplicitno dogovarali oko cena, ili ste samo gledali posto prodaju drugi?

recimo, moja keva se bavila jednim poslom tokom 90-ih i 00-ih. u gradu (radi se o poslu sa lokalnim trzistem) je bilo 10-tak ponudjajca. e sada, trzistarci ce biti ubedjeni da lazem, ali svih njih 10 su se zajednicki dogovarali oko cene koju su svi naplacivali. i taj kartel je skroz radio, iako po ekonomskoj teoriji ne bi trebalo, barem neko od ovih novih na trzistu je trebalo (po teoriji) da spusti cenu. napominjem, da tu nije bilo pretnji, prisile i nasilja. svi su ucestvovali u pregovorima i drzali se dogovora jer su tako hteli.

pa me interesuju iskustva iz drugih sfera.

Lighthouse said...

Gabriela,

Za većinu proizvoda se nije moglo dogovarati jer je prodavaca bilo previše. A nisu prodavali ni pod istim uslovima - u glavnoj ulici je WC šolja bila 120 a u sporednim 90-100. Ujutro 100, a popodne, kad većina prodavaca ode a dođu kupci kojima treba odmah, po 120 svuda. Uz istu nabavnu cenu, Baltik je obično koštala 120, a Simplon 100, samo zato što je prva ređi standard a neprilagodljiv drugom. Van kruga buvljaka, u nezamislivom blatu, kod Rumuna, kupovalo se po 3-4 DM ono što bi posle, sutra, kad Rumuni odu, odlično išlo (na čistom betonu, oprano, ulickano) po 5 DM. Kad nisam mogao da putujem, stavljao sam kaljače na noge, kupovao 50m dalje kod Rumuna i istog popodneva lepo preprodavao. Inače, razlika cene na veliko i na malo (kod naših ljudi, ako ne moraš u blato) je bila jedva 5-10%. Na cigaretama još manje. Istinsku zaradu je imao onaj ko nije plaćao nikakvu carinu (mito ili rođačke ili političke veze), a ne kao ostali negde pola realne carine. Takođe, onaj ko se preko veze dočepao mesta u glavnoj ulici. Jednom sam u subotu našao mesto u glavnoj ulici, i prodao sve što sam očekivao da ću da prodam do narednog petka. Ali, da vas ne davim više, mogao bih do sutra ...

Slaviša Tasić said...

Lighthouse,

Sa druge strane zastupništva su samo specijalni slučajevi, kod vas se ipak radi o normalnom tržišnom procesu. Inovatori ispituju šta radi i šta ne radi, a kad ostali vide da je nešto dobro onda se pridruže. To tržišno znanje se prenosi slobodno i besplatno, takoda smo mi svi free-rideri inovatora.

Neke stvari se mogu patentirati ali većina ne može. Npr. supermarket ili kiosk brze hrane, onaj ko ih je izmislio nema ništa od toga. Amazon.com je pokušao da zaštiti svoj one-klick metod kupovine ali im nije uspelo, tako da ga sada svi koriste. Dobro ste to nazvali free-riderom, mada iako je loše za inovatora na kraju izgleda da je dobro za sve ostale.

Marko Paunović said...

Mislim da nisi u pravu za ovaj konkretan sluca.

Nije Lighthouse izmislio gazirani sok, vec je ulozio u "razvoj" trzista za specificni proizvod. To bi moralo da bude na neki nacin zasticeno. Mislim, sam proizvodjac bi morao da ima interes da to zastiti.

Ali, generalno, u pravu si. Neke opstije inovacije su u sustini javno dobro, svako moze da ih preuzme i iskopira ili modifikuje. Mada, mislim da je istorija pokazala da cesto postoji znacajan "first move advantage", tako da inovator cesto uspe da se dugo odrzi kao dominantan igrac.

Lighthouse said...

Svi smo mi free rideri. Ne mogu da zamerim onima koji su iscedili iz mene sve informacije o novim proizvodima a onda sačekali malo pa ih kupovali kod konkurencije, po nižoj ili čak po istoj ceni. To i sam radim, skoro svakodnevno, na svakom koraku. Prosto upijam Mićićeve reportaže o egzotičnim destinacijama za putovanje, a ako hoću da putujem, prva opcija su mi razne firme Krstić. Pitam se, je li korist od toga što su svi (besplatno) preuzeli inovaciju veća od štete što su mnogi inovatori propali, ili postali sto puta oprezniji, ili prosto, poput mene, veoma rezignirani i neskloni da ikad više išta u životu rizikuju.

Lazar Antonić said...

Lighthouse pa niste izmislili penicilin nego ste uvezli oranzadu, pa da trazite neku vrstu garantovane zarade za vas ulozeni trud :)

Salim se naravno. Ja mislim da ste mogli da zaradite na 2 nacina:

1. Dok je Ivi bio nov, i pretpostavljam trazen, a vi bili jedini ponudjac, trebali ste da ga prodajete po visokoj ceni koja bi vam omogucila da isplatite ulozeni trud dok nema konkurencije. Kao sto su patenti ili autorska prava ograniceni tokom kog perioda inovatori imaju sanse da se naplate i opare. Sada, u vasem slucaju su u pitanju dani a ne godine, ali dobro.

2. Mogli ste da prodate informaciju nekom slabijem inovataru ali boljem trgovcu.

Gabriela said...

izvini lazare, ali;

prvo, govorimo o 90-im u srbiji. probaj ti da prodas nekome nesto na pijaci, u konzervi sto ranije nije video, a za sta tvrdis da je orandzada, a kosta duplo od fante, za koju verc zna kakva je.

ili jos bolje, sledeci put kada si na pijaci, pridji nekom prodavcu, i onako u poverenju mu reci da oces da mu prodas pravo da prodaje konzerve orandzade, pa nam javi kako si ispolovao.

inace, meni je sada zanimljiva jedna druga stvar, kad vec spominjemu pijacu:

1. mnogo smo ponosni na nasu cuvenu (barem nama) srpsku snalazljivost (o kojoj je lepo pisao marko u tekstu o svedskoj)

2. stalno isticemo uticaj turaka na nas mentalitet.

a ipak: LJUDI U SRBIJI SE NIKAD NE CENKAJU. ne cenkaju se na pijaci, a ne cenkaju se ni kada kupuju stan ili kola. kako to?

jedna od najkorisnijih stvari koje sam ja pocela da ucim kada sam otisla iz srbije jeste taj deal making, tj cenjaknje.

Lighthouse said...

Lazare,

Što se prvog predloga tiče, mora da se šalite. Iako je nabavna cena bila slična kao za Fantu, Ivi ne da nism mogao da prodam skuplje, nego sam ga davao jeftinije, na kraju po ceni jedva malo višoj od nabavne, što znači, s obzirom na enormne troškove "uvoza", s značajnim gubitkom. Posle godinu dana, kad su ga drugi doneli, prodavao se po istoj ceni kao i Fanta i imao je svoje velike fanove.

Što se drugog predloga tiče, pokušao sam da ga prodam i na veliko, ali su i veletrgovci prvo hteli da im sve potanko objasnim a onda da malo sačekaju (inače u to vreme krajnje neuobičajeno!), pa su posle kupili kod drugih, po nižoj ili čak istoj ceni. Isti veletrgovci su mi poznate proizvode ili odmah kupovali ili odmah rekli ne, to je preskupo, ili ne, to mi ne ide.

Isto je bilo i sa 10-15 drugih novih proizvoda koje sam doneo, i koji su posle skoro svi bili redovno dovoženi na tržište od drugih i imali i imaju svoju redovnu klijentelu do dana današnjeg.

Ne, nemam drugog objašnjenja sem da petao koji prvi kukurikne završi u loncu. Greška postoji, a mislim da je institucija "eskluzivnog zastupnika" samo deo rešenja (jer nije uvek primenjiva). Prečesto nema načina da se čak i elementarno isplate novac, trud i vreme na izradi novog ili poboljšanog starog proizvoda (što je, kako ste dobro primetili, ipak važnije od pukog marketinškog proboja novog artikla). Svi kasnije zarade osim onog ko je tvorac proizvoda. Zaštita intelektualne svojine je samo deo rešenja, jer ne možete zaštititi, na primer, novu rendalicu za krompir. Iako ste oko nje razbijali glavu godinama, isekli prste sto puta, mislili, crtali, napravili pedeset prototipova, itd, dva dana pošto ste je ponosno izneli na tržište drugi samo prekopiraju i milioni rendalica se prodaju mimo vas, a oni koji ih prave i prodaju nisu imali nikakvih troškova za razvoj tog proizvoda.

Marko Paunović said...

Pretpostavljam da smo to imali, pa izgubili u komunizmu...

Sa kime da se cenkas kad ne znas ko je vlasnik i kad se cene ne formiraju slobodno?

Gabriela said...

pa recimo kada kupujes stan, od privatnog vlasnika. kako se ne formira slobodno?

Gabriela said...

ja ovde kada sam kupovala stan prosle godine cenkanje je trajalo po nekoliko nedelja, u tri navrata (2 privatni vlasnik, jedan od firme koja ga je izgradila). prva dva dila su propala i treci smo kupili. ali je cenkanje bilo sa privatnim vlasnicima, sve sa finom engleskom gospodom i tako je uobicajeno.

Lighthouse said...

Cenkaju se ljudi, mada ne preterano. Meni je u Turskoj jedna od najvećih glavobolja bila ta da nigde nije istaknuta fiksna cena. Uđem u prodavnicu i mašim se litra mineralne vode, pravo na kasu, a kad tamo, cena 5€. I tako u svakoj od prodavnica, za svaku sitnicu. To me je nerviralo i skoro mi upropastilo letovanje. Da se cenjkam za krupnu i skupu robu, bundu, cipele, tepih, to je još OK, ali ako za svaki sladoled, svaku bocu vode, treba pet munita da izgubim, hvala lepo. Mnoge stvari nisam ni pogledao, znajući da ne umem dovoljno dobro da se cenkam. Da su mi ih prodavci ponudili odmah po fiksnoj a razumnoj ceni, zaradili bi dobro a ja bih vrlo verovatno kupio povoljno. Ovako niko nije srećan. Mene duša boli zbog nekih kožnih drangulija koje ne donesoh, a nekog od tih prodavaca sigurno sada progone polugladna deca koja bi imala više da je shvatio šta meni kao kupcu treba.

Gabriela said...

da, ali ako kupujes stan od 200K evra i pregovaras da smanjis za samo 1%, ostane ti da kupis polovna kola. ako smanjis za 10% mozes nova kola. pri cemu, nista te ne kosta da pitas, a prodavcu je korisno jer mu omogucava price discovery, tj. koliko kupci stvarno vrednuju njegov stan, i umesto da prodaje godinu dana, sve spustajuci malo po malo cenu, vrlo brzo moze da vidi za koliko moze da proda.

ovo, za svaki sitnicu da se cenkas se slazem. u UK naravno uvek ima istaknuta cena po kojoj mozes d kupis nesto, ali kada su novine pocele da pisu o recesiji, poceli su da se pojavljuju vrlo ushiceni tekstovi po novinama kako sada mozes da napravis dil bez obzira da li kupujes patike u butiku ili sendvic u lokalnoj sendvicari. a slicne tekstove je pisao bloomberg za new york.

ja, posto sam ipak iz srbije i nisam navikla na cenkanje, jos uvek ipak ne mogu da udjem u radnji i trazim popust na sendvic :)

ali kada je u pitanju stan, kola ili kompjter, ucim se, i cak uzivam kada napravim dobre pregovore, vrlo satisfying, probaj nekad :)

Lazar Antonić said...

prvo, govorimo o 90-im u srbiji. probaj ti da prodas nekome nesto na pijaci, u konzervi sto ranije nije video, a za sta tvrdis da je orandzada, a kosta duplo od fante, za koju verc zna kakva je.

Pa da je ideja bila toliko genijalna, onda bi lighthouse mogao da iskoristi monopolsku poziciju na određeno vreme. Ali posto ocigledno nije ne treba traziti trzisnu gresku da objasni zasto nije zaradio novac.

Ako ste je stvarno prvi prodavali u Srbiji onda je valjda i logicno sto se na pocetku nije prodavala dobro (jer niko nije znao sta je). Vi ste uložili u reklamu koja je bitna na početku životnog ciklusa svakog proizvoda i time pomogli prodavcima kasnije.

Lazar Antonić said...

prvo, govorimo o 90-im u srbiji. probaj ti da prodas nekome nesto na pijaci, u konzervi sto ranije nije video, a za sta tvrdis da je orandzada, a kosta duplo od fante, za koju verc zna kakva je.

Pa da je ideja bila toliko genijalna, onda bi lighthouse mogao da iskoristi monopolsku poziciju na određeno vreme. Ali posto ocigledno nije ne treba traziti trzisnu gresku da objasni zasto nije zaradio novac.

Ako ste je stvarno prvi prodavali u Srbiji onda je valjda i logicno sto se na pocetku nije prodavala dobro (jer niko nije znao sta je). Vi ste uložili u reklamu koja je bitna na početku životnog ciklusa svakog proizvoda i time pomogli prodavcima kasnije.

Lighthouse said...

Lazare, ne kažem da je ideja (pogotovo ne ona za Ivi) bila "genijalna", ali bila je dobra, bile su sankcije a na tržištu je bio manjak svega, pa i različitih gaziranih bezalkoholnih pića. Uz to, Ivi je jedini imao niz drugih ukusa sem pomorandže, kajsije, breskve, limuna, itd (svi su posle išli dobro, a kad sam im ja nudio, nepoverljivo su me gledali). Isto se desilo i sa desetak drugih proizvoda (raznih vrsta) koje sam doneo. Neki su čak bili od renomiranih proizvođača koji su ovde bili već poznati, ali je sam proizvod bio nov, i tek počeo da se pravi u susednim zemljama. Uostalom, i Ivi je bio poznat skoro svakom ko je letovao u Grčkoj. Ne, bilo je novo ovde, zato je izazivalo nepoverenje, a dok sam ja to poverenje uspostavio, ili sam pukao, ili sam izašao iz posla s tim artiklom da ne bih pukao, i vratio se nečemu sigurnom. Još uvek me niko nije ubedio da nije u pitanju fundamentalna greška u sistemu, osim što je Marko ukazao na dva moguća (delimična) rešenja - ekskluzivno zastupništvo i zaštita intelektualne svojine.

Marko Paunović said...

Sada sam se setio da postoji jos jedno resenje - resale price maintenance.

Radi se o ugovoru izmedju proizvodjaca i distributera o minimalnoj ceni po kojoj ce se proizvod prodavati. Evo sta kaze Wikipedia, mrzi me da prevodim:

Others contend that minimum resale price maintenance, for instance, overcomes a failure in the market for distributional services by ensuring that distributors who invest in promoting the manufacturer's product are able to recoup the additional costs of such promotion in the price they charge consumers.

Naravno, neki smatraju da se radi o krsenju antimonopolskih pravila...

Lighthouse said...

Možda je u pitanju mentalitet stada. Ljudi se boje novog i nepoznatog. Ljudi u Srbiji pogotovo. Neće da rade ono što niko drugi ne radi. Neće da kupe nešto što niko drugi ne kupuje, pa makar sav razum sveta govorio da im baš to treba. A kad ljudi oko njih počnu to kupovati, onda navale u stampedu. Primeri iz tih godina - Cento Gradi (kome je doista trebao? koliko puta su s njim oprali išta?), Hoover mašinice za tepihe, Zepter posuđe (služi i danas za ukras, kao statusni simbol, iako mu je svrha da se u njemu kuva pola veka a da ostane kao novo). Današnji primeri - cash krediti, i krediti uopšte, jer ili je u banci gužva ili se u njoj krediti uopšte ne daju, ni pod kakvim uslovima. Kad vidiš red, stani u njega pa tek onda pitaj za šta je. S druge strane: "Nije niko? Niko? Pa onda, neću ni ja!"

Ako jeste u pitanju mentalitet stada, onda greška ipak nije tržišna, nego je u pitanju neindividualiziranost potrošača, koji su vekovima živeli u ultra-kolektivizmu (raznih boja).

Lighthouse said...

Da, Marko, ali ta najniža cena ima smisla samo ako postoje ekskluzivni distributeri. U protivnom, oni distributeri koji nisu ulagali u promociju proizvoda opet imaju free ride.

Marko Paunović said...

Ne, ovde nema ekskluziviteta. Proizvodjac takve ugovore sklapa sa SVIM svojim kupcima.

U primeru sa BMW-om to znaci da Burazer doo ne bi mogao da prodaje auto za 200 evra manje. Morao bi da ga prodaje po istoj ceni kao i dobro opremljeni servis, ali bi, da su cene iste, svi kupovali kola u servisu.

Naravno, nijedno resenje nije savrseno, ali ih ima. Da je toliki problem zastititi inovaciju jos bi smo ziveli u srednjem veku.

Lighthouse said...

Moja poenta je da možda i živimo u svojevrsnom srednjem veku, s obzirom na broj inovacija koje NISMO imali prilike da vidimo.

Što se tiče minimalno dozvoljene cene proizvoda, bojim se da bi se u Burazer DOO dosetili već nečega, npr. besplatno bi davali tank benzina ili slično i tako de facto prodavali za 50-tak evra jeftinije, a onaj ko je uložio u marketing 100€ po vozilu bio bi i dalje na gubitku.

Lighthouse said...

Ili sam ja bio uložio previše (truda i vremena) u marketing? Može i to biti. Rešenje za Miška bi u Markovoj hipotetičkoj situaciji s BMW-om bilo da smanji izdatke za promocije na ispod 50€ po vozilu. Ali, onda bi se BMW lošije prodavao, i kod Miška i kod Burazer DOO.