Zaista sjajan tekst o reformi zdravstvenog sistema u Srbiji. Citati:
Sistem u kojem lekari i pacijenti mogu bez ograničenja da odlučuju o lečenju, a da sistem javne zdravstvene zaštite plati troškove svih tretmana bez obzira na cenu ili korist od datih tretmana, više nije moguć ni u bogatoj Evropi, a još manje u Srbiji.
Ili:
Međutim, iako je primena ekonomske logike u reformi zdravstvenog sistema neminovna, to građanima niko ne želi da kaže. Političari se boje gubitka izbora, lekare uglavnom ni ne interesuje ko će i kako finansirati njihove želje da bi u lečenju pacijenata primenjivali najsavremenije metode, građani već odavno zdravstvenu zaštitu zovu "besplatnom", nastojeći da izbegnu plaćanje doprinosa za zdravstveno osiguranje kad god je to moguće, ali očekuju maksimalnu zdravstvenu zaštitu kada im je potrebna.
Ili:
Promena načina finansiranja zdravstvenih ustanova koji će se zasnivati na obimu i kvalitetu njihovog rada, koje predlaže MMF, a težnja je i Fonda zdravstvenog osiguranja, zahteva i konačno raskid sa reliktima socijalizma u Zakonu o radu i Zakonu o platama u javnim službama po kojima svi zaposleni u zdravstvu treba da imaju istu platu bez obzira na obim i kvalitet rada, a neradnika ne možete otpustiti. Ovo je i osnovni razlog što se u zdravstvu (kao i u celom javnom sektoru) u proseku nedovoljno radi, ali tako što jedan deo zaposlenih prekomerno radi, vođen isključivo sopstvenim osećanjem odgovornosti i entuzijazmom, a drugi deo malo ili nimalo jer takvo ponašanje teško može biti sankcionisano. Štaviše, nedavno se jedan direktor "drznuo" da otpusti vozača kola hitne pomoći koji je vozio u alkoholisanom stanju, ali mu je inspekcija rada po hitnom postupku naložila da ga vrati na posao.
Autor je, nećete verovati, dugogodišnja direktorka Fonda zdravstvenog osiguranja Svetlana Vukajlović.
5 comments:
"Promena načina finansiranja zdravstvenih ustanova koji će se zasnivati na obimu i kvalitetu njihovog rada, koje predlaže MMF, a težnja je i Fonda zdravstvenog osiguranja, zahteva i konačno raskid sa reliktima socijalizma u Zakonu o radu i Zakonu o platama u javnim službama po kojima svi zaposleni u zdravstvu treba da imaju istu platu bez obzira na obim i kvalitet rada..."
Ne znam sta predlaze MMF ali ako se radi o ideji da Zavod treba da meri kvalitet rada a doktori mehanicki i uniformno primenjuju terapije koje su "naucno" dokazane kao cost-effective onda to potencijalno moze da bude vrlo lose i uopste ne predstavlja raskid sa socijalizmom vec prelazak na novi, bolji, "naucniji" socijalizam (slicna ideju forsira i Obama o cemu se ovih dana dosta diskutuje).
Radi se o ideji da se isplativost medicinskih tehnologija i kvalitet rada moze naucno izmeriti (putem broja "obradjenih" pacijenata, preporuka "ekspertskih" panela i sl), i da se plate mogu podesiti prema tome koristeci "naucne" formule. Dakle, radi se o vrsti centralizovane, "naucne" optimizacije alokacije resursa, a ne slobodnoj utakmici i korisniku usluge kao glavnom arbitru kvaliteta. Posledice toga nisu smanjenje cene usluga i zadovoljni gradjani, nego rigidni protokoli koji idu na stetu gradjana i razilazenje interesa doktora i pacijenata. Primera radi, ako se kvalitet hirurga meri brojem uspesnih operacija, onda hirurzi izbegavaju teske slucajeve i sl.
Inace se slazem sa dosta opservacija iz teksta.
Zeljka,
Koliko ja znam, sve to postoji i u Americkom privatnom sektoru, cak je mozda i birokratizovanije, jer je kontrola troskova strozija.
Ja licno ne vidim nista lose u standardizaciji medicinskih procedura jer je, po definiciji, 50% lekara losije od proseka. :)
Sto se tice zadovoljstva pacijenata, to se moze donekle resiti time sto bi plata lekara zavisila od broja pacijenata.
Dakle, ne tvrdim ja uopste da je taj sistem idealan, ali mislim da svakako predstavlja pomak u odnosu na sadasnju uravnilovku.
"Koliko ja znam, sve to postoji i u Americkom privatnom sektoru, cak je mozda i birokratizovanije, jer je kontrola troskova strozija."
moguce da tu postoji vise birokratije - svima je poznato da je americki sistem prilicno problematican.
u americi su privatnim osiguravajucim drustvima vezane ruke jer im drzava (a i mnoge savezne drzave) propisuje sta sve moraju da pokrivaju (zauzvrat im daje monopolski status u pojedinacnim drzavama). kao rezultat, osiguranja pokrivaju "previse" stvari, odnosno mnogo vise nego sto bi pokrivala na normalnom trzistu (kao npr. za automobilsko osiguranje gde osiguranje pokriva katastrofalne, malo verovatne dogadjaje a ne predvidljive troskove tipa benzin).
a kao rezultat svega toga, cene su astronomske jer pacijenti ne vode racuna sta i koliko trose, i jos gore, ne obracaju paznju na cenu usluga (zapravo i ne znaju koliko sta kosta), pa ne vrse nikakvu selekciju provajdera po efikasnosti. s druge strane, osiguranja su razvila birokratkse procedure sa ciljem da ne plate usluge jer im 1) drzava odredjuje sta moraju da pokrivaju 2) nemaju konkurenciju (monopoli su) 3) pacijenti i lekari ih varaju jer su njihovi interesi uzajamno mnogo blizi (taj problem posredno primecuje i zena koja je pisala clanak, sto je jedan od razloga zasto na otvorenom trzistu osiguranje igra daleko manju ulogu nego sto je sad slucaj).
"Ja licno ne vidim nista lose u standardizaciji medicinskih procedura jer je, po definiciji, 50% lekara losije od proseka. :)"
ja vidim i vec sam to ilustrovala primerom merenja kvaliteta hirurga putem procenta koji prezivljavaju operacije. a postoji jos mnogo takvih primera, jer su takve stvari vec radjene i obiluju nenameravanim posledicama.
standardizacija nece od loseg doktora napraviti dobrog doktora, nego ce, pod pretnjom robije, naterati svakog doktora da sledi odredjen protokol. taj protokol ce da odrede "strucnjaci" (citaj politicki namesnici) koji cesto pacijenta nisu videli godinama (ako ikad) i koji protokole prepisuju iz nekih tamo bajatih uputstava opet nekog tamo ko pacijenta - a ponajmanje konkretnog pacijenta o kojem danas odlucuje njegov doktor - nikad nije video i svoje minorno, apstraktno znanje bazira na statistickom agregatima.
ali, najgora posledica je sto se na taj nacin razilaze interesi doktora i pacijenta. u "standardizovanom" sistemu, doktoru se vise isplati da mu pacijent umre po standardu, nego da mu on spasi zivot nestandardnim metodama.
"Sto se tice zadovoljstva pacijenata, to se moze donekle resiti time sto bi plata lekara zavisila od broja pacijenata."
pa ce onda prijatelji i rodjaci da se po ceo dan "pregledaju" da bi mu budzili platu. vec vidim prilog b92 o "profesionalnim pacijentima".
"Dakle, ne tvrdim ja uopste da je taj sistem idealan, ali mislim da svakako predstavlja pomak u odnosu na sadasnju uravnilovku."
ovo bi bila nova centralizacija odlucivanja koje bi bilo jos jedan korak dalje od korisnika, i koja bi dala jos vecu moc drzavnom monopolu. sto uopste ne treba da cudi jer je ova zena njegov direktor. ona drzi kasu sa (otetim) novcem i hoce da poveca svoju moc tako sto ce ona doktorima i gradjanima da govori kako da se lece. pravo resenje je da ona nema nista u kasi, jer je postojanje drzavnog osiguranja u sustini uzrok velike vecine problema koje ona opisuje.
ona je u pravu da gradjani hoce sve za svakog i to besplatno, ali resenje za to je da svaki pojedinac sam odluci sta je vredno njegovog novca, a ne da im drzavni planer uzme pare a onda odredjuje koje usluge se "isplate". ona je zgranuta time da su ljudi donosili gazu u bolnicu, ali to, da ljudi iz svog dzepa placaju troskove lecenja je jedan od neophodnih elemenata za ozdravljenje sistema.
na kraju, indikativan je njen komentar da "ne postoji čarobni recept za povećanje efikasnosti i zaustavljanje rasta troškova u zdravstvu". carobni recept postoji i doveo je do smanjenja troskova u svim oblastima zivota koje je zaobisao moralisticki zanos, ukljucujuci i neke oblasti medicine (e.g. plasticna hirurgija).
"Ovo je i osnovni razlog što se u zdravstvu (kao i u celom javnom sektoru) u proseku nedovoljno radi, ali tako što jedan deo zaposlenih prekomerno radi, vođen isključivo sopstvenim osećanjem odgovornosti i entuzijazmom, a drugi deo malo ili nimalo jer takvo ponašanje teško može biti sankcionisano."
Pa ovakva situacija nije samo u zdravstvo, nego u celokupnom javnom sektoru, a verovali ili ne, i u dobrom delu privatnog sektora! To je posledica nepromenjene socijalističke paradigme upravljanja, koja nije propratila promenu vlasničke strukture u u brojnim privatizovnim društvenim preduzećima. Takođe, tu su i brojni zaglupljujući zakoni... Nikada iz socijalizma nećemo izaći dok ne reformišemo penziono "osiguranje" i način na koji se finansiraju zdravstvene ustanove... Naravno tu je i mentalnoj torturi sklono obrazovanje...
Željka, odličan komentar. Ja sam nekoliko puta pokušao arumentima da opovrgnem Markovu tvrdnju da se radi o nekakvim promenama na bolje, ali ne vredi. Potpuno ste u pravu, dok na snazi ostaje državni monopol na određene usluge, ako ne na njihovo pružanje onda na arbitriranje i regulaciju, nema nikakvih promena na bolje nego ima samo daljeg komplikovanja nasilnog mehanizma.
Jedino pravo rešenje je potpuno uskraćivanje mogućnosti države da arbitrira i kako kažete regulacijom suprotstavlja interese lekara i pacijenata. U istom smislu, i obrazovanje se mora de-etatizovati. I sav ostali javni sektor. Sve ostalo je lakirovka starog dobrog socijalizma na istoku i novi socijalizam na zapadu.
Post a Comment