Bilateralni monopol, štrajkovi i BATNA

Slavišin post navodi trenutni problem u pregovorima između Sudana i Južnog Sudana kao primer obostranog monopola. Između ostalog, kaže da se "retko u praksi sreće takav slučaj".

Meni se čini da to nije baš tako retko - praktično svaki štrajk predstavlja situaciju obostranog monopola, naročito ako Zakon o štrajku (kao u Srbiji) poslodavcu zabranjuje da angažuje druge radnike dok su radnici u štrajku. Poslednji primer toga je bila situacija na TV Avali, a mnogo veći i zanimljiviji slučaj je bio nedavno završeni lockout u NBA ligi.

Verovali ili ne, postoji "nauka" koja se bavi upravom ovim stvarima - negotiation theory. Naravno, praktični dometi ove teorije nisu veliki, ali mi se čini da ima nekih teorijskih koncepata koji su relevantni. Skeptik bi rekao da su samo našli matematički način da zapišu ono što znaju svi trgovci.

Jedan od takvih koncepata je BATNA, skraćenica od best alternative to a negotiated agreement. Koncept BATNA-e dakle znači procenjivanje koje su mogućnosti obe strane u pregovorima ukoliko se sporazum ne postigne. Razlika između dogovora i BATNA onda odslikava u dobroj meri pregovaračku poziciju obe strane. Kao što i Slaviša kaže, BATNA za Sudan nije toliko loša - bolje bi im bilo sa prihodom od transporta, ali i ako ga ne bude, neće propasti. Južni Sudan, sa druge strane, ima veoma lošu BATNA-u. Samim tim, možemo pretpostaviti da je Južni Sudan pod većim pritiskom, jer više gubi što se više sporazum odlaže.

Slična je bila i situacija sa lockoutom. Dok poslodavac štrajkom gubi samo profit, zaposleni gube svoj prihod. Stavite se u ulogu vlasnika nekog NBA kluba - za vreme štrajka praktično "samo" gubite profit koji bi ste zaradili da se utakmice igraju - imate nešto malo troškova, ali glavni trošak, plate igračima, ne isplaćujete. Možete tako da čekate dugo, odnosno razlika između dogovora i BATNA-e nije tako velika. Sa druge strane, ako ste košarkaš, vi gubite svoj celokupan prihod. Još ako pretpostavimo da prosečna karijera traje 10 godina, jedna izgubljena sezona vam umanjuje životni prihod za 10%, pa je razlika između vaše BATNA-e i sporazuma veoma velika. Zato su neki pretpostavljali da će postignuti dogovor biti mnogo bliže onome što su tražili vlasnici klubova. Ali, desilo se to da su mnogi igrači došli da igraju u Evropi i tako značajno popravili svoju BATNA-u i dodatno "otegli" pregovore.

Obostrani monopol

Retko se u praksi viđa slučaj bilateralnog monopola, ali evo to je sada slučaj sa Sudanom i Južnim Sudanom. Južni Sudan, nova nezavisna država, ima naftu, ali jedini naftovod ide kroz severni Sudan. I sever ima nešto nafte, ali mnogo manje nego jug.

Spor je, naravno, nastao oko cene. (Nema političkog spora, istorije, crkava, kolevke, srca Sudana, to su Afrikanci prevazišli; Sudan je priznao otcepljenje svog južnog dela.)

Jug nije spreman da plati više od 1$ po barelu nafte, Sever traži 36$.

Da je tržište kompetitivno, ravnotežna cena bi se već nekako našla između vrednovanja kupca i troškova prodavca. Kod obostranog monopola to ne igra veliku ulogu. Jasno je jedino da cena ne može toliko visoka da Jug nema nikakve prihode od nafte, niti toliko niska da Sever ne može ni da održava naftovod od tih para.  Ti troškovi su relativno niski, pa ako ih zanemarimo, cena može biti bilo šta od blizu nule do skoro cele vrednosti barela nafte (preko $100 ovih dana).

Južni Sudan je uveren da je u pravu, jer to je njihova nafta, a nafta vredi više od naftovoda. Ali nije -- te percipirane vrednosti nafte (ili naftovoda) sada ne igraju nikakvu ulogu.  U situaciji takvoj kakva je, naftovod ima tačno istu toliku važnost kao i nafta. Jedno bez drugog ne mogu. Kad se ovo zna, onda cena od 36$ koju zahteva sever uopšte nije tako bezobrazna.

Pošto je raspon mogućih cena tako veliki, glavnu ulogu kod obostranog monopola u formiranju cene imaju pregovaračke pozicije. Trenutno je Južni Sudan uvređen zahtevom severa i svaki promet nafte je obustavljen. Ali Južni Sudan je siromašniji od severa i nafta mu je gotovo jedini izvor prihoda. Severu je prihod od naftovoda važan, ali ni blizu tako važan kao što je Jugu važan prihod od nafte. Severni Sudan dakle može da čeka i kalkuliše, Južni Sudan ne može. I severni to zna.

Jedino rešenje za Južni je da izgradi alternativni naftovod, o čemu se i pregovara, ali to se ne može uraditi u kratkom roku.

Ako su pregovarači i jedne i druge strane racionalni, sever bi sada trebalo da čeka, dok bi Južni Sudan trebalo da pristane na mnogo više od 1$ koji hoće da plati. Konačna cena bi trebalo da bude mnogo bliže onih $36 koje traži sever. Kad se budu dogovorili, obavestiću vas o ishodu.

Postoji mogućnost da pregovarači budu i još racionalniji od ovoga. Ne pregovaraju zemlje nego pojedinci i ko zna, možda u interesu pregovarača Južnog Sudana bude da tvrdoglavo insistiraju na ceni makar to značilo i humanitarnu katastrofu, od koje oni sami neće stradati a za koju će optužiti u međunarodnoj zajednici već nepopularni Sever. Ali ako pretpostavimo osnovnu dobronamernost aktera možemo zanemariti taj scenario.

James Q. Wilson

Nakon posta o stopi rađanja van braka, pokrenula se rasprava na temu kriminaliteta, pa sam primetio prosto neverovatnu stvar da na blogu izgleda da nikada nismo pomenuli Jamesa Q. Wilsona, jednog od vodećih američkih akademskih konzervativaca. 


Njegova knjiga Bureacracy je  najbolja knjiga na tu temu koju sam pročitao. Jedna od glavnih lekcija te knjige je koliko je teško bilo šta promeniti u državnoj upravi. Ako se dobro sećam, Wilson navodi podatak da je od 17 predsednika u 20. veku njih 11 organizovalo radne grupe za reorganizaciju federalne vlasti, sa ciljem povećanja transparentnosti i odgovornosti i smanjenja birokratizovanosti. Samo jedna ili dve inicijative su dale neki rezultat. Kniga, između ostalog, predstavlja izvrsnu analizu toga zašto je to tako, zašto većina političara dolazi na vlast sa iskrenom željom da reformiše državu, a retko ko uspeva (Pogledajte prva dva tri opisa knjige na linku na Amazon koji sam postavio. Ako nekoga zanima da pročita knjigu, imam jedan primerak).


Takođe, skup eseja, pod nazivom "On Character" je odličan, tu se više bavi pitanjima kriminala, kulture i morala.


Pročitajte intervju sa njime ovde (u kojem govori i o problemu vanbračnih rađanja), a evo i citata iz jednog "autobiografskog" članka:


The view that we know less than we thought we knew about how to change the human condition came, in time, to be called neoconservatism. ... It would have been better if we had been called policy skeptics; that is, people who thought it was hard, though not impossible, to make useful and important changes in public policy.

EU traži da se odreknemo sporazuma sa Rusijom

Naslov u Pressu.

Naravno, radi se o vrlo pristrasnom naslovu. Niti EU ima problem sa time što mi imamo sporazum o slobodnoj trgovini baš sa Rusima, niti bilo ko od nas to "traži", već se to podrazumeva.

Radi se prosto o tome da kada postaneš članica EU, onda ulaziš u carinsku uniju sa EU i u potpunosti preuzimaš carinsku politiku Unije. To znači da moraš trećim zemljama da naplaćuješ carinske stope koje naplaćuje Unija, a tebi obračunavaju iste one stope koje se u tim trećim zemljama obračunavaju na uvoz iz Unije. I u mnogim slučajevima zaista često članstvo u Uniji kvari postojeći položaj zemlje.

Recimo, isto se desilo Rumuniji i Bugarskoj kada su postali članice EU. Do tada su bile članice CEFTA sporazuma i imali slobodan izvoz u Srbiju. Nakon njihovog članstva u EU 2007. godine, mi smo za njihove proizvode podigli carine, jer su prešli iz kategorije "CEFTA zemlje" u kategoriju "EU zemlje". Isto će se desiti i Hrvatima kada uđu u EU - njihov izvoz u Srbiju i Bosnu će poskupeti. Ja ne znam koliko je domaćih (pre svega prehrambenih) firmi svesno ovoga (iskreno se nadam da jesu), ali će se nakon 2013. godine njihov položaj znatno popraviti na tržištima Srbije, Bosne i Makedonije, a možda i Crne Gore i Kosova (tamo verovatno manje, jer pretpostavljam da oni već danas imaju veoma liberalnu trgovinu sa EU).

Sve u svemu, mislim da postoje dve bitne poente:

1. Ovo nije ništa novo za bilo koga ko je ikada prelistao bilo koji dokument o Evropskoj uniji. Praktično u prvoj rečenici koja objašnjava Evropsku uniju piše da je EU carinska unija i da sve zemlje vode zajedničku carinsku politiku. Sramota je da novinari Pressa ovako nešto treba da čuju od ruskog ili EU ambasadora i da još to smatraju nekako ekskluzivnim, kao da su otkrili neku veliku tajnu.

2. Ovo nema apsolutno nikakve veze sa Rusijom. Isto bi važilo i kada bismo imali sporazum o slobodnoj trgovini sa Amerikom, Japanom ili Marsom, ili kada bismo imali zabranu uvoza iz Australije. Sve to prestaje da važi članstvom u EU i tada preuzimamo njihovu carinsku tarifu i njihove sporazume o trgovini. Ovo što važi za Rusiju će važiti i za Belorusiju, Kazahstan i druge zemlje sa kojima imamo slobodnu trgovinu. Neće važiti za Tursku, jer sa njom i EU ima slobodnu trgovinu.

Kolika je bila inflacija u Švedskoj za prethodnih 720 godina?

Verovali ili ne, odgovor ima Riksbanka. Evo grafikona, a evo vam i Excel fajl.

Enciklopedija debiliteta

Slovo K, odrednica Kriptokomunističko jajarsko licemerje

Ja teško da mogu da smislim nešto licemernije & jajarskije od ovoga, na stranu o liku, delu i delima samog "kriminalca". Imajući u vidu da ovakve stvari nisu slučajne, to nam govori mnogo i o vox populi.

Hitler spasilac

The fact is the Great Depression ended largely thanks to a guy named Adolf Hitler. He created a human catastrophe, which also led to a lot of government spending.

kaže Paul Krugman.

Neverovatna statistika

Charles Murray skreće pažnju na neverovatnu statistiku - preko 40% dece rođeno u Americi tokom 2010. godine su rodile neudate žene.

Stvarno, proverio sam izveštaj, evo ukupnih podataka i podataka po etničkim grupama:

Ukupno                                             40,8%
Belci, osim latinoameričkog porekla       29%
Crnci, osim latinoameričkog porekla   72,5%
američki domoroci                             65,6%
Azijati                                                   17%
Latino                                                53,5%

Za mene je ovaj procenat bio prilično šokantan, pa sam pogledao koliki je procenat u drugim državama. Ispostavilo se da Amerika uopšte nije izuzetak. Procenti za druge zemlje su: Danska 46,2%, Francuska 52,6%, Nemačka 32,1%, Holandija 41,2%, Švedska 54,7%.

Da je mene neko pitao za ovaj procenat, rekao bih da se radi o 10%, možda 20%. Da li neko zna o kom procentu se radi u Srbiji?

PS. Komentator Marko daje link na članak Gorana Peneva i Biljane Stanković sa dosta podataka za Srbiju. Odgovor na moje pitanje je 22,8% u 2008. godini.

Elementarna matematika

Piše B92:

Udeo javnog duga u BDP-u procentualno je smanjen zbog slabljenja domaće valute.


Najveći deo javnog duga je u stranoj valuti dok se domaći BDP računa u dinarima. Samim tim, slabljenje domaće valute (makar na kratak rok, o čemu ovde i pričamo) može samo da dovede do RASTA učešća javnog duga u BDP, nikako ne može da dovede do SMANJENJA. 


Ako nije jasno, evo jednostavne računice. Recimo da je BDP 3 biliona dinara, a javni dug je 14 mlrd evra. Kad je kurs 100 dinara za evro, učešće javnog duga je 46.7% (1,4 bilona dinara u odnosu na 3 biliona dinara). Kada kurs ode na 110 učešće raste na 51.3% (1,54 bilona dinara u odnosu na 3 biliona dinara).


PS. B92 je u međuvremenu sklonio članak na koji sam linkovao i zamenio ga intervjuom sa guvernerom NBS, Dejanom Šoškićem. Vrlo zanimljivo.

Umetnost nelogičkog zaključivanja

Gor, čije prezime samo govori, gotovo jednako kao kada kažete Mur ili Štiglic, da ćete čuti neku levičarsku papazjaniju sa zaključcima koji nemaju blage veze sa otklanjanjem uzroka onoga što on vidi kao problem. Danas je izašla jedna kompletna papazjanija od zaključaka , naravno na B92, koji je već duže vreme vodeći među relevantnim medijima u pričama o propasti kapitalizma i evra. Toplica Spasojević, koji je imao već nekih izjava koje smo svojevremeno komentarisali u vreme dok je vodio Crvenu Zvezdu ili dok je pripremao program izlaska iz krize nas je opet razveselio svojim makroekonomskim analizama. On ističe da sadašnji kapitalizam vodi koncentraciji velikog bogatstva u rukama malog broja ljudi. Ovo bi mogao da nategnuto brani kao činjenicu bez vrednosnog suda i da hrabro izgubi, ali ono što on tu vidi kao problem je da "taj novac ostaje neaktivan jer ga oni ne mogu potrošiti". Nadam se da ga je neko pogrešno preneo jer onaj ko je stekao veliki imetak do njega nije doašo neaktivnošću novca nego upravo tako što ga je plasirao. Taj novac kroz finansijski sektor postaje itekako aktivan i omogućava drugim ljudima da stvaraju vrednost i da troše, svako u skladu sa svojim preferencijama. Ako i dođe do usporavanja investiranja jer konj neće da pije vodu nije problem ni u čemu drugom nego u tome da privrednici ne vide poslovni ambijent atraktivnim za poslovanje, a tu je krivac previše socijalizma koji se uporno naziva neoliberalizmom.

Zdravković vidi problem u monetarnoj multiplikaciji i zalaže se da se ona nekako smanji. Ne znam kako bi to uradio, mada eto nekome zvuči sjajno. I on vidi manjak regulacije kao problem, iako je bankarstvo postalo regulisano do apsurda, pa se upravljanje rizika svelo na upravljanje regulatornim zahtevima. Nadam se samo da ne predlaže Bazel 4 na par desetina hiljada strana, pa da svi lepo krenemo da zajmimo od zelenaša.

Zemlja krvi i meda

Ne znam koliko je ljudi gledalo ovaj Anđelinin film koji im se i bez gledanja ne sviđa. Ja sam gledao pre par nedelja i bio sam prijatno iznenađen. Kao prvo, ne znam zašto bi neko od holivudskog filma očekivao da bude posebno realan ili verodostojan. Nije posao režisera i producenata da se bave utvrđivanjem istorijskih istina. Holivudske filmove ne sponzorišu ministarstva kulture, nego se prave na komercijalnoj osnovi i glavno merilo uspeha je gledanost.

Apsurd je što ovaj film ustvari jeste prilično verodostojan. Ne bavi se širom slikom, ne zamara gledaoce politikom, ne objašnjava zašto se ratuje ili ko je prvi počeo, ne prikazuje mape i mirovne planove, ali je prilično verodostojan na mikro nivou. Prikazuje događaje u okupiranom gradu i unutar jedne vojne jedinice i koliko ja o tom ratu znam, to je, uz par standardnih filmskih preterivanja, otprilike tako i izgledalo.

Bjelogrlić je negde izjavio da je film plitak, da ne razume suštinu i tako to, kao i to da je on izašao iz sale posle pola sata. Da je još malo sačekao možda bi i video da film uopšte nije tako plitak. Naprotiv, iza njega stoji ozbiljnije istraživanje nego iza bilo kog ratnog filma kojeg mogu da se setim. Da ne kvarim previše onima koji će tek gledati, ali posebno jedan Šerbedžijin monolog (a on je u filmu nešto poput Ratka Mladića) lepo prikazuje kako srpska strana vidi sukob, kako sebe vidi kao ugroženu stranu. Tu on pominje i cara Lazara i Otomansko carstvo i II svetski rat i Handžar diviziju i sve druge razloge zašto srpska strana u sukobu sebe vidi kao pravedničku. Ne znam da li film može da prikaže više od toga a da ne zbuni gledaoca i pokvari radnju. Pa i pola političkih analitičara i istoričara svet vidi kao sukob dobra i zla i ne možete ih od toga odučiti.  Meni se čini da ovaj film sadrži mnogo kompleksnije objašnjenje sukoba nego što sadrži prosečna stručna analiza iz Le Monde Diplomatiquea ili Weekly Standarda.

Stvarnost i fikcija

Vanredno stanje, koje prikriva činjenicu da u Srbiji nikada nije baš u potpunosti redovno stanje, otvorilo mi je malo prostora za čitanje beletristike. Kaka pripadam Basarinim fanovima, blaženi dani vanrednog stanja su začinjeni sa "Mein Kampf" i "Početkom bune protiv dahija". Ne bih ja sad o kvalitetu romana, kada ste fan niste baš objektivni, ali ono što je moj utisak, posebno u vreme sretenjskih praznika i ispoljavanja našeg provincijalizma na najvišem nivou u najgoroj formi, je da se Basarina fikcija prožeta sa ponešto naše realnosti ni u čemu posebno ne razlikuje od stvarnosti prožete sa mnogo fikcije. U zemlji u kojoj postoji paradoks da je stanovništvo neviđeno ponosno na vlastitu istoriju o kojoj u proseku nema blage veze, a i to što zna bolje je da ne zna, fiktivni "Početak bune protiv dahija" je podjednako verodostojan kao i selektivni nanosi onoga što se uči u školama, a još više od onoga što je prisutno u dižestiranim ad hok istorijskim iščitavanjima u svečanim prilikama.

Upravo sledeći neke od neumetničkih fikcija, mladi nacoši kojih ima podosta u Srbiji, (neke od njih je mrzelo da idu po hladnoći da bi bili nezaobilazan ukras sretenjskim prigodama) su naprosto fenomenalan primer išitavanja ili preslušavanja potpunih fikcija. Avangardni deo krenuo je čak i da se obračunava i sa jednim filmom koji je inače smeće za lokalnu upotrebu. Stvar koja je zapanjujuća je da jednom dosta velikom i platežno sposbnom delu naše populacije, koji bi rado da druge motkom uči vrlini, nikada nije palo na pamet da i oni snime neko slično smeće. Ili čak da popularišu neke od inostranih dokumentaraca koji su nedostižnog kvaliteta za domaće majstore paradajz-Gebels propagande. Ili da u vreme kada brinu za svekoliko ugroženo "srbstvo" počnu da brinu o svekolikim ugroženim pojedincima u svojim sredinama. Imaju mnogo načina da se bore za svoje stavove, ali je neverovatno kako su jednako nemaštoviti, kao i oni koji guslaju o demokratskim snagama pred izbore.

Hajek o strategiji za ostvarenje liberalizma

What we lack is a liberal utopia, a program which seems neither a mere defense of things as they are nor a diluted kind of socialism, but a truly liberal radicalism which does not spare the susceptibilities of the mighty, which is not too severely practical, and which does not confine itself to what appears today as politically possible. We need intellectual leaders who are willing to work for an ideal, however small may be the prospects of its early realization. They must be men who are willing to stick to principles and to fight for their full realization, however remote.

The practical compromises they must leave to the politicians. Free trade and freedom of opportunity are ideals which still may arouse the imaginations of large numbers, but a mere "reasonable freedom of trade" or a mere "relaxation of controls" is neither intellectually respectable nor likely to inspire any enthusiasm...

Those who have concerned themselves exclusively with what seemed practicable in the existing state of opinion have constantly found that even this had rapidly become politically impossible as the result of changes in a public opinion which they have done nothing to guide

Izvor.

Zašto je zlato skupo?

Njegova industrijska upotreba je jako ograničena -- upotrebljava se u neke industrijske svrhe, ali tu ima supstitute. Kad mu je cena niska isplativo je upotrebiti ga, ali kad poskupi kao što je danas, proizvođači ga zamene nečim drugim.

Upotrebljava se i za nakit, ali kolika je cena materijala za nakit zavisi od ukusa i mode. U poslednjih par hiljada godina zlato se dosta dobro drži na tom polju, ali zemlja se danas okreće nešto brže i lako je zamislivo da se ukusi promene.

Treći i najvažniji motiv za kupovinu zlata je spekulativni, bilo da je razlog očekivanje rasta njegove cene ili konzervativna zaštita od ekonomskih neizvesnosti. Iza ovog motiva stoji uverenje da će i mnogi drugi kupovati zlato i da će mu relativna cena u odnosu na drugu robu ili imovinu zato ostati visoka.

Izvor tog uverenja je duga tradicija zlatnog novca. Od mnogih drugih stvari koje imaju unutrašnju vrednost i koje su mogle služiti za štednju ili kao sredstvo razmene, zlato se izdvajalo kao posebno zgodno za čuvanje jer je lako deljivo, nekvarivo i može se nositi sa sobom.  (Mada istorija koju deo austrijskih ekonomista prepričava daleko prenaglašava zlatni novac; u stvarnosti je mnogo veću ulogu širom sveta i tokom većeg dela istorije igralo srebro, dok je zlato nešto mlađi fenomen). Ali danas su te osobine koje su od zlata napravile čuvara vrednosti mnogo manje važne nego što su nekad bile. U srvhe štednje, možete isto tako uložiti u nekretninu ili komad zemlje. U savremenom pravnom sistemu skoro sve što se kupuje i prodaje je lako delljivo (možete kupiti zemlju ili umetničku sliku u vlasništvu 29:71%), a vlasnička prava su u pristojnijim zemljama sigurna i nema potrebe bilo šta nositi sa sobom da biste ga sačuvali. Ako vam je motiv zaštita od inflacije, svejedno je šta ćete kupiti samo da ne čuvate keš -- kupovina bilo čega od konzervi do akcija firmi vas jednako štiti od inflacije kao i zlato.

Zato mi izgleda da zlato dobar deo svoje vrednosti crpe samo iz tradicije. Iza njegove posebno visoke cene danas stoji problem kolektivne akcije -- svako ga kupuje jer veruje da će ga i svi drugi kupovati usled čega mu vrednost raste.

Evo i jednog paradoksa. Najveći proponenti zlata, kako u monetarnoj sferi tako i kupovine zlata kao investicione odluke danas su neki austrijski ekonomisti. Ali austrijska škola ekonomije je ta koja upozorava na opasnost zaključivanja na osnovu istorijskih trendova i kaže da zaključke treba izvoditi deduktivno, iz premisa logikom prema zaključcima.

Uloga zlata u monetarnoj sferi, baš kao i njegova tržišna cena, su zaključci izvučeni ekstrapolacijom jednog jako dugog trenda, uloge zlata kao rezervne valute. Ali ako se zaboravi na trend i pogleda čemu služi zlato danas, teško je videti njegovu izuzetnost. Industrijska upotreba mu je ograničena, a ni kao novac više nije posebno korisno. I dalje postoji tražnja za njim kao nakitom, ali ukusi su promenljivi i nema garancije da će to večno trajati. Čini mi se da najvažniju ulogu u sadašnjoj ceni zlata igraju tradicija i navika. Jasno mi je zašto je zlato, kao i srebro, postalo i održalo se kao novac hiljadama godina. Ali nije mi jasno zašto bi danas neko davao više značaja zlatu nego drugim vrstama imovine.

Ustav iz 1835. godine

Ustav praktično zabranjuje budžetski deficit, odnosno predviđa ga samo u izuzetnim okolnostima (stav 104.)

Finansija ne može bacati naroda Srbskog u dug. Ako li bi kada i to nuždno bilo, a ono da predloži i dokaže Knjazu, Državnomu sovjetu i Narodnoj skupštini, da je to neobhodimo nuždno i da ište od nji odobrenjije.


Ustav takođe predviđa i neku vrstu državnog revizora.

Knjaz i Državni sovjet postaviće glavnu račundžinicu, koja če pregledati sve račune Finansije, i motriti, da se narodni novci ne troše na druge potrebe, raz na one, koje su Skupštinom narodnom odobrene.


Tekst možete naći ovde, ali je pisan pre Vukove reforme, tako da je prilično teško za praćenje. Ima još zanimljivih odredbi, pročitajte.

Ja protiv libertarijanskog centralizma

Ovde.

ECB se češlja

Šta kaže najnovija studija Evropske centralne banke?

Možda nešto o posledicama grčkog bankrota? Mehanizmima izlaska zemalja iz evrozone? Ili je reč o fundamenalnijim pitanjima, možda o ispitivanju nekih radikalnijih reformi poput zlatnog standarda ili konkurencije valuta?

Nit' je snijeg nit' su labudovi, najnovija studija govori, u Freakonomics tradiciji, o pažnji berzanskih igrača u vreme fudbalskih mečeva tokom Svetskog prvenstva. Za vreme utakmice, empirijski je utvrđeno, pažnja opada.

Možda bi ovo bilo simpatično da nije posledica jedne važne stvari: centralne banke su veoma uspešno sredstvo inkorporacije ekonomista. Na stotine profesionalnih ekonomista je plaćeno da sedi u centralnim bankama i u svojstvu profesionalnih istraživača piše ovakve studije. Ako se pitate zašto su ideje poput slobodnog bankarstva, ukidanja centralne banke, zlatnog ili nekog drugog standarda, gurnute na marginu, ova inkorporacija je važan faktor. Nisu ove ideje radikalne, sve je to postojalo i vrlo dobro funkcionisalo pre centralizovanja i podržavljenja novca tokom kolektivističkog 20. veka. Ustvari je po najvažnijim merilima funkcionisalo mnogo bolje nego sadašnji sistem monopolskog papirnog novca. Ali sada su takve ideje, uz pomoć ne samo centralnih banaka nego i ukupne državne inkorporacije akademije, marginalizovane i ismevane. Makar iza njih stajali ništa manji monetarni autoriteti nego Milton Friedman i Friedrich Hayek, da pomenem samo ovu dvojicu koje je i mejnstrim morao priznati.

Ali ako ste unutar dozvoljenog, ako ne grebete ispod površine, ako se bavite pitanjima od fudbalskog značaja, možete imati udobno mesto kao istraživač u nekoj od nacionalnih centralnih banaka, Evropskoj centralnoj banci ili američkom Fedu.

Led i mraz

MMF zaledio aranžman sa Srbijom.

Ovde možete da vidite osvrt Dušana Pavlovića, a ovde Pavla Mihajlovića.

Moje viđenje svega ovoga je mnogo prozaičnije od Dušanovog. Po mom mišljenju, sve ovo nije imalo mnogo veze sa fiskalnim pravilima i time što vlada i MMF nisu mogli da se dogovore oko toga koliki deficit treba da bude i gde treba štedeti. Sama činjenica da je MMF insistirao na usvajanju rebalansa u Skupštini je bio deal breaker - ova Vlada prosto nije mogla da obeća da će bilo kakav zakon, a kamoli budžet, biti usvojen u skupštini.

Možete sada kriviti MMF što je baš insistirao na usvajanju rebalansa i nije pristao na neki neformalniji dogovor imajući u vidu "klimavost" skupštinske većine. Ali, koliko ja znam, MMF je pre usvajanja ovog i ovakvog budžeta jasno vladi stavio do znanja da predlog budžeta nije u skladu sa prethodnim dogovorom i da, ako ga usvoje, MMF neće odobriti nastavak programa. Nakon što je Skupština, i pored upozorenja, usvojila budžet, MMF prosto nije mogao drugačije da postupi. 

Šta naša država u tom pogledu može da učini?

Hteo bih da je zamolim da ništa ne čini.

To je Boris Begović u Politici.

Inače članak skreće pažnju na važnu stvar -- da će zbog regulatornih zahteva za dodatnom kapitalizacijom evropske banke morati da smanje plasmane u istočnoevropske zemlje. Ovo nije smanjenje izazvano finansijskom krizom, nego dodatno smanjenje zbog nove regulacije. Bazel III je podigao zahteve kapitalne adekvatnosti i banke sada, pored svega što se u evrozoni dešava, pored neizvesnosti oko vrednosti državnih obveznica koje poseduju, moraju još i da nađu načina da prikupe dodatni kapital da bi zadovoljile regulatorne standarde. To jest, ili da prikupe kapital ili da smanje plasmane, da bi održale proporciju zahtevanu regulacijom.

Pogrešni podsticaji

Sjajna karikatura, odavde.

U čemu je smisao debate Hajek-Kejnz?

Već nekoliko godina ovo je postalo skoro pomodna tema. Prvo je pojavio onaj čuveni rap video John Papole u saradnji sa Russ Robertsom koji objašnjava razliku između dvojice ekonomista. Onda su organizovane čak dve debate na visokom nivou koje su se bavile temom "Debata Hayek-Keynes". Nažalost, ove debate nisu mnogo pomogle da se stvar rasvetli - naprotiv, samo su (namerno) mistifikovale stvar. U njima su gostovali kejnzijanci koji su branili Kejnza i napadali Hayeka, i "Hajekovci" koji su zastupali (!) Friedmana i monetarizam, ili se pak trudili da pokažu da između Kejnza i Hajeka ne postoji tako velika razlika i da Hajek, "ispravno shvaćen" nije uopšte bio "likvidacionista" i zagovornik "pasivnog stava" prema finansijskim krizama. Ukupno gledajući, čovek je mnogo bolju predstavu o tome u čemu je razlika između dvojice mislilaca mogao da stekne iz Papolinog rap videa nego iz "debate" u kojoj su Hajeka zastupali ljudi popot Edmunda Phelpsa ili Gerogea Selgina! Ali nevolja je u tome što je sam video visoko sofistikovan i što njegovo ispravno razumevanje zavisi od prethodnog poznavanja svih detalja o kojima je u njemu reč!

Stoga je po mom sudu jedini zaključak koji je prosečni čitalac, ne mnogo verziran u finese ekonomske teorije, mogao da stekne iz cele te gužve oko Kejnza i Hajeka, bio da je "debata" zapravo o državnom intervencionizmu: Kejnz je za više državnog intervencionizma a Hajek za "slobodno tržište". I to je sve.

Međutim, to nije sve. Kejnz i Hajek su 1930ih godina raspravljali o nečem mnogo fundamentalnijem od toga. Rasprava se odnosila na visoko apstraktne probleme teorije kapitala i novca ali je imala direktne implikacije za ekonomsku politiku. U toj raspravi Hajek je kritikovao Kejnza zbog gledišta koja su danas opšteorihvaćena u mainstream ekonomiji, od kejnzijanaca, monetarista do politički korektnih "Austrijanaca", poput Selgina i Larry Whitea. Kad pratite tu debatu, postaje vam jasno zašto je Milton Friedman svojevremeno rekao da smo "svi kejnzijanci" - ne samo zbog prihvatanja makreokonomije, već isto tako i zbog shvatanja kapitala i ekonomskog procesa kojeg moderni monetaristi dele sa Kejnzom (a koji Hajek odbacuje u "debati" sa njim).

"Debata" je počela Kejnzovim objavljivanjem knjige Treatise on Money 1931, koju je dugo pripremao i koja je predstavljala pokušaj razvijanja teorije novca i kapitala na osnovama Maršalove teorije. Knjiga je bila najavljivana i iščekivana kao Kejnzov magnum opus. Onda je Hajek napisao dugačak odgovor na nju, objavljen u časopisu Economica, uz Kejnzov odgovor. Na kraju je Kejnz napustio svoju teoriju, i rekao da on više ne veruje u to što piše u knjizi.

Šta je suština Hajekovih prigovora? Najpre, tu je klasični argument da agregati koje Kejnz koristi ne doprinose ništa rasvetljavanju uzročno-posledičnih odnosa. Nije reč samo o striktno makroekonomskim stvarima poput zaposlenosti i inflacije, već još i više o kapitalu, profitu i faktorima proizvodnje. U oba slučaja, agregatne definicije pojmova sprečavaju njihovo razumevanje:

an explanation of the causes which make investment more or less attractive should form the basis of any analysis of investment. Such an explanation can, however, only be reached by a close analysis of the factors determining the relative prices of capital goods in the different successive stages of production—for the difference between these prices is the only source of interest. But this is excluded from the outset if only total profits are made the aim of the investigation. Mr. Keynes’s aggregates conceal the most fundamental mechanisms of change.

Problem sa Kejnzom je što on po Hajeku nema nikakvu teoriju kapitala, što kapital razume kao neki mitološki agregatni fond, a ne skup heterogenih i nesavršeno zamenjivih dobara. Proizvodnja se dešava momentalno, a profit je jednostavno razlika između prihoda i troškova u datom trenutku. Proizvodanja nije kretanje dobara od stadijuma sirovina ka međuproizvodima do finalnih dobara, koji podrazumeva vrlo osetljivu ravnotežu relativnih cena na mnogim međustadijumima. Računaju se jedino cene originalnih faktora i potrošačkih dobara. Proces proizvodnje je automatski, jednom kad se polazni faktori specifikuju. Nema preduzetništva, nema neizvesnosti, nema vremenskog faktora. Sve ide kao po algoritmu. Dixit Hayek:

Keynes treats the process of the current output of consumption goods as an integral whole in which only the prices obtained at the end for the final products and the prices paid at the beginning for the factors of production have any bearing on its profitableness...(but)Profits cannot be explained as the difference between expenditure in one period and receipts in the same period or a period of equal length because the result of the expenditure in one period will very often have to be sold in a period which is either longer or shorter than the first period.

Kao što je lako videti, ovo nije napad samo na Kejnza nego i na celokupnu modernu teoriju kapitala koja polazi od iste pretpostavke kapitala kao homogenog "fonda". Isto tako to je kritika teorije proizvodnje kao automatskog procesa transformacije faktora proizvodnje u finalna dobra, koji jednako prihvata Čikaška škola kao i kejnzijanci.

Ali, za mene je kritična tačka cela rasprave ono gde Hajek izvodi konsekvence za monetarnu politiku iz ovog teorijskog spora. Ako ciklične ekonomske fluktuacije proističu iz poremećaja relativnih cena dobara izazvanih manipulisanjem kamatnom stopom (kako veruje Hajek) a ne nekim deficitom tražnje za finalnim dobrima (kako veruje Kejnz) onda je ključna poenta da je borba protiv recesije bilo sredstvima fiskalne bilo monetarne politike besmislena, i zapravo pogubna. Hajekova ključna zamerka Kejnzu je da on veruje da se štampanjem para može povratiti izgubljena ravnoteža između štednje i investicija. Obratite pažnju:

Mr. Keynes believes that it is possible to adapt the amount of money in circulation to what is necessary for the maintenance of existing contracts without upsetting the equilibrium between saving and investing. But under the existing monetary organization, where all changes in the quantity of money in circulation are brought about by more or less money being lent to entrepreneurs than is being saved, any change in the circulation must be accompanied by a divergence between saving and investing...how can the money get into circulation without creating a discrepancy between saving and investment? Is there any justification for the assumption that under these conditions entrepreneurs will borrow more just to go on with current production and not use the additional money for new investment? And even if they do use it only to finance the increased production, does not even this mean new investment in the interval of time until the additional products reach the consumer?

Ovde nije na tapetu samo Kejnz, ovo je direktna objava rata Friedmanu, novim klasičarima, starim i novim monetaristima, Bernankeu, evropskim bankarima, i svima koji veruju u labaviju monetarnu politiku kao lek za recesiju: treba objasniti kako to ubacivanje novog novca u ekonomiju kroz kreditni sistem može da završi samo u kompletiranju starih projekata, a ne u započinjanju novog ciklusa neodržive proizvodnje? Hajekova kritika odslikava njegovu opštiju ideju da je recesija koristan proces koji ne treba ometati, jer on čisti i likvidira pogrešno učinjene investicije tokom buma i transformiše strukturu proizvodnje na održivim osnovama. Ideja koju deli sa Mizesom, Šumpeterom i drugima, a koja je anatema kako za Kejnza, tako i za Fridmana i njegove sledbenike. Setićemo se da je Friedmanovo objašnjenje Velike depresije bilo da Fed nije štampao dovoljno para dovoljno brzo da spreči depresiju. Setićemo se da se Krugman i Mankiw slažu da je imperativ što više kreditne ekspanzije sada, a možda i negativna kamatna stopa. Setićemo se da je Friedman 90ih tvrdio da je jedini problem u Japanu što njiihova centralna banka nije dovoljno agilna u štampanju para da se izbori sa "deflacijom" i postigne dovoljno visok nominalni GDP. Danas isti refren slušamo u pogledu EU ali i USA - quantitative easing dok ne isplivamo. Sve su to ideje koje je Hajek odbacio u debati sa Kejnzom pre 80 godina!

U tom smislu je Kejnz pobedio u debati, ali ne zato što je ubedio Hajeka, nego zato što danas njegov inflacionizam prihvataju ne samo levičari nego i većina pro-tržišnih ekonomista: to uverenje da kad novčana masa poraste preko kreditne ekspanzije to samo povećava agregate a ne remeti ništa u strukturi proizvodnje. I to je razlog mistifikacije debate Kejnz-Hajek iz 1930ih kroz bespredmentno filozofiranje o "liberalizmu" i "intervencionizmu": orginalna debata pokazuje da u modernoj makroekonomskoj teoriji postoje samo levi i desni kejnzijanci.

Tweeter, Wolfers, Romney, Friedman

Posle nedelju dana korišćenja nisam baš oduševljen Twitterom. Ako ne dižete egipatsku revoluciju, jedine dve stvari koje cirkulišu Twitterom su linkovi i vrlo kratke rečenice. Za linkove već postoje alternativni mediji, kao što su blogovi ili Facebook (gde se barem vidi o čemu se na linku radi). Kratke rečenice od 140 karaktera nisu ništa bolje, jer u njih može stati jedino izjava ili mišljenje, a ne i obrazloženje. Ako pratite ove koje mi pratimo -- razne ekonomiste, političke analitičare ili think-tank aktiviste -- mišljenje bez obrazloženja retko može biti zanimljivo. Više smisla ima pratiti lične izjave vaših prijatelja ili nekih interesantnih ličnosti nego javne intelektualce.

Povrh svega, kada pročitate neko kratko mišljenje, retko, opet zbog ograničenja prostora, možete da reagujete (osim da opet kratko kažete da mislite suprotno, što je bez obrazloženja jednako nezanimljivo, ili možda nekim humorom ili cinizmom, što će verovatno imati još gori efekat). Zato ću sada ovde reagovati na dva tvita uglednog tviteraša koja su me na taj način isfrustrirala.

Justin Wolfers, mladi ali sve popularniji ekonomista sa Univerziteta Pensilvanija, pre neki dan piše nešto ovako: "O saosećajnosti (dobročinstvu) Mitta Romneyja treba suditi na osnovu njegove poreske i budžetske politike, a ne onoga što kaže na TV-u." 

Ako o nečijem dobročinstvu treba suditi na osnovu političkog programa preraspodele dohotka, da li to znači da je Lenjin bio najsaosećajniji od svih?  Iz nedavno objavljenih poreskih podataka saznalo se da je Mitt Romney samo u protekle dve godine u dobrotvorne svrhe dao 7 miliona svojih dolara, odnosno nešto preko 16% svojih primanja. Valjda je to podatak koji treba gledati, a ne njegov politički plan za raspodelu tuđeg novca.  Obama i naročito Biden su pre dolaska na ove funkcije za lične donacije odvojali dosta mizerne svote i beznačajne procente svojih dohodaka, iako su im puna usta socijalne pravde. I sada su oni saosećajniji ljudi od Romneyja? Lako je biti darežljiv tuđim novcem.

Štaviše, ovo nisu izolovani slučajevi nego pravilo. Arthur Brooks ima čitavu knjigu sa detaljnim podacima o tome kako konzervativni, protržišni Amerikanci, daju veći procenat svojih primanja u dobrotvorne svrhe (iako su u proseku siromašniji i uz sve moguće kontrolne faktore; daju više čak i ako se izostave donacije crkvi; više volontiraju i čak dobrovoljno daju više krvi). A to su isti ljudi koji glasaju za manje poreze i manju državnu potrošnju. Da li sada njih treba da proglasimo manje saosećajnim od bogatijih socijaldemokrata sa istočne obale koji svoj lični novac (ili krv) nikom ne daju, ali savest kupuju glasanjem za poreze i socijalnu državu? 

Drugi Wolfersov tvit, ustvari čitava serija njih, su reakcije na najnoviji izveštaj o smanjenju nezaposlenosti u SAD u poslednjem kvartalu. "Evo dokaza da se ekonomija oporavlja", kaže Wolfers. 

Tačno je da se oporavlja, ali sudeći po povećanju M2 novčane mase ovo liči na klasični inflatorno podstaknuti oporavak, što znači da je oporavak privremen, da posle njega sledi pad i dolazi inflacija. Novac koji je Fed tokom proteklih godina dao bankama je napokon počeo da curi u ekonomiju. Tokom prošle godine M2 je porastao za preko 10%, nekoliko procentnih poena iznad trenda. Posebno je visok rast bio u drugom delu godine, gle čuda, baš pre nego što je počela da raste zaposlenost koja je sada ušla u podatke za poslednji kvartal.

Veza između M2, rasta ekonomije i inflacije je stohastička i sadrži vremenski razmak, tako da se ne može sa sigurnošću tvrditi da se baš ovo dešava. Ali veza je dovoljno jaka i poznata da bi to trebalo da bude prvo što kod tumačenja ovakvih podataka bilo kome pada na pamet. Friedman se prevrće u grobu -- kako brzo su samo zaboravili!

Kenneth Rogoff, Sarajlija

Iz intervjua za Financial Times:

I moved to Sarajevo because Yugoslavia was the number two chess-playing country after the USSR – and going to the Soviet Union just wasn’t possible in those days. I was living kind of a bohemian lifestyle. I would be playing chess in top tournaments in five-star hotels and then sometimes sleeping in railway stations, because I wasn’t making much money. Or maybe just because I was stupid.


Ovaj deo je takodje zanimljiv:


“I’m not a great mathematician,” he says modestly, “but game theory really clicked for me. I used it in my work on why you need an independent central bank.” Game theory is also helpful in understanding how governments are likely to behave during a debt crisis. The key, Rogoff argues, is to ignore everything that governments say and instead to concentrate on the incentives that drive their behaviour. “One of the reasons that Carmen Reinhart and I hit it off, is that we are both incredibly cynical about governments.”


Nedavno sam linkovao na Rogoffovo pismo Stiglitzu. Pogledajte, ako već niste. 

Nije sa Njuza

Mrkonjić je rekao da je sneg pao u ''nezgodno vreme'' i da su svi iznenađeni ovolikim snežnim padavinama u februaru... (link)


Pa kad inače pada sneg, u julu? Da ne govorim o tome da već nekoliko dana najavljuju sneg "od petka" i temperature debelo u minusu. Takođe, bitno je i to da nije danas 28. februar (pa je kao zima pri kraju), već je 3. februar, nalazimo se bukvalno u sred zime.


Evo, našao sam i podatke. U proseku, u Beogradu, u januaru ima 9 dana sa snegom, u decembru i februaru po 7, u novembru 3, martu 4 i aprilu 1.

Cash is king

Investiciona strategija Darka Miličića:

It’s nearly impossible to explain the weirdness that is Darko, but he told me one time that he did not keep his money in any bank, nor did he invest in stocks or bonds. “I just keep it,” he told me and then turned away. Looking back, I should have asked a follow-up question. I don’t know if I believe him, but he was making over $6 million that season. That’s a lot of cheddar to stash underneath a mattress! On another note… that was easily the longest conversation we ever had, and that was how he preferred it.

Investicioni projekti

Budžet za ovu godinu predviđa izdavanje garancija od 2,7 mlrd EUR plus zaduživanje u iznosu od oko 3,3 mlrd EUR. Pre nego što bilo šta dalje napišem, moram da objasnim da ono što piše u članu 3 predstavlja maksimum koji Skupština odobrava, što znači da je tu nabacano sve o čemu se za sada razmišlja, daleko od toga da će sve to biti realizovano. Sve jedno, zanimljivo je videti o čemu se razmišlja (nabrajam desetak od recimo tridesetak stavki):

1. Garancija EBRD za zaduživanje EPS-a u iznosu od 45 miliona EUR za male hidroelektrane
2. Garancija EBRD za zaduživanje Emisione tehnike od 75 miliona EUR za prelazak sa analogne da digitalnu emisiju.
3. Garancija Rusiji za zaduživanje Železnica Srbije u iznosu od 800 miliona USD za "infrastrukturne projekte i vozna sredstva"
4. Garancija Kuvajtskom fondu za arapski ekonomski razvoj od 10 miliona EUR, za železnicu
5. Garancija poslovnim bankama za Srbijagas od 190 miliona EUR za "održavanje tekuće likvidnosti"
6. Garancija poslovnim bankama za Galeniku od 70 miliona EUR za "refinansiranje postojećih kratkoročnih obaveza"
7. Zaduživanje kod EIB za 15 miliona EUR da se napravi zgrada za Republičko javno tužilaštvo
8. Zaduživanje kod EIB za 15 miliona EUR za "izgradnju objekata za Tužilaštvo za organizovani kriminal"
9. Zaduživanje kod EIB za 70 miliona EUR za "investicije u naučnu infrastrukturu"
10. Zaudživanje kod Azerbejdžana za 300 miliona EUR za Koridor XI
11. Zaduživanje kod poslovnih banaka: 4,5 miliona za zgradu za Agenciju za borbu protiv korupcije, 13 miliona EUR za kupovinu zgrade Aeroinženjeringa i 15,5 miliona EUR za realizaciju projekta "Putevima rimskih imperatora".

Uzdržaću se od komentara.

Čelična vlada, al' zamalo

Danas se odigrala jedna prava predizborna transakcija. USS je našao odličan momenat da se ratosilja balasta, a građanima Srbije na godišnjem nivou, pod pretpostavkom da država bude podjednako dobar upravljač ili da angažuje podjednako dobrog upravljača, stižu još jedne Železnice Srbije.

Naš strateški interes, za sada još nepoznatog imena, biće nam uspešna zamena za Zastavu. Ako USS nije uspeo da nađe kupca, pretpostavka da će naša vlada biti uspešnija od USS je besmislena. Ono što je moguće je da ćemo možda već za cca 65-75 dana dobiti vesti o istorijskom sporazumu, a nekoliko meseci posle objave istog ugovor koji će nekako da bude crnjikav. To je lošija vrijanta, ali tako je to sa krekom i ostalim sintetičkim instant drogama srpskog državnog intervencionizma.

I šta je alternativa u patetičnom svetu nove doline gladi? Recimo da prvo ne obogaljimo one koji stvaraju vrednost da bi trošili na ono što ne stvara vrednost. Drugo, ako ex-USS preradom ne uspeva da pokrije ni promil troškova radne snage, ne postoji razlog da se cela fabrika ne pošalje na odmor gde bi primali umanjenu platu određeno vreme, a ako se ne desi neko čudo poput čuda sa cenom bakra, onda se može jedino staviti katanac. To nije popularno, ali to je jedino ispravno. Nije popularno zbog toga što je baviti se biznisom u Srbiji prilično teško, pa onaj ko ostane bez posla nema mnogo nade da će naći isti. Međutim, zaposleni u ex-USS ustvari samo imaju fiktivna radna mesta, a njihov posao je smislen koliko i simultano kopanje i zakopavanje kanala.

Ko igra za raju i zanemaruje taktiku...

...imaće velike muke da ostvari strateške ciljeve. Jovanovićeva izjava da je Srpska genocidna tvorevina je jedna od najneinteligentnijih koje je mogao da izjavi pred izbore. Očekujem da će se sutra dodatno ukopati jer ide na duel u kome neće biti pobednik. Brani nešto što nema potrebe da brani, a namerio se na protivnika koji će ga saseći kombinacijom smirenosti i seljačke visprenosti.

Sama materijalna (ne)tačnost izjave uopšte nije poenta mog posta, ali ću na kraju i o tome reči par rečenica iz ugla koji nisam do sada koristio. Suština je da gore pomenuta konstatacija o karakteru Srpske ne može da donese nijedan novi glas, ali da može da odbije ljude koji bi možda glasali za Preokret ili da neke od glasača istog vrati u apstinente. Oni koji ne glasaju za LDP, a načelno se slažu sa ovim neće prestati da glasaju za manjinske ili autonomaške stranke i otiću u Preokret. Posle toliko truda da se ublaži retorika oko nezavisnosti Kosova (što je inteligentan potez), sada se prosipa sveže mleko bez ikakve potrebe.

Materijalna tačnost je isto tako upitna. Ako znamo način na koji je Srpska dobila priznanje kao entitet u okviru složene države, onda rečenica može da glasi: "Sjedinjene Države i EU su odigrale ključnu ulogu u spasavanju i davanju legaliteta i legitimiteta genocidnoj tvorevini". Statistika isto tako ne ide u prilog izjave jer imamo konačan broj poginulih civila u BiH i on ne dokazuje ikakav genocidan karakter nastanka Srpske, niti FBiH.

Jednostavno, pompezne priče o Preokretu i pucanje u svoje vlastite noge ne idu zajedno. Nije cilj politike da se sipaju velike istine ili neistine, nego da se dobije dovoljna podrška da se neke razumne ideje realizuju. Ja sam mislio da neće biti veće gluposti od pozivanja nekoga kome je mesto na sudu i koji se od Ratka Mladića razlikuje samo po tome što je najviše voleo da Srbe uči pameti i to činio nekoliko decenija pre njega.

Akademija liberalne politike

Akademiju organizuje Libek, svake subote od februara do juna ove godine. Detalje programa i uslove upisa možete naći ovde.

Nismo najluđi

Hvala Bogu na zemljama regiona, pa ne ispadamo baš uvek najveći kreteni u Evropi. Za danas, primer iz Hrvatske (pažnju mi je skrenuo Nedjeljni komentar):

Odlukom Ministarstva poljoprivrede, ribarstva i ruralnog razvoja od 21. prosinca 2011. godine svježi sir i vrhnje na tržnicama grada Zagreba mogu prodavati svi prodavači iz županija koje graniče sa Zagrebačkom županijom. Prodaja na tržnicama ili prodajnim izložbama na području Zagrebačke županije i Grada Zagreba smatra se prodajom na području iste županije. Dakle, na tržnicama grada Zagreba, osim registriranih proizvođača iz Zagrebačke županije, prodavati mogu i proizvođači iz 6 susjednih županija ...

Ako ste neki paćenik koji pravi sir u Dubrovniku ili Vukovaru, vaš sir će očigledno biti smatran otrovnim. Čudi me da je ovako nešto ustavno. Mislim, nisam nikada čitao hrvatski ustav, ali su odredbe o jedinstvenom tržištu uobičajene.

Najviše me u stvari to plaši što se politika u Srbiji često pravda sa "ali tako je u Hrvatskoj" ili "tako je u Sloveniji", pa će možda i kod nas nekome da padne slična nebuloza na pamet.

TR na Twitteru

Odavno imamo Twitter nalog, ali do sada je on služio samo za automatsko prenošenje linkova za postove koji se pojavljuju ovde. Od danas počinjemo i aktivno da tvitujemo. To znači da će osim postova sa TR na našem nalogu biti i drugih linkova i kratkih komentara. A pošto svi tvitujemo sa istog naloga uz tvitove ćemo ostavljati inicijale, da bi RRA znala koga da tuži.

Nije lako biti roditelj

Norveška:

Anurup and Sagarika Bhattacharya - an Indian couple from Kolkata are living a nightmare in Norway. Their children - a three-year-old son and one-year-old daughter - were taken away from them by Norway's child protective services and placed in foster care eight months ago.


The drastic measure was taken because, according to the child protective services, the couple were not bringing the children up properly. What did they do wrong? They fed the children with their hands and the infants slept in the same bed as the parents.

Dobro ih nisu optužili za pedofiliju - siguran sam da čak po malo i vire dok kupaju decu.

Bafet i sekretarica

Voren Bafet, mijilarder i levičar, pre par godina je izjavio da njegova sekretarica plaća više poreza od njega; iako ne može da bude tačna, ova priča je posle bezbroj ponavljanja počela da se tretira kao fakt; na kraju je mit ozvaničio Obama u poslednjem obraćanju Kongresu, kojem je sekretarica Vorena Bafeta pozvana da prisustvuje kao simbol društvene nepravde.

Poreske stope na dohodak u SAD su jako progresivne, možete plaćati od 0 do 35% poreza, u zavisnosti od toga koliki vam je dohodak. Evo nekih rezultata takvog sistema:

Gotovo polovina domaćinstava plaća 0%. To su praktično svi u donjoj polovini lestvice zarada.

1% onih koji najbolje zarađuju plaća skoro 40% ukupno prikupljenog poreza na dohodak u SAD.

10% onih koji najbolje zarađuju plaća oko 70% ukupno prikupljenog poreza na dohodak u SAD.

Evo nekih potpunijih podataka ovde, a za dalju diskusiju o nejednakosti i preraspodeli u SAD imate ovaj moj post.

Gde onda Bafet greši? Bafet je, naravno, mislio na poreske stope, ne na ukupan porez. Prvi uslov za to da on plaća manju stopu poreza od sekretarice je da se radi o vrlo dobro plaćenoj sekretarici, tako da njena efektivna stopa poreza iznosi preko 15%. Većina ljudi plaća manje od toga.

U drugom uslovu se krije trik. Voren Bafet ima vrlo malo prihoda od plate, a mnogo investicionog dohotka. Investicioni dohodak, odnosno dobici od kapitala, oporezuju se sa 15%. Tako se može dogoditi da sekretarica na godišnju zaradu od 100 hiljada dolara plati 20% poreza, a Bafet na svoju godišnju zaradu od 100 miliona investicionog dohotka plati 15%.

Da li je to fer? Nije -- nije fer prema Bafetu. Na novac koji je Bafet investirao i od kojeg sada ubire prihod, Bafet je već platio porez na dohodak (ili porez na profit, koji je takođe 35%). Sad od tog neto novca on kupuje i prodaje akcije i onda na zaradu od toga plaći još 15% poreza na kapitalnu dobit.

Da on sada ima na raspolaganju bruto novac, njegova sadašnja zarada bi bila veća. Ali pošto je već platio poreze na dohodak i profit, on sada može da špekuliše samo svojim već oporezovanim kapitalom. Kapital nije ništa drugo neko akumulirana zarada i na taj početni kapital je porez na dohodak, bilo da je to uradio Bafet, njegova firma ili njegov deda, već bio plaćen.  A ovih 15% koje on sada plaća na upotrebu tog kapitala se dodaje na sve to.

Da sumiram, ovde se dogodilo sledeće.  Bafet je (prethodnih godina) već platio porez na dohodak po višoj stopi od one koju plaća njegova sekretarica; on taj svoj neto dohodak nije potrošio nego ga sada koristi kao kapital; onda mu se na dobitke od tog kapitala danas nakalemljuje još 15% poreza.

E, onda je Bafet uzeo samo tih dodatnih 15% koje plaća danas i uporedio sa stopom koju plaća sekretarica na svoj ukupni dohodak i zbunio i sebe i predsednika.

Struktura javne potrošnje

Radim na pripremi neke baze podataka državne potrošnje u Srbiji (koja će, nadam se, u nekom relativno bliskom periodu postati javna) pa sam mislio da će vam možda ova tabela biti zanimljiva. Radi se o  funkcionalnoj klasifikaciji konsolidovanog izvršenja budžeta Srbije i fondova socijalnog osiguranja za 2010. i 2006. godinu (dakle, nema lokalnih samouprava, jer za njih nisam imao funkcionalnu klasifikaciju). 


Često možete da vidite budžet po organizacionoj klasifikaciji (po državnim organima) ili po ekonomskoj klasifikaciji, ali se retko može naći ovakav prikaz:

	% javne potrosnje	% BDP
000 SOCIAL PROTECTION	45.7%	17.7%
100 GENERAL PUBLIC SERVICES	6.3%	2.4%
200 DEFENSE	3.9%	1.5%
300 LAW AND ORDER	5.9%	2.3%
400 ECONOMIC AFFAIRS	8.7%	3.3%
500 ENVIRONMENT	0.3%	0.1%
600 COMMUNITY	0.5%	0.2%
700 HEALTH	17.9%	6.9%
800 CULTURE	0.8%	0.3%
900 EDUCATION	10.1%	3.9%

Kao što možete da vidite, skoro 75% javne potrošnje na centralnom nivou je u 2010. godini išlo na različite socijalne programe (uključujući penzije), zdravstvo i obrazovanje. Sve ostalo (vojska, policija, sudovi, zatvori, kultura, subvencije itd.) čini svega jednu četvrtinu.

Ključ značajnog smanjenja javne potrošnje se krije u reformi penzijskog sistema, finansiranja zdravstva i prosvete, ne u smanjenju administracije, nacionalnih penzija, broja poslanika, broja ministara, subvencija za strane investicije ili za poljoprivredu.

Birokratija i subvencije su problem za opšte poslovno okruženje, jer otežavaju posao i narušavaju konkurenciju, ali kada govorimo o javnim finansijama, to su prilično trivijalne stvari u poređenju sa penzijama, zdravstvom i prosvetom. Recimo, 400 miliona evra koje će država u periodu 2013. - 2015. da izdvoji za kapital Razvojne banke je jedva nešto više od jednomesečne isplate za penzije. 

Infrastruktura i vreme

Govori se o infrastrukturi kod nas mnogo i najčešće plitko, da ne kažem tupavo. Jedan segment značaja kvalitetne infrastrukture niko ne pominje - dobra infrastruktura (koja uključuje i dobar logistički menadžment) optimizuje vreme koje jedno društvo ima na raspolaganju za produktivne aktivnosti. Ako prigradski voz u Bernu uvek polazi u 8.12h, a gradski autobus na ukrštanju sa vozom uvek čeka putnike u 8.19, da bi krenuo u 8.20 i stigao na odredište u 8.44, ne postoji mogućnost da se vreme rasipa na najgluplju i najneproduktivniju stvar, čekanje da se nešto desi u neodređenom periodu. Isto važi i za međugradske vozove i naravno, još bitnije, robni transport.

Pivo za prosperitet

Skrećem pažnju na veoma zanimljiv članak (prvi deo, drugi deo) o istoriji prohibicije i različitim načinima na koje su se pivopije dovijale da dožu do piva..

Neki su pravili svoje pivo, odatle ova pesmica:

Mother's in the kitchen, washing out the jugs; 
Sister's in the pantry, bottling the suds; 
Father's in the cellar, mixing up the hops; 
Johnny's on the porch, watching for the cops.


Postojalo je i "pivo na iglu", za one koji nisu znali sami da ga naprave:


Even when de-alcoholized according to the letter of the law, near beer was often delivered to customers with a separate package containing a portion of the raw alcohol boiled off. The drinker then squirted the alcohol back into the near beer with a syringe, thus making what was commonly called "needle beer."

Ali, izgleda da je glavni pomak ka legalizaciji bila ekonomska kriza:

As unemployment reached epidemic proportions, few could deny the obvious truth that legalizing beer would create thousands of new jobs virtually over night. At the same time, desperately-needed new government revenue would be generated in the form of beer taxes. "Beer For Prosperity" became the anti-Prohibition battle cry.

In New York City, Mayor Jimmy Walker demonstrated his support for the cause by organizing a day-long Beer Parade on May 14, 1932. An estimated 100,000 people turned out to cheer for the legalization of beer. One New Yorker in attendance, a toddler, held a sign that read, "My daddy had beer, why can't I?" Some 40,000 Detroiters held a similar event in the Motor City on the very same day. Marchers in the parade chanted "Who wants a bottle of beer?," baiting spectators to call back, "I do!"

Neki ostaci prohibicije su i danas prisutni:

Government regulation, however, did little to restrain what was perhaps Prohibition's most sinister outgrowth. The criminal groups which had made widespread disobediance possible throughout Prohibition emerged in 1933 strong, well financed and well connected. Crime was now organized, and these criminal institutions are with us still today.

Kina i iPhone

Blic prenosi priču NY Timesa o proizvodnji iPhonea u Kini. Kina proizvodi iPhone i druge proizvode Applea, Obama je uznemireno upitao Stevea Jobsa zašto je to tako, a Jobs je objasniio da Kina ima jeftinu radnu snagu i dobru organizaciju. Iz svega toga, zaključak je, Kina dobija a Amerika gubi.

Sve je to lepo ispričano, narativ je privlačan i ima smisla -- sve dok se ne pogledaju brojke.

A brojke izgledaju ovako. U vrednosti sofistifikovanih proizvoda najviše udela imaju tehnološko znanje i dizajn, najmanje prosta radna snaga. iPhone je proizvod dizajniran u Kaliforniji, koji upotrebljava delove proizvodene od strane raznih firmi od Nemačke do Južne Koreje i Tajvana. Sve se to sklapa u Kini i zbog toga na iPhonu piše "Made in China", ali vrednost koju kineska radna snaga dodaje iPhoneu je samo 1.8% njegoove ukupne vrednosti. Pogledajte grafik koji pokazuje raspodelu vrednosti radne snage, dizajna, materijala i profita u iPhoneu, originalno preuzet iz ovog rada (pdf):

Ima tu još jedna zanimljiva stvar, koja nije tema linkovanih članaka NY Timesa i Blica. Kada se iPhone iz tih raznih delova sastavi, Kina ih pošalje nazad u SAD. To se tretira kao kineski izvoz i kao američki uvoz. Tako se računovodstveno dobija da SAD ima deficit u trgovini sa Kinom u proizvodima Applea, iako ubedljivo najveći deo profita i plata ide na vlasnike i zaposlene Applea u SAD.  Sve to govori o relativnosti, možda i besmislenosti, međunarodne trgovinske statistike. Kina od svakih 100 dolara vrednosti izvoza iPhona u SAD ima tek 1.80 dolara prihoda (a i to nije čist profit nego uglavnom plate). I ovo nije izuzetak nego pravilo -- iako se brojke razlikuju, isti princip važi i za druga strana ulaganja.

Bilo bi zanimljivo izmeriti strukturu vrednosti za neke inostrane stvari proizvedene u Srbiji -- a naročito one koje dobijaju državne subvencije po zaposlenom. Ako se stvar sklapa u zemlji ne znači i da njena celokupna vrednost ostaje u zemllji. Ako se i izvozi, sama vrednost izvoza ne govori ništa o neto dodatoj vrednosti koja je stvorena ili ostaje u zemlji. A ako u račun ubacite i izdašne subvencije, moguće je i da neko strano ulaganje bude čist gubitak za zemlju i pored toga što vam povećava izvoz. 

Evrozona živnula

Očekujte privremeno olakšanje dužničke krize, a zatim, u zavisnosti od vaše političke procene, ili osetnu inflaciju u evrozoni ili slom još većih razmera nego što bi bio sadašnji.

To je bila moja prognoza posle decembarske odlluke Evropske centralne banke da bankama ponudi neograničenu količinu trogodišnjih kredita po kamati od 1%. Prvi deo se već ostvario. Prinosi na obveznice širom evrozone su pali, Španija i Italija su u jednom trenutku mogle pozamljivati samo po 6-8%, a sada su prinosi na njihove dvogodišnje obveznice ispod 4%. Čak i B92, koji mesecima davi sa svojim vestima o evrogedonu, sada javlja da je evro živnuo.

Uspon će trajati još neko vreme, kreditiranje se nastavlja u februaru i ECB nije rekla kada će prestati. A od odluke kada i na kojem nivou porasta novčane mase će se završiti zavisi nastavak sage.

U gornjem zaključku se nisam mnogo obazirao na treću mogućnost, pre svega zato što mislim da je ona sada u Evropi uglavnom teorijska. Ali upravo je to mogućnost na koju se kladi ECB. U osnovi tog scenarija je viđenje da je veliki dug samo jedna strana problema. Druga strana istog problema je kriza stagnacije realnih ekonomija kriznih zemalja. To je u suštini tačno -- ako recimo Italija uopšte ne smanjuje svoj dug, ali njen GDP počne da raste po 3% godišnje, ili još bolje, njen nominalni GDP-a raste po 5% (3% realnog rasta plus 2% inflacije), onda se udeo duga u GDP-u rapidno smanjuje.  Mnoge krizne zemlje čak i nemaju tako visoki dug u poređenju sa Nemačkom ili SAD, ali u kombinaciji sa predviđenim stopama rasta, perspektive za smanjenje tog duga u odnosu na njihov GDP su jako loše i otuda nepoverenje investitora, rast kamata i kriza.

ECB se nada da labavija monetarna politika sada može podstaći rast. To nije neka propala kejnzijanska ili inflacionistička teorija, to je u osnovi realna mogućnost. Jedan deo problema sa recesijama i u SAD i u EU je upravo spontan pad novčane mase u prethodnim godinama.  U SAD sada M2 raste, ali je pala u ključnim trenucima u 2008. -- novi monetaristi kao Scott Sumner čak misle da je to, a ne finansijska kriza, glavni uzrok recesije. Ili pogledajte ovaj grafik M3 u Italiji -- takav pad novčane mase bi i najzdraviju ekonomiju odveo u recesiju.

Slično se dogodilo prilikom Velike depresije u SAD. Zbog masovne propasti banaka, novčana masa, koja se tada nije ni merila, opala je za trećinu. Šta god da je bio uzrok prvobitnog šoka, takav masovni nestanak novca je sam po sebi mogao stvoriti i definitivno je produžio depresiju. Deflacija nije sama po sebi loša stvar ako govorimo o dugoročnoj politici čvrstog novca, kao što je to bilo u vreme zlatnog standarda.  Ali iznenadna deflacija u kratkom roku je pogubna. Kao što inflacija veštački podiže ekonomsku aktivnost na kratak rok, tako je deflacija veštački spušta.

U ovom smislu, novčana ekspanzija ECB može ublažiti krizu. Može pokrenuti ekonomiju a da to ne rezultira inflacijom, i da zbog toga udeo dugova u GDP-u počne da opada.  Moguće je i neko srednje rešenje, između inflacije i rasta. Za kratkoročna pitanja duga i opstanka evrozone čak i nije toliko važno da li se ovom ekspanzivnom politikom podstiče rast ili inflacija, sve dok raste nominalni GDP.

To je optimistični scenario kojem se ECB nada. U prethodnom postu čiji sam zaključak linkovao napisao sam da je očigledno rešenje sada za banke da pozajme po 1% od ECB, kupe državni dug po 4-5% i uživaju. Ovaj alternativni, optimistični, scenario je da banke uzmu po 1% od ECB, ali onda to nekako ubace u realnu ekonomiju, na osnovu čega realna ekonomija raste, što onda olakšava problem duga i smanjuje udeo duga u GDP-u. Ako se sve poklopi, evozona može da uz pomoć nešto boljeg rasta u narednih par godina i umerene inflacije smanji dugove i onda se uz mikroekonomske reforme i kresanje potrošnje vrati na održiv put. Vidite koliko je taj scenario problematičan. Da li je nelikvidnost jedini problem realnih ekonomija u kriznim zemljama evozone? Koliko su banke voljne da pozajmljuju kada bankarska regulacija i dalje favorizuje državni dug umesto komercijalnog kreditiranja?  Mogu li ove zemlje smanjiti potrošnju? Do sada su je smanjivale jedino kad nisu imale gde -- sada kada imaju malo vazduha nisam siguran de će nastaviti.  Mnogo su verovatniji scenariji sa bankrotstvima i inflacijom. U ECB sve to znaju, ali su se uhvatili za poslednju slamku.

Tržišno rešenje za Kosovo, Folklandska ostrva i ostale problematične teritorije

Piše Stiv Henke:


This is where markets come in. The Falklanders would have to be compensated by Argentina. The referendum would be designed so that Argentina could offer a cash incentive. Before the referendum, Argentina would deposit an amount (let's say USD $500,000) in escrow, in Swiss bank accounts for every man, woman and child who had proven their Falklands residence prior to the referendum.

If the referendum went in Argentina's favor (over 80% of eligible voters casting a "yes" vote), then the funds in escrow would be transferred and Argentina's unambiguous sovereignty over the Falklands would be established. Argentina's cost, in this hypothetical, would be about USD $1.6 billion.

A transparent market solution for the Falklands and other disputed territories would be a cost-effective way to unambiguously establish sovereignty — a way that avoids blundering into unwanted wars and spilling blood, sweat and tears.

Gojaznost i džank fud

Novi nalazi:

The new study published in journal Sociology of Education was produced from a review of data from the Early Childhood Longitudinal Study by Jennifer Van Hook, professor of sociology and demography at Pennsylvania State University, and her colleague Claire Altman. Van Hook and Altman found that in the subsample of 19,450 children grades fifth through eight, more than 59 percent of fifth graders and 86.3 percent of eighth graders attended schools where junk food was sold. According to the press release, while there was a significant percentage of students attending schools where junk food was sold, there was not a disproportionate number of students considered obese or overweight in these schools compared to institutions where junk food was absent.

“There has been a great deal of focus in the media on how schools make a lot of money from the sale of junk food to students, and on how schools have the ability to help reduce childhood obesity,” Van Hook said in the release. “In that light, we expected to find a definitive connection between the sale of junk food in middle schools and weight gain among children between fifth and eighth grades. But, our study suggests that — when it comes to weight issues — we need to be looking far beyond schools and, more specifically, junk food sales in schools, to make a difference.”

Takođe, obratite pažnju na ovo:

Van Hook said that the findings surprised the researchers so much that they held off publishing for nearly two years “because we kept looking for a connection that just wasn’t there.”

Kišobrani izazivaju kišu

Stvarno, što je više kišobrana na ulici, to jače pada kiša!

Nesto slično tvrdi Blic a ne pada im na pamet da je uzročnost možda obrnuta.

Tekst u NPPE

Moj napad na ideju frakcionalnog bankarstva i "maturity mismatchinga", objavljen u časopisu New Perspectives on Political Economy.

Tekst možete naći ovde.

Pismo Stiglitzu

Nekako sam naleteo na pismo Kena Rogoffa Josephu Stiglitzu od pre 10 godina, a koje i dalje stoji na sajtu MMF-a. Obavezno pročitati. Između ostalog:


Let's look at Stiglitzian prescriptions for helping a distressed emerging market debtor, the ideas you put forth as superior to existing practice. Governments typically come to the IMF for financial assistance when they are having trouble finding buyers for their debt and when the value of their money is falling. The Stiglitzian prescription is to raise the profile of fiscal deficits, that is, to issue more debt and to print more money. You seem to believe that if a distressed government issues more currency, its citizens will suddenly think it more valuable. You seem to believe that when investors are no longer willing to hold a government's debt, all that needs to be done is to increase the supply and it will sell like hot cakes. We at the IMF—no, make that we on the Planet Earth—have considerable experience suggesting otherwise. We earthlings have found that when a country in fiscal distress tries to escape by printing more money, inflation rises, often uncontrollably. Uncontrolled inflation strangles growth, hurting the entire populace but, especially the indigent. The laws of economics may be different in your part of the gamma quadrant, but around here we find that when an almost bankrupt government fails to credibly constrain the time profile of its fiscal deficits, things generally get worse instead of better.

Toma promoviše KONEPS, Tadić kaže da imamo nepotrebne zakone

Tomislav Nikolić kaže u intervjuu:


U Južnoj Koreji kompjuter izbacuje tenderske uslove i određuje pobednika. Zašto to ne bi moglo kod nas?


Očigledno govori o KONEPS-u, sistemu o kojem sam pisao pre izvesnog vremena. Moj problem sa naprednjacima je u tome što ni ovde on nije rekao "Kada ja pobedim, obećavam da ćemo u roku od godinu dana uvesti sistem poput onog u Južnoj Koreji". Ovako, čak nije ni obećao, samo je postavio retoričko pitanje.


Uzgred, Tadić je pre neki dan imao relativno dobar intervju u kojem je, između ostalog, rekao i:


Postoji čitav niz zakona i agencija koje su potpuno nepotrebne.


Pitanje je - ako zna da "postoji čitav niz zakona i agencija koje su potpuno nepotrebne", zašto nešto ne uradi po tom pitanju? Da li tvrdi da su za sve te zakone i agenciji krivi koalicioni partneri? 

Dobro pismo čitaoca

U Vremenu.

Heritage

Izašao je indeks ekonomskih sloboda za 2012.

Napredak

Pisali smo prethodnih godina u par navrata o konceptu slobodnih gradova koji promoviše Paul Romer, kao i o ideji seasteadinga, koji promovišu između ostalih, Patri Friedman (unuk Miltona Friedmana) i Peter Thiel, američki milijarder.

U izvesnom smislu, radi se o sličnim idejama - kako stvoriti teritoriju koja ne bi bila pod suverenitetom posojećih država, već bi mogla da definiše svoja pravila. Seasteading koncept podrazumeva nastanjivanje na moru (recimo, na velikim splavovima ili brodovima), dok koncept "Charter Cities"-a podrazumeva stvaranje posebnih administrativnih zona i izdvajanje istih iz suvereniteta države gde se nalaze.

U poslednje vreme je ostvaren napredak u obe inicijative.

Što se seasdeadinga tiče, već neko vreme postoji Seasteading Institute, gde pokušavaju da razreše neke tehničke probleme vezane za život na moru. Institut su napustili Dario Mutabžija (po imenu bih rekao da ima neke veze sa ovim našim prostorima) i Max Marty i osnovali startup firmu Blueseed. Ideja Blueseeda je da se na "plovilu" koje bi bilo ukotvljeno nekih 20 km od San Francisca otvori prostor za firme koje bi se bavile razvojem softvera. Suština je da danas firme iz Silikonske doline ne mogu da uvezu dovoljno kvalitetne radne snage zbog američkih imigracionih propisa, ali bi firme mogle da u međunarodnim vodama zaposle ljude da rade. Bili bi dovoljno blizu Silikonske doline, a opet ne bi morali da poštuju američke zakone. Evo i videa:



Što se tiče Charter Cities-a (koji i inače deluje kao realnija ideja), Parlament Hondurasa je izmenio Ustav da bi omogućio osnivanje posebnog regiona koji ne bi bio baš "pravi" deo Hondurasa. Recimo, sudski sistem bi bio potpuno nezavistan od sadašnjeg sistema. Više o tome pogledajte u članku koji je objavio Economist. Pogledajte i sajt Future Cities Development Inc., firme koja se bavi razvojem "slobodnog grada" u Hondurasu. Evo i videa u kojem govore predsednik Hondurasa i predsednik Parlamenta.

Malo bliske istorije koju smo zaboravili

Današnja Vlada Srbije ima 20 članova. Previše, ako mene pitate.

Sa druge strane, pre 12 godina imali smo dve vlade - republičku i saveznu, koju Crna Gora nije priznavala, već su se sve odluke odnosile samo na Srbiju.

Republička Vlada je imala 36 članova (predsednik, pet potpredsednika, 23 "klasična" ministra i sedam bez portfelja) , a Savezna je u jednom trenutku imala 32 člana (predsednik, šest potpredsednika, 18 "klasičnih" ministara i sedam ministara bez portfelja).

Sve u svemu, Srbija je tokom 2000. godine imala 68 ministara. Brzo smo zaboravili.