Herojska borba

U čemu je sličnost između monopola i inflacije? Dana Popović je dobro primetila kako su novinari lako naseli na državnu propagandu o borbi protiv monopola:

Setimo se samo kako je ogromni izvor bogatstva Bogoljuba Karića bila ona jedna (jedina) izdata licenca za mobilnu telefoniju. ... Da je tada iz vlade procurila vest država kreće u borbu protiv monopola u mobilnoj telefoniji, čak da je to i sam Milošević izjavio, ne znam stvarno koji bi novinar (uključujući one režimske) tako svečano i tako radosno izveštavao o tome, a barem kroz polovinu medijske scene bi se provuklo ono otrovno pitanje – pa zašto ne izdate još jednu-dve licence pa da taj monopol otpadne sam, kao zrela kruška?

Analognu grešku mediji prave kada poveruju političarima da se država nekako bori protiv inflacije. Država se "bori" ili "obuzdava" inflaciju kao da je reč o prirodnoj nepogodi, a ne posledici ekonomske politike same države. Tačno je da postoje neki spoljni faktori, veći priliv novca iz inostranstva može uticati na domaće cene ili se one u nekim prelaznim periodima mogu nivelisati sa inostranstvom, ali na kraju krajeva država je ta koja ima monopol na štampanje novca. Ona je jedina koja može stvoriti njegovu inflaciju. Sličnih izuzetaka ima i kod monopola, koji teoretski mogu nastati i sami od sebe, ali sa monopolima o kojima se govori u Srbiji jasno je da to nije slučaj. I državni i privatni monopoli su kreirani i održavaju se u životu državnim merama. Protiv čega se onda država bori?

Ukinuto ropstvo u Srbiji

Na istoj sednici Vlade na kojoj je mlekarima zabranjeno da prave jogurt i pavlaku više nego što ministar želi, doneta je i odluka da se ukine obavezno služenje vojnog roka.

Teško je proceniti koliki je trošak obaveznog služenja vojske. Pomislite samo na milione i milione protraćenih čovek-godina koji su mogli biti potrošeni na posao, ljubav, muziku, sport, obrazovanje ili prosto gluvarenje.

Neki ljudi smatraju da samim tim što ste rođeni kao muškarac imate obavezu da stavite godinu dana svog života na oltar državi. Drago mi je da naša vlast to više ne misli. Jeste, trebalo je to da se odavno uradi, ali bolje ikad nego nikad.

Što se mene tiče, ovo je jedna od najvažnijih odluka od 5. oktobra na ovamo.

Sve je isto samo Mirka nema

Ili još bolje čega se pametan stidi tim se....

Ono što je najžalosnije je da je u Srbiji prisutna poplava rešenja iz vremena Mirka Marjanovića. Umesto da prestanu da se bave unakažavanjem privrede kroz administrativno nasilje jedna greška se popravlja novom i tako u krug. Možda bi vlada trebala i da nam kaže koliko putera je dobro za zdravlje i da li margarin nelojno konkuriše. S druge strane, možda bi trebalo ograničiti proizvodnju margarina jer to smanjuje interes za proizvodnjom ulja. Ideja ima mnogo, verovatno je najkonzistentnije da vlada lepo svima propiše šta treba da proizvode i po kojoj ceni, uz jasno definisanje politike raspodele.

Ko je nadležan za vanzemaljce?

Kada sam prvi put čuo za UNOOSA (United Nations Office for Outer Space Affairs), mislio sam da me zezaju. Sada sam se setio da guglujem i na svoje zaprepašćenje našao sam da ta agencija ne samo da postoji, već ima i svoj sajt, sve sa opisom posla.

Naravno, kada malo pogledate čime se oni bave, shvatite da sve to nema veze sa vanzemaljcima, već prosto sa sprovođenjem "svemirskog prava", odnosno raznoraznih međunarodnih konvencija koje se tiču upotrebe svemira (ne znam, sateliti i slično).

Ali, zamislite da sutra dođu neki vanzemaljci. Ko će da ih primi, ko će sa njima da pregovara? Nekako se UNOOSA prirodno nameće, pa zato neke novine pišu da će šefica UNOOSA biti imenovana za "ambasadora za vanzemaljce".

Problem je u tome što već postoji Post Detection Taskgroup pri SETI projektu.

Treba lepo da sednu i da se dogovore, a ne da se sutra svađamo i brukamo pred vanzemaljcima....

Postanite mecena

Sajt Kickstarter je posvećen prikupljanju para za raznorazne umetničke i slične projekte. Mehanizam je vrlo zanimljiv.

Recimo da želite da napišete knjigu o romskoj muzici, ili film o životu Bogoljuba Karića. To možete da finansirate od svojih para, a možete i da napravite "stranicu" na Kickstarteru, gde bi ste objasnili šta želite da uradite, koliko para vam za to treba i u kom roku, kao i kako ćete da nagradite one koji vam daju pare. Recimo, možete da napišete nešto tipa "svako ko uplati 50$ dobije primerak knjige, a ko uplati 500$ dobije štampanu zahvalnost u samoj knjizi, plus ga vodim na večeru". Zanimljiv deo je u tome što, ako ne uspete da skupite para koliko ste rekli da vam treba u roku koji ste naveli, ništa od para. Pare dobijate jedino ako ispunite cilj. Time se, pretpostavljam, bore protiv mogućih prevaranata - moraš da prevariš previše ljudi odjednom, što je teško.

Spisak projekata koji se smartaju najuspešnijim možete videti ovde.

Bohinjska deklaracija slobode

Inicirana od strane nekolicine liberala iz Srbije, Slovenije, Makedonije i Crne Gore. Sada online i otvorena za potpise svih zainteresovanih iz svih krajeva Balkana.

Demokratija i rast

Danas već citirani Easterly daje vrlo zanimljiv grafikon korelacije demokratije i ekonomskog rasta.

Jedna stvar se vrlo jasno vidi - autokratije pokazuju znatno veću varijansu u ekonomskom rastu. Evo kako zaključak formuliše Easterly:

Autocracy is extremely risky: it could result in high growth, but it could just as well result in a growth collapse – for every Lee Kuan Yew, there is a Jean-Bédel Bokassa.

Razvojna pomoć

Bill Easterly skreće pažnju na deo Obaminog govora u Ujedinjenim nacijama:

Our focus on assistance has saved lives in the short term, but it hasn’t always improved those societies over the long term. Consider the millions of people who have relied on food assistance for decades. That’s not development, that’s dependence….

...let’s move beyond the old, narrow debate over how much money we’re spending and let’s instead focus on results-whether we’re actually making improvements in people’s lives

Ovo me je podsetilo na događaj od pre jedno četiri godine. Bio sam u Vašingtonu na nekom seminaru i, između ostalih institucija, posetili smo USAID. U grupi je bilo nas 20-ak, iz svih krajeva sveta. Elem, dočekala nas je potpredsednica USAID-a, ili tako nešto, i održala prigodni govor "Jako mi je drago što imam priliku da vas upoznam, bla, bla, bla. Znate, nama je jako bitno da se novac američkih poreskih obveznika troši na najbolji mogući način. Zato smo angažovali grupu profesora da proceni efekat naših programa širom sveta. Sada će moj kolega Brajan da vas ukratko upozna sa tim izveštajem",

Brajan počinje, bukvalno, sledećim rečima "USAID ima godišnji budžet od 30 mlrd dolara.... Ili je beše 3 mlrd dolara...? (Gleda u šeficu, ona sleže ramenima) Ne, valjda oko 30 mlrd dolara....? U stvari, koliki god da je budžet, radi se o veoma velikim parama i nama je jako bitno da znamo da taj novac dovodi do pravog poboljšanja uslova života, bla, bla."

Mi iz raznoraznih banana zemalja nismo mogli da verujemo - čovek ne zna ni red veličine budžeta organizacije u kojoj radi, a zadatak mu je da nam prezentuje šta i kako rade.

Zaključak prezentacije je bio da su jako pametno trošili pare i da zato zaslužuju da im se budžet sledeće godine značajno poveća.

Glenn Beck objašnjava kapitalizam

Srpska "Sloboda izbora"

Ne, nije reč o još jednom prevodu poznate Friedmanove knjige, nego o potpuno novoj knjizi koju je napisao Miroslav Prokopijević. Ali, svejedno, poređenju itekako ima mesta. Jasnoća i konciznost sa kojom Prokopijević objašnjava i najkomplikovanije ekonomske pojmove i teorije je vrlo dragocena jer demistifukuje ekonomiju kao neku ezoterijsku mudrost i pokazuje da je ona prevashodno stvar logičkog mišljenja i dosledne primene principa, a ne komplikovanog modeliranja i empirijskog testiranja. Kao takva, ova knjiga je podjednako dragocena za "eksperte" i "neeeksperte". Ovu njenu stranu je najbolje opisao Steve Pejovich u svojoj recenziji koja je štapmana na koricama:

Kao što je Friedmanova knjiga Free to Choose doprinela ekonomskom obrazovanju širokih slojeva u Americi, verujem da će knjiga Miroslava Prokopijevića imati sličan rezultat u Srbiji. Razlog je jednostavan. Prokopijević analizira najvažnije ekonomske principe na tako jednostavan način da ih i eksperti mogu razumeti.

Apsolutno se slažem. Posebno je važno da knjiga doprinese obrazovanju eksperata, tj ekonomista u Srbiji, pre nego naroda. Mislim da će narod imati manje problema sa Prokopijevićevom knjigom nego eksperti.

Što se eksperata tiče, videćemo efekte i dalje komentare "iz tog ćoška". Predosećam da neće biti laskavi, ako ih uopšte i bude. Naime, knjiga je još radikalnija od originalne "Free to Choose". Slobodno se može reći da ona predstavlja otvorenu provokaciju ne samo preovlađujućim ekonomskim praznovericama javnosti, već još i više praznovericama u koje i većina ekonomista, u ovom ili onom obliku, i dalje veruje. Šta reći za knjigu koja kaže da je insajdersko trgovanje korisno i treba ga ozakoniti, da treba privatizovati novac, da su špekulanti korisni, antimonopolska politika štetna i često jača monopole, da su "poreski rajevi" super stvar a strana pomoć podriva ekonomski rast, da je koncept socijalne odgovornosti kapitala glupost (ne baš tim rečima, ali to je smisao), ideja "ekonomije zasnovane na znanju" elementarna greška, a neprijateljsko preuzimanje suštinski važna institucija tržišta koju ne treba ograničavati nikako? Bau, bau, sakrijte malu decu, stižu neoliberali. :)

Oni koji nabave knjigu videće da ne preterujem kad kažem da je naslov knjige koji asocira na Friedmana opravdan, i da recenzenti, Madžer i Pejović, koji prave isto poređenje, takođe ne greše. Iako nije pisana kao sistematsko delo, nego kao zbirka naizgled nepovezanih eseja, knjiga funkcioniše kao celovito izlaganje osnova filozofije slobodnog tržišta. Ja uvek kažem da se o ekonomiji mnogo više može naučiti iz naoko popularnih dela kao što su "Free to Choose" ili "What Government has done to our money", "Šta se vidi i šta se ne vidi" nego iz tomova tehničke literature. Sad imate još jednu knjigu tog tipa na srpskom.

Ja dajem pet zvezdica, vi ostali proverite.

Koliko se svet promenio

Za tehno entuzijaste, verovatno najbolji način da shvatite obim tehnološkog progresa je da prelistate stara izdanja Radio Shack kataloga. Pogledajte, na primer, ovaj iz 1990. godine. Mogli ste da kupite VHS kameru tešku jedno 8 kila za 1000 ondašnjih dolara. Ako odete u 1980. godinu, glavna stvar su muzički stubovi, sve sa magnetofonima i gramofonima. Na linkovanom sajtu imate brojeve od 1945. godine, pa gledajte. Ako mislite da je takva situacija samo kod tehnike, pogledajte i druge kataloge, u kojima možete da vidite odeću, obuću, igračke i slično.

Međutim, meni je nešto drugo zanimljivije - kompjuterske igrice. Nedavno sam našao na Youtubeu da je mnogo ljudi snimilo svoje igranje igrica na Komodoru, Spektrumu, Amigi i da su to postavili na net. Evo snimka prve simulacije fudbala koju sam igrao negde 1985. godine na Komodoru 64, i PES 2010 koji sam igrao malo pre.





Na sve to treba dodati i činjenicu da sam se pre 25 godina igrao na CRT TV-u od 14 inča, a danas na LCD monitoru od 22 inča.

Alokacija kapitala

Evo kako to izgleda kad se država meša.

Naravno, pravim vernicima ovo neće značiti ništa. Oni će, kao nekada sa komunizmom, nastaviti da brane koncept državnih kredita "u načelu" -- nije kriva ideja krivi su konkretni izvršioci, u nekoj drugoj zemlji bilo bi drugačije, treba postaviti nove ljude, stručnjake sa moralom, a i ovi zajmoprimci su bezobrazni, i tako dalje do nove afere.

Kamenje u hleb

Dinkić nastavlja da insistira da je potrošnja lek za izlaz iz krize. Ovaj kejnzijanski mehanizam funkcioniše tako što potrošnja povećava proizvodnju, koja onda stvara sredstva za dodatnu potrošnju i tako smo u pozitivnom ciklusu veće potrošnje i veće proizvodnje.

Adam Smith je pisao "ono što je mudro u vođenju porodice teško da može biti pogrešno u upravljanju kraljevstvom". Kada je u krizi, porodica štedi. Kenjzijanci su okrenuli Smitha naglavačke i kažu da kada je u krizi, država treba da troši. To što ljudi kad je kriza štede je po njima "paradoks štednje", jer prolongira krizu zbog nedovoljne potrošnje.

Ova tvrdnja ima neke unutrašnje logike, zato je mnogima tako primamljiva. Sa druge strane, to je očigledan perpetum mobile -- potrošnja povećava proizvodnju, koja onda povećava potrošnju. Suviše lako da bi bilo istinito. Mises je tu ideju zvao pretvaranje kamenja u hleb, po biblijskoj priči.

Osnova greške i istovremeno ove prividne logičnosti je u tome što se pretpostavlja da je proizvodnja krajnji cilj, dok je potrošnja sredstvo za postizanje tog cilja. Fokus na proizvodnju ili na bruto društveni proizvod kao na krajnji cilj ekonomije navodi i mnoge učene ekonomiste da prihvate kejnzijanski mehanizam. Merenje standarda proizvodnjom je toliko opšteprihvaćeno (što je u redu, u nedostatku boljih mera), da se zaboravlja da je cilj ekonomije, odnosno raznih individualnih akcija od kojih se ona sastoji, zadovoljenje ličnih preferencija, dok su proizvodnja i zaposlenost samo sredstva potrebna da se to postigne.

Pošto je logika izvrnuta, čak i ako se prihvati da se sredstvo treba podsticati ciljem, rezultati izostanu. Uzročno posledična veza potrošnje i proizvodnje u obrnutom smeru može funkcionisati samo privremeno i ograničeno. Proizvodnja se može veštački podstaći povećanjem agregatne tražnje, ali povećanje će biti kratkotrajno. Ono što će ostati trajno je javni dug nastao iz nagomilanih budžetskih deficita. Porast produktivnosti je jedini realni uzrok trajnog povećanja životnog standarda. Povećanje tražnje to nije, jer čim se stimulus iscrpi ekonomija će se vratiti na prethodni nivo. (To je jako dobro testirano u Americi u protekle dve godine).

I ovo bi se moglo nekako prihvatiti ako bi se tvrdilo da, pošto je sada velika kriza, potrebno je hitno, makar i tako kratkotrajno, stimulisati ekonomiju. Ali u tom slučaju treba znati da ovakav tražnjom generisani stimulus nije prosto prelivanje iz budućnosti u sadašnjost već i neto gubitak. Jedan deo prilikom prelivanja se gubi jer budžetski deficit obično poveća kamatne stope i tako istiskuje privatna ulaganja. Država se na tržištu kapitala pojavljuje kao dodatni igrač na strani tražnje, što poskupljuje kapital ostalima i neke potencijalne investicije se zbog toga ne ostvare. Potrošnja možda stimuliše, ali zato istovremeno državno zaduživanje destimuliše.

Dalje, u maloj i relativno otvorenoj ekonomiji domaća tražnja se deli sa inostranstvom. Od podsticaja tražnje otprilike polovina će podstaći domaću proizvodnju, druga polovina će podstaći uvoz i tako besplatno stimulisati susedne ekonomije. O tome i ostalim razlozima protiv kejnzijanske politike u Srbiji sam već pisao.

Jedna minijatura o Kvebeku

Ovo je jedina vlada na čitavom severnoameričkom kontinentu koja je za slobodno tržište, pre izbora, za vreme izbora i posle izbora, jer verujemo da je privatno preduzetništvo jedini izvor trajnog prosperiteta.

Grešite ako mislite da je ovo rekao neki američki predsednik, pa bio on i Ronald Regan ili Waren Harding. Ovo je rekao Maurice Duplessis, premijer kanadske provincije Kvebek (1944-1959) u svom govoru 1956 godine. Kvebek je jedan od najfascinantnijih prostora u Severnoj Americi. Francuski element tamo nema nikakve veze sa Francuskom kakvu mi znamo - republikanskom, egalitarističkom, antikapitalističkom. Kvebečki frankofoni su došli u Severnu Ameriku u 16 i 17 veku, mnogo pre revolucije u Francuskoj krajem 18-og veka: kada se revolucija desila, oni su već uveliko bili podanici Britanske imperije, još od poraza u ratu 1763. Na njih "prosvećeni mislioci", jakobinizam i Napoleon nisu ostavili traga. Oni su ostali Francuzi 16 veka - feudalni mračnjaci, monarhisti, katolici i konzervativci. Prihvatili su slobodno tržište i dominaciju anglosaksonskog biznisa oberučke jer im je sve to bilo od koristi. Ali su zauvek ostali "neprosvećeni" i "nemodernizovani" "rednekovi" (pogrdan izraz za američke provincijalce koji kvebečki elitisti vrlo rado koriste i za svoje "seljake". Takođe ih zovu i "Pepsijima" - prazni od vrata na gore).

Duplessis je bio izdanak tog tradicionalnog miksa katoličkog tradicionalizma i free market filozofije Montreala. On je vladao u ime koalicije frankofone većine, uglavnom ruralne i malovaroške, tradicionalne, religiozne, vrlo netrpeljive prema inovacijama "budžovana" iz Toronta i Otave, sa njihovim "modernim" ekscentrizmima poput državnih penzija, škola i nacionalizovanja fabrika, i anglosaksonske poslovne elite iz Montreala. Bio je zagovornik prava provincija, ali u ime ideje klasičnog federalizma, ne frankofonog nacionalizma (bio je ponosni kanadski patriota). Minimalni porezi, slobodno preduzetnništvo, lokalna autonomija, otpor sindikatima, suzbijanje komunista, privatna filantropija umesto države blagsotanja i katoličke škole i bolnice umesto državnih "javnih servisa" - to je bio Duplessijev program zbog koga su ga kvebečki nacionalisti i levičari uvek mrzeli, i zbog koga je i ceo period njegove vladavine nazvan "mračnim dobom".

Nema ništa dalje od istine. Period Duplessijeve vladavine je bio period najvećeg ekonomskog i kulturnog procvata Kvebeka. Montreal je bio najvažniji finansijski, trgovački i akademski centar Kanade i drugo finansijsko središte Severne Amerike, odmah posle Njujorka. Ulica Saint Jacques nazivana je kanadskim Vol Stritom. U periodu Duplessija sagrađen je montrealski metro i najveći deo svih onih lepih niskih zgrada koje uvek zapadaju za oko turisti koji prvi put dođe u grad. Propast Kvebeka i Montreala počinje sa dolaskom levičara na vlast posle Duplessijeve smrti 1959. Levesque, Sauvet, Trudeau i ostali progresivci školovani na američkim univerzitetima preuzeli su dizgine da "modernizuju" Kvebek, i izvuku ga iz mraka zaostalosti. To je značilo opštu nacionalizaciju industrije, progon anglosaksosnke manjine koji je doveo do ruiniranja finansijskog primata Montreala, podgrevanje agresivnog nacionalizma i širenje države blagostanja. Posle 6 ili 7 godina te takozvane "tihe revolucije" Kvebek se pretvorio manje-više u ruinu, a agresivni progresivci na njegovom čelu počeli po prvi put da traže nezavisnost, jer nisu bili zadovoljni stepenom napredovanja socijalizma u ostatku Kanade. Tako da ideja nezavisnosti Kvebeka uopšte ne potiče od frankofonskih tradicionalista, nju su "zasadili" i odgajili levičarski progresivci i liberali školovani po Stanfordima i Harvardima.

Jurodivi francuski "nacionalni karakter" doveo je, međutim, do najnovijeg obrta poslednjih godina. Kvebek jeste najkorumpiranija, najrasipničkija i najzaduženija kanadska provincija. Ali jedino tu se nešto mrda u idejnom i ideološkom smislu. Lucien Bushard, vođa neuspelog pokreta za nezavisnost 1990-ih i veliki zagovornik države blagostanja u međuvremenu je postao njen veliki kritičar i tvrdi da Kvebek mora da se reformiše u pravcu kapitalizma. Sve više lekara i pacijenata počinje da se buni protiv severnokorejskog sistema zdravstvenog osiguranja koji je Sveta krava u Ontariju. Uopšte, za razliku od Ontarija (gde sam ja trenutno), koji zaista podseća na Hakslijev Vrli novi svet, gde niko ne sme (i ne želi) ništa da kaže, gde su svi fini prema svima (osim prema desničarima koje možeš i da skuvaš za večeru, nema veze), gde su građani srećni da mogu da plate što više poreza da bi ih vlada što više usrećila, Kvebečani pokazuju ne samo više političke strasti nego i više smisla za protržišne ideje. Oni hule na vlast, psuju svakoga, ne veruju nikome na reč, ne haju za političku korektnost. U Ontariju ne možete da živite od vetrenjača, ekološke svesti i reklama o spašavanju sveta po ulicama i autoputevima. Bukvalno su svuda. Međutim, ovog leta sam se vozio od Montreala do Kvebek Sitija i nisam video ni jednu! Samo duhovite opaske o pijanim vozačima i lokalne kvebečke doskočice, na francuskom, razume se. Nema Vrlog novog sveta, nema PC Inkvizicije. Stvarni svež vazduh, stvarni ljudi! Rekao bih stoga, na osnovu ograničenog jedniopogodišnjeg iskustva da je frankofonski element u Kvebeku jedina potencijalno progresivna sila u današnjoj Kanadi, osim možda Alberte na Zapadu.

Stiv Pejović u Politici

Recesija bi u Americi već prošla da se država nije umešala i počela da spasava kompanije i banke koje su sebe dovele do propasti lošim odlukama svojih menadžera. Američke firme trenutno „sede” na tri triliona dolara i neće da ih investiraju jer su im nepoznata pravila igre i jer se plaše neizvesnosti.

Pročitajte ceo intervju.

Zabavna strana EU

Evropska unija je ozbiljna država, ali neka inovativna rešenja su prilično zabavna. Evo moje top liste sa Euractive o aktivnostima EU uprave poslednjih godina.
1. Predsednik Evropske komisije Barroso planira da formira novinarsku ekipu koja će ga pratiti na putovanjima, kao i „dva posvećena fotografa na dužnosti 24 sata“
2. Komisija 2010-2014 dobija komesara za klimu (imenovana Connie Hedegaard, završila Masters degree in Literature and History, University of Copenhagen)
3. Umesto the most competitive, knowledge based economy, nov marketinški naziv EU za sezonu 2020, biće Innovation Union.
4. Uvodi se Vacancy monitor. Barroso daje objašnjenje: pošto u EU postoji 4 miliona nepopunjenih radnih mesta, Komisija (tj. Monitor) će obaveštavati građane gde mogu naći uhlebljenje.
5. I naravno, moj omiljeni, pod naslovom Wanted: EU chief scientist. Baroso planira da imenuje Vrhovnog Naučnika koji će ga savetovati o kriznim pitanjima klime i genetski modifikovane hrane. Plata 200 hiljada evra godišnje.

Steve Pejovich o EU

Crna Gora kao mala država ima više šansi ukoliko ostane van Evropske Unije. Korist je veća od troškova, a i Crna Gora je suviše mala da bi zavisila od velikih država koje bi mimo njene volje donosile važne odluke

kaže Steve Pejovich u svom predavanju na Univerzitetu Donja Podgorica, u Crnoj Gori.
Link ovde.

New Deal u praksi

Fantastičan članak Georga Willa počinje ovako:

The crime scene at 138 Griffith St. has changed in 76 years. Today it is a barber shop. In 1934, it was a tailoring and cleaning establishment owned and run by Jacob Maged, 49.

With his responsibilities as a father of four, Maged should have shunned a life of crime. Instead, he advertised his criminal activity with a placard in his shop window, promising to press men's suits for 35 cents. This he did, even though President Franklin Roosevelt's New Dealers, who knew an amazing number of things -- his economic aides were not called a "Brains Trust" for nothing -- knew that the proper price for pressing a man's suit was 40 cents.

Neke Ruzveltove politike danas deluju suludo bez obzira na vaše ideološko opredeljenje -- namerna kartelizacija ekonomije, naredbe o obaveznom podizanju cena ili pokolj svinja radi podizanja cene mesa (mada ovo poslednje liči na Obamin cash-for-clunkers program) -- ali i dalje se perpetuira mit o New Dealu i njemu kao spasiocu ekonomije. To je čovek kome je Kejns, današnji simbol intervencionizma, pisao pisma da mu kaže da prestane da se meša u ekonomiju i ostavi biznis na miru. Ovaj članak je o jednom tipičnom slučaju iz tog vremena, krojaču koji je završio u zatvoru jer je jeftino peglao odela.

Razmišljanja o revoluciji u Americi

Na početku, nagradno pitanje: da li postoji išta što bi najtesnijim vezama moglo da spaja uredništvo Wall Street Journala, uredništvo National Review, Weekly Standard, Reason Magazine, Karl Rovea, mainsstream medije i Demokratsku stranku?

Odgovor: svi jednako mrze Christine O'Donnell. Žena je pobedila na preliminarnim izborima za republikanskog senatora u državi Delaver, u trci sa Mike Castlom, kandidatom koji je 40 godina već funkcioner, favorit republikanskih glavešina iz Vašingotna i celokupnog "konzervativnog establišmenta". Po ispitivanjima "Kluba za rast" najliberalniji republikanski kongresmen već nekoliko godina. Tea Party patrioti su, uprkos tome, progurali svog čoveka (ženu) koja je vrlo desno na ideološkom spektru, bez mnogo iskustva do sada. Posle Aljaske, Kentakija, Jute, Kolorada, Nevade i Florida ovo je sledeća stanica gde su favoritima republikanskog establišmenta pokazana vrata, i na njihovo mesto postavljeni autentični desničarski kandidati, poput Marka Rubia, Rand Paula, Sharon Angle i sada Christine O Donnell.

Dakle, postavka: na jednoj strani beltway konzervativci, beltway libertarijanci, beltway liberali i mainstream mediji, savetnici George W. Busha, Rove i Perino, svi složno ko jedan za najlevičarskijeg republikanskog kandidata, a na drugoj: Jim de Mint, Sarah Palin, Hestonova NRA, Rush Limbaugh, Mike Levin i ostali "krekpotovi" i populistički bukači, na strani Tea Party kandidata. Pametnome dosta.

Najodvratnije, i vrlo razotkrivajuće, u celoj ovoj epizodi je bio sledeći detalj. Bukvalno dan pred izbore, na Weekly Standardu je osvanuo pljuvački članak o Christini O Donnell sa ličnim a ne političkim napadom, koji su onda kolege blogeri sa NRO, WSJ i ostlaih "konzervativnih" medija neumorno ponavljali i međusobno linkovali. Podsetilo je to na orkestriranu kampanju konzervativaca sa NRO i libertarijanaca sa Catoa, Reasona i George Masona da miniraju Ron Paula, dan pred prajmeri izbore u Nju Henpšajru 2008.

Sjajan citat

Crawford u postu vezano za Kubu linkuje na citat Ayn Rand:

Možeš da izbegavaš realnost, ali ne možeš da izbegneš posledice izbegavanja realnosti.

Ovo me je podsetilo na situaciju od pre 11 godina, kada se moj drug raspravljao sa svojim dedom oko bombardovanja. Kaže on dedi "Gledaj deda realno, radi se o 17 najbogatijih zemalja na svetu." Ili, "Deda, budi realan, nemamo šanse da ih pobedimo." Na to mu deda kaže "Šta se bre ti stalno hvataš za tu realnost?"

Državno finansiranje nauke

Posledica.

Lepa ali...

Jelena Krstović PR Delte: - Tržište u Srbiji je premalo da bi moglo imati probleme sa kartelima. Što je tržište manje, odnosno što je manje konkurenata, lakše je organizovati kartel.

Moj RSS feed

Pre jedno šest meseci sam počeo da koristim Google Reader kao svoj "agregator". Pomislih da još ima ljudi koji još uvek ne koriste slične servise i da bi bilo dobro da ukažem na korisnost. Dakle, ako pratite više blogova i/ili sajtova, pređite na Reader odmah! Sve je mnogo jednostavnije i brže od otvaranja stranica u browseru.

Pored toga, možda bi nekoga zanimalo šta ja pratim na Readeru.

Prvo, pratim tri bloga koji su pri časopisu American Interest. Jedan je blog Waltera Russela Meada (Via Meadia), koji se dominantno bavi američkom spoljnom politikom i komentarisanjem dešavanja u svetu. Drugi je blog Petera Bergera (Religion and Other Curiosities), koji je sociolog religije, ali na blogu komentariše i pitanja koja nisu usko vezana za religiju. Treći je "opšti" blog American Interesta (AI Cont'd) koji pretežno pokriva pitanja spoljne politike, ali se ponekada bavi i američkom unutrašnjom politikom.

U drugom "bloku" su blogovi londonskog Economista. Ima ih jedno 18, ali sam se ja "pretplatio" na sedam. Free Exchange i Schumpeter's Notebook su najopštiji. Free Exchange se uglavnom bavi ekonomskim pitanjima, kako ekonmskom teorijom, tako i ekonomskom politikom, dok je Schumpeter's Notebook više orijentisan na biznis. Bagehot's Notebook se bavi britanskom politikom, Charlemagne's Notebook briselskom politikom, Eastern Approaches istočnoevropskom, a Democracy in America Američkom politikom. Babbage se bavi tehnologijom.

Sledi gomila (15-ak) ekonomskih blogova. Pored blogova na koje ovde često linkujemo (Marginal Revolution, Cafe Hayek, Econlog, Freakonomics, Greg Mankiw), hteo bih da skrenem pažnju na još nekoliko na koje ređe linkujemo. The Big Questions je blog Stevena Landsburga, profesora iz Rochestera, koji je pokrenuo sa idejom promovisanja istoimene knjige. Sledeći je Charter Cities Blog za koji često piše Paul Romer, a koji služi da promoviše Romerovu ideju slobodnih gradova, o kojoj je Slaviša pisao još odavno. Tu su i The Money Illusion Scotta Sumnera, čoveka koji je opsednut monetarnom politikom, ali je odličan bloger, The Rational Optimist Matta Ridleya (koji je posvećen promovisanju ideja iz istoimene knjige), Ideas Davida Friedmana, blog Johna Stossela, zatim VoxEU, sajt posvećen popularizaciji nekih nalaza ekonomske nauke, kao i Aid Watch, blog Williama Easterlyja. Od nedavno čitam i Market Urbanism.

Tu su i još dva - Agro gerila, sjajan domaći blog, kao i Blogoir, blog bivšeg britanskog ambasadora u Srbiji, Charlesa Crawforda, svrstan među 30 najboljih britanskih libertarijanskih blogova.

Za kraj, trebaju mi preporuke za dve teme. Prva je sport - da li postoji neki dobar domaći blog koji pokriva utakmice reprezentacija (u svim sportovima), Ligu šampiona, svetska i evropska prvenstva? Mislim, nekako su mi novinski izveštaji suviše "sterilni" i/ili pristrasni. Drugo, da li znate za neki dobar strani blog koji se bavi popularnom naukom? Dakle, nešto kao prevod naučnih saznanja iz biologije, hemije, fizike, astronomije, geologije, psihologije na jezik nas laika. Recimo, nešto kao VoxEu, ali za druge nauke.

Balon obrazovanja

Kad Željka neće da linkuje moram ja:

Nikad u istoriji civilizacije nije bilo lakše steći znanje izvan tradicionalnih akademskih institucija. ... A ono što je već sasvim bizarno je kada se u državi u kojoj su prosečne plate nekoliko stotina dolara, od zajedničkog novca finansira nečije studiranje po elitnim univerzitetima u inostranstvu. To ne samo da se radi, i to ne samo za osnovne, već i magistarske i doktorske studije, nego kada proces dodele stipendija (inače proces u kojem učestvuju brojne birokrate koje takođe finansiraju prosečni građani) iz nekog razloga zakaže, po novinama se objavljuju srceparajuće priče o navodnim talentima kojima, eto, fali samo još malo novca za ostatak školarine, smeštaj ili avionsku kartu, pa da mogu da pomognu Srbiji tako što će svoj talenat razviti do kraja.

Talenat kojem je potrebna pomoć srpskih poreskih obveznika da bi ga kao takvog prepoznali u inostranstvu jednostavno i nije neki talenat. A očekivanje od ipak relativno siromašne Srbije da mu uprkos tome finansira školovanje u inostranstvu govori ne samo o manjku talenta nego i ozbiljnoj dozi beskrupuloznosti.

Jorgovanka dobila konkurenciju

Blic objavljuje, doduše malo kreativno izvlačeći naslov - Definitivno postoje učesnici na tržištu koji misle samo na profit. Kakvo otkrivanje tople vode, kakav naslov, kakvo novinarstvo, kakva Privredna komora... I kakvo očekivanje da treba da misle na nešto drugo - ptice selice, mladost svekoliku Srbije, KK Partizan, bronzane vaterpoliste, penzionere...

Milan Janković nas prosvetljuje ovom izjavom, ostatak teksta protiče u solidnom uočavanju činjenica (ako se uzme u obzir institucija koju predstavlja). Ono što ne valja su zaključci poput onih kod dame pomenute u naslovu, potpuno pogrešni.

Ako je neko mislio da ideja o dobrovoljnosti članstva u privrednim komorama nije dobra jer će neko tu imovinu da razbuca, meni se uvek iznova čini da nije nikava šteta ako se to desi.

Zašto Japanci dugo žive?

Jedu mnogo ribe, a često i ne prijavljuju smrtne slučajeve. Iz teksta:

More than 230,000 elderly people in Japan who are listed as being aged 100 or over are unaccounted for, officials said following a nationwide inquiry.

Na primer:

The Justice Ministry said some of those unaccounted for may have died as long ago as World War II, possibly during the post-war turmoil.

Bazel III

Svetski regulatori su se dogovorili oko novih kapitalnih standarda, sa ciljem da se spreče nove finansijske krize. Pravila su komplikovana, ali suština je povećanje kapitalne adekvatnosti -- osnovni kapital, čiji je međunarodni limit bio 2%, sada će biti u zavisnosti od situacije, od 4.5% do 7%.

Kapitalni standardi su minimum kapitala koji banka mora da ima u odnosu na plasmane. Ako je to 7%, to znači da za svakih 100 dinara kredita banka mora imati 7 dinara sopstvenog akcijskog kapitala, dok se ostatak od 93 može finansirati tuđim depozitima. Standardi su u stvarnosti složeniji od ovoga, jer se svi plasmani ne tretiraju jednako nego množe rizikom, pa je za neke potrebno više a za neke manje kapitala. Kolika je naznačena rizičnost pojedinačnih vrsta plasmana takođe propisuju Bazel i nacionalni regulatori. (Tako je američki regulator čuvene hipotekarne obveznice proglasio nerizičnim.)

Evo zašto Bazel III ništa ne rešava. Ekonomista Frank Knight je još 1920-ih napravio razliku između rizika i neizvesnosti. Rizik je merljiv i moguće je znati koliko se rizikuje. Neizvesnost je kada smo u mraku, ne poznajemo situaciju, nemamo pojma šta se dešava i ne znamo da li i koliko rizikujemo. Sve upućuje na to da je poslednja kriza bila posledica ne uzimanja poznatih rizika, nego neizvesnosti koju je donela regulaciona konfuzija. Do bankrotstava nije došlo zato što su bankari ulazili u rizik, nego zato što nisu imali pojma da ulaze u rizik. Za ono što su bankari, bazelski i naiconalni regulatori i agencije za rejting mislili da je sigurno, ispostavilo se da je bilo veoma rizično. Kod banaka koje su se našle u problemima, prethodni bazelski standardi kapitalne adekvatnosti bili su više nego ispunjeni, one nisu držale kapital na regulatornom minimumu da bi ostvatile veći profit nego, naprotiv, čuvale više nego što je od njih traženo. Mislile su da igraju konzervativno. Njihovi top menadžeri su mislili da igraju na sigurno i zato izgubili milijarde sopstvenog novca. (O uzrocima krize detaljnije ovde).

Novi bazelski standardi sada povećavaju kapitalni minimum, ali opet rade pod pretpostavkom da je rizik plasmana poznat. U isto vreme, novonastajuće naiconalne regulacije dodaju još opskurnosti i neizvesnosti u sistemu i nastavljaju da homogenizuju ponašanje banaka propisivanjem šta je rizično a šta nije. Zato situacija neće biti mnogo različita od prethodne. Banke se u odgovoru na regulaciju i dalje moraju ponašati sve sličnije jedna drugoj, što povećava rizik serijskih bankrotstava, pada celog sistema.

I naravno, regulacija košta. Cena Bazela III će biti skuplji kapital, više kamatne stope i usporavanje svetske ekonomije, a da verovatnoća nastanka nove nepredvidive krize nije ništa manja nego ranije.

Pouke 11 septembra

Evo kako to vidi filozof Mario Kopić:

Rušenje je Svjetskoga trgovačkog centra na simboličkoj ravni izazvalo rascjep metafizike kao onto-teologije, kao dvostruko-jedinstvenog učenja o bivstvovanju (i volji za bivstvovanjem) i učenja o najvišem i izvornom Bivstvujućem (i žrtvovanju pod njegovim okriljem). Taj je rascjep u metafizici prisutan već od njenog početka, ali je bio prikriven. Sada je postao očigledan, tako da se unutrašnji rascjep razjapio i prema spolja i metafiziku ugrozio raspadom. Pokazalo se, naime, da ontološka volja za bivstvovanjem, koju je Nietzsche identificirao kao volju za moć, nije samo u suprotnosti, nego i u nepremostivom proturječju s teološkom težnjom za samožrtvovanjem, za žrtvovanjem ili darovanjem vlastitog bivstvovanja pod plaštem najvišeg Bivstvujućeg. To je proturječje na spekulativnoj ravni već više prije pola vijeka artikulirao Emmanuel Lévinas, a 11. septembra se potvrdilo i empirijski.

Pošto odricanje od vlastitog bivstvovanja znači najveću žrtvu i ontološki uopće nije opravdano, metafizika ga kao onto-teologija opravdava nečim s onu stranu bivstvovanja, opravdava ga Bogom koji kao Uzrok bivstvovanja prethodi bivstvovanju, koji bivstvovanje kao takvo prekoračuje kako po svojoj moći tako i po svojoj uzvišenosti. Ukratko, platonski rečeno: Dobro prethodi bivstvovanju. Biti je manje od dobro biti, a kamoli od biti-za-Dobro.

Siguran sam da je Mohamed Ata upravo ovo hteo da postigne (da izazove freeking "rascep u metafizici tu-bivstvovanja" i empirijski potvrdi "proturečje zapadne metafizike u spekulativnoj ravni"). I štaviše, siguran sam da je događaj upravo tako danas shvaćen i u Americi i u islamskom svetu.

Naravno filozof ne bi bio filozof kad ne bi onako diskretno, mufljuski, opravdao 11 septembar:

Dok sasvim ne ukine smrtnu kaznu i duhovno nasilje, zapadnjačka civilizacija nema prava zgražati se nad barbarstvom drugih. Još smo daleko od toga da bismo bili zadovoljni sa sobom i da bismo bez rđave savjesti mogli biti uvjereni da je evanđelje kojeg širimo zaista veselo otkrivenje, otkrivenje dobrih vijesti, da je zaista blagovijest.

Jasno ko dan, ne? Koje pravo Amerika ima da se žali na ovo što su ti metafizički inspirisani momci uradili 11 septembra, kad je njen sopstveni predsednik potpisao toliko smrtnih kazni kao guverner Teksasa? A "duhovno nasilje" bi moglo da bude bilo šta. Dakle, filozof se mudro zaštitio od kobne mogućnosti da bi bilo koji akt plemenitog divljaka protiv civilizacije ikad mogao da se smatra neopravdanim; kako god da se promeni Amerika, šta god da uradi, on uvek ima tu odstupnicu, taj svoj mali pacovski kanal, koja mu omogućava da šmugne, tj da brani stvari poput 11 septembrra - "duhovno nasilje" Amerike koje znači ono što on danas kaže da znači.

Right Network

U Americi sa radom počinje Right Network, on-demand TV program. Pogledajte promotivni spot Kelsey Grammera (svi ga znaju kao Frasier Cranea, ali mnogi ne znaju da on daje glas Sideshow Bobu, u Simpsonovima):

Goolsbee

Izgleda da će Obama imenovati Austana Goolsbeeja za novog glavnog ekonomskog savetnika.

Mrzi me sada da pišem o njegovom dosadašnjem radu. Umesto toga, evo videa u kojem Goolsbee pokazuje svoju komičarsku stranu. Nekoliko puta sam se slatko nasmejao.



PS. Sada vidim na Wikipediji da vec pise da je "Chariperson of the Council of Economic Advisers".

Vlog

Ne znam koliko ljudi je čulo za reč vlog. Ja nisam, do danas.

Radi se o video blogu. Umesto da nešto pišeš, uzmeš snimiš se kamerom i pustiš. Evo ga jedan primer, čovek priča o tome koliko mrzi novčiće od 1 i 5 centi.

Nije loša ideja, ali ko će da se brije svaki dan...

Fidel se odrekao komunizma

U intervjuu sa američkim novinarem Jeffrey Goldbergom Fidel Kastro na pitanje da li je dobra ideja izvoz revolucije odgovara da "komunizam više ne funkcioniše ni na Kubi". Skupa sa njegovim bratom Raulom koji je polako već krenuo sa ekonomskom liberalizacijom, bivši heroj zapadnih levičara je eto, u 84 godini doživeo prosvetljenje. No, bolje ikad nego nikad, masa humanističkih profesora sa Zapada nikad neće stići ni do tog nivoa spoznaje.

Pretpostavljam da je sada pravi trenutak da zapadni levičari otkriju sve zločine Kastrovog režima. Za koju godinu, kad njegov brat krene za privatizacijom i surovom "prvobitnom akumulacijom kapitala" i on bi mogao da od voljenog slobodara, antimperijaliste i borca za svetsku pravdu postane tvorac "korumpiranog režima" restauracije kapitalizma (kao što po preostalim komunističkim azilima u Masačusetsu i Kaliforniji nepodeljeno smatraju Denga).

Luboš Motl, kao i obično, ima najinteligentniji komentar:

With Obama in the White House, Cuba has finally received a nonzero chance to overtake America

Nemačka vs SAD

Već smo ovde imali post o konfliktu vizija kako da se bori sa recesijom: švapska domaćica protiv kejnzijanskih profesora.

Larry White u Wall Street Journalu pišući nemačkom privrednom čudu 1950ih navodi fascinatnan podatak, vezan za sadasnje vreme koji dramatično potvrđuje ispravnost pristupa švapske domaćice (štednja, stezanje kaiša umesto divljanja potrošnjom i "stimulusima"): u drugom kvartalu ovde godine nemački GDP ("uprkos" škrtarenju države) je rastao po godišnjoj stopi od oko 9% dok je američki rast bio bledunjavih 1,6%. Pitam se da li će profesori da se manu ćorava posla i "sofizama kojima mute zdrav razum čovečanstva" (Adam Smit) posle ovog najnovijeg debakla kejnzijanizma? Ipak, koliko vidim, za sada nema odstupanja: Pol Krugman je čak pre neki dan Obamu nazvao čovekom bez vizije jer okleva da potroši sledeći trilion dolara koji ne postoji na kopanje i zatrpavanje rupa, "klankere", GM i korumpirane banke.

Treći put vodi u treći svet

Zemlje trećeg sveta se prepoznaju već na granici, po tome što vam odmah traže da im tu nešto platite. Obično to nazivaju vizom, ali nije stvarno viza jer je daju svakom ko se pojavi na aerodromu ili graničnom prelazu. Onda vi stojite u redu i čekate, oni vam lupe nešto u pasoš i vi platite 15-20 dolara. U Turskoj je sistem toliko elaborisan da postoji i čitav cenovnik, pa tako Amerikanci plaćaju više, Evropljani malo manje, Srbi i neki drugi još manje.

Sada se i Obamina administracija, po ugledu na Tursku, Keniju i Bangladeš, dosetila ulaznih viza. Građani zemalja kojima nije potrebna viza za ulazak u SAD, plaćaće na granici taksu od 14 dolara za ulazak u zemlju.

Dužan kao Grčka

Sjajan članak u Vanity Fairu o stanju u Grčkoj. Stvarno je teško izvući odlomke, ali evo nekoliko.

The long-term picture was far bleaker. In addition to its roughly $400 billion (and growing) of outstanding government debt, the Greek number crunchers had just figured out that their government owed another $800 billion or more in pensions. Add it all up and you got about $1.2 trillion, or more than a quarter-million dollars for every working Greek.

In just the past decade the wage bill of the Greek public sector has doubled, in real terms—and that number doesn’t take into account the bribes collected by public officials. The average government job pays almost three times the average private-sector job. The national railroad has annual revenues of 100 million euros against an annual wage bill of 400 million, plus 300 million euros in other expenses. The average state railroad employee earns 65,000 euros a year. Twenty years ago a successful businessman turned minister of finance named Stefanos Manos pointed out that it would be cheaper to put all Greece’s rail passengers into taxicabs: it’s still true.

“If the law was enforced,” the tax collector said, “every doctor in Greece would be in jail.” I laughed, and he gave me a stare. “I am completely serious.” One reason no one is ever prosecuted—apart from the fact that prosecution would seem arbitrary, as everyone is doing it—is that the Greek courts take up to 15 years to resolve tax cases. “The one who does not want to pay, and who gets caught, just goes to court,” he says.

Ali, verovatno najzanimljiviji deo teksta se bavi aferom u koju je uključen manastir Vatoped, sa Svete gore. Otprilike, monasi su pronašli neki papir po kojem je Jovan V Paleolog u 14. veku dodelio neko jezero manastiru Vatoped i tražili su da im ga država da, što je i uradila. Nakon toga su ponudili državi da otkupi jezero, ali pošto država to nije htela, dala im je zemljište na drugim lokacijama.

In exchange for their lake the monks received 73 different government properties, including what had formerly been the gymnastics center for the 2004 Olympics—which, like much of what the Greek government built for the Olympic Games, was now empty and abandoned space. And that, Doukas assumed, was that. “You figure they are holy people,” he says. “Maybe they want to use it to create an orphanage.”

What they wanted to create, as it turned out, was a commercial-real-estate empire. They began by persuading the Greek government to do something it seldom did: to re-zone a lot of uncommercial property for commercial purposes. Above and beyond the lands they received in their swap—which the Greek Parliament subsequently estimated to be worth a billion euros—the monks, all by themselves, were getting 100 percent financing to buy commercial buildings in Athens, and to develop the properties they had acquired. The former Olympics gymnastics center was to become a fancy private hospital—with which the monks obviously enjoyed a certain synergy. Then, with the help of a Greek banker, the monks drew up plans for something to be called the Vatopaidi Real Estate Fund. Investors in the fund would, in effect, buy the monks out of the properties given to them by the government. And the monks would use the money to restore their monastery to its former glory.

Sve u svemu, članak je dugačak, ali vredi pročitati ga.

Da li postoje karteli?

Čini se da je jednodušno mišljenje da postoje, barem kada je reč o poljoprivredi. Razlike u mišljenjima se tiču toga šta treba uraditi da se oni razbiju, i time problem reši. Većina političara, novinara i ostalih misli da treba malo pojačati nadzor, ograničiti marže, interventno uvesti ulje ili mleko itd. Mi smo zastupali ovde mišljenje da treba liberalizovati tržište trajno konkurencijom iz uvoza. Ali, da karteli postoje, i da su skok cena i nestašica ulja ili mleka proizvod njihovih zavera, do sada nismo ni mi dovodili u pitanje.

Na drugi pogled, ja mislim da je ovo gledište pogrešno. Drugim rečima, da karteli ne postoje, ili barem da nam njihovo postojanje nije neophodno da bismo objasnili činjenice. Najpre, kada je reč o prehrambenim proizvodima Vlada konstatno pokušava da formira kartele poslednjih godina, ali to ne uspeva. Dalje, gde se denuo tradicionalni argument da su karteli hronično nestabilni? Makar bilo i samo nekoliko proizvođača, i makar tržište bilo zatvoreno, free riding problemi i podsticaji da se snižavanjem cena ili davanjem drugih pogodnosti uveća tržišni udeo na račun drugih "zaverenika" uvek deluju u pravcu razbijanja kartela. Na globalnom nivou, postoje vrlo konkurentne industrije gde imate samo dva ili tri konkurenta. Pa opet nema zavere. Ne vidim zašto bi među srpskim proizvođačima ulja ili mleka, samo zato što je tržište zatvoreno, bilo lakše rešiti sve one probleme koordinacije i sprovođenja zajednike politike koji postoje kod svakog kartela. Troškovi adminsitiranja kartelskih sporazuma zavise od broja učesnika, ne od stepena zatvorenosti tržišta. Čini se da su ovde slične cene, više od onih u okruženju, uzete same po sebi kao dokaz da imamo posla sa knjiškim primerom kartela. No, iz visokih cena i zatvorenog tržišta uopšte ne sledi taj zaključak. Posebno ne sledi kad je reč o homogenim dobrima kao što su mleko i ulje, gde necenovna konkurencija u načelu igra manju ulogu, i gde je pritisak za držanje što sličnijih cena konkurenciji vrlo jak. Tojota može da košta više od Škode zato što kupac zna da je Tojota bolji auto, ali litar ulja ove firme i litar ulja one firme se relativno malo razlikuju. I na potpuno otvorenom tržištu imali bismo vrlo slične cene svih ponuđača ulja, samo što bi one bile niže nego sada.

Zamislimo da nema nikakve kartelske zavere u Srbiji, kad je reč o proizvodnji mleka i ulja. Zamislimo dalje da je tržište, kao što jeste, zatvoreno i zaštićeno. Kakvu vrstu ekonomskog ponašanja bismo očekivali od firmi u takvom ekonomskom okruženju? Niske cene i dobar kvalitet? Ili pak "zidanje troškova" i veliku neefikasnost, koji se prevaljuju na potrošača kroz više cene? Ne treba nam nikakva egzotična i spekulativna teorija o kartelskoj zaveri i koordinaciji da bismo objasnili činjenicu da je ulje u Srbiji skupo. Dovoljno je da shvatimo da su firme koje proizvode ulje neefikasne, sa visokim troškovima i malom produktivnošću. A da ih je takvima načinila protekcionistička politika Vlade. I ja potpuno verujem proizvođačima kad kukaju da ne mogu da spuste cene jer onda ne bi mogli da pokriju troškove. Naravno da ne bi. Ali u tome i jeste stvar; nas kao potrošače ne zanima da li oni mogu ili ne mogu da pokriju troškove. Ako ne mogu, bankrotiraće i njihova imovina i kapital će preći u ruke nekog ko će s njima bolje znati da radi.

Stoga se ja slažem da je liberalizacija uvoza apsolutno neophodna, ali ne da bi razbila navodne kartele, nego da bi prisilila domaće firme da snize svoje troškove, ili da odu u bankrot. Problem nisu zajednički dogovorene cene, nego visoke cene, koje nisu posledica zavere, nego zajedničke neefikasnosti, koja je pak posledica zatvorenog tržišta.

A ovo nije kartel?

Za boravak u zaštićenim prirodnim područjima plaćaće se novčana naknada. Za ulazak na Kopaonik, na primer, automobilom cena će biti 200 a pešice 100 dinara.

Taksa će se naplaćivati po osobi i predstavljaće neku vrstu pojedinačne ulaznice, dok će se druga tarifira naplaćivati za ulazak motornih vozila.

Predstavnici četrdesetak zaštićenih prirodnih područja Srbije (Kopaonik, Tara, Fruška gora, Đerdap, Uvac, Vlasina, Golija...) krajem avgusta su održali sastanak na Kopaoniku da bi se dogovorili o ovom „cenovniku”.

Jer, prema vladinoj uredbi o naknadi za korišćenje područja koja je letos stupila na snagu, svakom zaštićenom području daje se mogućnost da samostalno formira visinu ove naknade, ali bez većih odstupanja od drugih.

Piše Politika

Efikasnost

Jovo Bakić u "Politici" lamentira nad neefikasnošću američke demokratije:

Ако се има у виду да само четири одсто предлога закона заиста и постану закони, тј. да их се 96 одсто одбије услед изузетно компликованог процеса доношења закона, онда је јасно да ни ефикасност недовољно репрезентативног тела није на нарочитом нивоу.

Bakić bi možda mogao da patentira neki indeks demokratičnosti baziran na količini usvojenih zakona ili broju reči po dolaru plate poslanika a da analizu svrsishodnosti parlamentarnih procedura prepusti čitaocima "Politike":

SAD nisu ni zamisljene kao predstavnicka demokratija, vec kao balans prava pojedinaca , pojedinacnih drzava I federalne vlade. Mumificiranost ustava, dvodomni kongres I povisena lestvica u donosenju federalnih zakona su posledica genijalnosti Dzefersona, Frenklina I ostalih osnivaca. Silne prepreke u promeni zakona, sprecile su tiraniju vecine nad manjinom I naterale vecinu na konsezus I sporazum, sprecavajuci nagle drustvene promene.

i:

pa ovo je neverovatan zakljucak - upravo zahvaljujuci takvom sistemu i tvrdim proverama reprezentativno telo i dokazuje svoju efikasnosti i uhodanost - dok kod nas moze proci svakakav zakon samo zato sto je iza njega stala vecina skupstinskih lenjivaca dizanjem svoje ruke, u americkom kongresu mogu proci samo zakoni koji izdrze mukotrpnu proceduru usaglasavanja i rafinisanja. uopste ne sumnjam da bi makar 96 posto zakona koji kod nas prodju u istoj toj americi zavrsili u kanti za smece, mozda i svih 100 posto. ali, upravo to je ono sto razlikuje skupstinu srbije od americkog kongresa.

RASMC

Rambova poruka Baraku Obami.

Ekonomija 101

Prvo, nestašica u tržišnoj ekonomiji ne može da postoji. Ni u slučaju kartela, ni potpunog monopola, ni bilo koje tržišne konstrukcije. Može samo da poraste cena. Nestašicu može da stvori samo država, mešanjem u cenovni mehanizam.

Drugo, uvozne restrikcije povećavaju domaću cenu. To je ključni, veoma jednostavni, argument za slobodnu trgovinu.

Ovde mi se čini da je vlast na ivici velikog saznanja:

Ukoliko kartel postoji interventan uvoz ulja po nižim cenama bi ga razbio i uticao trenutno na sniženje cena", kaže Bajalovićeva, predsednica Komisije za zaštitu konkurencije.

Kao da otrivaju zakon gravitacije, pa se svi vrte tu negde oko istine, dok na kraju ne pronađu jednačine kod Njutna u fioci. Bajalović je toliko blizu, samo nikako da napravi taj poslednji korak -- ako interventan uvoz razbija kartel, šta bi bilo da je slobodan uvoz permanentan? Šta bi se onda desilo kartelima i monopolima, zauvek? Šta bi se desilo sa cenama, za stalno?

To shvata bivši ministar Goran Živkov, koji kaže da "kartele drži zapravo država svojom carinskom politikom".

A ništa ne shvata sadašnji ministar, Saša Dragin:

On čak poziva potrošače na bojkot svih proizvođača koji se ne ponašaju socijalno i moralno odgovorno, već brinu isključivo o sopstvenom profitu.

Što danas kažu, sedi, jedan. Da su se proizvođači ponašali moralno odgovorno a ne brinuli o profitu, svet ne bi odmakao dalje od drvenog pluga.

Lepše je kod kuće

Jedna vest mnogo stvari govori.

Divlji kapitalizam

Pogubne posledice neoliberalne taksi deregulacija po užičku sirotinju -- po četvorica se guraju u taksiju:

"Jeftiniji smo od gradskog prevoza. Odu bukvalno ljudi sa pijaca, na pijacu, deca idu taksijem u školu. ... Bukvalno, ljudi koji prose na ulici i kad završe sa svojim poslom, oni sednu u taksi i odu kući“ -- kaže predsednik taksi udruženja "Leptir" Dragan Mijailović.

Preduzetnički impuls

Egon Savin:

Beogradu nedostaju galerije, pristojna baletska škola i bar još desetak pozorišta.

Odlično, eto mu prilike za ulaganje. Ako je tačno da nedostaju, ljudi će pohrliti u nova pozorišta i investicija će se brzo isplatiti. Skoro je bilo privatnih ulaganja u bioskope i verujem da su i građani i ulagači imali korist od toga.

CLDS, siromaštvo i recesija

Posle studije koja se bavi reformama penzionog sistem, CLDS je sada izdao i elaborat o strategiji smanjenja siromaštva u vremenu krize (autori Gordana Matković, Boško Mijatović i Marina Petrović). Imajući u vidu istorijat mojih neslaganja sa njima, čitalac će možda pomisliti da sam želeo opet da nađen neki povod za kritiku. Ne, potpuno obratno, "želeo sam da verujem" da ću u novom tekstu naći odbacivanje kejnzijanske paradigme, državnog tutorstva nad pojedincem i tezu da je slobodno tržište jedini mehanizam prevazilaženja siromaštva. Nažalost, ništa od toga; uz neke dosta bledunjave retoričke ograde i nekoliko manjih ispada free market frazeologije, cela studija je u znaku prihvatanja kejznijanizma, države blagostanja i zalaganja da se socijal-demokratski pristup eliminaciji siromaštva zapravo pojača.

Da bih što pre stigao do poente, preskočio sam tabele i statistike, i empirijske nalaze koliko je u Srbiji siromašnih između toliko i toliko godina, koliko je porastao ili opao procenat u odnosu na prethodnu godinu, šta kažu siromašni u anketama kako izlaze na kraj itd, i odmah prešao na odeljak "preporuke". Pretpostavio sam i sam da stanje nije sjajno i da u globalnoj recesiji koja je pogodila i Srbiju siromašnih ima verovatno više nego pre, i da im je verovatno lošije nego pre, kad nije bilo recesije i krize (ne kažem da su te analize same po sebi besmislene, ali meni za ovu svrhu nisu bile od primarnog interesa).

I evo šta sam našao. Najpre, u preporukama se izražava zabrinutost što zbog velike zaduženosti i loše budžetske situacije srpska vlada nije u stanju da više interveniše u borbi sa recesijom. I konstatuje se da je zbog toga Vlada bila prinuđena da kao glavnu meru zamrzne plate u javnom sektoru i penzije, što ima i svoje dobre i svoje loše efekte:

Ovo se, sa jedne strane, svakako mora oceniti kao pozitivno, imajući u vidu preveliku javnu potrošnju. S druge strane, međutim, ovaj paket mera će se svakako odraziti na stanje na tržištu rada u narednom periodu. Moguće je naravno da se državna administracija pre svega fokusira na ubrzano slanje u penziju svih onih koji su ispunili uslove za penzionisanje ili će ih ispuniti nakon korišćenja prava po osnovu nezaposlenosti. U tom slučaju smanjenje zaposlenosti koje će nastati kao posledica ovakvog poteza vlade delovaće u pravcu daljeg povećanja broja i udela neaktivnog stanovništva.

Dakle, smanjenje broja zaposlenih u javnom sektoru je dobro jer smanjuje javnu potrošnju, ali loše jer kvari statistiku nezaposlenosti. S druge strane, ako autori prihvataju da je fiskalni stimulus first-best rešenje (kao što na više mesta sugerišu) onda je zamrzavanje plata u javnom sektoru direktno i načelno pogrešno, jer Vlada mora da povećava potrošnju, tj agregatnu tražnju u recesiji, a ne da je smanjuje (bez obzira na deficit).

Sledeća tačka koju autori razmatraju je kako smanjena felksibilnost tržišta rada u Srbiji utiče na siromaštvo:

Fleksibilnost tržišta radne snage u Srbiji je niska, pogotovo u formalnom sektoru i to se veoma jasno manifestovalo tokom krize. Imajući u vidu smanjene opcije vlade da reaguje merama kenzijanske politike u vreme krize, moguće je čak oceniti da je kratkoročno posmatrano nefleksibilnost tržišta radne snage delovala pozitivno, ublažavajući na prvi mah negativne posledice smanjenja društvenog proizvoda. Iako vreme krize nije pogodno za radikalne promene radnog zakonodavstva, ne treba zaboraviti da nefleksibilno tržište radne snage onemogućava restrukturiranje privrede i na dugi rok predstavlja prepreku za ekonomski rast.

Drugim rečima, kad već vlada nema para da sprovede pravu stvar - kejzijasnki “fiskalni stimulus” onda je bar dobro što je Zakon o radu toliko restriktivan da otežava otpuštanje, čime se statistike zaposlenosti, makar privremeno, popravljaju. Ali, omdah zatim sledi, u istom dahu, sugestija da bi trebalo učiniti tržište rada flesksibilnijim, što izgleda da podrazumeva suprotnu teoriju, da su rigidnosti loše za zaposlenost, ali ne daju nikakav teorijski argument za to.

Najplauzibilnije tumačenje bi verovatno bilo da oni smatraju da je rigidnost tržišta rada loša generalno ali dobra u recesiji, međutim to je direktno suprotno glavnom Kejnzovom argumentu, na koji se oni inače oslanjaju; naime, slagali se mi s Kejnzom ili ne, njegova teorija 1936 je bila da je državna intervencija u recesiji neophodna upravo zato što tržišta nisu fleksibilna, zbog "silazne rigidnosti" cena i plata. Da su tržišta dovoljno fleksibilna (a posebno tržište rada), nikakva intervencija ne bi ni bila potrebna, ali je problem što ona to nisu. Naši autori izgleda veruju u suprotno: da rigidnosti trišta rada pre pomažu a ne odmažu ublažavanju recesije.

Zatim ide još jedan lament što vlada ne može da učini više da pomogne radnicima, ali i zanimljivo propratno razmišljanje:

Program aktivnih mera na tržištu rada u Srbiji je skroman, prevashodno iz fiskalnih razloga. Možda je to dobro zbog toga što većina ovih mera obično daje nezadovoljavajuće rezultate, ali je kriza uvek dobar trenutak da se ispitaju sve opcije.

Dakle, možda je i dobro što nema para za kejnzijanske intervencije jer one obično i ne daju dobre rezultate, ali kad je kriza već tu, što ne pokušati. Možda ovaj put upali. (Meni izgleda kao da autori nisu mogli da se međusobno dogovore da li su kejnzijanske mere dobre ili loše, pa su morali da ostave ovako nekonzistentan argument, da treba eksperimentisati sa nečim što se nije pokazalo u praksi. Istu čudnu dihotomiju nalazimo i na strani 36 gde se kaže da "glavna mera koja bi mogla da potpomogne održanje zaposlenosti ili, bar, da ublaži njen pad nalazi se u oblasti fiskalne politike. Naime, budžet Srbije je počeo da ostvaruje sve veće deficite, što je prihvatao i Međunarodni monetarni fond. Na taj kejnzijanski način se pokušavala održati tražnja u nacionalnoj ekonomiji, uzdrmanoj padom izvozne tražnje i tražnje stanovništva". Ali se odmah dodaje da vlada Srbije nije mnogo učinila po pitanju kejznijanske politike i da je to dobro (osim ako nije loše): "Možda je uzdržanost dobra zbog toga što većina ovih mera obično daje nezadovoljavajuće rezultate, ali je kriza uvek pravi trenutak da se ispitaju sve opcije, makar znatno povećanje profesionalne obuke."

Kad pogledmao zaključni deo sa preporukama, vidimo da su te "opcije" koje bi možda trebalo ispitati (uprkos njihove "načelne neefikasnosti") zapravo standardni, udžbenički kejnzijanski recepti za borbu protiv recesije, ne ništa novo, originalno, a najmanje "eksperimentalno":

I u Srbiji je moguće razmotriti povećanje komponente javnih radova u okviru programa aktivnih mera na tržištu rada. Ako iz budžetskih razloga nije moguće da se ova sredstva povećaju, onda je moguće da se prestrukturiraju, kako bi u većoj meri bili usmerena ka siromašnijim slojevima stanovništva i to ka područjima koja su najviše pogođena krizom.

Javni radovi! Dragulj u kruni kejnzijanizma. Idealno bi, kako vidimo, bilo da sredstva za ovu svrhu mogu da se povećaju, ali pošto je para malo, onda barem preusmeriti na centralnu Srbiju, u najsiromašnija i ruralna područja, tj “redizajnirati” programe javnih radova koji danas pokrivaju sve one koji ostaju bez posla.

Gde su javni radovi, tu su i subvencije i meki krediti:

Isti principi redizajniranja bi mogli da se primene i na neke druge programe aktivnih mera na tržištu rada. Pitanje je, međutim, koliko uopšte mere kao subvencije i povoljni krediti mogu da imaju pozitivne efekte na kretanje zaposlenosti, a posebno ko su „dobitnici“ ovih budžetskih prelivanja. U celini bi bilo neophodno detaljno istražiti efekte i efikasnosti dosadašnjih mera i u skladu sa nalazima predložiti njihove izmene.

Dakle, “povoljni” krediti (tj državni krediti o trošku poreskog obveznika) i subvencije možda smanjuju nezaposlenost a možda i ne, trebalo bi ispitati, pa ako se pokaže da smanjuju prihvatiti. U protivnom odbaciti. "Ako kaniš pobijediti ne smiješ izgubiti". :)

Gde su javni radovi i meki krediti, tu je i klasična socijalna pomoć koju, naravno, takođe treba povećati, što su autori odavno tražili od vlade i "ukazivali", ali se ona eto tek sad sa novim zakonom setila da to uradi:

Nova zakonska rešenja predviđaju kako povećanje iznosa pomoći za postojeće korisnike, tako i proširenje kruga korisnika socijalne pomoći, zahvatajući najsiromašnije slojeve koji do sada nisu bili uključeni u sistem podrške. Procenjuje se da će povećanje obuhvata siromašnih domaćinstava iznositi gotovo 40%.

Dodaje se da će troškovi ovog povećanja biti znatni, ali "ne i nepodnošljivi" s obzirom da Srbija manje izdvaja od mnogih drugih zemalja, i Svetska Banka je odobrila taj pristup (ista ona Svetska Banka koja je rekla da je privatizacija penzionog sistema štetna).

Da sumiram: idealno bi bilo da može neki ozbiljan fiskalni stimulus da se nabudži, kao u Americi. Ali, pošto para za to nema dovoljno, onda treba krpiti ovo koliko se može sa istim politikama. Preporuke su: javni radovi, meki krediti i subvencije (ako se pokaže da su korisni), povećanje socijalne pomoći, i na kraju – poboljšanje statistike.

Ukratko, primenjivati, u granicama finansijskih mogućnosti države, sve kejnzijanske mere, koje inače "najčešće ne daju dobre rezultate" i pojačati socijal-demokratski pristup borbi protiv siromaštva.

Oslobodite uvoz

Ministar trgovine Milosavljević je protiv interventnog uvoza mleka jer, kaže, "država ne bi trebalo da se upliće."

Znači privremeno podizanje zabrane uvoza je uplitanje države? Šta je onda ova permanentna zabrana? Prirodno stanje, spontani poredak? Milosavljević je studijski slučaj onoga što su čikaški ekonomisti zvali "regulatory capture", kada regulator radi za interesne grupe umesto u javnom interesu.

Premijer Cvetković nastavlja na istoj liniji i preti da će "nadležne inspekcijske službe sprovesti opsežnu akciju na utvrđivanju stanja zaliha životnih namirnica u mlinsko-pekarskoj industriji i kod proizvođača mleka, mlečnih proizvoda i ulja".

Šta ovo znači, da će policija upadati u mlekare?

A i lider liberalne opozicije ima rešenje -- ograničiti maržu na 7%. Dakle prvo sprečiti uvoz mleka, veštački stvoriti monopolske rente, a onda ih još jednom merom ograničavati. Poštenije je da se mlečna industrija odmah nacionalizuje i nadležni tajkun postavi za direktora sa vizijom.

Da li će nekom političaru pasti na pamet da treba osloboditi uvoz? Da je to jedino pošteno, moralno, efikasno, jeftino, evropsko i tržišno rešenje koje jednim udarcem ukida monopolske rente, nepotrebne rasprave i politizaciju ekonomije, smanjuje administraciju i pojeftinjuje mleko? Ja vidim jednu zjapeću rupu na političkom tržištu i kranje je vreme da je neko popuni.

Jel naša vlada velika?

Sa 27 članova, verovatno jeste. Ali, osnovni problem sa velikim brojem ministara, čini mi se, nije u troškovima, već u načinu donošenja odluka, prioritizaciji, rešavanju sukoba i identifikovanju trejdofova.

Želje različitih ministara su često veoma kontradiktorne. Na primer, za očekivati je da ministar ekologije želi što strože propise o zaštiti okoline (jer sutra može time da se hvali), a ministri ekonomije, infrastrukture, građevinarstva, nekada i poljoprivrede, žele što blaže propise, jer im je jasno da "njihov" resor može da trpi zbog "tuđih" strogih propisa, pa onda neće imati čime da se hvale. Ako si ministar infrastrukture, pa ne možeš za vreme svog mandata na izgradiš ni 20 km puteva jer niko u Srbiji ne zna da uradi zakonom predviđenu studiju o uticaju novog puta na biodiverzitet, teško ćeš to objasniti narodu, već ćeš ispasti nesposoban. Takvih primera ima na hiljade.

Meni se čini da se takvi problemi lakše prevaziđu na nivou ministarstva, gde se odluke ne donose glasanjem, već se radi o diktaturi u malom. Recimo, ako se ekologijom ne bavi posebno ministarstvo, već je, kao u Srbiji, ono deo ministarstva za građevinarstvo, onda ministar može bolje da odvaga političko-ekonomske posledice novih propisa. On može da "presudi" da je ekologija bitnija od izgradnje, ali je tu odluku doneo na osnovu sagledavanja toga kako će to da utiče na verovatnoću njegovog reizbora.

Kad postoji mnogo ministarstava, jasno je da se većina tih sukoba prenosi na vladu, odnosno na kolektivni organ odlučivanja gde se sada pitaju i ljudi koji nemaju predstavu o čemu glasaju. Ako je sukob između ekologije i infrastrukture, tu sada pravo glasa imaju i ministar kulture i dijaspore i policije i spoljnih poslova, sve sa nekim svojim predrasudama i interesima. To je, mislim, loše. Naravno, postoje neki mehanizmi da vlada izbegne raspravu na svaku trivijalnu temu. U Srbiji je to mehanizam "mišljenja" gde se traži da se predlog usaglasi (praktično da se postigne konsenzus) pre nego što materijal uopšte dođe na vladu. Ali, takav sistem često daje pravo veta ministarstvima, što je opet loše, jer sprečava donošenje i nekih (mada retkih) dobrih odluka.

Ova moja logika, da je najbolje da stvari "preseca" jedan čovek koji snosi punu političku odgovornost za svoje odluke, me vrlo lako dovodi do toga da favorizujem američki sistem vlasti, u kojem vlada, kao kolektivni organ odlučivanja, i ne postoji. Ali, ne moramo biti toliko radikalni. Kao što sam ranije pisao, mislim da je moguće svesti broj ministarstava na razumnu meru, gde bi se dobar deo odluka "presecao" na ministarskom nivou, što znači da bi bilo sasvim jasno ko je za šta odgovoran. Naravno da i u tom sistemu postoje neke teme oko kojih je zainteresovano više ministarstava, ali bi taj broj bio mnogo manji.

Inače, koliko sam uspeo da nađem na netu, najveću vladu na svetu ima Pakistan sa neverovatnih 48 ministarstava, uključujući i egzotična ministarstva poput Ministarstva za tekstilnu industriju, Ministarstva za odbrambenu proizvodnju, Ministarstva za međuprovincijsku koordinaciju, Ministarstva za kontrolu narkotika, Ministarstva za posebne inicijative i Ministarstva za Zakat i Ušr (?). Sa druge strane je Island, u kojem postoji predlog da se broj ministarstava smanji sa 12 na 9.

EU 2010

Istina je da se Srbija ne bi trebala naročito busati slobodom govora, ali primeri koji ovih dana stižu iz EU govore o jednom užasavajućem suspendovanju slobode govora koje izgleda da nema kraja sve u ime... e to nije lako provaliti. I nije reč samo o tome nego i o progonu onih koji ne govore politički korektno. Tilo Saracen nije baš neko sa kim delim zajedničke stavove, ali ne vidim zašto neko ne može da bude centralni bankar ako smatra da se muslimani nisu baš najbolje intergrisali u Nemačku i da će jednog dana postati većina. Osim ako i još neke centralne banke za cilj imaju i besplatan sladodeled utorkom, ili već po želji.

Ako je i gornji primer opasan, drugi deluje grotesktno, ali dugoročno je još veće zadiranje u slobodu govora. Nakon što su Tri praseta (istina neodredjenog pola) skrajnuta, sada su tata i mama postali koren svog zla i seksizma.